Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao skoro sedam godina, dosuđujući naknadu od 500 evra. Deo žalbe koji se odnosi na pravično suđenje i pravno sredstvo je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, dr Olivera Vučić, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. J . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. J . i utvrđuje da je povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 40264/10, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. J . iz Beograda izjavila je , 29. decembra 2012. godine, preko punomoćnika P . P, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 952/12 od 11. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na pravno sredstvo zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 40264/10.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da drugostepeni sud nije cenio dokaze, dostavljene uz žalbu izjavljenu protiv prvostepene presude, na okolnost postojanja uzročno-posledične veze između štetnog događaja i dijabetesa, koji joj je dijagnostifikovan nakon zaključenja glavne rasprave; da pored povrede prava na pravično suđenje podnositeljka smatra da joj je povređeno i pravo na pravno sredstvo; da je drugostepeni sud odlučivao o njenoj žalbi, te stoga sa formalno-pravne strane nije došlo do povrede, ali je do povrede došlo načinom na koji je odlučivano o žalbi; da je u žalbi izjavljenoj protiv prvostepene presude podnositeljka ukazala na niz povreda koje je prvostepeni sud učinio donošenjem prvostepene presude, a o kojima se drugostepeni sud uopšte nije izjasnio; da iz obrazloženja presude Apelacionog suda proizlazi da je podnositeljka dostavljanjem specijalističkog izveštaja ukazivala na postojanje novog vida štete od trenutka kada je taj izveštaj sačinjen, iako se u žalbi jasno, uz dostavljanje novog dokaza na novu činjenicu, upravo osporava najpre period zastarelosti naknade štete na ime bolova i straha, a zatim ukazuje i na postojanje umanjene životne aktivnosti kao posledice nastale saobraćajne nesreće; da lečenje zbog nastalih posledica štetnog događaja još uvek traje, jer je podnositeljka ustavne žalbe „insulinski zavisnik“; da je postupak ukupno trajao sedam godina i da je okončan tako što su sudovi utvrdili da je tužiljino potraživanje naknade štete zastarelo, zbog čega podnositeljka smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Podnositeljka je predložila da Sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povrede označenih prava, poništi osporeni akt i dosudi joj naknad u nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 40264/10, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela je 23. decembra 2005. godine Petom opštinskom sudu u Beogradu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv tuženih – 1) J. G. iz Novog Sada, 2) V. M. iz Beograda i 3) JP „Ž. S .“, radi naknade nematerijalne štete na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, na ime pretrpljenih fizičkih bolova i na ime pretrpljenog straha, kao i naknade materijalne štete na ime izgubljene zarade i totalne štete pričinjene motornom vozilu kojim je upravljala kada ju je lokomotiva udarila na pružnom prelazu .

Tuženi V. M. iz Beograda i JP „Ž. S .“ su 9. februara 2006. godine odgovorili na tužbu ističući, pored ostalog, i prigovor zastarelosti potraživanja.

Tužilja je 17. marta 2006. godine povukla tužbu u odnosu na tuženog J. G. iz Novog Sada, što je Opštinski sud konstatovao rešenjem od 10. aprila 2006. godine.

Pripremno ročište je održano 27. juna 2006. godine, dok je naredno ročište za glavnu raspravu održano 21. novembra 2006. godine, na kome je izveden dokaz saslušanjem tužilje kao parnične stranke. Opštinski sud je istoga dana uputio dopise K. centru S, pravnoj službi JP „Ž . S .“ i „A.“ osiguranju, radi dostave potrebne dokumentacije.

Prvo ročište za glavnu raspravu u 2007. godini bilo je zakazano za 19. februar, ali nije održano (nije naveden razlog neodržavanja), dok je naredno ročište održano 21. marta, na kome je izveden dokaz saslušanjem svedoka. Do kraja 2007. godine zakazana su još dva ročišta za glavnu raspravu, od kojih ročište zakazano za 7. jun nije održano „zbog sprečenosti postupajućeg sudije“, dok je na ročištu održanom 1. novembra tužilja povukla tužbu u odnosu na tuženog V. M. iz Beograda.

U toku 2008. godine održana su četiri ročišta za glavnu raspravu. Pored toga, Opštinski sud je 7. maja odredio izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem radi utvrđivanja - povreda koje je tužilja pretrpela prilikom saobraćajnog udesa koji se dogodio 20. maja 2002. godine, da li je tužilja pretrpela fizičke bolove i strah, kolikog intenziteta i trajanja, da li je i u kom stepenu nastupilo umanjenje životne aktivnosti kao posledica navedenog događaja i kada se može smatrati da je tužiljino lečenje završeno.

Nalaz i mišljenje veštaka ortopeda-traumatologa je dostavljeno Opštinskom sudu 22. aprila 2009. godine, dok je veštak neuropsihijatar dva dana kasnije dostavio svoj nalaz i mišljenje. Na ročištu za glavnu raspravu održanom 15. juna 2009. godine izvedeni su dokazi saslušanjem veštaka, dok ročište zakazano za 21. oktobar 2009. godine nije održano, jer punomoćnik tužilje nije došao na ročište.

U toku 2010. godine, pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu (u daljem tekstu: Osnovni sud) održana su dva ročišta za glavnu raspravu - 17. maja (na kome je tužilja povukla tužbu u delu koji se odnosio na naknadu materijalne štete u vidu izgubljene zarade) i 9. decembra, dok ročište zakazano za 11. oktobar nije održano zbog štrajka zaposlenih u pravosuđu.

Prvo ročište za glavnu raspravu u 2011. godini bilo je zakazano za 11. april, ali nije održano, jer je tužilja otkazala punomoćje svom advokatu. Nakon ročišta održanog 23. septembra 2011. godine na kome je tužilja povukla tužbu u delu koji se odnosi na isplatu materijalne štete pričinjene na vozilu u iznosu od 300.000 dinara, Osnovni sud je zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P. 40264/2010, kojom je odbio kao neosnovan tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete kojim je tužilja tražila da se obaveže tuženi da joj isplati iznos od 600.000 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova, iznos od 500.000 dinara na ime pretrpljenog straha i iznos od 800.000 dinara na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog umanjenja životne aktivnosti, sa pripadajućom kamatom. Stavom drugim izreke presude je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Postupajući po žalbi tužilje, Apelacioni sud u Beogradu (u daljem tekstu: Apelacioni sud) doneo je osporenu presudu Gž. 952/12 od 11. oktobra 2012. godine, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio presudu Osnovnog suda P. 40264/2010 od 23. septembra 2011. godine. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno da iz činjeničnog stanja utvrđenog pred prvostepenim sudom proizlazi: da se 20. maja 2002. godine izjutra dogodila saobraćajna nezgoda na pružnom prelazu pruge Niš (L .) - Beograd, kod železničke stanice B. P, kojom prilikom je lokomotiva udarila u tužiljino putničko vozilo; da je do saobraćajne nezgode došlo kada je tužilja upravljajući motornim vozilom došla do pružnog prelaza kada je u prednji deo njenog vozila čeonim delom udarila lokomotiva koja se kretala iz pravca Lapova ka Beogradu; da je nakon udara putničko vozilo odbačeno i desnim bočnim delom udarilo u metalni stub pored pruge; da je tužilja zadobila teške telesne povrede i to prelom grudne kosti i nagnječenje u predelu levog kolena sa oguljotinama; da je ortopedskim veštačenjem utvrđeno da je tužilja od zadobijenih povreda trpela bolove visokog intenziteta u trajanju od dva sata i bolove srednjeg intenziteta u trajanju od 28 dana koji su prešli u bolove niskog intenziteta u trajanju od 90 dana; da po oceni veštaka, iako tužilja trpi bolove niskog intenziteta i danas, kod tužilje nije nastupilo umanjenje životne aktivnosti sa ortopedsko-traumatološke strane; da je tužilja prilikom nesreće imala osećaj neposredne životne ugroženosti i trpela primaran strah jakog intenziteta u trajanju od četiri minuta, a usled bolova koje je trpela u celom telu imala je doživljaj teške telesne ugroženosti, trpela je sekundarni strah srednjeg intenziteta u trajanju od dva i po sata, dok je strah u širem smislu, u vidu zabrinutosti za ishod lečenja trajao oko dve nedelje nakon povređivanja; da iz neuropsihijatrijskog veštačenja kod tužilje po ovom osnovu nije nastupilo umanjenje životne aktivnosti; da kako je do saobraćajne nezgode došlo usled greške u sistemu za regulisanje polubranika na pružnom prelazu , tužilja je podnela krivične prijave protiv dva fizička lica koja su bila zaposlena kod tuženog. Dalje je navedeno: da je činjenično stanje utvrđeno potpuno i pouzdano i da ono proizlazi iz dokaza u spisima koje je prvostepeni sud pravilno ocenio u skladu sa članom 8. Z akona o parničnom postupku, a navodima žalbe tužilje nije dovedeno u sumnju; da je prilikom odlučivanja o istaknutom prigovoru zastarelosti prvostepeni sud pravilno postupio kada je ocenio da je isti osnovan; da je odredbom člana 376. Zakona o obligacionim odnosima propisano da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kada je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, odnosno u svakom slučaju zastareva za pet godina od kada je šteta nastala; da imajući u vidu da je tužilja povređena 20. maja 2002. godine, te da su fizički bolovi koji bi opravdavali dosuđivanje naknade nematerijalne štete po svom intenzitetu i dužini, trajali ukupno 118 dana, dok je strah, kako primarni tako i sekundarni, trajao ukupno dve nedelje, to je zastarelost zahteva za naknadu štete, po pravilnoj oceni prvostepenog suda, nastupila po isteku tri godine od prestanka bolova odnosno straha, odnosno potraživanje tužilje je zastarelo u septembru 2005. godine; da kako je tužba u tom sporu podneta 23. decembra 2005. godine, to je potraživanje tužilje zastarelo; da s obzirom na to da kod tužilje nije nastupilo umanjenje životne aktivnosti, što je utvrđeno veštačenjem , pri čemu stranke nisu imale primedbe na nalaz veštaka u delu koji se tiče ovog vida štete, to je zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete zbog umanjenja životne aktivnosti neosnovan; da nisu osnovani navodi žalbe kojima se ističe da je u konkretnom slučaju na potraživanje tužilje trebalo primeniti rok zastarelosti predviđen odredbom člana 377. Zakona o obligacionim odnosima, s obzirom na to da privilegovani rok zastarelosti teče samo prema učiniocima krivičnih dela; da kako lica zaposlena kod tuženog - J. G. i V. M. nisu pravnosnažnom odlukom osuđeni za krivično delo koje bi za posledicu imalo štetu koju tužilja trpi i čiju naknadu traži u ovom postupku, niti su oni stranke u ovom postupku, niti je tužilja tužbom u toj parnici od njih potraživala naknadu pretrpljene štete, to se na potraživanje tužilje prema tuženom, ne može primeniti rok iz člana 377. Zakona o obligacionim odnosima; da Apelacioni sud nije cenio dokaze na okolnost postojanja uzročno-posledične veze između štetnog događaja i dijabetesa koj i je tužilji konstatovan nakon zaključenja glavne rasprave, zbog toga što se to oboljenje može eventualno smatrati novim vidom štete za koju tužilja može tražiti obeštećenje u drugom postupku.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede ukazuje je utvrđeno: da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.) .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09) (u daljem tekstu: ZPP), koji je važio u vreme donošenja osporenih odluka, bilo je propisano: da svaka stranka treba u svojim izlaganjima da iznese sve činjenice potrebne za obrazloženje svojih predloga, da ponudi dokaze potrebne za utvrđivanje svojih navoda kao i da se izjasni o navodima i ponuđenim dokazima protivne stranke, da stranke mogu u toku cele glavne rasprave da iznose nove činjenice i da predlažu nove dokaze (član 300. st. 1. i 2.); da se pravnosnažnost presude vezuje za činjenično stanje utvrđeno do zaključenja glavne rasprave (član 347. stav 3.).

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) (u daljem tekstu: ZOO) je propisano: da zastarelošću prestaje pravo zahtevati ispunjenje obaveze, da zastarelost nastupa kad protekne zakonom određeno vreme u kome je poverilac mogao zahtevati ispunjenje obaveze (član 360. st. 1. i 2.); da zastarelost počinje teći prvog dana posle dana kad je poverilac imao pravo da zahteva ispunjenje obaveze, ako zakonom za pojedine slučajeve nije što drugo propisano (član 361. stav 1.); da zastarelost nastupa kad istekne poslednji dan zakonom određenog vremena (član 362.); da potraživanje naknade prouzrokovane štete zastareva za tri godine od kad je oštećenik doznao za štetu i za lice koje je štetu učinilo, kao i da u svakom slučaju ovo potraživanje zastareva za pet godina od kad je šteta nastala (član 376. st. 1. i 2.); da kad je šteta prouzrokovana krivičnim delom, a za krivično gonjenje je predviđen duži rok zastarelosti, zahtev za naknadu štete prema odgovornom licu zastareva kad istekne vreme određeno za zastarelost krivičnog gonjenja (član 377. stav 1.).

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je postupak pokrenut 23. decembra 2005. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu, a da je pravnosnažno okončan 11. oktobra 2012. godine, donošenjem osporene drugostepene presude. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stanovišta da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak trajao šest godina i nepunih deset meseci.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije bio previše složen, da bi opravdao višegodišnje trajanje.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je ona imala legitiman pravni interes da ce o njenoj tužbi za naknadu nematerijalne štete odluči u razumnom roku.

Ustavni sud konstatuje da su podnositeljka ustavne žalbe i njen punomoćnik svojim ponašanjem u određenoj meri uticali na odugovlačenje postupka , jer dva ročišta za glavnu raspravu nisu bila održana njenom, odnosno krivicom njenog punomoćnika. Pored toga, na dužinu postupka je svakako uticalo i to što je podnositeljka tužbu podnela protiv tri tužena, da bi tokom postupka protiv dvojice povukla tužbu, kao i to što je od početno istaknutih zahteva za naknadu materijalne štete odustala 2010. i 20 11. godine, što je takođe donekle uticalo i na dužinu trajanja postupka.

Ipak, osnovni razlog dugom trajanju parničnog postupka je postupanje prvostepenih sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o tužbenom zahtevu odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog pasivnom postupanju sudova govori i činjenica da je Opštinski sud 7. maja 2008. godine rešenjem odredio izvođenje dokaza medicinskim veštačenjem, da bi veštaci (ortoped-traumatolog i neuropsihijatar) dostavili sudu nalaze i mišljenja tek u aprilu 2009. godine – skoro godinu dana kasnije. Iako za ponašanje veštaka nije direktno odgovoran sud, Ustavni sud ukazuje da na postupajućem sudu leži posebna odgovornost da osigura da svi učesnici u postupku učine sve što mogu kako bi se izbeglo bilo kakvo odugovlačenje postupka. Konačno, o prekomernom trajanju postupka najviše govori činjenica da je prvostepena presuda doneta tek pet godina i deset meseci nakon podnošenja tužbe, što se ne može smatrati razumnim rokom za odlučivanje i presuđenje u parnicama koje nisu činjenično i pravno složene.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), ustavnu žalbu usvojio u prvom delu tačke 1. izreke.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja parničnog postupka, kao i određeni doprinos podnositeljke ustavne žalbe. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela zbog neažurnog postupanja suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomsko-socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Razmatrajući ustavnu žalbu izjavljenu protiv osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 952/12 od 11. oktobra 2012. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da je saglasno odredbi člana 170. Ustava, u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog ustavnog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. Dakle, u postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza ili primene zakona od strane redovnih sudova, osim ako dokazi nisu cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu, odnosno ako nije uočljiva greška u tumačenju prava zasnovana na načelno netačnom gledištu koje je od značaja za ostvarivanje i zaštitu nekog ljudskog prava i ima posebnu težinu u svom materijalnom značenju za konkretan pravni slučaj.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu navode ustavne žalbe da drugostepeni sud nije cenio dokaze dostavljene uz žalbu izjavljenu protiv prvostepene presude, na okolnost postojanja uzročno-posledične veze između štetnog događaja i oboljenja dijabetes, koje je dijagnostifikovano nakon zaključenja glavne rasprave, Ustavni sud ukazuje da je u predmetnoj parnici podnositeljka ustavne žalbe imala priliku da do zaključenja glavne rasprave, saglasno odredbi člana 300. stav 2. ZPP, dostavi sudu dokaze za koje je smatrala da su relevantni za odlučivanje. Međutim, ona to nije učinila , te stoga navodi ustavne žalbe koji se odnose na pogrešno utvrđeno činjenično stanje i povredu procesnih pravila oličenu kroz stav drugostepenog suda da ne prihvati dokaze vezane za oboljenje koje je podnositeljki dijagnostifikovano nakon zaključenja glavne rasprave, ne mogu biti osnov za tvrdnje o nepravičnosti predmetnog parničn og postupk a, upravo iz razloga što ovi navodi nisu ni bili istaknuti do zaključenja glavne rasprave. Obrazloženje Apelacionog suda da se navedeno oboljenje može eventualno smatrati novim vidom štete za koju podnositeljka može tražiti obeštećenje u drugom postupku, po mišljenju Ustavnog suda je ustavnopravno prihvatljivo sa stanovišta citirane odredbe člana 347. stav 3. ZPP.

Imajući u vidu navedeno, te krećući se u granicama navoda ustavne žalbe, Ustavni sud ukazuje da je obrazloženje osporene drugostepene presude zasnovano na ustavnopravno prihvatljivom tumačenju odredaba merodavnog prava. Podnositeljka od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao revizijski sud još jednom oceni zakonitost osporenog akta.

Što se tiče istaknute povrede prava iz člana 36. stav 2. Ustava, podnosi teljka istu vidi u tome što se, po njenom mišljenju, drugostepeni sud nije izjasnio na žalbene navode vezane za „niz povreda koje je prvostepeni sud učinio donošenjem prvostepene presude“. Međutim, u situaciji kada je podnositeljka ustavne žalbe, u parničnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom imala i iskoristila pravo na žalbu, o kojoj je odlučio nadležan i zakonom ustanovljen sud, te kako se radi o postupku za koji je Ustavni sud, sa stanovišta navoda ustavne žalbe utvrdio da je bio pravičan, to se ni navodi o povredi prava na pravno sredstvo ne pokazuju kao ustavnopravno relevantni.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu izjavljen om protiv presude Apelacionog suda Gž. 952/12 od 11. oktobra 2012. godine, kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti