Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao deset i po godina. Nedelotvorno postupanje prvostepenog suda, dugi intervali između ročišta i kašnjenje veštaka doprineli su nerazumnoj dužini postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. M . iz B, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. aprila 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba S. M. i utvrđuje da je u postupku koji j e vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3151/00 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M. iz B. podneo je 4. marta 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3151/00 od 26. juna 2008. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 10573/10 od 1. decembra 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje i na mirno uživanje imovine, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava i načela iz čl. 13. i 17. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija), te člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Ustavnom žalbom se ističe i povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku u kojem su donete osporene presude.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je osporenim presudama odbijen njegov tužbeni zahtev kojim je tražio da se tuženima otkaže ugovor o korišćenju stana i naloži iseljenje iz stana čiji je vlasnik. U prilog tvrdnji o povredi označenih prava, podnosilac je istakao da je navedeni stan stekao pre više godina u skladu sa odredbama Zakona o prometu nepokretnosti, te da je zbog postupaka tuženih, koji predstavljaju zloupotrebu prava na njegovu štetu, i nezakonitim presudama, koje su predmet osporavanja ustavnom žalbom, onemogućen u vršenju svojinskih ovlašćenja koja ima na predmetnom stanu u smislu člana 3. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa. Dodao je da sudovi nisu utvrdili sve bitne činjenice na koje je ukazivao ne samo on, već i sudski veštak, a koje se odnose na to da je tuženi B. M. vlasnik izuzetno vredne imovine čijom bi prodajom mogao da reši svoje stambeno pitanje i da tuženi njegov stan koriste bespravno. U odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku, podnosilac je naveo da je u periodu od 28. juna 2000. do 26. juna 2008. godine održano sedamnaest ročišta između kojih su bile duge pauze, te da sud nije poštovao načelo procesne ekonomije. Predložio je da Ustavni sud poništi osporene presude.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 56 /10 (ranije predmet Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3151/00), utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac S. M, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 31. maja 2000. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih D. M. i B. M, radi otkaza daljeg korišćenja trosobnog stana koji se nalazi u Beogradu, u P. ulici broj 31 i iseljenja.

Na ročištu održanom 22. maja 2001. godine tužilac je predao podnesak u kojem je istakao novi tužbeni zahtev kojim je tražio utvrđenje ništavosti sudskog poravnanja zaključenog između pravnog prethodnika tuženog i novog tuženog – R. M. Do ovog momenta, pred prvostepenim sudom, od ukupno pet zakazanih ročišta, jedno nije održano zbog neurednog pozivanja tužene D. M.

Naredno ročište koje je bilo zakazano za 4. decembar 2001. godine nije održano zbog nedostataka dokaza o urednom pozivanju tuženog R. M. diplomatskim putem. Tuženi R. M. dostavio je odgovor na tužbu u maju 2002. godine, nakon čega je 28. juna 2002. godine održano ročište.

Do donošenja delimične presude P. 3151/00 od 16. jula 2003. godine, kojom je odbijen tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti sudskog poravnanja, od ukupno četiri zakazana ročišta (22. oktobar 2002. godine, 10. april, 20. maj i 16. jul 2003. godine), tri nisu održana. Dva ročišta nisu održana zbog neurednog pozivanja tuženih, a jedno zbog nedostavljanja izveštaja od strane Četvrtog opštinskog suda u Beogradu. Pomenuta delimična presuda je potvrđena presudom Okružnog suda u Beogradu Gž. 880/04 od 12. maja 2004. godine, a u novembru iste godine spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu. Prvostepeni sud je prvo ročište zakazao za 11. maj 2005. godine.

Na predlog tužioca, u septembru 2005. godine određeno je građevinsko veštačenje na okolnost vrednosti imovine čiji je vlasnik tuženi B. M. Ročišta koja su bila zakazana za 13. decembar 2005. godine i 9. mart 2006. godine nisu održana jer veštak nije dostavio nalaz i mišljenje. Nalaz sa mišljenjem kojim je samo delimično odgovoreno na zadatak veštačenja dostavljeni su sudu u junu 2006. godine, zbog čega je veštaku rešenjem od 7. jula naloženo da, u roku od osam dana, dostavi potpun nalaz. Po ovom rešenju veštak je postupio u septembru 2006. godine. U daljem toku postupka, od ukupno zakazanih osam ročišta, četiri nisu održana, od toga dva zbog sprečenosti sudije, a druga dva zbog nedolaska veštaka, odnosno zbog dostavljanja dopunskog nalaza i mišljenja neposredno pre ročišta zakazanog za 27. novembar 2007. godine. U ovom periodu, ročišta su zakazivana u intervalima od dva do tri meseca, osim kada je posle ročišta zakazanog za 27. novembar 2007. godine, sledeće ročište zakazano za 15. april 2008. godine.

Osporenom presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3151/00 od 26. juna 2008. godine odbijen je tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se tuženima otkaže ugovor o korišćenju predmetnog stana i naloži iseljenje sa svim licima i stvarima. U obrazloženju presude je navedeno da je sud na osnovu izvedenih dokaza utvrdio: da je tužilac 26. marta 1999. godine predmetni stan kupio kao neuseljiv, budući da je rešenjima Četvrtog opštinskog suda u Beogradu R. 2702/82 od 27. jula 1982. godine i R. 1316/84 od 15. novembra 1984. godine, te presudom Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 2528/85 od 3. septembra 1986. godine, tužena određena za nosioca stanarskog prava na delu spornog stana, površine 32 m2, i za nosioca prava korišćenja na preostalom delu stana, na kojem je stanarsko pravo prethodno imala J. Z; da tužena sporni stan koristi sa sinom, tuženim B. M, snahom i tri unuke; da tužena na adresi spornog stana ima prijavljeno prebivalište počev od 1962. godine, a tuženi počev od 1973. godine; da je tuženi rešenjem ostavinskog suda O. 1011/00 od 15. decembra 2000. godine oglašen za naslednika na zaostavštini svoga oca koja se sastoji od prava svojine na jednosobnom stanu - garsonjeri u Beogradu, površine 23,03 m2 i prava svojine na 1/2 idealnog dela katastarske parcele broj 4048/1, upisanoj u zk.ul. 1081, KO S, te prava korišćenja tri katastarske parcele upisane u zk.ul. 2207, KO B; da je pomenutim ostavinskim rešenjem određeno da se iz zaostavštine pravnog prethodnika tuženog izdvoje delovi katastarske parcele 4048/1 koji su prodati licima navedenim u tom rešenju; da prema nalazu veštaka građevinske struke, ukupna vrednost nasleđenog stana i prodatih delova katastarske parcele 4048/1 iznosi 80.988,00 evra i da je za navedeni novčani iznos tuženi mogao da kupi stan površine 90-100 m 2 u određenim delovima Beograda. Pozivajući se na odredbe člana 35. stav 1. tačka 4) i člana 17. st. 2. i 3. Zakona o stanovanju, prvostepeni sud je utvrdio da je tužbeni zahtev neosnovan iz razloga što se stan koji je tuženi nasledio ne može smatrati odgovarajućim za šestočlano domaćinstvo tužene D. M. Po nalaženju suda, nasleđeni stan po svojoj površini i strukturi se ne može smatrati odgovarajućim ni u odnosu na deo spornog stana na kojem je tužena D. M. nosilac stanarskog prava, čija je površina 32 m 2, budući da je površina nasleđenog stana 23,03 m2. Pored toga, sud je istakao da su bez uticaja tužiočevi navodi da je tuženi prema svojim ukupnim imovinskim prilikama, prodajom nasleđene imovine mogao rešiti stambeno pitanje za sebe i članove svog porodičnog domaćinstva, jer prodajom nasleđenog stana (čija je vrednost prema nalazu veštaka 39.151,00 evra), što bi po mišljenju suda jedino bilo opravdano, tuženi ne bi mogao da obezbedi odgovarajući stan. Na kraju, sud je zaključio da ukupne imovinske prilike tuženog B. M. ne daju osnov za ekstenzivno tumačenje odredbe člana 35. stav 1. tačka 4) Zakona o stanovanju, kako smatra tužilac.

Apelacioni sud u Beogradu je, prihvatajući u svemu kao potpune, jasne i pravilne razloge prvostepenog suda, osporenom presudom Gž. 10573/10 od 1. decembra 2010. godine odbio žalbu tužioca i potvrdio prvostepenu presudu.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu podnosilac poziva u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (stav 1.).

Članom 13. Evropske konvencije je utvrđeno da svako kome su povređena prava i slobode predviđeni u ovoj konvenciji ima pravo na delotvoran pravni lek pred nacionalnim vlastima, bez obzira jesu li povredu izvršila lica koja su postupala u službenom svojstvu, dok odredba člana 17. Evropske konvencije sadrži načelo za tumačenje odredaba konvencije, a ne garan cije konkretn ih ljudsk ih prava i slobod a.

Kako je sadržina prava garantovanog čl anom 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju zajemčena odredbom člana 58. stav 1. Ustava, to se ocena postoj anja povrede ili uskraćivanja ovog prava u postupku po ustavnoj žalbi vrši u odnosu na naveden u odredb u Ustava .

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Takođe, i odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjivao do okončanja osporenog postupka, bilo je propisano da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

Zakonom o stanovanju ("Službeni glasnik RS", br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/ 94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01 i 101/05 ) je propisano: da se odgovarajućim stanom, u smislu ovog zakona, smatra stan u kome je broj soba jednak broju članova porodičnog domaćinstva, a najviše četvorosoban stan (član 17. stav 2.); da zakupodavac može dati otkaz ugovora o zakupu stana ako zakupac, njegov bračni drug ili drugi član njegovog porodičnog domaćinstva stekne u svojinu useljiv stan koji je odgovarajući za to porodično domaćinstvo (član 35. stav 1. tačka 4)); da nosilac stanarskog prava, odnosno zakupac stana na neodređeno vreme koji to pravo ima na stanu u svojini građana (u daljem tekstu: nosilac stanarskog prava na stanu u svojini građana), od dana stupanja na snagu ovog zakona nastavlja sa korišćenjem tog stana u skladu sa odredbama čl. 30. do 39. ovog zakona (član 40. stav 1.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i „Službeni glasnik RS“, broj 115/05) propisano je: da vlasnik ima pravo da svoju stvar drži, da je koristi i da njome raspolaže, u granicama određenim zakonom i da je svako dužan da se uzdržava od povrede prava svojine drugog lica (član 3.); da se pravo svojine može oduzeti ili ograničiti u skladu sa Ustavom i zakonom (član 8.).

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodi u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čije se trajanje osporava otpočeo 31. maja 2000. godine i da je pravnosnažno okončan osporenom drugostepenom presudom od 1. decembra 2010. godine. Dakle, osporeni parnični postupak je trajao deset i po godina, što samo po sebi može da ukazuje da nije okončan u okviru standarda razumnog roka.

Kako je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da, i pored toga što su na strani tuž enih učestvoval a tri lica i što su bila istaknuta dva tužbena zahteva koja ne proizlaze iz istog činjeničnog osnova , osporeni postupak se ne može smatrati naročito složenim s obzirom na dokazni postupak koji je trebalo sprovesti i činjenična i pravna pitanja koja je, u konkretnom slučaju, trebalo raspraviti.

Po nalaženju Ustavnog suda, podnosilac je imao legitiman interes da se osporeni postupak okonča u što kraćem roku kako bi se otklonila neizvesnost u pogledu obima njegovih svojinskih ovlašćenja na spornom stanu.

Nadalje, podnosilac svojim ponašanjem nije doprineo dužini trajanja postupka jer se uredno odazivao svim pozivima suda i u ostavljenim rokovima postupao po nalozima suda.

Analizirajući postupanje sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud u periodu od 28. juna 2002. godine do 10. aprila 2003. godine, zakazao samo tri ročišta, u razmacima od četiri, odnosno šest meseci, dok je razmak između poslednjeg ročišta zakazanog u 2007. godini i prvog ročišta u 2008. godini bio skoro pet meseci, za šta, po mišljenju Ustavnog suda ne postoji opravdan razlog. Osim toga, prvostepeni sud je, nakon što su mu vraćeni spisi predmeta iz neposredno višeg suda u novembru 2004. godine, prvo ročište zakazao posle šest meseci , u maju 2005. godine. Po nalaženju Ustavnog suda, na dužinu trajanja postupka uticalo je i to što je sudski veštak tek posle godinu dana od momenta kada je određeno izvođenje dokaza veštačenjem dostavio potpun nalaz sa mišljenjem, a što je dovelo do toga da u periodu od septembra 2005. godine do septembra 2006. godine, dva ročišta ne budu održana i da veštaku posle deset meseci bude naloženo da nalaz uradi u skladu sa zadatkom veštačenja. S druge strane, Ustavni sud smatra da se period od maja 2001. godine, kada je podnosilac istakao zahtev za utvrđenje ništavosti sudskog poravnanja, do juna 2002. godine, u toku kojeg su zakazana samo dva ročišta, ne može staviti na teret sudu, budući da je dostavljanje tužbe i poziva novom tuženom R. M . vršeno diplomatskim putem.

Uzimajući u obzir sve napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je prvostepeni sud nedelotvornim postupanjem u određenim fazama postupka, koje se ogledalo u dužim intervalima između zakazanih ročišta i nepreduzimanjem procesnih mera prema veštaku prvashodno doprineo tome da osporeni postupak u pogledu svih postavljenih zahteva bude pravnosnažno okončan tek posle deset i po godina.

Iz navedenih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 3151/00 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13-US), krećući se u granicama postavljenog zahteva, usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. Razmatrajući navode ustavne žalbe u delu kojim se zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu osporavaju presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3151/00 od 26. juna 2008. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 10573/10 od 1. decembra 2010. godine, Ustavni sud konstatuje da podnosilac povredu navedenih prava zasniva na tvrdnji o navodnoj nezakonitosti pomenutih presuda, u prilog čemu ističe da sudovi nisu utvrdili bitne činjenice koje se tiču imovinskih prilika tuženog B. M. i njegove mogućnosti da prodajom svoje imovine reši stambeno pitanje sa čim u vezu dovodi i nemogućnost da u punom obimu ostvari svojinska ovlašćenja na stanu čiji je vlasnik. Iz izloženog sledi da podnosilac spornim smatra činjenično stanje utvrđeno u postupku pred redovnim sudovima i ocenu tih sudova u pogledu prava tuženih da i dalje koriste sporni stan.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud primećuje da su u postupku pred redovnim sudovima, na osnovu nalaza i mišljenja veštaka, utvrđene imovinske prilike tuženog B. M. - da tržišna vrednost imovine koju je nasledio iznosi ukupno 80.988,00 evra, s tim što vrednost nasleđenog stana iznosi 39.151,00 evra, zbog čega se tvrdnje podnosioca o propustu suda da utvrdi ovu činjenicu ne mogu prihvatiti.

Nadalje, Ustavni sud konstatuje da je osporenim presudama odlučivano o tome da li su se stekli uslovi iz člana 35. stav 1. tačka 4) Zakona o stanovanju za otkaz ugovora o zakupu stana tuženima zbog činjenice da je tuženi B. M. na osnovu ostavinskog rešenja od 15. decembra 2000. godine, po osnovu nasleđa iza smrti oca, stekao pravo svojine na stanu površine 23, 03 m2 i na 1/2 idealna dela parcele u S, te prava korišćenja tri parcele upisane u ZKUL KO B. Redovni sudovi su stali na stanovište da se stan koji je tuženi nasledio, po svojoj strukturi i površini, ne može smatrati odgovarajućim u smislu člana 17. Zakona o stanovanju, i to ne samo u odnosu na ukupnu površinu spornog stana koji tužena sa članovima svog domaćinstva koristi, kako po osnovu stanarskog prava (sada prava zakupa) i prava korišćenja, već i u odnosu na deo koji koristi samo po osnovu prava zakupa, a čija je površina 32 m2. Pored toga, prema mišljenju prvostepenog suda, jedino bi bilo opravdano da tuženi svoje stambeno pitanje rešava eventualno prodajom nasleđenog stana, u kom slučaju, s obzirom na njegovu vrednost, ne bi mogao da obezbedi odgovarajući stan, ali ne i prodajom ostale nasleđene imovine. Dakle, suprotno tvrdnji podnosioca, redovni sudovi su se, nakon što su utvrdili imovinske prilike tuženog, izjasnili zbog kojih razloga se samo nasleđeni stan može uzeti u obzir prilikom ocene ispunjenosti uslova iz člana 35. stav 1. tačka 4) Zakona o stanovanju. Nadalje, i pored toga što podnosilac eksplicitno ne ukazuje u čemu se ogleda navodna nezakonitost osporenih presuda, te eventualna proizvoljnost pravne ocene sudova, Ustavni sud, imajući u vidu da se suština navoda ustavne žalbe svodi na podnosiočevo shvatanje da tuženi bespravno koriste stan čiji je vlasnik i da je tuženi B. M. u mogućnosti i obavezi da reši svoje stambeno pitanje prodajom nasleđene imovine, ukazuje da otkazni razlog iz člana 35. stav 1. tačka 4) Zakona o stanovanju nastaje kada zakupac stana ili član njegovog porodičnog domaćinstva stekne u svojinu useljiv i odgovarajući stan, pri čemu je pojam odgovarajućeg stana u smislu ovog zakona, određen odredbom člana 17. stav 2. zakona. Dakle, iz formulacije odredbe člana 35. stav 1. tačka 4) Zakona o stanovanju proizlazi da je otkazni razlog propisan ovom odredbom ispunjen tek u trenutku sticanja u svojinu drugog odgovarajućeg stana, ali ne i u slučaju sticanja prava svojine i ostalih imovinskih prava na drugim nepokretnim stvarima. U konkretnom slučaju, sticanje imovinskih prava na zemljištu ne znači da je stambeni status rešen na način kako to zahteva član 35. stav 1. tačka 4) Zakona o stanovanju, zbog čega podnosiočevo shvatanje o mogućnosti i obavezi tuženog da prodajom zemljišta na kom ima pravo svojine/korišćenja rešava svoje stambeno pitanje ne znači i nastupanje konkretnog otkaznog razloga. Stoga, po oceni Ustavnog suda, nadležni sudovi su u razlozima osporenih presuda za svoje stavove dali detaljne, jasne i logičke zaključke, zasnovane na prihvatljivom tumačenje merodavnog materijalnog prava koje ne ukazuje da postoji bilo kakva proizvoljnost ili arbitrernost u zaključivanju sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

U pogledu navoda o povredi prava na mirno uživanje imovine, koje podnosilac obrazlaže nemogućnošću da u punom obimu ostvari svojinska prava koja ima na stanu, koji je kako tvrdi stekao u skladu sa zakonom, Ustavni sud je ocenio da se osporenom presudom ni na koji način ne ograničava već uspostavljeni režim svojinskih ovlašćenja podnosioca, budući da je sporni stan u trenutku kada ga je podnosilac kupio bio opterećen pravom zakupa i pravom korišćenja u korist tuženih.

S obzirom na sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da podnosilac ne navodi posebne razloge za tvrdnju o povredi prava iz čl. 13. i 17. Evropske konvencije, već ih zasniva na istovetnim razlozima koje je isticao u prilog tvrdnji o povredi prava iz člana 32. stav 1. i člana 58. stav 1. Ustava, a koje je Ustavni su prethodno razmotrio.

Imajući u vidu sve prethodno izneto, Ustavni sud je ocenio da je ustavna žalba u delu kojim se osporavaju presude Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 3151/00 od 26. juna 2008. godine i Apelacionog suda u Beogradu Gž. 10573/10 od 1. decembra 2010. godine neosnovana, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu žalbu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.