Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u upravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku. Poništava se presuda Upravnog suda i predmet vraća na ponovno odlučivanje, uz dodelu naknade nematerijalne štete od 700 evra zbog dužine postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Vladimira Stanimirovića iz Niša , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa član om 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Vladimira Stanimirović a i utvrđuje da je presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 10594/11 od 12. septembra 2013. godine povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 10594/11 od 12. septembra 2013. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o tužbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 1122 Beograd Up-2 broj 306-39/2005 od 1. septembra 2012. godine.

3. Usvaja se ustavna žalba Vladimira Stanimirovića i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Vojnom poštom 1097 Niš u predmetu int. broj 2 -40/05 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

4. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 7 00 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Vladimir Stanimirović iz Niša podneo je, 29. novembra 2013. godine, preko punomoćnika mr Žarka Vujovića, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 10594/11 od 12. septembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku zajemčenih odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

U ustavnoj žalbi se opisuje tok osporenog upravnog postupka za koji se tvrdi da je trajao od "5. aprila 2005. godine" do 12. septembra 2013. godine. Ističe se da je reč o veoma prostom i jednostavnom postupku, koji je, prema odredbi člana 435. ranije važećeg Zakona o parničnom postupku, bio hitan. Potom se ističe da Upravni sud nije cenio navode tužbe da je podnosilac neposredno pred prestanak službe potpisao službenu belešku da je saglasan da se rasporedi u garnizon u Pirotu i da je u vreme prestanka službe postojala potreba za zapošljavanjem u njegovoj struci u kabinetu gradonačelnika. Podnosilac smatra da je Upravni sud morao sa rezervom da prihvati naknadno pribavljene potvrde izdate 2011. godine, jer prvostepeni organ njima nije raspolagao 2005. godine kada je doneto prvo rešenje o prestanku njegove službe.

Predlaže se da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu i naknadi podnosi ocu nematerijalnu štetu u iznosu od 450.000,00 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , iz spisa predmeta Vojne pošte 1122 Beograd Up-2 broj 306-39/2005, Vrhovnog suda Srbije U-SCG 960/06 i Upravnog suda U. 10594/11, kao i celokupne priložen e dokumentacij e, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ov oj ustavnosudsk oj stvari:

Rešenjem Vojne pošte 1097 Niš int . broj 2-40/05 od 8. aprila 2005. godine utvrđeno je da podnosiocu ustavne žalbe, kao civilnom licu na službi u Vojsci, na dužnosti referent za obrazovanje, kulturno-umetničku i zabavnu delatnost u Klubu Vojske u Nišu , prestaje služba u Vojsci Srbije i Crne Gore, bez njegove saglasnosti, zbog ukidanja radnog mesta, dana 10. maja 2005. godine, na osnovu člana 143. tačka 9) ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije.

Rešavajući o žalbi podnosioca od 19. aprila 2005. godine, VP 1084 Beograd je rešenjem UP-2 broj 306-2 od 30. maja 2005. godine odbila kao neosnovanu žalbu podnosioca izjavljenu protiv navedenog prvostepenog rešenja.

O tužbi podnosioca podnetoj protiv navedenog konačnog rešenja, odlučio je Vrhovni sud Srbije pr esudom U-SCG 960/06 od 4. septembra 2008. godine, tako što je uvažio tužbu i poništio pobijano rešenje. Taj sud je našao da u spisima predmeta nema dokaza na osnovu kojih su utvrđene odlučne činjenice. Navedena presuda je 20. oktobra 2008. godine dostavljena drugostepenom organu.

VP 1122 Beograd je u izvršenju navedene presude Vrhovnog suda Srbije donela rešenje UP-2 broj 306-23/2005 od 9 . marta 2009. godine, kojim je ponovo odbijena žalb a podnosi oca kao neosnovana. U obrazloženju drugostepenog rešenja je navedeno da su u ponovnom postupku , preko prvostepenog organa, pribavljene sledeće isprave: potvrda Uprave za organizaciju Sektor a za politiku odbrane Ministarstva odbrane od 26. novembra 2008. godine iz koje je utvrđeno da je radno mesto podnosioca ukinuto ; akt Uprave za kadrove Sektora za ljudske resu rse Ministarstva odbrane broj 12379-2 od 11. decembra 2008. godine i akt Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš broj 0310-101-713/2008 od 4. avgusta 2008. godine iz kojih je utvrđeno da se podnosiocu u vreme ukidanja radnog mesta nije moglo obezbediti neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. Drugostepeni organ je posebno ocenio da nije od uticaja na drugačije rešavanje okolnost da se podnosilac 25. oktobra 2004. godine, nakon obavljenog službenog razgovora, saglasio sa mogućim raspoređivanjem u mesto službovanja Pirot, jer je rešenjem VP 1410 Niš int. broj 39-7/1 od 13. januara 2005. godine raspoređen, počev od 1. januara 2005. godine, na radno mesto u Klubu Vojske u Nišu, što on nije osporio.

Upravni sud - Odeljenje u Kragujevcu je presudom U. 8049/10 (2009) od 19. maja 2011. godine uvažio tužbu podnosioca i poništio navedeno drugostepeno rešenje, zbog toga što je naknadno isprave morao prihvatiti sa rezervom, budući da su pribavljene nakon donošenja rešenja o prestanku službe, odnosno prvostepeni organ nije raspolagao tim podacima kada je odlučivao o radnopravnom statusu podnosioca.

Upravni sud je aktom Ui. 88/11 od 15. avgusta 2011. godine naložio drugostepenom organu da odmah, a najkasnije u roku od sedam dana, postupi po presudi tog suda, odnosno da donese odluku o žalbi podnosioca.

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, drugostepeni organ je rešenjem Up-2 broj 306-39/2005 od 1. septembra 2011. godine odbio žalbu podnosioca izjavljenu protiv prvostepenog rešenja od 8. aprila 2005. godine. U obrazloženju tog rešenja je navedeno: da je na osnovu potvrde Uprave za organizaciju Sektora za politiku odbrane Ministarstva odbrane int. broj 1131-2 od 18. jula 2011. godine utvrđeno da je ukinuto radno mesto na koje je podnosilac bio raspoređen; da je na osnovu potvrde Uprave za kadrove Sektora za ljudske resurse Ministarstva odbrane broj 5312-2 od 3. avgusta 2011. godine utvrđeno da se podnosi ocu nije moglo obezbediti zaposlenje na drugom radnom mestu u okviru Vojske i u ustanovama Ministarstva odbrane, odnosno sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci, s obzirom na to da su sva nepopunjena (upražnjena) radna mesta ukinuta u vreme kada je ukinuto i radno mesto podnosi oca; da je pribavljen i dopis Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš broj 0310-101-713/2008 od 20. jula 2011. godine, kojim je prvostepeni organ obavešten da se ne mogu dostaviti podaci o mogućnosti zaposlenja podnosioca u vreme donošenja prvostepenog rešenja, jer se prijave potreba za zapošljavanjem čuvaju pet godina, a taj rok je već protekao; da propust nadležnog organa da pokuša da omogući civilnom licu kome je ukinuto radno mesto zaposlenje u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu nema suspenzivno dejstvo u odnosu na prestanak službe tog lica, već bi ono, ukoliko dokaže da mu je u kritičnom periodu bilo moguće obezbediti zaposlenje, moglo ostvariti naknadu štete u drugom postupku pred nadležnim sudom; da naknadno pribavljene isprave svedoče o stanju stvari u vreme donošenja prvostepenog rešenja, te se njima samo potvrđuje postojeće činjenično stanje.

Osporenom presudom Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 10594/11 od 12. septembra 2013. godine odbijena je tužba podnosioca podneta protiv navedenog drugostepenog rešenja. Taj sud je našao da je tuženi organ pravilno ocenio da su ispunjeni uslovi da podnosiocu prestane službe, u skladu sa članom 143. tačka 9) Zakona, jer utvrđeno činjenično stanje upućuje na to da je radno mesto na kome je podnosilac bio raspoređen ukinuto i da mu se nije moglo obezbediti jedno od prava propisanih članom 144. stav 1. Zakona. U obrazloženju osporene presude je navedeno da je taj sud cenio i ostale navode tužbe, ali je našao da su bez uticaja na drugačiju ocenu zakonitosti konačnog rešenja, s obzirom na činjenično stanje utvrđeno u upravnom postupku i razloge iznete u pobijanom rešenju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje Ustavnog suda u ovoj ustavnosudskoj stvari, pored navedene ustavn e odredb e, relevantne su i sledeće zakonske odredbe:

Zakonom o Vojsci Jugoslavije ("Službeni list SRJ", br. 43/94, 28/96, 44/99, 74/99, 3/02 i 37/02 i "Službeni list SCG", br. 7/05 i 44/05), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da civilnom licu u Vojsci prestaje služba bez njegove saglasnosti, pored ostalog, ako se ukida radno mesto na koje je raspoređeno ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu (član 143. tačka 9)); da civilnom licu u Vojsci čije se radno mesto ukida ili se smanjuje broj izvršilaca na jednom radnom mestu prestaje služba ako mu se prethodno nije moglo obezbediti jedno od sledećih prava – zasnivanje radnog odnosa u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi ili sticanje stručne osposobljenosti, dokvalifikacije ili prekvalifikacije za rad u Vojsci ili zasnivanje radnog odnosa u preduzeću, ustanovi, odnosno državnom organu ( član 144. stav 1. tač. 1) i 2)).

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 3/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) propisano je: da se u postupku moraju utvrditi pravilno i potpuno sve činjenice i okolnosti koje su od značaja za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (odlučne činjenice) (član 8.); da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa, a ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar (člana 232. stav 1.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan da u svemu postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje , kao i da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 2.).

Zakonom o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti ("Službeni glasnik RS", br. 71/2003 i 84/04 ), koji je bio na snazi u vreme prestanka službe podnosioca ustavne žalbe, bilo je propisano: da je Nacionalna služba dužna da, u roku od 24 sata od dobijanja prijave od poslodavca, potrebu za zapošljavanjem oglasi na oglasnoj tabli i internet adresi Nacionalne službe, a ako poslodavac zahteva i u sredstvima javnog informisanja dostupnim građanima u Republici, u roku od pet dana od dana dostavljanja zahteva (stav 17. stav 1.); da se z aposleni može prijaviti Nacionalnoj službi radi promene zaposlenja (…) (član 90. stav 4.); da p rijava potrebe za zapošljavanjem obavezno sadrži podatke o poslodavcu, vrsti i opisu poslova, posebnim uslovima rada, zaradi, vrsti i trajanju radnog odnosa, mestu rada i ne sme da sadrži uslove diskriminatorske prirode (član 102. stav 2.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenom presudom povređeno pravo na pravično suđenje, jer Upravni sud nije oceni o navode tužbe da radno mesto na kome je radio nije ugašeno, da mu se na osnovu priloženih dokaza moglo obezbediti raspoređivanje u okviru Vojske, odnosno u kabinet gradonačelnika, te da se o njegovom radnopravnom statusu nije moglo odlučivati na osnovu dokaza koji su pribavljeni 2011. godine.

Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se ustavna garancija prava na pravično suđenje, pored ostalog, sastoji u tome da sudska odluka o nečijem pravu ili obavezi mora biti doneta u postupku koji je sproveden u skladu sa važećim procesnim zakonom, primenom merodavnog materijalnog prava i obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način, jer bi se u suprotnom mogla smatrati rezultatom arbitrarnog postupanja i odlučivanja nadležnog suda.

Ustavni sud ukazuje da se jedna od garancija označenog ustavnog prava odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. S obzirom na to da je u konkretnom upravnom sporu zakonitost konačnog upravnog akta proveravana na podlozi činjenica utvrđenih u upravnom postupku, to ne bi postojala obaveza Upravnog suda da obrazlaže sve navode tužbe ukoliko su oni već isticani u upravnom postupku koji je prethodio upravnom sporu i u tom postupku bili adekvatno ocenjeni. O ovom pitanju se u više slučajeva izjasnio i Evropski sud za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP). Taj sud je istakao da obaveza suda da obrazloži svoju odluku i da uzme u obzir argumente stranaka ne podrazumeva da sud mora da detaljno odgovori na sve navode stranaka iznete u pravnom sredstvu o kome odlučuje, već samo one koje oceni pravno relevantnim (videti presudu ESLjP Van de Hurk protiv Holandije, 16034/90, stav 61, od 19. aprila 1994. godine). Isti sud je naglasio da ideja pravičnog postupka zahteva da nacionalni sud koji je dao malo razloga za svoju odluku, po pravilu zato što je preuzeo razloge nižeg suda, zaista mora dotaći bitna pitanja koja su izneta pred njega, a ne da bez daljih napora samo potvrdi zaključke do kojih je došao niži sud (videti presudu ESLjP Helle protiv Finske, 157/1996/776/977, stav 60 , od 19. decembra 1997. godine).

Ispitujući da li je osporena presuda obrazložena na način koji se može smatrati ustavnopravno prihvatljivim, Ustavni sud je pošao od toga da se pre prestanka civilne službe podnosioca u Vojsci Srbije i Crne Gore moralo utvrditi da li je ra dno mesto na koje je raspoređen ukinuto ili je smanjen broj izvršilaca na tom radnom mes tu i da li je bilo moguće da mu se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije. U konkretnom slučaju, pre prestanka službe podnosi oca ustavne žalbe nisu bile ut vrđene navedene činjenice, već je drugostepeni organ ima o zadatak da, postupajući po primedbama nadležn ih sud ova u upravnom sp oru, u dopunjenom postupku utvrdi te činjenice i dones e nova rešenja zasnovana na zakonu. Ustavni sud konstatuje da je Upravni sud u osporenoj presudi ocenio da je u ponovnom postupku utvrđeno da je ukinuto radno mesto na kome je podnos ilac ustavne žalbe bio raspoređen i da mu se pre prestanka službe nije moglo obez bediti jedno od prava koja mu po navedenim zakonskim o dredbama pripadaju.

S obzirom na to da je Upravni sud prihvatio sve činjenične i pravne zaključke do kojih je došao drugostepeni organ, Ustavni sud je razmatrao da li se može smatrati proizvoljnom ocena Upravnog suda da navodi tužbe nisu doveli u sumnju pravilnost činjeničnog stanja utvrđenog isključivo na osnovu naknadno pribavljenih dokaza. Ustavni sud i ovom prilikom ponavlja da je u više svojih odluka, počev od Odluke Už-5067/2010 od 24. oktobra 2013. godine, ukazao na to da pribavljanje potvrda i izveštaja nakon datuma kada je utvrđen prestanak službe, ima uporište u odredbama merodavnog procesnog prava. Naime, iz citiranih odredaba člana 232. Zakona o opštem upravnom postupku sledi da se činjenice koje su bile od značaja za donošenje prvostepenog rešenja mogu utvrđivati u postupku pred drugostepenim organom, kao i da se one mogu ponovo utvrđivati u postupku donošenja novog prvostepenog rešenja, nakon poništaja ranijeg, u skladu sa primedbama drugostepenog organa, odnosno suda u upravnom sporu.

Ustavni sud je potom našao da je drugostepeni organ dao dovoljne razloge zbog kojih je oceni o da su naknadno pribavljeni dokazi bili pouzdan osnov za utvrđivanje odlučn ih činjenica o ukidanju radnog mesta podnosi oca i nemogućnosti njegovog raspoređivanja na odgovarajuće radno mesto u Vojsci i Ministarstvu odbrane.

Sa druge strane, Ustavni sud je konstatovao da je mogućnost zasnivanja radnog odnosa podnosioca u drugom preduzeću, ustanovi ili državnom organu na radnom mestu koje odgovara njegovoj stručnoj spremi najpre naknadno ispitivana na osnovu podataka iz akta Nacionalne služb e za zapošljavanje - Filijala Niš od 4. avgusta 2008. godine, prema kome u vreme prestanka službe podnosioca nije bilo prijava o slobodnom radnom mestu koje bi odgovarale njegovoj kvalifikaciji i iskustvu. Međutim, Upravni sud - Odeljenje u Kragujevcu je u presudi od 19. maja 2011. godine ocenio da se navedeni akt ne može prihvatiti kao dokaz kojim se utvrđuju činjenice koje su postojale u vreme donošenja rešenja o prestanku službe podnosioca. Iako su primedbe suda da se upotpuni činjenično stanje vezivale drugostepeni organ u ponovnom postupku, u smislu odredbe člana 69. stav 2. Zakona o upravnim sporovima, taj organ nije izveo druge dokaze vezane za utvrđivanje mogućnosti da podnosilac pre prestanka službe zasnuje radni odnos na odgovarajućem radnom mestu van Vojske i Ministarstva odbrane . To je obrazloženo nemogućnošću Nacionalne služb e za zapošljavanje da pruži podatke o prijavi potreba za zapošljavanjem koje su starije od pet godina, kao i da za pravilnu primenu materijalnog prava nije ni potrebno utvrđivati te činjenice. Pri tome, u obrazloženju svog rešenja nije navodio činjenice koje je u ranijoj fazi postupka utvrdio iz akta Nacionalne službe za zapošljavanje - Filijala Niš od 4. avgusta 2008. godine . Navedene razloge u potpunosti je prihvatio Upravni sud u osporenoj presudi.

U vezi sa izloženim, Ustavni sud je imao u vidu da je podnosilac uz tužbu u upravnom sporu od 27. septembra 2011. godine dostavio akt Nacionalne služb e za zapošljavanje - Filijala Niš od 30. marta 2009. godine, zasnovan na podacima o kojima se vodi evidencija, u kome je navedeno da je u periodu od 1. aprila do 31. maja 2005. godine bio objavljen oglas za radno mesto šef odseka za međunarodnu saradnju pri Kabinetu gradonačelnika, za koje su uslove ispunjavala sva lica sa visokom stručnom spremom, a primera radi je pomenut i diplomirani sociolog.

Ustavni sud ukazuje da je član 144. stav 1. ranije važećeg Zakona o Vojsci Jugoslavije uslovljavao prestanak službe civilnog lica time da mu se prethodno nije moglo obezbediti neko od prava koja su propisana navedenim zakonskim odredbama. Okolnost da se civilno lice nalazilo na službi u Vojsci nije sprečavala da se sve do datuma prestanka službe pokuša zasnivanje radnog odnosa na odgovarajućem radnom mestu van Vojske i Ministarstva odbrane, budući da je odredba člana 90. stav 4. tada važećeg Zakona o zapošljavanju i osiguranju za slučaj nezaposlenosti propisivala da se zaposleni mogao prijaviti Nacionalnoj službi za zapošljavanje radi promene zaposlenja. S obzirom na to da podnosiocu pre prestanka službe u Vojsci nije pokušano da se obezbedi neko od pomenutih prava iz člana 144. stav 1. Zakona, a u ponovnom upravnom postupku nisu utvrđene činjenice na osnovu kojih bi se naknadno ispit ala mogućnost ostvarivanja navedenih prava u periodu pre prestanka službe, Ustavni sud smatra da podnosilac ne može snositi štetne posledice propuštanja upravnih organa da utvrde te činjenice, što su bili dužni da učine u skladu sa načelom oficijelnosti i istražnim načelom u upravnom postupku. Ustavni sud, takođe, smatra da se kod naknadnog ispitivanja mogućnosti ostvarivanja navedenih prava u tom periodu morao uvažiti značaj postojanja odgovarajućeg radnog mesta pri oceni zakonitosti odluke o prestanku službe podnosi oca. Tim pre što u vreme naknadnog utvrđivanja činjeničnog stanja koje je postojalo u periodu do prestanka službe podnosioca, nije bilo moguće proveriti da li bi posredovanje u zapošljavanju za takvo radno mesto dovelo do zasnivanja radnog odnosa.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda bilo neophodno utvrditi da li je podnosilac u relevantnom periodu ispunjavao uslove koje je odredio poslodavac za zasnivanje radnog odnosa na radnom mestu za koje je oglašena potreba zapošljavanja. Kako Upravni sud nije ispitao navode podnosi oca koji su bili odlučujući za ocenu zakonitosti prestanka njegove službe u Vojsci, Ustavni sud je našao da obrazloženje osporene presude ne zadovoljava zahteve pravičnosti. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 - Odluka US , 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Imajući u vidu prirodu učinjene povrede ustavnog prava u konkretnom slučaju, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se otklanjanje štetnih posledica podnosiocu ustavne žalbe u ovom ustavnosudskom postupku može ostvariti jedino poništavanjem presude Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 10594/11 od 12. septembra 2013. godine i određivanjem da se u ponovnom postupku donese nova odluka o tužbi podnosioca podnetoj protiv rešenja Vojne pošte 1122 Beograd Up-2 broj 306-39/2005 od 1. septembra 2011. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud napominje da nije nadležan da utvrđuje da li su bili ispunjeni uslovi da podnosiocu ustavne žalbe prestane služba u Vojsci , niti se ovom odlukom prejudicira odluka nadležnog organa o tome, pod pretpostavkom da se postojanje tih uslova utvrdi i oceni u postupku koji je u skladu sa zakonom.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud nije razmatrao navode ustavne žalbe o povredi prava na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava.

6. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je pošao od toga da je period u kome ovaj sud ima nadležnost da ocenjuje povredu prava na suđenje u razumnom roku započeo 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije, kojim je obezbeđena ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi. Međutim, kako upravni postupak i upravni spor predstavljaju jedinstvenu celinu, Ustavni sud je na stanovištu da se za utvrđivanje opravdanosti trajanja postupka u predmetu Vojne pošte 1097 Niš pov. broj 2-40/05 , mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine.

Polazeći od navedenog, period bitan za ocenu o povredi prava na suđenje u razumnom roku je trajao od 19. aprila 2005. godine, kada je podnosilac izjavi o žalbu u upravnom postupku, do 12. septembra 2013. godine, kada je doneta osporena presuda Upravnog suda - Odeljenje u Nišu U. 10594/11. Dakle, skoro osam godina i pet meseca.

Pri ocenjivanju da li je period odlučivanja upravnih organa i sudova o pravu ili obavezi stranke razuman, pored samog trajanja postupka, treba ceniti i sledeće kriterijume: složenost predmeta, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje upravnih organa i sudova, kao i to o kom pravu podnosioca je odlučivano.

Primenjujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku na konkretan slučaj, Ustavni sud je ocenio da u osporenom postupku nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, jer su nadležni organi bili dužni da utvrde da li je ukinuto radno mesto na koje je podnosilac ustavne žalbe bio raspoređen, a u zavisnosti od toga, da utvrde da li je postojala mogućnost da se podnosiocu pre prestanka sl užbe obezbedi neko od prava koja mu po zakonu pripadaju kao civilnom licu čije je radno mesto ukinuto. U pogledu značaja koji je za podnosioca imao predmet postupka, Ustavni sud nalazi da je odluka o z akonitosti rešenja na osnovu koga mu je prestala služba za njega bila od egzistencijalnog značaja.

Ocenjujući postupanje nadležnih organa u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je našao da je pogrešno i nedelotvorno postupanje prvostepenog i drugostepenog vojnog organa u značajnoj meri dovelo do dužeg trajanja osporenog postupka. Naime, prvostepeni organ je doneo rešenje o prestanku službe podnosioca ustavne žalbe zbog ukidanja radnog mesta, a da pri tom nije raspolagao dokazima da je predviđeno ukidanje tog radnog mesta, niti da je podnosi ocu prethodno pokušano da se obezbedi neko od prava iz člana 144. stav 1. Zakona. Navedenu protivrečnost između činjeničnog stanja koje je proizlazilo iz obrazloženja prvostepenog rešenja i stanja u spisima predmeta, propustio je da otkloni drugostepeni organ u postupku po žalbi, koji je na to bio ovlašćen, u smislu odredbe člana 232. stav 1. Zakona o opštem upravnom postupku. To je imalo za posledicu da drugostepeno rešenje bude poništeno u prvom upravnom sporu. Drugostepeni organ je u ponovnom postupku pribavio isprave koje su sadržale činjenice koje su bile predmet dokazivanja, ali zbog datuma njihovog izdavanja nisu bile prihvatljive za Upravni sud. Stoga je drugostepeni organ bio u obavezi da, postupajući po primedbama suda, sprovede novi dokazni postupak.

Kad je reč o postupanju nadležnih sudova, Ustavni sud je uzeo u obzir dugo trajanje sva tri upravna spora i promenu stanovišta Upravnog suda u osporenoj presudi o validnosti naknadno pribavljenih dokaza u odnosu na ono izraženo u presudi iz 201 1. godine.

Pri tome je Ustavni sud vodio računa o stanovištu koje je izrazio i Evropski sud za ljudska prava, da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti presudu Pavlyulynets protiv Ukrajine , broj 70763/01, stav 51, od 6. septembra 2005. godine, i presudu Cvetković protiv Srbije , broj 17271/04, stav 51, od 10. juna 2008. godine).

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da je on mogao da utiče na brže rešavanje drugostepenog organa o žalbi protiv prvostepenog rešenja, u postupku izvršenja presude Vrhovnog suda Srbije od 4. septembra 2008. godine. Međutim, kako je period u kome je podnosilac mogao koristiti pravno sredstvo iz člana 63. ranije važećeg Zakona o upravnim sporovima, bio relativno kratak, ponašanje podnosioca ustavne žalbe nije moglo značajnije uticati na neprimereno trajanje osporenog postupka.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da je pogrešno i nedolotvorno postupanje upravnih organa, kao i protivrečno odlučivanje Upravnog suda, prevashodno dovelo do toga da posmatrani postupak u kome nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja, a koji je bio od egzistencijalnog značaja za podnosioca, neprimereno dugo traje. Iz tih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavno m sudu, odlučujući kao u tački 3. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 4. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbi člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosi lac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog postupka i doprinos upravnih organa i nadležnog suda . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja upravnih organa i nadležnog suda u upravnom sporu . Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

8. Polazeći od iznetog, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje i suđenje u razumnom roku u upravnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti