Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neobrazloženog rešenja revizijskog suda

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Rešenje Vrhovnog kasacionog suda kojim je odbačena izuzetna revizija nije sadržalo adekvatno obrazloženje, jer je sud pogrešno naveo da nije nadležan za ujednačavanje prakse.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi preduzeća „Telekom Srbija“ a.d. Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. decembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba preduzeća „Telekom Srbija“ a.d. Beograd i utvrđuje da je podnosiocu ustavne žalbe rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev.II 1847/10 od 27. oktobra 2011. godine povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog sudu Rev.II 1847/10 od 27. oktobra 2011. godine i određuje da taj sud ponovo odluči o reviziji podnosioca ustavne žalbe izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. I 95/10 od 25. februara 2010. godine

O b r a z l o ž e nj e

1. Preduzeće „Telekom Srbija“ a.d. Beograd, preko punomoćnika Aleksandra Petrovića, advokata iz Beograda, izjavilo je 10. januara 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev.II 1847/10 od 27. oktobra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih čl. 32. i 36. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi podnosilac je naveo da je Vrhovni kasacioni sud, odbijajući da meritorno odluči o izjavljenoj reviziji podnosioca, nepravilno primenio procesnopravne odredbe, čime su mu povređena prava iz čl. 32. i 36. Ustava. Podneskom od 13. jula 2012. godine podnosilac je dopunio ustavnu žalbu, navodeći da je Vrhovni kasacioni sud u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji različito postupio, dostavljajući kao dokaz presudu tog suda Rev.2 66/12 od 18. aprila 2012. godine.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredbom člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', br. 109/07, 99/11 i 18/13 - US ) ima istu sadržinu kao član 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporeni akt i drugu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž.I 95/10 od 25. februara 2010. godine odbijena je žalba tuženot, ovde podnosioca ustavne žalbe, te je potvrđena presuda Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4505/07 od 5. juna 2008. godine, kojom je usvojen tužbeni zahtev tužilje, bivše zaposlene kod tuženog, i obavezan je tuženi da joj, na ime učešća u dobiti za 2005. i 2006. godini, isplati navedene novčane iznose.

Protiv označene drugostepene presude tuženi je izjavio reviziju, pozivom na odredbu člana 395. Zakona o parničnom postupku iz 2005. godine. U reviziji je navedeno da prilikom odlučivanja o dozvoljenosti revizije treba imati u vidu da u konkretnoj pravnoj situaciji postoji neujednačena sudska praksa, što utiče na pravnu sigurnost. Revident je uz reviziju dostavio više drugostepenih presuda, kao i jednu presudu Vrhovnog suda Srbije iz 2009. godine, kojima je odlučeno na drugačiji način nego u presudi protiv koje je izjavljena revizija.

Apelacioni sud u Beogradu je, rešenjem Gž.I 95/10 od 23. jula 2010. godine predložio Vrhovnom kasacionom sudu odlučivanje o izjavljenoj reviziji, u smislu odredbe člana 395. Zakona o paničnom postupku, navodeći da je revizija izuzetno dozvoljena zbog ujednačavanja sudske prakse, kada u istoj pravnoj situaciji postoji različita sudska praksa iskazana u presudama okružnih sudova u Beogradu, Čačku i Kragujevcu.

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Rev.II 1847/10 od 27. oktobra 2011. godine odbačena je kao nedozvoljena revizija tuženog izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. I 95/10 od 23. jula 2010. godine.

U obrazloženju osporenog rešenja navedeno je da je pitanje usaglašavanja sudske prakse u cilju jedinstvene primene prava (sa kog razloga je Apelacioni sud u Beogradu ocenio izuzetnu dozvoljenost izjavljene revizije), u domenu rada odeljenja sudske prakse apelacionih sudova sa područja Republike Srbije, u smislu odredbe člana 29. Sudskog poslovnika („Službeni glasnik RS“, broj 110/09 od 28. decembra 2009. godine), i to na način propisan tom odredbom. Takođe je navedeno da „obzirom na nadležnost Vrhovnog kasacionog suda u suđenju i izvan suđenja, koja proizlazi iz odredaba čl. 30. i 31. Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 116/08).“. Rečenica nije dovršena.

4. Odredbama Ustava , na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom , utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da je revizija izuzetno dozvoljena i protiv drugostepene presude, koja se ne bi mogla pobijati revizijom po odredbama člana 394. ovog zakona, kad je po oceni apelacionog suda o dopuštenosti ove revizije, potrebno da se razmotre pravna pitanja od opšteg interesa, ujednači sudska praksa ili kad je potrebno novo tumačenje prava (član 395); da o reviziji odlučuje Vrhovni kasacioni sud (član 396.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise.

Međutim, Ustavni sud se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne zaustavlja na formalnom ispitivanju da li su te garancije poštovane, već ide i korak dalje, tj. sagledava osporenu odluka i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene , već su nastale kroz praksu Evropskog suda za ljudska prava, a polazeći od člana 18. stav 3. Ustava. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Ruiz Torija protiv Španije”, od 9. decembr a 1994. godine, § 29 .). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti odluke Evropskog suda za ljudska prava: „Georgiadis protiv Grčke”, od 29. maja 1997. godine, § 43; „Higgins i ostali protiv Francuske”, od 19. februara 1998. godine, § 43 .). Obaveza obrazloženja sudske odluke, međutim, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Van der Hurk protiv Holandije”, odluka od 19. aprila 1994. godine, § 61.). Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Takođe, povreda prava na pravično suđenje postoji i ako u obrazloženju nisu sa dovoljnom preciznošću navedeni razlozi na kojima se odluka zasniva (videti npr. presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu „Hadjianastassiou protiv Grčke“ , od 16. decembra 1992. godine, § 33.).

U konkretnom slučaju, Vrhovni kasacioni sud je osporenim rešenjem odbacio reviziju podnosioca ustavne žalbe izjavljenu pozivom na odredbu člana 395. Zakona o parničnom postupku iz 2005. godine.

Ustavni sud, pre svega, ukazuje na svoj stav izražen u Odluci IUz-2/2010 od 14. marta 2013. godine, kojom je odbijen zahtev za utvrđivanje neustavnosti i nesaglasnosti sa potvrđenim međunarodnim ugovorom odredaba čl. 38. i 51. i člana 55. stav 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ broj 111/09). U ovoj odluci Ustavni sud je , između ostalog, izrazio stanovište da o pitanju da li će se dopustiti izuzetna revizija u sporovima koji zavređuju intervenciju Vrhovnog kasacionog suda, odlučuje upravo Vrhovni kasacioni sud, što znači da taj sud ceni da li se u konkretnom slučaju radi o izuzetno dozvoljenoj reviziji, odnosno da li se revizijom pokreću pravna pitanja od opšteg značaj a ili pitanja koja su od značaja za ujednačavanje sudske prakse ili novo tumačenje prava.

Dakle, prema navedenom stanovištu Ustavnog suda, Vrhovni kasacioni sud je vlastan da u svakom konkretnom slučaju kada je revizija izjavljena pozivom na odredbu člana 395. Zakona o parničnom postupku, bez obzira na predlog apelacionog suda, odluči da li će meritorno da odlučuje o toj reviziji ili ne. Međutim, Ustavni sud ukazuje da, kao i svaka druga odluka, i rešenje Vrhovnog kasacionog suda kojim, zapravo, ne prihvata da meritorno odluči o izjavljenoj reviziji, mora da bude obrazloženo na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja.

S tim u vezi Ustavni sud konstatuje da je osporenim rešenjem Vrhovni kasacioni sud odbacio kao nedozvoljenu reviziju podnosioca ustavne žalbe izjavljenu po odredbi člana 395. Zakona o parničnom postupku, nalazeći da nije nadležan da usaglašava sudsku praksu u cilju jedinstvene sudske primene prava, jer je to u nadležnosti odeljenja sudske prakse apelacionih sudova. Međutim, prema oceni Ustavnog suda, prilikom donošenja osporenog rešenja Vrhovni kasacioni sud nije imao u vidu samu odredbu člana 395. Zakona o parničnom postupku iz 2005. godine, prema kojoj je izuzetna revizija dozvoljena kada je potrebno, između ostalog, da se ujednači sudska praksa. Takođe, Ustavni sud ukazuje i na nedorečenost stava revizijskog suda u pogledu nadležnosti tog suda utvrđene Zakonom o uređenju sudova.

6. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da obrazloženje osporenog revizijskog rešenja ne zadovoljava standarde pravičnog suđenja, uspostavljene ustavnosudskom praksom, kao i praksom Evropskog suda za ljudska prava, te je, saglasno odredbama člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu i utvrdio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice učinjene povredom prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava mogu otkloniti jedino poništajem rešenja Vrhovnog kasacionog suda Rev.II 1847/10 od 27. oktobra 2010. godine i određivanjem da taj sud donese novu odluku o reviziji podnos ioca izjavljenoj protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. I 95/10 od 25. februara 20 10. godine, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

7. Ustavni sud je zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da se utvrdi i povreda prava iz člana 36. Ustava ocenio kao preuranjen, s obzirom na to da će o reviziji podnosioca biti ponovo odlučivano, čime će i eventualna povreda ovih prava biti ispitana po navedenom pravnom leku pred nadležnim sudom.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89 . Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neobrazloženog rešenja revizijskog suda

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti