Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku i dosuđuje naknadu nematerijalne štete. Postupak koji je trajao osam godina i osam meseci, uz periode neaktivnosti suda, predstavlja povredu ustavnog prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-10091/2013
04.02.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubice Čolić iz Stare Pazove, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 4. februara 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubice Čolić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Staroj Pazovi P. 1649/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu .

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubica Čolić iz Stare Pazove podnela je, 2. decembra 2013. godine, preko punomoćnika Dragana Vujovića, advokata iz Stare Pazove, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u postupku iz tačke 1. izreke, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka smatra da postupajući sudovi nisu preduzimali sve neophodne mere kako bi se osporeni postupak okončao u što je moguće kraćem roku i bez odugovlačenja, te predlaže da se utvrdi povreda označenog prava i da joj se odredi naknada materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Staroj Pazovi P. 1649/10 (ranije spis Opštinskog suda u Staroj Pazovi P. 118/05) i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci D. M, M. P, Milijana T. i Milka T. su 21. februara 2005. godine podneli Opštinskom sudu u Staroj Pazovi tužbu protiv tužene Ljubice Čolić, ovde podnositeljke ustavne žalbe, radi utvrđenja. Podneskom od 26. aprila 2006. godine tužioci M. P. i Milijana T. su povukli tužbu, a što je prvostepeni sud utvrdio rešenjem donetim na ročištu održanom 30. oktobra 2006. godine. Tužilja Milka T. je preminula 13. juna 2006. godine, a njeni zakonski naslednici nisu stupili u parnicu. Tužilja D. M. je preminula 14. decembra 2009. godine i njen zakonski naslednik R. M. je preuzeo parnicu protiv tužene izjavom datom na ročištu održanom 7. maja 2010. godine.

U sprovedenom postupku zakazano je ukupno 24 ročišta za glavnu raspravu, od kojih je 22 održano i na njima je sproveden dokazni postupak saslušanjem parničnih stranaka i šest svedoka, dok ostala dva ročišta nisu održana, i to jedno na zahtev tužene a jedno zbog sprečenosti postupajućeg sudije. Pri tome, prvo ročište za glavnu raspravu je zakazano za 29. maja 2006. godine, kada je i održano. U međuvremenu, prvostepeni sud je 20. juna 2005. godine bezuspešno pokušao da dostavi tuženoj tužbu na odgovor, budući da je dostava pokušana na adresu u Staroj Pazovi, a tužena se nalazila na privremenom radu u Nemačkoj. Nakon toga, prvostepeni sud je 11. januara 2006. godine diplomatskim putem izvršio dostavu tužbe na odgovor, da bi tužena 16. januara 2006. godine prvostepenom sudu dostavila odgovor na tužbu.

Rešenjem od 30. oktobra 2007. godine prekinut je predmetni postupak zbog smrti tužilje Milke T. Tužena je podneskom od 18. marta 2008. godine zahtevala da se nastavi prekinuti postupak, i tom prilikom je sudu dostavila rešenje kojim su oglašeni naslednici pok. Milke T, nakon čega je ročište održano 3. oktobra 2008. godine.

U periodima od 25. septembra 2009. do 7. maja 2010. godine i od 5. oktobra 2012. do 9. maja 2013. godine nije održano nijedno ročište za glavnu raspravu.

Presuda Osnovnog suda u Sremskoj Mitrovici - Sudska jedinica u Staroj Pazovi P. 1649/10 od 9. maja 2013. godine je potvrđena presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4451/13 od 14. novembra 2013. godine.

4. Polazeći od toga da je ustavnom žalbom istaknuta povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud najpre konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode, među kojima je i pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje, i ustavna žalba kao pravni institut za njihovu zaštitu, ustanovljeni Ustavom Republike Srbije koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine, te je stoga i Ustavni sud nadležan da ispituje povredu ovog prava u periodu nakon stupanja na snagu Ustava. Međutim, imajući u vidu da parnični postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje podnošenjem tužbe, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak pravnosnažno okončava, stav Ustavnog suda je da se u pogledu ocene razumne dužine trajanja sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan stupanja na snagu Ustava.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud je na osnovu prethodno iznetih činjenica i okolnosti utvrdio da je od podnošenja tužbe do donošenja presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 4451/13 od 14. novembra 2013. godine, kojom je pravnosnažno okončan ovaj postupak, proteklo osam godina i osam meseci.

Navedeno trajanje parničnog postupka izaziva sumnju da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Ipak, prilikom ocene da li se trajanje jednog postupka može smatrati razumnim ili ne, Ustavni sud je imao u vidu da je razumna dužina trajanja sudskog postupka relativna kategorija i da ne zavisi samo od vremena njegovog trajanja, već i od niza drugih činilaca koji u konkretnom slučaju utiču na dužinu postupka, a to su, pre svega, složenost činjeničnih i pravnih pitanja koja u toku postupka treba raspraviti, značaj prava za podnosioca ustavne žalbe, ponašanje podnosioca kao stranke u postupku i postupanje nadležnih sudova.

Ustavni sud je ocenio da se u predmetnom parničnom postupku nisu postavila naročito složena činjenična i pravna pitanja. U prilog navedenom kazuje i činjenica da je sproveden dokazni postupak samo saslušanjem parničnih stranaka i šest svedoka.

U pogledu ponašanja podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnositeljka nije doprinela dužini trajanja osporenog sudskog postupka, budući da su se ona i njen punomoćnik uredno odazivali na pozive za zakazana ročišta, osim na jedno koje nije održano na zahtev punomoćnika podnositeljke. Ustavni sud je zaključio da je podnositeljka ustavne žalbe imala legitimni interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku.

Ocenjujući postupanje nadležnih sud ova u ovom postupku, Ustavni sud je našao da su odlučujući doprinos dugom trajanju predmetnog parničnog postupka da li prvostepeni sudovi. Naime, Ustavni sud je utvrdio da prvostepeni sudovi nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno sprovede i okonča bez nepotrebnog odugovlačenja, jer je na 22 održana ročišta sproveden dokazni postupak samo saslušanjem parničnih stranaka i šest svedoka. Pored toga, Ustavni sud je utvrdio da u periodima od 25. septembra 2009. do 7. maja 2010. godine i od 5. oktobra 2012. do 9. maja 2013. godine, prvostepeni sud nije zakazivao ročišta, kao i da jedno ročište nije održano zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u osporenom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je odlučio kao u tački 1. izreke.

Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i postupanje prvostepenog suda, kao i da je na dužinu postupka uticala činjenica da je tužena bila na privremenom radu u Nemačkoj i bilo je potrebno da joj se diplomatskim putem dostavi tužba na odgovor i uputi poziv za ročište, odnosno da se period u kome je osporeni postupak bio u prekidu zbog smrti tužilje Milke T. ne može staviti u krivicu sudu. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe prevashodno pretrpela zbog nedelotvornog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

5 S obzirom na to da je u ustavnoj žalbi istaknut zahtev za naknadu materijalne štete, Ustavni sud je konstatovao da podnositeljka uz ustavnu žalbu nije dostavi la dokaze o postojanju štete, njenoj visini, niti o jasnoj uzročnoj vezi između eventualne štete i radnje državnog organa kojom je ta šteta prouzrokovana, odnosno između neblagovremenog postupanja suda i eventualne materijalne šete , te je rešio kao u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

6. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti