Odluka Ustavnog suda kojom se utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu zbog osmogodišnjeg trajanja parničnog postupka pred sudom u Nišu. Utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku, uz dosuđenu naknadu nematerijalne štete podnosiocima. Ostali navodi o povredi prava na pravično suđenje i imovinu su odbačeni kao neosnovani.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-10071/2022
19.03.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća i sudije dr Dobrosav Milovanović, dr Zoran Lončar, dr Ranka Vujović, Maja Popović, dr Nikola Banjac, dr Milan Rapajić i dr Mihajlo Rabrenović, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. P. i M. Đ, oboje iz Niša, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 19. marta 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. P. i M. Đ. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 3271/20 (ranije u predmetu istog suda P. 3704/14) povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo M. P. i M. Đ. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. P. i M. Đ, oboje iz Niša, podneli su Ustavnom sudu, 31. avgusta 2022. godine, preko punomoćnika I. T, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Nišu P. 3271/20 od 9. februara 2022. godine i presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2081/22 od 13. jula 2022. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 3271/20 (ranije u predmetu istog suda P. 3704/14).

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, interpretirano činjenično stanje u predmetnom parničnom postupku i istaknuto je da je pogrešno primenjeno materijalno prava i ukazano na ukupnu dužinu trajanja parničnog postupka od osam godina.

Podnosioci ustavne žalbe su predložili Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporene akte. Tražili su naknadu nematerijalne i materijalne štete, kao i troškove postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu izvršenog uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Nišu P. 3271/20 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom postupku:

Tužilac Milomir Mladenović podneo je, 30. jula 2014. godine, tužbu, Osnovnom sudu u Nišu, protiv tuženih M. P. i M. Đ, ovde podnosilaca ustavne žalbe, radi utvrđenja prava svojine, predaje nepokretnosti i naknade štete. Po ovoj tužbi formiran je predmet P. 3704/14.

Osnovni sud u Nišu rešenjem P. 3704/14 od 25. januara 2018. godine nije dozvolio preinačenje tužbe i to promenom istovetnosti tužbenog zahteva.

Osnovni sud u Nišu je presudom P. 3704/14 od 6. decembra 2019. godine odbio tužbene zahteve tužioca.

Apelacioni sud u Nišu je rešenjem Gž. 1290/20 od 10. juna 2020. godine ukinuo prvostepenu presudu. Spisi predmeta zajedno sa rešenjem su dostavljeni prvostepenom sudu 22. juna 2020. godine, a naredno ročište je zakazano za 9. novembar 2020. godine. Predmet je formiran pod novim brojem P. 3271/20.

Do donošenja prve po redu prvostepene presude u predmetnom parničnom postupku zakazano je 22 ročišta za glavnu raspravu, pri čemu šest ročišta nisu održana (ročišta zakazana za 21. oktobar i 27. novembar 2014. godine nisu održana zbog štrajka advokata, ročište zakazano za 30. mart 2017. godine nije održano, jer svedok nije postupio po nalogu suda da dostavi određene isprave, ročište zakazano za 20. jun 2017. godine nije održano na predlog tužioca, ročište zakazano za 19. oktobar 2017. godine nije održano, jer je tužilac pre početka ročišta predao podnesak sa preciziranim tužbenim zahtevom, zbog čega je punomoćnik tuženih tražio da se ročište ne održi, ročište zakazano za 29. oktobar 2019. godine nije održano na predlog punomoćnika tuženih). U parničnom postupku su izvedeni dokazi veštačenjem putem veštaka građevinske struke, saslušanjem svedoka i stranaka.

Na ročištu održanom 29. marta 2021. godine stranke su saglasno predložile da se naredno ročište održi u septembru iste godine.

Na ročištu održanom 24. novembra 2021. godine sud je zakazao sledeće ročište za 20. decembar 2021. godine, ali je na predlog punomoćnika tuženih zakazano za 9. februar 2022. godine.

Osnovni sud u Nišu je osporenom presudom P. 3271/20 od 9. februara 2022. godine delimično usvojio tužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Nišu je osporenom presudom Gž. 2081/22 od 13. jula 2022. godine potvrdio prvostepenu presudu.

Do donošenja druge po redu prvostepene presude u predmetnom parničnom postupku zakazano je šest ročišta za glavnu raspravu, pri čemu dva ročišta nisu održana (ročište zakazano za 14. decembar 2020. godine nije održano na zajednički predlog stranaka, ročište zakazano za 13. septembar 2021. godine nije održano na predlog punomoćnika podnosilaca). U parničnom postupku su izvedeni dokazi veštačenjem putem veštaka građevinske struke, saslušanjem svedoka i stranaka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se, primenjivao u konkretnom postupku: propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano raspravi, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu, odnosno u vremenskom okviru (član 326. stav 2.); da je prvostepeni sud dužan da roku od 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda održi ročište na kojem će da odredi vremenski okvir za novu glavnu raspravu pred prvostepenim sudom (član 398. stav 1.).

5. Polazeći od toga da je ustavna žalba izjavljena i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, koji započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava. U vezi sa tim, za ocenu postojanja povrede prava podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan je period od kada je tužilac podneo tužbu, 30. jula 2014. godine, do donošenja osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 2081/22 od 13. jula 2022. godine, kojom je pravnosnažno okončan parnični postupak. Dakle, predmetni postupak je trajao skoro osam godina.

Navedeno trajanje sudskog postupka može da ukaže na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da ovaj predmet nije bio u toj meri činjenično i pravno složen da bi opravdao ovoliko trajanje parničnog postupka.

U pogledu značaja prava za podnosioce ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da su podnosioci kao stranke u postupku imali interes da sud okonča postupak u razumnom roku.

Kada je reč o ponašanju podnosilaca ustavne žalbe, kao stranke u postupku, Ustavni sud ocenjuje da je postojao njihov značajan doprinos dužini trajanja postupka. Naime, ročište zakazano za 29. oktobar 2019. godine nije održano na predlog punomoćnika podnosilaca ustavne žalbe, ročište zakazano za 14. decembar 2020. godine nije održano na zajednički predlog punomoćnika stranaka, ročište zakazano za 13. septembar 2021. godine nije održano na predlog punomoćnika podnosilaca, zatim na ročištu održanom 29. marta 2021. godine punomoćnici parničnih stranaka su saglasno predložili da se naredno ročište održi u septembru iste godine, dok je na ročištu održanom 24. novembra 2021. godine sud zakazao sledeće ročište za 20. decembar 2021. godine, ali je na predlog punomoćnika podnosilaca pomeren datum sledećeg ročišta za 9. februar 2022. godine.

Međutim, po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje sudova, a naročito prvostepenog suda. Ustavni sud najpre ukazuje da je prvostepeni sud prvu po redu prvostepenu presudu doneo tek nakon pet godina i četri meseca od dana podnošenja tužbe (tužba je podneta 30. jula 2014. godine, a prva po redu presuda doneta je 6. decembra 2019. godine). Zatim, Ustavni sud je utvrdio da su nakon donošenja rešenja Apelacionog suda u Nišu Gž. 1290/20 od 10. juna 2020. godine kojim je ukinuta prvostepena presuda spisi predmeta dostavljeni prvostepenom sudu 22. juna 2020. godine, ali naredno ročište je zakazano tek 9. novembra 2020. godine, iako zakonski rok za održavanje ročišta iznosi 30 dana od dana prijema rešenja drugostepenog suda.

Ustavni sud je ocenio da okolnost koja se ne može staviti na teret sudu u konktekstu povrede prava na suđenje u razumnom roku jeste neodržavanje dva ročišta zbog štrajka advokata (slični stav je zauzeo Evropski suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u predmetu Papageorgiou protiv Grčke, broj predstavke 97/1996/716/913, od 22. oktobra 1997. godine, stav 47.).

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 3271/20 (ranije u predmetu istog suda P. 3704/14) podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u tom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke deo.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od po 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju su podnosioci pretrpeli zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, značajan doprinos podnosilaca ustavne žalbe u dužini trajanja postupka, objektivne okolnosti koje su, takođe, imale manji doprinos u dužini trajanja postupka, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju su podnosilac ustavne žalbe pretrpele zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Podnosioci ustavne žalbe su osporili presudu Osnovnog suda u Nišu P. 3271/20 od 9. februara 2022. godine i presudu Apelacionog suda u Nišu Gž. 2081/22 od 13. jula 2022. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

U postupku prethodnog ispitivanja ustavne žalbe, Ustavni sud je iz sadržine ustavne žalbe i uvidom u dostavljenu dokumentaciju, utvrdio da se u ustavnoj žalbi, u osnovi, ponavljaju navodi koji su podnosioci isticali u žalbi protiv osporene prvostepene presude i u toku parničnog postupka, a o kojima se Apelacioni sud u Nišu već izjasnio, dajući detaljne i obrazložene razloge za donetu odluku kojom je potvrdio, takođe iscrpno obrazloženu osporenu prvostepenu presudu Osnovnog suda u Nišu, a ovakvo obrazloženje Ustavni sud ne smatra arbitrernim, ni proizvoljnim. Stoga je Ustavni sud ocenio da se navodi ustavne žalbe ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuje tvrdnja o povredi navedenog ustavnog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost i pravilnost osporenih akata.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosilaca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na prvično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih akata.

U odnosu na povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosioci ustavne žalbe nisu dostavili dokaze da je u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji doneta drugačija (različita) drugostepena odluka od drugostepene odluke koja se osporava ustavnom žalbom, pa je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima bi bila potkrepljena tvrdnja o uskraćivanju jednake sudske zaštite prava podnosilaca ustavne žalbe. Takođe, prema ustavljenoj praksi Evropskog suda razuman je zahtev da podnosioci koji traže pravnu zaštitu pred Ustavnim sudom prilože odgovarajuće dokaze (Odluka u predmetu Golubović i dr. protiv Srbije, predstavka broj 10044/11, od 17. septembra 2013. godine, stav 43.). Konačno, Ustavni sud ističe da je osporena drugostepena presuda sama po sebi dokaz da su podnosioci imali i da su iskoristili pravo na pravno sredstvo, pri čemu Ustavni sud i ovom prilikom ukazuje da se označenim pravom ne garantuje pozitivan ishod postupka po izjavljenom pravnom sredstvu.

Kako podnosioci navode o povredi prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava zasnivaju na identičnim razlozima koji su isticali u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta povrede prava iz člana 58. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom, ustavnu žalbu u tom delu odbacio, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Kako podnosioci ustavne žalbe nisu pružili dokaze o postojanju uzročno-posledične veze između utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku i nastanka materijalne štete, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom, zahtev za naknadu ove štete odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

9. U pogledu zahteva za naknadu troškova postupka na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

10. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda kojom se utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti