Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 13 godina

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro 13 godina. Glavni razlog za dugo trajanje postupka bilo je nedelotvorno postupanje sudova, što je opravdalo naknadu štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. N. iz L , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. septembra 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba B. N . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 7318/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. N. iz L. podnela je 28. decembra 2012. godine, preko punomoćnika Z. S, advokata iz L, Ustavnom sudu usta vnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 7318/10.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, nav ela: da je u svojstvu tužilje 15. decembra 1999. godine podnela Opštinskom sudu u Leskovcu tužbu protiv tuženog preduzeća „A.-T.“ iz J, radi ispunjenja ugovora i naknade štete; da su u toku postupka donete čak tri prvostepene presude koje su ukidane odlukama viših sudova; da je poslednja prvostepena presuda Osnovnog suda u Leskovcu P. 7318/10 doneta 16. novembra 2012. godine protiv koje parnične stranke nisu izjavile žalbu, te je postupak pravnosnažno okončan. Istakla je i zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Odredbama člana 32. stav 1. Ustava na čiju se povredu poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu P. 7318/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe podnela je, u svojstvu tužilje, dana 15. decembra 1999. godine tužbu Opštinskom sudu u Leskovcu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tuženog preduzeća „A.-T.“ iz J, kojom je tražila od suda da obaveže tuženog da zameni robu – aluminijumsku bravariju koja je ugrađena u porodičnoj zgradi tužilje, kao i da tužilji isplati određene novčane iznose na ime naknade štete.

Tužilja je na ročištu održanom 9. novembra 2000. godine povukla tužbu u delu kojim je traženo ispunjenje ugovora, dok je tužbeni zahtev kojim je tražena naknada štete zbog neispunjenja ugovora precizirala i tražila da se obaveže tuženi da joj isplati iznos od 251.307,00 dinara, sa pripadajućom zakonskom zateznom kamatom.

U toku postupka održano je ukupno šest ročišta i izvedeni su dokazi građevinskim veštačenjem i dopunskim veštačenjem, kao i saslušanjem tužilje u svojstvu parnične stranke.

Presudom Opštinskog suda P. 2966/99 od 22. decembra 2000. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje. U stavu drugom izreke navedene presude obavezan je tuženi da tužilji nadoknadi troškove parničnog postupka.

Okružni sud u Leskovcu je presudom Gž. 67/01 od 14. februara 2001. godine odbio žalbu tuženog i potvrdio presudu Opštinskog suda P. 2966/99 od 22. decembra 2000. godine, dok je navedena prvostepena presuda ukinuta u stavu drugom izreke.

Rešenjem Opštinskog suda P. 2966/99 od 26. februara 2001. godine obavezan je tuženi da tužilji na ime naknade parničnih troškova isplati iznos od 9.984,00 dinara.

Postupajući po reviziji tuženog, Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 3357/01 od 12. decembra 2001. godine ukinuo presudu Okružnog suda u Leskovcu Gž. 67/01 od 14. februara 2001. godine i presudu Opštinskog suda P. 2966/99 od 22. decembra 2000. godine, te predmet vratio na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku održano je ukupno deset ročišta. Pored toga, izvedeni su dokazi saslušanjem četvoro svedoka i tužilje u svojstvu parnične stranke, a sprovedeno je i novo građevinsko veštačenje.

Presudom Opštinskog suda P. 394/02 od 1. septembra 2004. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje. Protiv navedene presude tuženi je izjavio žalbu.

Okružni sud u Leskovcu je rešenjem Gž. 426/05 od 7. oktobra 2005. godine ukinuo presudu Opštinskog suda P. 394/02 od 1. septembra 2004. godine i predmet vratio tom sudu na ponovni postupak.

Opštinski sud je presudom P. 5250/05 od 11. jula 2006. godine usvojio tužbeni zahtev tužilje.

Okružni sud u Leskovcu je presudom Gž. 2694/06 od 20. aprila 2007. godine odbio žalbu tuženog i potvrdio ožalbenu presudu Opštinskog suda P. 5250/05 od 11. jula 2006. godine. Protiv navedenog rešenja tuženi je izjavio reviziju.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 2240/07 od 19. februara 2009. godine ukinuo presudu Okružnog suda u Leskovcu Gž. 2694/06 od 20. aprila 2007. godine i presudu Opštinskog suda P. 5250/05 od 11. jula 2006. godine, te predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

Nakon 1. januara 2010. godine i uspostavljanja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 7318/10. Prvo ročište u ponovnom prvostepenom postupku zakazano za 19. avgust 2010. godine nije održano jer tuženi nije uredno pozvan. Iz istog razloga nije održano ni sledeće ročište zakazano za 6. septembar 2012. godine. Ročište je održano tek 26. septembra 2012. godine.

Presudom Osnovnog suda u Leskovcu P. 7318/10 od 16. novembra 2012. godine usvojen je tužbeni zahtev tužilje. Navedenu presudu je punomoćnik tužilje primio 12. decembra 2012. godine. Presuda je postala pravnosnažna 10. januara 2013. godine.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao element prava na pravično suđenje , i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak , po svojoj prirodi predstavlja , jedinstvenu celinu. Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak čije se trajanje osporava započeo podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, 15. decembra 1999. godine a da je okončan donošenjem presude Osnovnog suda u Leskovcu P. 7318/10 od 16. novembra 2012. godine, koja je postala pravnosnažna 10. januara 2013. godine. Navedeno trajanje postupka od skoro 13 godina ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Iako je razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija, koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja treba utvrditi i raspraviti, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje sudova koji vode postup ak i priroda, odnosno značaj zahteva o kome se u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe , trajanje sudskog postupka od skoro 13 godina ne može biti opravdano nijednim od prethodno navedenih činilaca koji mogu opredeljujuće da utiču na njegovu dužinu, posebno imajući u vidu da su prvostepene presude Opštinskog suda čak tri puta ukidane odlukama viših sudova, iz čega sledi zaključak da je glavni razlog dugo g vremensko g trajanj a parničnog postupka nedelotvorno postupanje nadležnih sudova. Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog sud a za ljudska prava, prema kome činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sam a po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. odluke u predmetima Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine, stav 51. i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine, stav 51.). Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da je i Osnovni sud u Leskovcu postupao neefikasno, s obzirom na to da je prvo ročište održano tek dve godine i devet meseci nakon što je postupak nastavljen pred tim sudom.

Ispitujući postupanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud ocenjuje da je u periodu neaktivnosti Osnovnog suda u Leskovcu i podnositeljka ustavne žalbe postupala pasivno, s obzirom na to da nije urgirala zakazivanje ročišta i nastavak postupka, čime je doprinela njegovom dužem trajanju.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu P. 7318/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), i odlučio kao u tački 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2 . izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde .

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog parničnog postupka , kao i pasivno ponašanje podnositeljke. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku dugom 13 godina

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti