Odluka o povredi prava na jednaku zaštitu prava zbog neujednačene sudske prakse

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na jednaku zaštitu prava. Apelacioni sud je doneo odluku suprotnu praksi istog i drugih sudova u istovetnim činjeničnim i pravnim situacijama, čime je narušen princip pravne sigurnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić , dr Goran P. Ilić , Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i d r Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorke Milenković i Gojka Milenkovića, oboje iz Drenovca kod Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. januara 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Zorke Milenković i Gojka Milenkovića izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3247/13 od 24. decembra 201 3. godine i utvrđuje da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na jednaku zaštitu prava, zajemčeno odredb om člana 3 6. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zorka Milenković i Gojko Milenković, oboje iz Drenovca kod Kragujevca , podneli su Ustavnom sudu, 5. februara 2014. godine, preko punomoćnika Branislava T. Todorovića, advokata iz Kragujevca, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3247/1 3 od 24. decembra 2013. godine, zbog povrede prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije i prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Podnosioci u ustavnoj žalbi ističu da su drugi sudovi istog ranga, pre donošenja osporene presude, oštećenima priznavali pravo na naknadu štete nastale usled smrti bliskog lica, na teret izdavaoca polise ob aveznog osiguranja, ali da je njima to pravo uskraćeno jer je Apelacioni sud u K ragujevcu osporenom presudom, bez oslonca u pozitivnim propisima, njihov tužbeni za htev odbio.

Podnosioci traže od Ustavnog suda da usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da su im osporenom presudom povređena prava na pravično suđenje i jednaku zaštitu prava.

2. Prema odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta i celokupnu dokumentaciju dostavljenu u prilogu ustavne žalbe, na osnovu koje je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu:

Presudom Osnovnog suda u Kragujevcu P. 3306/12 od 7. avgusta 201 3. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev ovde podnosioca ustavne žalbe tako što je obavezan tuženi „Delta generali“ a.d.o. Beograd da tužiocima na ime naknade nematerijalne štete nastale kao posledica saobraćajne nezgode u vidu duševnih bolova zbog smrti bliskog lica isplati iznos od 500.000 dinara Zorki Milenković i iznos od 700.000 dinara Gojku Milenkoviću , kao i da tužiocima na ime materijalne štete isplati iznos od 190.200 dinara.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 3247/1 3 od 24. decembra 2013. godine preinačena je ožalbena presuda, tako što je odbij en tužbeni zahtev tužilaca da se tuženi obaveže da im naknadi nastalu štetu.

U obrazloženju ove presude, između ostalog, navedeno je : da se 15 . juna 2011 . godine u Kragujevcu dogodila saobraćajna nezgoda u kojoj je učestvovalo putničko vozilo marke „Lada“, kojim je upravljao Slavoljub Milenković, suprug tužilje Zorke Milenković, te da usled nepoštovanja saobraćajnih propisa nije propustio šinsko vozilo preko železničke pruge, zbog čega je zadobio tešk e telesne povrede od kojih je 13. avgusta 2011 . godine preminuo; da je predmetno vozilo u vreme nezgode bilo osigurano po osnovu odgovornosti za štetu pričinjenu trećim licima kod tužen og. Prvostepeni sud je kod ovako utvrđenog činjeničnog stanja našao da u konkretnom slučaju tužioci prema članu 21. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju imaju aktivnu legitimaciju i svojstvo trećih oštećenih lica, jer niti su vlasnici vozila niti su upravljali istim kada je prouzrokovana saobraćajna nezgoda, pa samim tim i maju pravo na naknadu štete od tuženog po osnovu osiguranja od odgovornosti za štet u pričinjen u trećim licima .

Međutim, drugostepeni sud je našao da se žalbom osnovano ističe da je prvostepena presuda doneta na osnovu pogrešne primene materijalnog prava. Naime, odredbom člana 21 . Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju propisano je da pravo na naknadu štete po osnovu osiguranja od autoodgovornosti nema vlasnik motornog vozila i vozač motornog vozila čijom je upotrebom pričinjena šteta . Iz navedenog proizlazi da je smisao i suština obaveznog osiguranja zaštita trećih lica u saobraćaju za štetu koju pričini vlasnik vozila kada nastane osigurani slučaj. U konkretnom slučaju, tužioci nisu bili neposredni učesnici u saobraćaju, zbog čega on i nisu treća lica u smislu pomenute odredbe, jer se kao članovi porodice vozača nalaze u istom pravnom položaju kao i on, shodno čemu je Apelacioni sud u Kragujevcu i našao da prvostepeni sud nije pravilno primenio relevantno materijalno pravo, čiji je smisao da se pruži pravna zaštita isključivo onim licima kojima je vlasnik motornog vozila prouzrokovao štetu upotrebom tog vozila, te da se ugovor o obaveznom osiguranju ne odnosi na štetu koja je nastala usled smrti ili povrede vlasnika, odnosno vozača motornog vozila koji je isključivo odgovoran za sopstvenu smrt.

4. Podnosioci ustavne žalb e su dostavi li presude za koje su smatra li da se odnose na istu činjeničnu i pravnu situaciju kao i situacija u kojoj su se oni nalazi le u osporenom postupku, i to presude Okružnog suda u Kraljevu Gž. 539/09 od 1 0. aprila 20 09. godine, Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 1455/11 od 14. juna 2011. godine i Apelacionog suda u Nišu Gž. 2493/12 od 18. decembra 2012. godine . Uvidom u te presude, Ustavni sud je konstatovao da je u tim postupcima utvrđeno da su tužiocima pravnosnažno ( delimično) usvojen i tužbeni zahtev i kojim a su tražili da se tužena osiguravajuća društva obavežu da im naknade nematerijalnu štetu koja je nastala kao posledica smrti bliskog lica poginulog u saobraćajnoj nesreći koju je to lice samo prouzrokovalo . U navedenim presudama, sudovi su ocenili da tužiocima pripadaju dosuđeni iznosi na ime naknade nematerijalne štete, zasnivajući svoje odluke na odredba ma člana 85. Za kona o osiguranju imovine i lica („Službeni list S RJ“, br. 30/96, 57/98, 53/99 i 55/99) i člana 21. Zakona o obaveznom osiguranju u saobraćaju („Službeni glasnik RS “, br. 51/09 i 78/11), kojima je propisano koja su to lica koja nemaju pravo na naknadu štete po osnovu osiguranja od autoodgovornosti, te odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima ("Službeni list SFRJ", br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i "Službeni list SRJ", br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)), kojima su propisani oblici nematerijalne štete i odr edbi člana 201. stav 1. istog zakona kojom je propisano da u slučaju smrti nekog lica sud može dosuditi članovima njegove uže porodice (bračnom drugu, roditelju, detetu) pravičnu novčanu naknadu za njihove duševne bolove.

5. Ustavni sud je najpre cenio navode ustavne žalbe koji ukazuju na povred u prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, tj. na različito postupanje sudova, te odlučivanje Apelacionog suda u Kragujevcu povodom iste činjenične i pravne situacije. Saglasno izloženom, Ustavni sud je pošao od ocene osnovanosti navoda ustavne žalbe koji se odnose na različito postupanje sudova povodom iste činjenične i pravne situacije.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da različita praksa redovnih sudova sama po sebi ne ukazuje nužno na povredu prava na pravično suđenje, tim pre što ujednačavanje prakse sudova opšte nadležnosti ne spada u nadležnost Ustavnog suda, već Vrhovnog kasacionog suda. Međutim, Ustavni sud je, polazeći od osporene presude i presuda koje su podnosioci ustavne žalbe dostavi li kao dokaz o nejednakom postupanju sudova , našao da u tim predmetima nesporno postoji identitet činjeničnog i pravnog stanja, tj. da su se tužioci u presudama koje su dostavljene uz osporenu presudu nalazili u istoj činjeničn oj i pravn oj situacij i kao što je i ona u kojoj se podnosioci nalaze. Ustavni sud je utvr dio da su i podnosioci ustavne žalbe i tužioci iz „uporednih postupaka“ članovi uže porodice, tj. bračni drugovi, deca ili roditelji lica koja su poginula u saobraćajnim nesrećama koje su sama prouzrokovala, zbog čega su podnosili tužbe kojima su zahtevali da se tužena osiguravajuća društva obavežu da im naknade štetu, koja je nastal a kao posledica saobraćajne nezgode . Takođe, Ustavni sud je zaključio da je kod ovako utvrđenog činjeničnog i pravnog stanja, Apelacioni sud u Kragujevcu osporenom presudom Gž. 3247/13 od 24. decembra 2013. godine pravnosnažno odbio tužbeni zahtev podnosi oca ustavne žalbe kojim je tražena naknada nematerijalne i materijalne štete nastale kao posledica saobraćajne nezgode , a da su „uporednim presudama“ istog i drugih drugostepenih sudova potvrđene prvostepene presude kojima je takav tužbeni zahtev drugih tužilaca iz iste činjenične i pravne situacije delimično usvojen.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je zaključio da je Apelacioni sud u Kragujevcu donosio različite odluke o osnovanosti tužbenih zahteva koji su se zasnivali na bitno istom činjeničnom i pravnom stanju i da je na taj način podnosioce ustavne žalbe, kojima je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev, doveo u bitno različit položaj u odnosu na tužioce čiji je istovrsni tužbeni zahtev delimično usvojen. Ustavni sud je na stanovištu da je takva praksa sudova poslednje instance suprotna principu pravne sigurnosti (o povredi prava na pravnu sigurnost videti presude Evropskog suda za ljudska prava u predmetima: Santos Pinto protiv Portugalije , od 20. maja 2008. godine i Beian protiv Rumunije , od 6. decembra 2007. godine, kao i npr. Odluku Ustavnog suda Už-197/2007 od 16. jula 2009. godine). Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na jednaku zaštitu prava. Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS “, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), te je odlučio kao u prvom delu izreke.

6. S obzirom na to da se odredba člana 32. stav 1. Ustava sadržinski ne razlikuje od istaknute odredbe člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, Ustavni sud je postojanje ove povrede prava cenio u odnosu na označenu odredbu Ustava.

Imajući u vidu navode ustavne žalbe koji se odnose na povredu prava na pravično suđenje u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud konstatuje da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i izvedenih dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasnivaju osporene presude. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnosioci ustavne žalbe ne navode razloge koji bi ukazivali na to da im je Apelacioni sud u Kragujevcu uskrati o neku od procesnih garancija pravičnog suđenja ili da je doneo osporen u presudu bez valjanog obrazloženja, proizvoljno primenjujući materijalno pravo.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu izreke.

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9 ) Zakona o Ustavnom sudu, kao i čl ana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13 ), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić