Usvojena ustavna žalba i utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao sedam godina i dva meseca. Podnosiocima je dosuđena naknada nematerijalne štete od po 800 evra zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. N, S . Ž . i N . G, svih iz Bečeja, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 6. aprila 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. N, S . Ž . i N . G . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Bečeju u predmetu P. 37/14 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosilaca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. N, S . Ž . i N . G, svi iz Bečeja, podneli su Ustavnom sudu, 3. oktobra 2019. godine, preko punomoćnika N. K, advokata iz Bečeja, ustavnu žalbu , koja je dopunjena podneskom od 16. marta 2020. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Bečeju u predmetu P. 37/14, kao i protiv presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 413/19 od 7. marta 2019. godine, Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4160/18 od 25. septembra 2018. godine i Osnovnog suda u Bečeju P. 37/14 od 12. septembra 2016. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. stav 2. i člana 58. Ustava.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno : da je postupak po tužb i za utvrđe nje zajedničke imovine stečene u braku trajao sedam godina, što je izvan granica razumnog roka; da su nižestepeni sudovi zanemarili činjenicu da je između tužioca i podnositeljke V . N . deoba zajedničke svojine vršena kontinuirano, neposredno po sticanju, a u svakom slučaju, nakon što je između njih po drugi put razveden brak; da Apelacioni sud u Novom Sadu osporenom presudom nije odlučio o žalbi podnosilaca u celini, već samo u delu kojim su pobijani treć i i četvrti stav izreke osporene prvostepene presude; da kako tužilac nije tražio donošenje dopunske presude, sledi da je za preostale zahteve nastupila fikcija povlačenja tužbe; da prvostepeni sud nije mogao da utvrdi ništavost pobijanog ugovora o poklonu u celini, imajući u vidu da je podnositeljka V . N . tim ugovorom rasp olagala u korist svoje dece (ostalih podnosilaca) i drugom nepokretnom imovinom, a ne samo onom za koju je utvrđeno da predstavlja bračnu tekovinu sa tužiocem; da je Apelacioni sud u Novom Sadu preinačio prvostepenu presudu samo za polovin u koja imenovanoj podnositeljki nesporno pripada po osnovu zajedničkog sticanja sa tužiocem, ne i za ostalu imovinu obuhvaćenu pobijanim ugovorom; da su svi ovi navodi istaknuti u reviziji, ali V rhovni kasacioni sud na njih nije odgovorio, čime je, pored prava na pravično suđenje, podnosiocima povređeno i pravo na pravno sredstvo.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i podnosiocima prizna pravo na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 600.000 dinar a, kao i da im dosudi troškove postupka po ustavnoj žalbi.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Bečeju P. 37/14 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Jožef Nađ iz Bečeja je 29. decembra 2011. godine, u svojstvu tužioca, podneo Osnovnom sudu u Novom Sadu – Sudska jedinica u Be čeju tužbu protiv tuženih V. N, S . Ž . i N . G, ovde podnosilaca ustavne žalbe, radi utvrđenja prava susvojine na određenim nepokre tnostima u KO Bečej i KO Radičević, po osnovu zajedničkog sticanja u braku sa prvotuženom, kao i ništavosti ugovora o poklonu od 6. oktobra 2011. godine, zaključenog između prvotužene kao poklonodavca i ostalih tuženih kao poklonoprimaca, kojim su obuhvaćene i predmetne nepokretnosti , uz obavezu tuženih da trpe promenu upisa kod nadležne službe za katastar nepokretnosti. Tužbom je predložena i privremena mera zabrane otuđenja i opterećenja sporne imovine. Predmet je zaveden pod brojem P. 11962/11.

Tužba sa nalogom za davanje odgovora, tuženima je dostavljena 17. i 21. januara 2012. godine. Tuženi su o dgovor na tužbu dostavili 2 2. februara 20 12. godine.

Rešenjem od 26. aprila 2012. godine usvojena je predložena privremena mera. Ovo rešenje je parničnim strankama otpravljeno narednog dana, a protekom roka za žalbu ono je postalo pravnosnažno.

Pripremno ročište je održano 4. septembra 2012. godine. Određeno je da se u dokaznom postupku saslušaju parnične stranke. Na narednom ročištu, koje je održano 10. decembra 2012. godine, sud je odbacio tužbu tužioca kao neurednu, jer dokazi o vlasništvu na spornim nepokretnostima (listovi nepokretnosti) nisu dostavljeni u originalu, već u fotokopiji . Pismeni otpravak rešenja ekspedovan je parničnim strankama 18. januara 2013. godine.

Spisi parničnog predmeta su 12. marta 2013. godine prosleđeni Višem sudu u Novom Sadu, kao nadležnom drugostepenom sudu. Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda R. 4913/13 od 24. oktobra 2013. godine predmet je delegiran Višem sudu u Šapcu, usled preopterećenosti Višeg suda u Novom Sadu.

Rešenjem Višeg suda u Šapcu Gž. 1239/13 od 29. novembra 2013. godine ukinuto je navedeno prvostepeno rešenje, sa obrazloženjem da razlozi za odbacivanje tužbe nisu postojali, kao i da u fazi u kojoj se postupak nalazio (održano pripremno ročište i započet dokazni postupak) odbacivanje tužbe uopšte nije bilo moguće.

Predmet je 29. januara 2014. godine vraćen na ponovni postupak. Zaveden je pod brojem P. 37/14. Nadležnost Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju je nakon 1. januara 2014. godine preuzeo Osnovni sud u Bečeju.

Ročište za glavnu raspravu zakazano za 5. mart 2014. godine nije održano, zbog promene godišnjeg rasporeda poslova u sudu, dok naredna dva ročišta (23. oktobra i 22. decembra 2014. godine) nisu održana zbog štrajka advokata. U periodu do presuđenja, zakazano je i održano još sedam ročišta za glavnu raspravu . Vremenski interval između ročišta iznosio je pet puta po tri, jednom dva i jednom četiri meseca. U okviru dokaznog postupka obavljeno je saslušanje jednog svedoka, kao i svih parničn ih stran aka. Glavna rasprava je zaključena 12. septembra 201 6. godine. Objavljivanja presude nije bilo.

Osporenom presudom Osnovnog suda u Be čeju P. 37/14 od 12. septembra 2016. godine usvojeni su tužbeni zahtevi tužioca (stav prvi izreke), pa je utvrđeno da „bračnu sutekovinu“, sa jednakim udelima tužioca i prvotužene, čine određene nepokretnosti u KO Bečej i KO Radičević (stav drugi izreke), te da je ništav pobijani ugovor o poklonu od 6. oktobra 2011. godine, čiji su predmet i navedene nepokretnosti, a drugotuženi i trećetužena su obavezani da trpe uspostavu prethodnog zemljišnoknjižnog upisa (stav treći izreke), dok su svi tuženi obavezani da trpe da se tužilac kod Službe za katastar nepokretnosti Bečej upiše na ½ idealnih delova predmetnih nepokretnosti (stav četvrti izreke) . Osporena prvostepena presuda je punomoćnicima parničnih stranaka dostavljena 22. i 2 3. marta 2017. godine.

Tuženi su 5. aprila 20 17. godine izjavii žalbu telegrafskim putem, a 10. aprila 2017. godine dostavljen je i podnesak sa žalbenim razlozima . Žalbom je prvostepena presuda osporena u celini.

Spisi parničnog predmeta su 22. juna 2017. godine prosleđeni Apelacionom sudu u Novom Sadu, kao nadležnom drugostepenom sudu. Rešenjem Gž. 2133/17 od 1. februara 201 8. godine žalba tuženih je odbačena kao neblagovremena.

Tuženi su 13. marta 2018. godine izjavili reviziju. Spisi parničnog predmeta su 26. aprila 2018. godine prosleđeni Vrhovnom kasacionom sudu, koji je rešenjem Rev. 3170/18 od 23. maja 2018. godine ukinuo navedeno drugostepeno rešenje i predmet je vraćen na ponovni postupak Apelacionom sudu u Novom Sadu.

Osporenom presudom Gž. 4160/18 od 25. septembra 2018. godine, u stavu prvom izreke, žalba tuženih je delimično usvojena, te je prvostepena presuda preinačena u stavu trećem izreke, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje ništavosti ugovora o poklonu od 6. oktobra 2011. godine, u delu kojim je prvotužena raspolagala sa ½ idealnih delova nepokretnosti bliže opisanih u stavu drugom izreke prvostepene presude , kao i tužbeni zahtev da drugotuženi i trećetužena trpe uspostavu prethodnog zemljišnoknjižnog stanja na po ¼ idealnih delova . Stavom drugim izreke osporene drugostepene presude konstatovano je da se žalba tuženih odbija i prvostepena presuda potvrđuje u usvajajućem nepreinačenom delu odluke iz stava trećeg izreke , kojim je utvrđena ništavost ugovora o poklonu za ½ idealnih delova nepokretnosti bliže opisanih u stavu drugom izreke, kao i u stavu četvrtom izreke u pogledu vlasništv a tužioca na ½ idealnih delova predmetnih nepokretnosti. Stavom trećim izreke osporene drugostepene presude je potvrđena odluka o troškovima parničnog postupka sadržana u stavu petom izreke prvostepene presude, a u stavu četvrtom odbijen je zahtev tuženih za naknadu troškova žalbenog postupka.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno da prvostepeni sud daje jasne razloge zbog kojih je, a na osnovu iskaza parničnih stranaka, utvrdio da su tužilac i prvotužena svu imovinu stekli zajedničkim radom, sa jednakim doprinosom, te da bivši supružnici zajedničku imovinu nisu sporazumno podelili, pri čemu se žalbom ne ukazuje kojim je to konkretnim dokazom prvotužena oborila zakonsku pretpostavku o jednakom doprinosu supružnika u sticanju zajedničke imovine.

Tuženi su 1. novembra 2018. godine izjavili reviziju telegrafskim putem, a 5. novembra dostavljen je i podnesak sa revizijskim razlozima. Spisi parničnog predmeta su Vrhovnom kasacionom sudu prosleđeni 2 3. januara 2019. godine. Osporenom presudom Rev. 413/19 od 7. marta 2019. godine revizija tuženih je odbijena kao neosnovana.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se ustavnom žalbom ukazuje, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36. stav 2.) .

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09, 36/11 i 53/13 – Odluka US) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.). Gotovo idtentične odredbe sadrži i važeći Zakon o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18), koji se, u konkretnom slučaju, primenjivao nakon ukidanja rešenja Osnovnog suda u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju P. 11962/11 od 10. decembra 2012. godine. Odredbom člana 354. stav 1. navedenog Zakona propisano je da presuda mora da se pisano izradi u roku od osam dana od dana objavljivanja, a u složenijim predmetima sud može da odloži pisanu izradu presude za još 15 dana.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak pokrenut 29. decembra 2011. godine, podnošenjem tužbe Osnovnom sudu u Novom Sadu – Sudska jedinica u Bečeju, i da je okončan donošenjem osporene presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 413/19 od 7. marta 2019. godine.

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao sedam godina i dva meseca, što može ukazivati na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu činjenična i pravna pitanja nisu bila složena u meri koja bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice, što potvrđuje i okolnost da je u dokaznom postupku, pored parničnih stranaka, saslušan samo jedan svedok.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da su podnosioci ustavne žalbe imali legitimni interes da sud o zahtevima tužioca odluči u okviru standarda razumnog roka , posebno jer je reč o imovini koju je podnositeljka V . N . stekla tokom trajanja braka sa tužiocem, te iz razloga što je ista bila upisana na ime ostalih podnosilaca .

Ocenjujući ponašanje podnosilaca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da ne postoji njihov doprinos produžavanju trajanja postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, isključivu odgovornost za navedeno trajanje osporenog parničnog postupka snosi prvostepeni sud. Ovde se naročito ima u vidu: da je tužba tužioca odbačena uz očigledno pogrešnu primenu procesnog prava, kao što je to konstatovao drugostepeni sud u ukidajućem rešenju; da je to imalo za posledicu žalbeni postupak u trajanju od godinu i po dana; da su ročišta za glavnu raspravu zakazivana u vremenskom intervalu od najčešće tri meseca, s tim da je jedan period između ročišta iznosio čak sedam meseci; da je o tužbenom zahtevu odlučeno pet godin a i deset mesec i nakon podnošenja tužbe ; da je kod pismene izrade prvostepene presude značajno prekoračen zakonom propisani rok. Međutim, Ustavni sud smatra da je štrajk advokata onemogućio rad prvostepenog suda u drugoj polovini 2014. godine, što je objektivno uticalo na ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka.

Iz svih navedenih razloga, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosi laca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr.zakon, 103/15 i 10/23 ), odlučujući kao u prvom delu tačk e 1. izre ke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je, u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosi laca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka i uticaj štrajka advokata, već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine). Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neefikasnog postupanja nadležnog suda.

7. Što se tiče istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je, uvidom u osporene presude, utvrdio da one sadrže jasna i argumentovana obrazloženja, zasnovana na ustavnopravno prihvatljivoj primeni člana 171. stav 1. i člana 180. stav 2. Porodičnog zakona („Službeni glasnik RS“, br. 18/05, 72/11 – dr.zakon i 6/15) , kao i oceni da je predmetna imovina stečena tokom trajanja braka između tužioca i podnositeljke V . N, sa jednakim doprinos om, kao i da podnosioci nisu uspeli da dokažu da je deoba te zajedničke imovine ranije izvršena.

Ustavni sud je posebno cenio navod podnosilaca ustavne žalbe da Apelacioni sud u Novom Sadu nije odlučio o njihovoj žalbi u celini, ali nalazi da je i pored toga što u izreci osporene drugostepene presude nema konstatacije o tome da se prvostepena presuda potvrđuje u prvom i drugom stavu izreke, to nesumnjivo proizlazi iz njenog obrazloženja, u kome Apelacioni sud u Novom Sadu daje veoma detaljne razloge zbog kojih žalbu smatra neosnovanom i u tom delu. Stoga ovakvi navodi , po shvatanju Suda, mogu biti samo povod da se se od donosioca osporen e presude zahteva njena ispravka. Isticanje da je pobijani ugovor o poklonu u celini oglašen ništavim, uprkos tome što je, osim sporne , njime bila obuhvaćena i neka druga imovina podnositeljke V . N, takođe je bez uticaja, imajući u vidu da je u preinačujućem delu izreke osporene presude Apelacionog suda u Novom Sadu, koja predstavlja izvršnu ispravu za taj tužbeni zahtev, jasno naznačeno da se ništavost ugovora, za ½ idealnih delova, utvrđuje u odnosu na nepokretnosti koje su bliže opisane u stavu drugom izreke prvostepene presude, tačnije, one za koj e je pravnosnažno utvrđeno da predstavlja ju imovinu koju su tuži lac i podnositeljka V . N . zajednički stekli tokom trajanja braka.

Odredba člana 36. stav 2. Ustava sadrži izričitu garanciju prava na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu. Međutim, ovo ustavno pravo ne iscrpljuje se propisivanjem mogućnosti izjavljivanja pravnog sredstva , već podrazumeva i obavezu nadležnog instancionog suda da oceni relevantne navode i izrazi svoj stav povodom njih, s tim da korišćenje pravnog sredstva ne znači i garanciju pozitivnog ishoda za podnosioca.

Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud je zaključio da je očigledno neosnovana tvrdnja podnosilaca ustavne žalbe o povredi prava na obrazloženu revizijsku odluku, imajući u vidu da Vrhovni kasacioni sud, zbog napred iznetog, nije bio dužan da razmatra revizijske navode o propustu Apelacionog suda u Novom Sadu da (u izreci) odluči o žalbi u celini, kao i obimu utvrđenja ništavosti pobijanog ugovora o poklonu . Drugim rečima, propust Vrhovnog kasaconog suda da oceni te revizijske navode, po mišljenju Ustavnog suda, nema težinu povrede prava na obrazloženu odluku instancionog suda, posmatrano sa aspekta prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava . S druge strane, Ustavni sud je, polazeći od toga da obaveza instancionog suda da obrazloži odluku ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete navode, utvrdio da je Vrhovni kasacioni sud prihvatio u celini argumente nižestepenih presuda, u kojima je zauzeti pravni stav o zajedničkoj svojini sa jednakim doprinosom, kao i nedokazanoj tvrdnji da je deoba zajedničke imovine ranije izvršena, po mišljenju Suda, obrazložen na veoma jasan, detaljan i ustavnopravno prihvatljiv način. Samim tim, V rhovni kasacioni sud je bio dužan da odgovori samo na one revizijske navode koje je ocenio pravno relevantnim, a što je, po mišljenju Ustavnog suda, i učinio .

Kada je reč o pravu na imovinu iz člana 58. Ustava, Ustavni sud konstatuje da podnosioci ustavne žalbe svoje tvrdnje o povredi ovog prava bliže ne obrazlažu, već ih izvode iz navoda o povredi prava na pravično suđenje. Pored navedenog, Ustavni sud podseća da se članom 58. Ustava štiti mirno uživanje imovine od akata javne vlasti kojima bi pravo svojine pojedinca ili drugo imovinsko pravo stečeno na osnovu zakona, bilo oduzeto ili ograničeno. U slučaju zadiranja u imovinu na neki drugi način, radi se o imovinskom sporu privatnog prava, kada su sudovi dužni samo da obezbede forum za odlučivanje, pri čemu neuspeh jedne od strana u sporu ne znači automatski i mešanje u imovinu (videti presudu Momčilović protiv Srbije, broj predstavke 23103/07, od 12. marta 2013. godine, stav 35).

Sledom izloženog, Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u odnosu na osporene akte odbacio kao očigledno neosnovanu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud navode o pristrasnosti sudije prvostepenog suda nije posebno razmatrao, s obzirom na to da se, prema stavu Suda, blagovremenost podneska u kojem se ističe novi zahtev, po pravilu, vezuje za datum predaje tog podneska. Imajući u vidu da je podnesak u kome se prvi put iznosi tvrdnja o povredi prava na nepristrasan sud predat 16. marta 2020. godine, to Sud, saglasno odredbi člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, takav zahtev podnosilaca smatra neblagovremenim.

8. U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15 od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) , člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.