Odluka Ustavnog suda o pravu rehabilitovanog lica na naknadu štete za strah

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu rehabilitovanog lica, utvrdivši da je Apelacioni sud proizvoljno primenio pravo kada je odbio zahtev za naknadu štete za pretrpljeni strah. Sud je naglasio da rehabilitovano lice ima pravo na naknadu svih vidova nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, mr Tomislav Stojković, dr Dragan Stojanović i dr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Koste Jolića iz Novog Sada, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 12. maja 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Koste Jolića i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3414/13 od 5. decembra 2013. godine povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3414/13 od 5. decembra 2013. godine , u delu u kojem je odlučeno o zahtevu tužioca za naknadu nematerijalne štet e za pretrpljeni strah i određuje da Apelacioni sud u Novom Sadu, u tom delu, donese novu odluku o žalbi tužene izjavljen oj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1 134/13 od 24. juna 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Kosta Jolić iz Novog Sada podneo je Ustavnom sudu, 5. februara 201 4. godine, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 3414/13 od 5. decembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava , zajemčenih odredb ama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnosilac svoje navode o povredi prava na pravično suđenje obrazlaže time da odredba člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji ne isključuje primenu odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima o osnovu naknade i vidovima nematerijalne štete za koje se može dosuditi naknada rehabilitovanom licu, kako je to našao Apelacioni sud u Novom Sadu, već da navedena odredba Zakona o rehabilitaciji, naprotiv, upućuje na odredbu Zakona o obligacionim odnosima, zbog čega je materijalno pravo u osporenoj presudi proizvoljno i arbitrerno primenjeno, a na njegovu štetu.

Takođe, podnosilac ističe da je Apelacioni sud u Novom Sadu u istim činjeničnim i pravnim situacijama, primenjujući odredbu člana 200. Zakona o obligacionim odnosima dosuđivao naknadu nematerijalne štete u šest puta većim iznosima, čime mu je povređeno i pravo na jednaku zaštitu prava (o čemu kao dokaz dostavlja presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 814/10 od 13. maja 2010. godine, Gž. 2761/10 od 2. februara 2011. godine, Gž. 3942/11 od 13. marta 2012. godine i Gž. 2741/12 od 25. januara 2013. godine, kao i pravnosnažnu presudu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 24900/12 od 15. aprila 2013. godine i presudu Osnovnog suda u Novom Sadu P. 6394/12 od 6. novembra 2013. godine).

Podnosilac od Ustavnog suda zahteva da ustavnu žalbu usvoji, utvrdi da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje i pravo na jednaku zaštitu prava , te osporenu drugostepenu presudu poništi i naloži Apelacionom sudu u Novom Sadu da u ponovnom postupku odluči o žalb i tužene.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osnovni sud u Novom Sadu je doneo presudu P. 1134/13 od 24. juna 2013. godine, kojom je usvojio u celosti tužbeni zahtev Koste Jolića iz Novog Sada, ovde podnosioca ustavne žalbe, pa obavezao tuženu Republiku Srbiju da m u na ime materijalne štete isplati iznos od 378.404,88 dinara , i to: na ime i izgubljene zarade iznos od 153.576,30 dinara, na ime troškova vođenja krivičnog postupka iznos od 2.772,00 dinara i na ime troškova odbrane iznos od 222.056,58 dinara, kao i da mu isplati na ime nematerijalne štete iznos od 1.432.000,00 dinara, i to: na ime duševnih bolova zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, prouzrokovani neosnovanim lišenjem iznos od 1.032.000,00 dinara i na ime pretrpljenog straha 400.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do konačne isplate, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 224.700,00 di nara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do konačne isplate.

U toku prvostepenog postupka je utvrđeno: da je tužilac presudom Vojnog suda u Sarajevu K. 68/88 od 14. juna 1988. godine i presudom Vrhovnog vojnog suda u Beogradu K. 324/88 od 27. septembra 1988. godine oglašen krivim za krivično delo neprijateljske propagande iz člana 133. st av 1. KZ SFRJ i osuđen na kaznu zatvora od jedne godine ; da mu je Vojni sud u Sarajevu rešenjem K i. 39/88 od 13. maja 1988. godine odredio pritvor, koji mu se računao od 13. maja 1988. godine kada je lišen slobode; da je u pritvoru boravio u samici; da mu je pritvor ukinut rešenjem Vojnog suda u Sarajevu K. 68/88 od 14. juna 1988. godine, te da je u pritvoru proveo 35 dana; da je 7. novembra 1988. godine poslat na izdržavanje kazne u kazneno-popravni dom u Sremskoj Mitrovici gde se nalazio na izdržavanju kazne do 28. decembra 1988. godine, kada je pušten na slobodu jer je Odlukom Predsedništva SFRJ od 27. decembra 1988. godine oslobođen od daljeg izdržavanja kazne; da je na izdržavanju zakonske kazne proveo ukupno 51 dan; da je rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu od 24. juna 1988. godine privremeno udaljen sa obavljanja poslova i radnih zadataka u tom s udu do pravosnažnog okončanja krivičnog postupka; da je rešenjem Opštinskog suda u Novom Sadu od 9. novembra 1988. godine, utvrđeno da mu prestaju prava i obaveze iz radnog odnosa od 7. novembra 1988. godine; da se nakon izlaska iz kaz neno-popravnog doma zaposlio 5. januara 1989. godine u Advokatskom birou, pa je sledstveno tome bio nezaposlen 58 dana; da je za vreme boravka u pritvoru, kao i tokom izdržavanja kazne zatvora, trpeo intenzivne psihičke patnje, a uslovi boravka u pritvoru i kazneno-popravnom domu su bili daleko od normalnih životnih uslova; da je trpeo konstantan strah visokog intenziteta i vrlo dugog trajanja zbog fizičke i psihičke torture od strane organa vojne bezbednosti koji su pretili da ni on ni njegova porodica više neće moći da se zaposle u Jugoslaviji, da će posledice trpeti i njegova trogodišnja ćerka, koja će celog života imati problema „kao ćerka državnog neprijatelja“; da je strah trpeo i zbog neizvesnosti samog postupka, kao i pravnih i vanpravnih posledica osude zbog krivičnog dela protiv osnova socijalističkog samoupravnog društvenog uređenja i bezbednosti SFRJ; da je ovaj strah dodatno pojačan usled medijske pažnje posvećene vođenju ovog postupka, jer je kompletna štampa SFRJ objavljivala redovne informacije o toku suđenja, nekada prenoseći i sam tok suđenja, a ponekad komentarišući ne samo postupak već i ličnost tužioca nazivajući ga „neprijateljem, opakim prorokom koji predviđa raspad Jugoslavije“; da je o suđenju izveštavala i strana štampa i televizija ; da su sve ove okolnosti dovele do pojačanog straha kod tužioca za sopstvenu bezbednost, koji se pojačavao tokom trajanja pritvora i zatvora, kao i prilikom izricanja prvostepene i drugostepene presude; da je r ešenjem Višeg suda u Novom Sadu Reh. 5/12 od 3. avgusta 2012. godine, usvojen zahtev za njegovu sudsku rehabilitaciju i utvrđeno da su presude Vojnog suda u Sarajevu K. 68/88 od 14. juna 1988. godine i Vrhovnog Vojnog suda u Beogradu K. 324/88 od 27. septembra 1988. godine ništave od njihovog donošenja u celini, te da su ništave i njihove pravne posledice, a on se smatra neosuđivanim licem.

Prvostepeni sud je našao da tužilac osnovano traži da mu tužen a nadoknadi štetu koju je pretrpeo usled neosnovanog lišenja slobode i osude zbog iznošenja mišljenja iz političkih i ideoloških razloga, a protivno opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda. Pri odmeravanju visine pravičnog iznosa naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, prouzrokovane neosnovanim lišenjem, sud je uzeo u obzir sve okolnosti konkretnog slučaja, i to : dužinu pritvora i zatvora u ukupnom trajanju od 86 dana, težinu i prirodu krivičnog dela koje je tužiocu stavljeno na teret, okolnost da je tužilac u vreme pritvaranja imao 27 godina, da je bio oženjen i otac jednog deteta, te činjenicu da je osećao patnju zbog duševnih bolova koje je njegova porodica osećala zbog njegovog pritvaranja, kao i zbog reakcije prijatelja i komšiluka. Na osnovu svega navedenog, sud je u celosti usvojio tužbeni zahtev, našavši da je suma od 1.032.000,00 dinara adekvatna satisfakcija za njegova trpljenja, te da ova suma predstavlja pravičnu naknadu koja će mu omogućiti da sebi pribavi izvesnu prijatnost, odnosno zadovoljstvo u najširem smislu reči, kako bi se u njegov život uneo jedan pozitivan element nasuprot duševnom bolu koji je trpeo.

Visinu nematerijalne štete za tužioca sud je utvrdio u skladu sa članom 200 . ZOO i članom 224. ZPP , imajući u vidu dužinu i intenzitet pretrpljenog straha, godine života tužioca, postavljeni tužbeni zahtev kao i ostale okolnosti slučaja, pa mu je na ime naknade za pretrpljeni strah dosudio iznos od 400.000,00 dinara, smatrajući da dosuđeni iznosi predstavljaju pravičnu naknadu i realnu satisfakciju, te da neće pogodovati težnjama koje su nespojive sa svrhom dosuđivanja naknade nematerijalne štete. Kako je tužilac trpeo strah u produženom vremenskom trajanju od marta, kada je prvi put čuo da se vojna bezbednost raspituje za njega, do kraja 1988 . godine, kada je odlukom Predsedništva SFRJ pomilovan, kao i nakon toga do ponovnog zaposlenja 4. januara 1989. godine, sud smatra da kako je tužilac trpeo konstantan strah visokog intenziteta i dugog trajanja, ove okolnosti opravdavaju dosuđenje pravične novčane naknade za pretrpljeni strah, kao posebnog vida nematerijalne štete, nezavisno od naknade štete za pretrpljene duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti.

Postupajući po žalbi tužene, Apelacioni sud u Novom Sadu je doneo osporenu drugostepenu presudu Gž. 3414/13 od 5. decembra 2013. godine, kojom je žalbu tužene delimično usvojio, a delimično odbio , pa ožalbenu prvostepenu presudu preinačio u pobijanom usvajajućem delu za nematerijalnu štetu tako što je odbio tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti prouzrokovanih neosnovanim lišenjem slobode preko iznosa od 86.000,00 dinara i za zakonsku zateznu kamat u na iznos počev od 24. juna 2013. godine do isplate, a tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni strah u iznosu od 400.000,00 dinara i zakonske zatezne kamate na taj iznos od 24. juna 2013. godine do isplate odbio u celosti; ukinuo je u u svajajućem delu za troškove odbrane u iznosu od 222.056,58 dinara i zakonske zatezne kamate na taj iznos od 24. juna 2013. godine do isplate i u delu odluke o troškovima parničnog postupka, te u tom delu predmet vra tio na ponovno suđe nje, dok je presudu u preostalom delu potvrdio.

Drugostepeni sud je ocenio da odluka prvostepenog suda o zahtevu tužioca za naknadu nematerijalne štete nije u celosti zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava. Naime, odredbom člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji je propisano da rehabilitovano lice ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Zakon o rehabilitaciji, kao lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o obligacionim odnosima u regulativi naknade štete, precizno definiše jedini osnov po kojem rehabilitovano lice ima pravo na naknadu nematerijalne štete, a to su duševni bolovi zbog lišenja slobode, u jedinstvenom vidu i iznosu, koji u sebi sublimira naknadu za povredu svih prava ličnosti prouzrokovanu neosnovanim lišenjem slobode. U tom delu odredba Zakona o rehabilitaciji isključuje odredbu člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima kao materijalno pravo o osnovu naknade i vidovima nematerijalne štete za koje se može dosuditi naknada, pa se odredba člana 200. ZOO primenjuje samo radi odmeravanja pravične novčane naknade za propisano rehabilitaciono obeštećenje. Drugostepeni sud je zbog navedenih razloga žalbu tužene u delu o naknadi nematerijalne štete usvojio, pa prvostepenu presudu preinačio, tako što je odbio zahtev za naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni strah. Drugostepeni sud je dalje našao da se žalbom delimično osnovano osporava i visina dosuđene naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode. Naime, duševni bolovi zbog lišenja slobode predstavljaju jedinstven vid štete koja obuhvata sve štetne posledice vezane za ličnost oštećenog uzrokovane lišenjem slobode i za nju se dosuđuje jedan iznos naknade, pri čijem odmeravanju sud mora uzeti u obzir sve okolnosti slučaja, konkretno ugled koji je oštećeni ranije uživao u svojoj sredini, odnos sredine prema njemu posle lišenja slobode, težinu i prirodu krivičnog dela koje mu je stav ljeno na teret, vreme trajanja lišenja slobode i sve d ruge okolnosti koje su uticale na prirodu, težinu i trajanje psihičkih bolova. Ceneći okolnosti konkretnog slučaja, a prema činjeničnom utvrđenju, ovaj sud je stava da je prvostepeni sud previsoko odmerio iznos naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, koji, po sta novištu ovog suda, iznosi 86.000,00 dinara.

4. Odredbama Ustava utvrđeno je: da je ljudsko dostojanstvo neprikosnoveno i da su svi dužni da ga poštuju i štite (član 23. stav 1.); da je fizički i psihički integritet nepovrediv (član 25. stav 1.); da se prema licu lišenom slobode mora postupati čovečno i sa uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti (član 28.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da ko je bez osnova ili nezakonito lišen slobode, pritvoren ili osuđen za kažnjivo delo ima pravo na rehabilitaciju, naknadu štete od Republike Srbije i druga prava utvrđena zakonom (član 35. stav 1.); da svako ima pravo na naknadu materijalne ili nematerijalne štete koju mu nezakonitim ili nepravilnim radom prouzrokuje državni organ, imalac javnog ovlašćenja, organ autonomne pokrajine ili organ jedinice lokalne samouprave (član 35. stav 2.).

Zakonom o ratifikaciji Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka UN („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 9/ 91 i „Službeni list SCG- Međunarodni ugovori“, br. 16/05 i 2/06) je ratifikovana Konvencija protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka usvojena 10. decembra 1984. godine u Njujorku (u daljem tekstu: Konvencija UN). Konvencijom UN je predviđeno: da u smislu ove konvencije, izraz „tortura/mučenje“ označava svaki akt kojim se jednom licu namerno nanose bol ili teške fizičke ili mentalne patnje u cilju dobijanja od njega ili nekog trećeg lica obaveštenja ili priznanja ili njegovog kažnjavanja za delo koje je to ili neko treće lice izvršilo ili za čije izvršenje je osumnjičeno, zastrašivanja tog lica ili vršenja pritiska na njega ili zastrašivanja ili vršenja pritiska na neko treće lice ili iz bilo kojeg drugog razloga zasnovanog na bilo kom obliku diskriminacije ako taj bol ili te patnje nanosi službeno lice ili bilo koje drugo lice koje deluje u službenom svojstvu ili na njegov podsticaj ili sa njegovim izričitim ili prećutnim pristankom, te da se taj izraz ne odnosi na bol ili patnje koje su rezultat isključivo zakonitih sankcija, neodvojivih od tih sankcija ili koje te sankcije prouzrokuju (član 1. stav 1.); da svaka država članica, u svom pravnom sistemu, garantuje žrtvi nekog akta torture pravo dobijanja naknade i pravednog i odgovarajućeg obeštećenja, uključujući sredstva potrebna za njegovu što potpuniju rehabilitaciju (član 14. stav 1.); da ovaj član ne isključuje nikakvo pravo na obeštećenje koje bi imala žrtva ili bilo koje drugo lice u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom (član 14. stav 2.).

Zakonom o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 33/06), bilo je propisano: da se ovim zakonom uređuje rehabilitacija lica koja su bez sudske ili administrativne odluke ili sudskom ili administrativnom odlukom lišena, iz političkih ili ideoloških razloga, života, slobode ili nekih drugih prava od 6. aprila 1941. godine do dana stupanja na snagu ovog zakona, a imala su prebivalište na teritoriji Republike Srbije (član 1.); da zahtev za rehabilitaciju može podneti svako zainteresovano fizičko ili pravno lice i pravo na podnošenje zahteva za rehabilitaciju ne zastareva (član 2.); da rešenjem kojim usvaja zahtev za rehabilitaciju sud utvrđuje da je odluka koja je bila doneta protiv rehabilitovanog lica ništava od trenutka njenog donošenja i da su ništave sve njene pravne posledice, uključujući i kaznu konfiskacije imovine, a da se rehabilitovano lice smatra neosuđivanim (član 5. st. 1. i 2.); da će se pravo na naknadu štete i pravo na povraćaj konfiskovane imovine rehabilitovanog lica urediti posebnim zakonom (član 8.).

Zakonom o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) propisano je: da se ovim zakonom uređuju rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacije lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišena života, slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu ovog zakona – 1) na teritoriji Republike Srbije bez su dske ili administrativne odluke, 2) izvan teritorije Republike Srbije bez sudske ili administrativne odluke vojnih i drugih jugoslovenskih organa, ako su imala ili imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije ili državljanstvo Republike Srbije , 3) sudskom ili administrativnom odlukom organa Republike Srbije, 4) sudskom ili administrativnom odlukom vojnih i drugih jugoslovenskih organa, ako su imala ili imaju prebivalište na teritoriji Republike Srbije ili državljanstvo Republike Srbije (član 1. stav 1.); da pravo na rehabilitaciju ima lice iz stava 1. tač. 3) i 4) ovog člana ako je sudska ili administrativna odluka doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda (član 1. stav 2.) ; da je rehabilitacija utvrđivanje ništavosti, odnosno nepunovažnosti akata i radnji kojima su lica iz člana 1. stav 1. ovog zakona lišena života, slobode ili drugih prava iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga (član 3. stav 1.); da pravne posledice rehabilitacije za rehabilitovano lice i za druga lica određena ovim zakonom su mere uklanjanja i ublažavanja posledica ništavih, odnosno nepunovažnih akata i radnji iz stava 1. ovog člana i obuhvataju pravo na: poseban penzijski staž; mesečnu novčanu naknadu (poseban dodatak); zdravstvenu zaštitu i druga prava iz zdravstvenog osiguranja; pravo na vraćanje konfiskovane imovine ili imovine oduzete po osnovu propisa iz člana 2. stav 1. ovog zakona, odnosno obeštećenje za tu imovinu; pravo na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje) (član 3. stav 2.); da rehabilitovano lice, pored ostalog, ima i pravo na rehabilitaciono obeštećenje (član 20. stav 1.); da rehabilitovano lice i lice iz člana 7. tačka 5) ovog zakona ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi (član 26. stav 3.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je da će za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu , kao i da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom ( član 2 00.).

5. Imajući u vidu sadržinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u suštini zasniva na tome da je drugostepeni sud u preinačujućem delu osporene presude arbitr erno i proizvoljno primenio materijalno pravo prilikom odlučivanja o predmetnom zahtevu za naknadu nematerijalne štete . Ustavni sud konstatuje da proizvoljna i arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

U predmetnom parničnom postupku, prvostepeni sud je podnosiocu za nematerijalnu štetu koju je pretrpeo dosudio naknadu u iznosu od 1.432.000,00 dinara, i to: na ime duševnih bolova zbog povrede ugleda, časti, slobode i prava ličnosti, prouzrokovanih neosnovanim lišenjem iznos od 1.032.000,00 dinara , a na ime pretrpljenog straha iznos od 400.000,00 dinara. U žalbenom postupku, Apelacioni sud u Novom Sadu je ocenio da je u prvostepenom postupku činjenično stanje potpuno i pravilno utvrđeno, ali da materijalno pravo nije pravilno primenjeno, pa je preinačio prvostepenu presudu tako što je, između ostalog, u celosti odbio kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca kojim je potraživao naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni strah.

Drugostepeni sud je našao da odluka prvostepenog suda o zahtevu tužioca za naknadu nematerijalne štete nije u celosti zasnovana na pravilnoj primeni materijalnog prava. Naime, pošavši od toga da je odredbom člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji propisano da rehabilitovano lice ima pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog lišenja slobode u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi, Apelacioni sud u Novom Sadu je ocenio da Zakon o rehabilitaciji, kao lex specialis u odnosu na odredbe Zakona o obligacionim odnosima u regulativi naknade štete, precizno definiše jedini osnov po kojem rehabilitovano lice ima pravo na naknadu nematerijalne štete, a to su duševni bolovi zbog lišenja slobode ( u jedinstvenom vidu i iznosu), koji u sebi sublimira naknadu za povredu svih prava ličnosti prouzrokovanu neosnovanim lišenjem slobode. Shodno tome, prema oceni drugostepenog suda, odredba Zakona o rehabilitaciji u tom delu isključuje odredbu člana 200. stav 1. Zakona o obligacionim odnosima , kao materijalno pravo o osnovu naknade i vidovima nematerijalne štete za koje se može dosuditi naknada, a navedena odredba se primenjuje samo radi odmeravanja pravične novčane naknade za propisano rehabilitaciono obeštećenje, zbog čega je prvostepenu presudu preinačio u tom delu , pa odbio u celosti zahtev podnosioca za naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni strah. Proizlazi da je drugostepeni sud, u konkretnom slučaju, ocenio da podnosilac ustavne žalbe, kao rehabilitovano lice , ima pravo na rehabilitaciono obeštećenje, tj. na naknadu nematerijalne štete isključivo i jedino za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode.

Drugostepeni sud se izričito izjasnio da pravo na naknadu za pretrpljeni strah , kao vid nematerijalne štete , nije predviđen odredbom člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, te da shodno tome nema ni osnova za usvajanje tog dela tužbenog zahteva podnosioca , iako je tužbenim zahtevom tražena naknad a i za ovaj vid štete. Prvostepeni sud je utvrdio da je podnosilac zbog lišenja slobode, pored duševnih bolova, trpeo i konstantan strah visokog intenziteta i vrlo dugog trajanja zbog fizičke i psihičke torture od strane organa vojne bezbednosti koji su pretili da ni on ni njegova porodica više neće moći da se zaposle u Jugoslaviji, da će posledice trpeti i njegova trogodišnja ćerka, koja će celog života imati problema „kao ćerka državnog neprijatelja“, kao i zbog neizvesnosti samog postupka, te pravnih i vanpravnih posledica osude zbog krivičnog dela protiv osnova socijalističkog samoupravnog društvenog uređenja i bezbednosti SFRJ i dosudio mu , pored naknade za duševne bolove zbog lišenja slobode, i naknadu za pretrpljeni strah. Međutim, iz osporene presude nesumnjivo proizlazi da je drugostepeni sud zauzeo stav da podnosilac ima pravo samo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode, a u skladu sa odredbom člana 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji. Ustavni sud nalazi da je takvo pravno stanovište drugostepenog suda ustavnopravno neprihvatljivo. Naime, članom 35. Ustava zajemčeno je pravo na rehabilitaciju i naknadu štete, a članom 14. Konvencije UN u stavu 1. izričito je predviđeno da svaka država članica, u svom pravnom sistemu, garantuje žrtvi nekog akta torture pravo dobijanja naknade i pravednog i odgovarajućeg obeštećenja, dok je u stavu 2. tog člana predviđeno da se time ne isključuje nikakvo pravo na obeštećenje koje bi imala žrtva ili bilo koje drugo lice u skladu sa nacionalnim zakonodavstvom. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da podnosilac ustavne žalbe više od 20 godina nije imao pravo na sudsku zaštitu zbog neosnovanog i nezakonitog lišenja slobode, kao ni pravo na uklanjanje posledica koje su tom povredom nastale, te da je to pravo stekao tek donošenjem Zakona o rehabilitaciji iz 2011. godine, kojim je propisano da pravo na rehabilitaciju, pored ostalih, ima i lice koje je sudskom odlukom lišeno slobode iz političkih ili ideoloških razloga, i to ako je sudska odluka na osnovu koje je lišen slobode doneta protivno načelima pravne države i opšteprihvaćenim standardima ljudskih prava i sloboda. Ustavni sud ukazuje da je podnosilac na osnovu navedenog zakona podneo zahtev za rehabilitaciju, a koji je usvojen rešenjem Višeg suda u Novom Sadu R eh. 5/12 od 3. avgusta 2012. godine , te da je na osnovu tog rešenja kao rehabilitovano lice stekao pravo i na uklanjanje i ublažavanje posledica nastalih neosnovanim i nezakonitim lišenjem slobode. Nadalje, Ustavni sud konstatuje da je u predmetnom parničnom postupku utvrđeno da je podnosilac za vreme boravaka u zatvoru bio izložen fizičkoj i psihičk oj tortur i od strane organa vojne bezbe dnosti. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, polazeći od odredaba člana 35. Ustava i odredaba člana 14. Konvencije UN, kao i razloga pravičnosti, ocenio da rehabilitovano lice može imati pravo ne samo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove, kako je to propisano članom 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, već i na naknadu svih zakonom propisanih vidova nematerijalne štete koju je pretrpelo zbog fizičkog i psihičkog zlostavljanja za vreme trajanja pritvora i izdržavanja kazne zatvora. (Ovakav stav je Ustavni sud već zauzeo u svojoj Odluci Už-2789/2014 od 11. decembra 2014. godine. U navedenoj Odluci je, između ostalog, istaknuto da je i tamo podnosilac ustavne žalbe za vreme boravaka u zatvorima i logorima bio izložen fizičkom i psihičkom nasilju, što je prvostepeni sud i okvalifikovao kao akt torture, a drugostepeni sud, i pored toga, zauzeo stav da podnosilac ima pravo samo na naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog lišenja slobode. Ocenjujući stav drugostepenog suda u (tamo) osporenoj presudi, a polazeći od odredaba člana 35. Ustava i odredaba člana 14. Konvecnije UN, kao i razloga pravičnosti, Ustavni sud je našao da podnosilac ustavne žalbe, kao rehabilitovano lice, koje je bilo žrtva akta torture, ima pravo ne samo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove, kako je to propisano članom 26. stav 3. Zakona o rehabilitaciji, već i na naknadu svih vidova nematerijalne štete koju je pretrpeo zbog fizičkog i psihičkog zlostavljanja za vreme trajanja pritvora i izdržavanja kazne zatvora).

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud nalazi da je zaključivanje drugostepenog suda, u konkretnom slučaju, bilo u potpunosti proizvoljno i arbitrerno, te da je materijalno pravo primenjeno na štetu podnosioca ustavne žalbe. Pored toga, Ustavni sud napominje da ovom odlukom ne prejudicira odluku nadležnog suda o zahtevu za naknadu nematerijalne štete za pretrpljeni strah , jer odluku o tome donosi redovni sud, krećući se u granicama zahteva pravičnosti i proporcionalnosti, u skladu sa odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

6. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom drugostepenom presudom povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, shodno čemu je, a na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke .

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem dela presude kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev podnosioca kojim je tražio da mu se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete i za pretrpljeni strah, kako bi Apelacioni sud u Novom Sadu, u ponovnom po stupku, u tom delu, doneo novu odluku o žalbi tužene izjavljen oj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 11 34/13 od 24. juna 2013. godine , pa je primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odluč io kao u tački 2. izreke.

7. Imajući u vidu da je Ustavni sud osporenu drugostepenu presudu poništio, te naložio da se ponovo odluči o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Novom Sadu P. 1134/13 od 24. juna 2013. godine, to nije posebno razmatrao navode o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

8. Saglasno iznetom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o pravu rehabilitovanog lica na naknadu štete za strah

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti