Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog arbitrerne primene prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Nižestepeni sudovi su proizvoljno poništili ugovore o otkupu i poklonu nekretnine, oslanjajući se isključivo na njen upis kao poslovnog prostora, bez suštinske ocene da li ispunjava uslove za stan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Ćurkić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi O. S . i M . S, oboje iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 16. jula 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba O. S . i M . S . i utvrđuje da je presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 34402/16 od 28. februara 2017. godine, ispravljenom rešenjem istog suda P. 34402/16 od 30. marta 2017. godine, i presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4028/17 od 6. septembra 2017. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4028/17 od 6. septembra 2017. godine i određuje da navedeni sud donese novu odluku o žalbi podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 34402/16 od 28. februara 2017. godine, ispravljene rešenjem istog suda P. 34402/16 od 30. marta 2017. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

4. Odbacuje se predlog podnosilaca ustavne žalbe za odlaganje izvršenja presude Apelacionog suda u Beogradu iz tač. 1. i 2.

O b r a z l o ž e nj e

1. O. S . i M . S, oboje iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu, 9. novembra 2017. godine, preko punomoćnika M . A, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 34402/16 od 28. februara 2017. godine, ispravljene rešenjem istog suda P. 34402/16 od 30. marta 2017. godine, i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4028/17 od 6. septembra 2017. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i prava na imovinu iz člana 32. stav 1, člana 36. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

Podnosioci u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navode da predmetno rešenje Komisije za stambena pitanja Vlade Republike Srbije, kojim je podnosiocu O. S . data u zakup na neodređeno vreme sporna nepokretnost, a čija je ništavost utvrđena osporenim presudama, ima svojstvo pravnosnažnog upravnog akta, zbog čega za ocenu njegove pravne valjanosti nije nadležan redovan sud, već je isto moglo biti ispitivano samo u upravnom postupku. Podnosioci ističu da se na taj način državi daje dispozicija da samostalno „bira put“ radi stavljanja van snage sopstvenih pravnosnažnih odluka, dok je podnosiocima onemogućeno da u upravnom postupku i pred Upravnim sudom štite svoja prava i interese. Dalje ističu da su razlozi dati u osporenim presudama nejasni i nedorečeni i da su sudovi arbitrerno primenili materijalno pravo kada su „po automatizmu“ našli da je razlog ništavosti predmetnih ugovora o kupoprodaji i ugovora o poklonu ništavost navedenog rešenja Komisije za stambena pitanja Vlade Republike Srbije. Takođe, navode da je pogrešan i zaključak suda da se sporna nepokretnost ne može smatrati stanom samo zbog toga što je u zemljišnim knjigama bila označena kao poslovni prostor, pa ističu da je ista namenjena i podobna, te i korišćena za stanovanje, na koju okolnost su predlagali da se izvede dokaz veštačenjem preko sudskog veštaka građevinske struke, koji dokazni predlog nije prihvaćen od strane suda. Podnosioci predlažu da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene presude, te odloži izvršenje osporene drugostepene presude, kao i da utvrdi pravo podnosilaca na naknadu nematerijalne štete i naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Osporenom presudom Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 34402/16 od 28. februara 2017. godine, koja je ispravljena rešenjem istog suda P. 34402/16 od 30. marta 2017. godine, a koja je doneta u parničnom postupku vođenom po tužbi tužioca Republike Srbije protiv ovde podnosilaca ustavne žalbe, kao tuženih: stavom prvim izreke utvrđeno je da je ništavo i da ne proizvodi pravno dejstvo rešenje Komisije za stambena pitanja Vlade Republike Srbije 34 br. 360-280/98 (u navedenoj presudi očiglednom omaškom označeno 34 br. 360-280798) od 21. januara 1998. godine u delu koji se odnosi na davanje u zakup na neodređeno vreme prostorija u prizemlju, levo od ulaza, površine 27,05 m2, u stambenoj zgradi u ul. A. br. 8 u Beogradu; stavom drugim izreke utvrđeno je da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o otkupu overen od strane Prvog opštinskog suda u Beogradu, I/1 Ov-2912/00 od 29. septembra 200 0. godine; stavom trećim izreke utvrđeno je da je ništav i da ne proizvodi pravno dejstvo ugovor o poklonu overen od strane Drugog opštinskog suda u Beogradu, I/2 Ov-5644/02 od 17. juna 2002. godine; stavom četvrtim izreke obavezana je tužena M. S . da se iseli iz predmetnih prostorija i da iste ispražnjene od svih lica i stvari preda u posed tužiocu Republici Srbiji na slobodno raspolaganje i korišćenje; stavom petim izreke odbijen je predlog za prekid postupka; stavom šestim izreke, odbijen je prigovor presuđe ne stvari; stavom sedmim izreke obavezani su tuženi da tužiocu naknade troškove postupka.

Odlučujući o žalbi tuženih, Apelacioni sud u Beogradu je osporenom presudom Gž. 4028/17 od 6. septembra 2017. godine istu odbio kao neosnovanu i potvrdio navedenu prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da iz utvrđenog činjeničnog stanja proizlazi da je tužilac na osnovu ugovora o kupoprodaji od 1998. godine od Ž . Đ . kupio predmetnu prostoriju, te je napred navedenim rešenjem istu dodelio tuženom O . S . u zakup na neodređeno vreme, istovremeno sa četvorosobnim stanom br. 3 površine 107m2 na drugom spratu iste stambene zgrade, uz uslov da će se ugovor o zakupu na neodređeno vreme zaključiti ukoliko tuženi O . S . prenese u vlasništvo, odnosno na korišćenje stan u kome stanuje u ul. P . br. 45 u Beogradu; da je nakon toga tužilac ugovorom o otkupu od 29. septembra 2000. godine predmetnu prostoriju prodao tuženom O. S, koji ju je kasnije ugovorom o poklonu od 17. juna 2002. godine poklonio svojoj supruzi, tuženoj M . S; da je prvostepeni sud pravilno ocenio da se poslovne prostorije prema odredbama Zakona o stanovanju ne mogu davati u zakup na neodređeno vreme, da navedenim zakonom nije propisana mogućnost otkupa poslovnih prostorija, zbog čega je rešenje Komisije za stambena pitanja Vlade Republike Srb ije od 21. januara 1998. godine, u delu koji se odnosi na davanje u zakup na neodređeno vreme sporne prostorije, ništavo, te da su ništavi i ugovor o otkupu i ugovor o poklonu koji su zaključeni nakon donošenja navedenog rešenja; da su neosnovani navodi žalbe da se sporna prostorija koristi za stanovanje; da je neosnovan i navod žalbe da prvostepeni sud nije mogao da utvrđuje ništavost navedenog rešenja jer se radi o upravnom postupku; da isto predstavlja akt raspolaganja a ne akt donet u vršenju javnih ovlašćenja u upravnoj stvari, pa nema karakter upravnog akta u smislu člana 6. Zakona o upravnim sporovima; da je isto, kao akt raspolaganja, doneto u stvari imovinske prirode u skladu sa Zakonom o stanovanju, te da može biti predmet parničnog postupka.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Za odlučivanje Ustavnog suda o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su i sledeće odredbe zakona:

Odredbama Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/02, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01, 101/05 i 99/11), koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari, bilo je propisano: da se korišćenje stanova, održavanje stambenih zgrada i stanova i otkup stanova vrši u skladu sa ovim zakonom (član 1.); da se stanom, u smislu ovog zakona, smatra jedna ili više prostorija namenjenih i podobnih za stanovanje, koje, po pravilu, čine jednu građevinsku celinu i imaju zaseban ulaz (član 3.); da se o zakupu stana zaključuje ugovor između vlasnika stana, odnosno nosioca prava raspolaganja na stanu u društvenoj svojini (u daljem tekstu: zakupodavac) i lica koje zakupljuje stan (u daljem tekstu: zakupac) (član 7. stav 1.); da zakupodavac može dati otkaz ugovora o zakupu stana, pored ostalog, ako zakupac bez saglasnosti zakupodavca koristi stan za obavljanje poslovne delatnosti (član 10. stav 1. tačka 1.); da je nosilac prava raspolaganja na stanu u društvenoj svojini i vlasnik stana u državnoj svojini (u daljem tekstu: nosilac prava raspolaganja), dužan da nosiocu stanarskog prava, odnosno zakupcu koji je to svojstvo stekao do dana stupanja na snagu ovog zakona (u daljem tekstu: nosilac stanarskog prava), na njegov zahtev u pismenoj formi omogući otkup stana koji koristi, pod uslovima propisanim ovim zakonom, te da je nosilac prava raspolaganja dužan da omogući otkup stana pod uslovima propisanim ovim zakonom i bračnom drugu i deci rođenoj u braku i van braka, usvojenoj i pastorčadi, koji zajedno sa nosiocem stanarskog prava stanuju u tom stanu, uz pismenu saglasnost nosioca stanarskog prava, s tim što se saglasnost može dati samo jednom licu (član 16. stav 1. i 2.).

5. Razmatrajući navode podnosilaca ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je zaključio da podnosioci svoje tvrdnje o povredi navedenog prava, pored ostalog, zasnivaju na tvrdnji da su postupajući sudovi pogrešno zaključili da se sporna nepokretnost ne može smatrati stanom samo zbog toga što je u zemljišnim knjigama bila označena kao poslovni prostor.

S tim u vezi, Ustavni sud je, pre svega, konstatovao da su postupajući sudovi ocenili da su ništavi ugovor o otkupu sporne nepokretnosti koji su zaključili Republika Srbija kao prodavac i podnosilac ustavne žalbe O. S . kao kupac, kao i ugovor o poklonu kojim je kasnije pravo svojine na toj nepokretnosti preneto na podnositeljku ustavne žalbe M . S. U konkretnom slučaju, Prvi osnovni sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu su zaključili da je predmetni ugovor o otkupu u suprotnosti sa odredbama Zakona o stanovanju iz 1992. godine, jer poslovna prostorija nije mogla biti predmet tog ugovora, te da podnosilac ustavne žalbe O . S . nije mogao da postane vlasnik sporne nepokretnosti na osnovu pravnog posla koji ne proizvodi pravno dejstvo, pa da je stoga ništav i navedeni dobročini pravni posao po principu da „niko ne može na drugog preneti više prava nego što i sam ima“. Iz navedenog je proizašao i zaključak postupajućih sudova da podnositeljka ustavne žalbe M . S . drži spornu prostoriju bez valjanog pravnog osnova. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da parnični sudovi nisu mogli da daju ocenu o punovažnosti predmetnog ugovora o otkupu samo na osnovu podatka iz zemljišnih knjiga o nameni sporne nepokretnosti i ističu da nisu cenjeni njihovi navodi da je ista bila namenjena i podobna, te i korišćena za stanovanje, a posebno dopis Ministarstva unutrašnjih poslova od 8. juna 2016. godine koji je upućen Državnom pravobranilaštvu, a u kojem je navedeno da se sporna nepokretnost koristi isključivo za stanovanje i da je JKP „Infostan“ tretira kao stan.

S tim u vezi, Ustavni sud najpre ukazuje na to da je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan samo da utvrđuje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnog organa ili organizacije kojoj je povereno javno ovlašćenje došlo do povrede ili uskraćivanja ljudskih ili manjinskih prava i sloboda zajemčenih Ustavom, odnosno da nije nadležan da ispituje zakonitost odluka redovnih sudova i vrši ocenu utvrđenih činjenica i izvedenih dokaza u postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe, a na kojima se zasnivaju osporene sudske odluke. Zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je parnični postupak u celini bio pravičan na način utvrđen članom 32. stav 1. Ustava.

Kako prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi Ustavni sud uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, treba istaći stav Evropskog suda za ljudska prava po kome samom sudskom odlukom može biti povređeno nečije pravo na pravično suđenje ukoliko postoji očigledna nelogičnost, nerazumnost ili samovoljnost u postupanju suda prilikom donošenja odluke (videti odluku Canela Santiago protiv Španije , predstavka broj 60350/00, od 4. oktobra 2001. godine). U tom kontekstu, propust suda da razmotri argumente stranke u postupku takođe može dovesti do povrede prava na pravično suđenje (videti presudu Quadrelli protiv Italije , predstavka broj 28168/95, od 11. januara 2000. godine).

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je zaključio da jedan od elemenata prava na pravično suđenje predstavlja i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranki da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Pri tome, ovakva obaveza ne znači da je sud dužan da u odluci da detaljne odgovore na sva postavljena pitanja i iznete argumente. Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. Imajući u vidu da se ustavnom žalbom osporava drugostepena presuda kojom je potvrđena osporena prvostepena presuda, Ustavni sud ukazuje na to da je prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta ili se zadovoljio pukim potvrđivanjem odluke prvostepenog suda (videti presudu u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977 od 19. decembra 1997. godine, stav 60.). U konkretnom slučaju, Apelacioni sud u Beogradu je u osporenoj presudi Gž. 4028/17 od 6. septembra 2017. godine konstatovao da se sporna nepokretnost u zemljišnim knjigama vodi kao poslovna prostorija i da kao takva nije mogla biti predmet ugovora o otkupu prema odredbama Zakona o stanovanju iz 1992. godine.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je ugovor o otkupu nepokretnosti, čiju su zakonitost cenili parnični sudovi u osporenim presudama, zaključen na osnovu odredaba člana 16. Zakona o stanovanju iz 1992. godine, koje su predviđale dužnost nosioca prava raspolaganja na stanu u društvenoj, odnosno državnoj svojini da omogući nosiocu stanarskog prava ili zakupcu otkup stana koji koriste, a na njihov zahtev u pismenoj formi. Dakle, na zaključenje ugovora o otkupu mogao je da pretenduje titular stanarskog prava i zakupac na stanu u društvenoj svojini (ili članovi njihovog porodičnog domaćinstva, uz pismenu saglasnost). Zaključenju spornog ugovora o otkupu nepokretnosti prethodilo je zaključenje ugovora o zakupu koji je podnosilac ustavne žalbe O . S . zaključio sa Republikom Srbijom, a nakon što je postalo konačno rešenje Komisije za stambena pitanja Vlade Republike Srbije 34 br. 360-280/98 od 21. januara 1998. godine, kojim mu je ta nepokretnost data u zakup na neodređeno vreme. Uzimajući u obzir da je cilj donošenja Zakona o stanovanju iz 1992. godine bio zadovoljavanje stambenih potreba, Ustavni sud je zaključio da je ugovor o otkupu, odnosno ugovor o zakupu mogao imati za predmet isključivo stan. Definiciju stana su dale odredbe člana 3. navedenog zakona, prema kome su se pod stanom podrazumevale jedna ili više prostorija namenjenih i podobnih za stanovanje, koje su, po pravilu, činile jednu građevinsku celinu i imale zaseban ulaz. Do odgovora na pitanje da li se određena nepokretnost može smatrati stanom se u praksi dolazilo od slučaja do slučaja, u zavisnosti od kumulativne ispunjenosti građevinsko-tehničkih, funkcionalnih, sanitarnih i higijenskih uslova. To znači da se kategorizacija prostorija u navedenom smislu nije mogla vršiti samo na osnovu podatka iz zemljišnih knjiga o nameni nepokretnosti.

Ustavni sud je, dalje, konstatovao da Republika Srbija nije dovodila u pitanje namenu sporne nepokretnosti sve do podnošenja tužbe u predmetnom parničnom postupku. Za Republiku Srbiju i njene organe koji su učestvovali u donošenju rešenja kojim je podnosiocu ustavne žalbe O. S . sporna nepokretnost data u zakup na neodređeno vreme, kao i pri zaključenju ugovora o zakupu i ugovora o otkupu iste, nije bilo sporno da je nepokretnost kojom je raspolagano namenjena i podobna za stanovanje. Ustavni sud ukazuje na to da je jedan od razloga za otkaz ugovora o zakupu stana, prema odredbama člana 10. Zakona o stanovanju iz 1992. godine, bio i korišćenje stana od strane zakupca za obavljanje poslovne delatnosti, a čime se Republika Srbija u konkretnom slučaju nije koristila, jer je ugovor o zakupu koji je zaključen sa podnosiocem ustavne žalbe O . S . bio na snazi sve do zaključenja ugovora o otkupu, u kojem je konstatovano da će isti nakon uplate kupoprodajne cene postati vlasnik sporne prostorije, pri čemu je, u članu 2, izričito navedeno da se radi o stanu.

Ustavni sud posebno ističe da je predmetnom parničnom postupku u kome su donete osporene presude prethodio spor pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4162/2004 radi utvrđivanja ništavosti istog ugovora o otkupu, a u kome su se Republika Srbija i podnosioci ustavne žalbe zajedno našli u procesnoj ulozi tuženih. U tom sporu, zakonski zastupnik Republike Srbije insistirao je na punovažnosti ugovora o otkupu sporne prostorije, te da isti nije protivan prinudnim propisima. Samim tim, Republika Srbija, kao jedna od tuženih u toj parnici, nije dovela u pitanje ni dozvoljenost predmeta ugovora o otkupu čija je zakonitost cenjena, već je argument o nedozvoljenosti predmetnog raspolaganja zbog namene nepokretnosti po prvi put iznela u tužbi kojom je pokrenut parnični postupak koji je prethodio ovom ustavnosudskom postupku.

Pored toga, Ustavni sud je uvidom u dopis Ministarstva unutrašnjih poslova – Sekretarijat – Odeljenje za stambene poslove 02/3 Broj 1315/15 od 8. juna 2016. godine utvrdio da se ovaj državni organ, u kome je podnosilac ustavne žalbe O. S . kao funkcioner ostvario svoje pravo na zadovoljavanje svojih stambenih potreba, obratio Državnom pravobranilaštvu u vezi sa statusom sporne nepokretnosti, eksplicitno navodeći da se predmetna prostorija koristi za stanovanje i da ne ispunjava zakonske uslove da bi se smatrala poslovnim prostorom, te da je Ministarstvo unutrašnjih poslova propustilo da izvrši promenu njene namene pre dodele u zakup, posebno napomenuvši da JKP „Infostan“ predmetnu prostoriju tretira kao stan.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je konstatovao da su Prvi osnovni sud u Beogradu i Apelacioni sud u Beogradu propustili da se, sa stanovišta Zakona o stanovanju iz 1992. godine, i to odredbe člana 3. koja definiše pojam stana, izjasne o tome da li predmetna prostorija u prizemlju, levo od ulaza, površine 27,05 m2, u stambenoj zgradi u ul. A. br. 8 u Beogradu predstavlja stan . Stoga Ustavni sud nalazi da obrazloženje osporene presude Gž. 4028/17 od 6. septembra 2017. godine, u kome se drugostepeni sud isključivo oslanja na podatak iz zemljišnih knjiga o nameni sporne nepokretnosti, ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava. Polazeći od svih iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da je osporenim presudama povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, te je usvojio ustavnu žalbu u ovom delu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je našao da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje mogu otkloniti jedino poništajem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4028/17 od 6. septembra 2017. godine i određivanjem da navedeni sud u ponovnom postupku done se novu odluku o žalbi podnosilaca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 34402/16 od 28. februara 2017. godine, ispravljene rešenjem istog suda P. 34402/16 od 30. marta 2017. godine, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

S obzirom na to da je osporena drugostepena presuda poništena i da će žalba podnosilaca ustavne žalbe biti predmet ponovnog razmatranja Apelacionog suda u Beogradu, to Ustavni sud nije posebno ispitivao tvrdnje podnosilaca o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i prava na imovinu iz člana 58. Ustava.

Razmatrajući zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, utvrđivanje povrede prava na pravično suđenje dovoljno pravično zadovoljenje za podnosioce. Pri tome, Ustavni sud je uzeo u obzir da je prethodno odredio da će se štetne posledice zbog utvrđene povrede prava otkloniti poništajem osporene drugostepene presude. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev za naknadu nematerijalne štete, odlučujući kao u tački 3. izreke.

Ustavni sud je, u skladu sa odredbama člana 56. stav 3. i člana 86. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 4. izreke odbacio predlog za odlaganje izvršenja osporene drugostepene presude, jer je doneo konačnu odluku o ustavnoj žalbi.

Što se tiče zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Sud ukazuje na to da nema uslova za određivanje tražene naknade troškova, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti, pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine).

7. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 3) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.