Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu poverioca

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na imovinu zbog nemogućnosti naplate potraživanja u dugotrajnom stečajnom postupku nad društvenim preduzećem. Dosuđena je naknada materijalne štete u visini utvrđenog potraživanja. Deo žalbe o visini nematerijalne štete je odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-10056/2016
28.06.2018.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. S . iz Leskovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. juna 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba I. S . i utvrđuje da je u postupku stečaja koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 9/10 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, zajemčeno članom 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 9/10, umanjenog za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. S . iz Leskovca podneo je Ustavnom sudu, 27. decembra 2016. godine, preko punomoćnika S. S, advokata iz Lebana, ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog apelacionog suda R4. St. 3255/15 od 11. maja 2016. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 1091/16 od 15. septembra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 58. stav 1. Ust ava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na imovinu, zajemčenog navedenim članom Ustava, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 9/10.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, naveo da je „pogrešan" stav sudova da mu samo delimično dosude pravičnu naknadu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Istakao je zahtev za naknadu materijalne štete u visini prijavljenih potraživanja u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 9/10, kao i troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Presudom Opštinskog suda u Lebanu P1. 12/01 od 21. maja 2002. godine obavezan je tuženi DP „m.“ iz Lebana da između ostalog i tužilji, pok. V S, na ime potraživanja iz radnog odnosa isplati određene novčane iznose.

Rešenjem Privrednog suda u Leskovcu St. 7/09 od 29. aprila 2009. godine nad DP „m.“ iz Lebana otvoren je stečajni postupak. Pok. V . S . prijavila je svoje potraživanje u postupku stečaja.

Osporenim r ešenjem Privrednog apelacionog suda R4. St. 3255/15 od 11. maja 2016. godine, u stavu prvom izreke, utvrđeno je da je predlagaču za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku I. S, kao nasledniku pok. V . S, u postupku stečaja koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 9/10 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava; u stavu drugom izreke naloženo je Privrednom sudu u Leskovcu da preduzme sve neophodne mere kako bi se stečajni postupak u predmetu iz stava prvog izreke sproveo u najkraćem roku ; u stavu trećem izreke utvrđeno je pravo predlagača na pravičnu naknadu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u iznosu od 30.000,00 dinara, kao i pravo na naknadu troškova postupka; u stavu četvrtom izreke zahtev predlagača da mu se isplati iznos naknade preko dosuđenog do traženog iznosa od 170.000,00 dinara je odbijen; u stavu petom izreke odbačen je zahtev predlagača da mu se utvrdi povreda prava na imovinu, kao i da mu se dosudi materijaln a šteta. U obrazloženju osporenog prvostepenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da postupak za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku treba da služi ubrzanju postupka, a ne primarno ostvarenju naknade, te da se prilikom određivanja visine naknade vodi računa i o ekonomsko - finansijskom položaju države.

Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem Rž. gp. 1091/16 od 15. septembra 2016. godine odbio žalbu predlagača i potvrdio ožalbeno rešenje Privrednog apelacionog suda R4. St. 3255/15 od 11. maja 2016. godine u delu odluke o troškovima postupka, kao i u stavovima četvrtom i petom njegove izreke.

4. Imajući u vidu navedeno, po oceni Ustavnog suda, propust suda da namiri potraživanje utvrđeno u stečajnom postupku pravnog prethodnika podnosioca ustavne žalbe, a protiv dužnika DP „m.“ iz Lebana, koji je imao pretežni društveni kapital, u konkretnom slučaju, predstavlja i povredu prava podnosioca na mirno uživanje imovine zajemčeno g odredbom člana 58. stav 1. Ustava, koju čini potraživanje utvrđeno tom presudom (isti stav izražen je i u Odluci Ustavnog suda Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine, dostupno na internet stranici: www.ustavni.sud.rs). S obzirom na navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), pa je odlučio kao u tački 1. izreke, prvi deo.

Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud smatra da podnosi lac ustavne žalbe ima pravo na naknadu materijalne štete u visini iznosa utvrđenog u stečajnom postupku, a koji mu nije isplaćen (videti, pored drugih, Odluku Ustavnog suda Už-5551/2011 od 20. juna 2013. godine). Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je , saglasno odredbi člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. utvrdio pravo podnosi oca ustavne žalbe na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenog u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Leskovcu u predmetu St. 9/10, umanjenog za iznose koji su po tom osnovu eventualno isplaćeni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu podnosioca u delu u kojem su osporena rešenja Privrednog apelacionog suda R4. St. 3255/15 od 11. maja 2016. godine i Vrhovnog kasacionog suda Rž. gp. 1091/16 od 15. septembra 2016. godine, Ustavni sud, ukazuje da je zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, koji je kao pravno sredstvo ustanovljen Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova, preventivno-kompenzatornog karaktera, odnosno da pored ubrzanja postupka predviđa i mogućnost dosuđivanja/isplate naknade zbog dugog trajanja postupka. Primarni cilj ovog pravnog sredstva jeste njegov preventivni karakter, odnosno ubrzanje i okončanje postupka. Po oceni Ustavnog suda, osnovanost i visina novčane naknade je stvar sudske procene takvog zahteva i zavisi od ponašanja podnosioca u konkretnom postupku, složenosti predmeta i značaja spornog prava za podnosioca. Pored toga, Sud je stanovišta da se naknada mora primeriti standardu života građana i materijalnim mogućnostima Republike Srbije. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da su nadležni sudovi u predmetnom slučaju podnosiocu dosudili novčanu naknadu zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud ukazuje da o dosuđenom iznosu naknade nematerijalne štete ne može odlučivati kao instancioni sud u odnosu na nadležne redovne sudove. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už- 4340/2015 od 29. septembra 2016. godine. Konačno, Ustavni sud je imao u vidu da je svojom odlukom podnosiocu dosudio materijalnu štetu čime je suštinski dobio potpuno obeštećenje.

S obzirom na sve izneto, Ustavni sud je utvrdio da se u ustavnoj žalbi u ovom delu ne navode ustavnopravni razlozi kojima bi se argumentovala eventualna povreda ustavnog prava, već da se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud još jednom preispita osporene odluke redovnih sudova. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, te rešio kao drugom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na imovinu poverioca

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti