Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u postupku protivizvršenja

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu protiv rešenja o protivizvršenju. Prigovor kompenzacije je pravilno odbijen jer podnosilac nije dokazao da ima dospelo potraživanje prema izvršnom dužniku, s obzirom na to da je ono osporeno u parničnom postupku.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1010/2013
29.10.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Slobodana Todorovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Slobodana Todorovića izjavljena protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu IPV(I). 26/13 od 18. januara 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slobodan Todorović iz Beograda podneo je, 11. februara 2013. godine, preko punomoćnika Jasmine Todorović, advokata iz Šapca, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv rešenja Privrednog suda u Beogradu IPV(I). 26/13 od 18. januara 2013. godine , zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je pravnosnažnim osporenim rešenjem izvršnog suda usvojen predlog za protivizvršenje izvršnog dužnika, te je naloženo podnosiocu kao izvršnom poveriocu da vrati ono što je izvršenjem primio; da je predmetno potraživanje izvršnog dužnika prestalo kompenzacijom (prebijanjem) sa potraživanjem koje podnosilac ustavne žalbe ima prema izvršnom dužniku na ime pruženih advokatskih usluga; da je u konkretnom slučaju izvršena jednostrana kompenzacija koja nastaje kada se steknu zakonski uslovi i kada jedna strana uputi drugoj strani izjavu o prebijanju; da je podnosiočevo novčano potraživanje na ime troškova advokatskih usluga dospelo za plaćanje odmah nakon izvršene takve pravne usluge izvršnom dužniku; da izvršni sud nije imao zakonsko ovlašćenje da utvrdi da li je njegovo potraživanje dospelo prema izvršnom dužniku, jer je to zadatak parničnog suda; da je izvršni dužnik podneo predlog za protivizvršenje nakon isteka zakonskog roka i da izvršni dužnik predlogom za protivizvršenje nije tražio vraćanje novca u zakonom predviđenom roku, već je tražio izvršenje na celokupnoj imovini podnosioca ustavne žalbe.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava i poništi osporeno rešenje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , na osnovu izvršenog uvida u priloženu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari :

Privredni sud u Beogradu je rešenjem I. 4354/12 od 28. nevembra 2012. godine usvojio predlog za protivizvršenje izvršnog dužnika GIP „Hidrotehnika-Beogradnja“ a.d, u reorganizaciji iz Beograda, te je naloženo izvršnom poveriocu Slobodanu Todoroviću, ovde podnosiocu ustavne žalbe, da izvršnom dužniku vrati određeni novčani iznos , sa zakonskom zateznom kamatom i istovremeno je odredio izvršenje plenidbom novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika i prenos takvih sredstava na račun izvršnog poverioca, odnosno popisom, procenom i prodajom pokretnih stvari izvršnog poverioca, ukoliko na računu izvršnog poverioca ne bude novčanih sredstava.

Privredni sud u Beogradu je osporenim rešenjem IPV(I). 26/13 od 18. januara 2013. godine odbio kao neosnovan prigovor izvršnog poverioca i potvrdio navedeno rešenje sudije pojedinca. U obrazloženju osporenog rešenja je navedeno: da je pravilno postupio izvršni sudija kada je doneo pobijano rešenje o protivizvršenju; da je uvidom u spise predmeta utvrđeno da je rešenjem o izvršenju I. 4106/12 od 11. januara 2012. godine dozvoljeno izvršenje radi namirenja novčanog potraživanja izvršnog poverioca; da je uvidom u dopis NBS-Odeljenja za prinudnu naplatu utvrđeno je da je po rešenju o izvršenju izvršena delimična prinudna naplata u korist izvršnog poverioca u određenom novčanom iznosu; da je nakon toga, drugostepenim rešenjem ukinuto predmetno rešenje o izvršenju; da je pravilna ocena u pobijanoj odluci da su se stekli svi uslovi za određenje protivizvršenja, u smislu odredbe člana 78. stav 1. tačka 3) Zakona o izvršenju i obezbeđenju; da je izvršni sud cenio navode izvršnog poverioca da je potraživanje izvršnog dužnika prema izvršnom poveriocu prestalo kompenzacijom sa potraživanjem koje izvršni poverilac ima prema izvršnom dužniku na ime troškova za pružene advokatske usluge, ali je našao da su isti bez uticaja na drugačiju odluku Veća u ovoj pravnoj stvari; da je odredbom člana 336. Zakona o obligacionim odnosima propisano da dužnik može prebiti potraživanje koje ima prema poveriocu sa onim što ovaj potražuje od njega, ako oba potraživanja glase na novac ili druge zamenljive stvari istog roda i iste kakvoće i ako su oba dospela; da u konkretnom slučaju izvršni poverilac nije dostavio dokaze iz kojih bi se na nesumnjiv način utvrdilo da ima dospelo novčano potraživanje prema izvršnom dužniku koje bi se moglo kompenzovati sa potraživanjem izvršnog dužnika; da izvršni poverilac svoje potraživanje prema izvršnom dužniku zasniva na pruženim advokatskim uslugama, o čemu je kao dokaz priložio tužbu koja je podneta protiv izvršnog dužnika i da se po toj tužbi vodi postupak u predmetu P. 1899/10; da je izvršni dužnik osporio navedeno potraživanje, da je osporio da je došlo do kompenzacije, kao i da je predmetno potraživanje osporio i kao tuženi u predmetnom parničnom postupku; da je veće cenilo i blagovremenost predloga za protivizvršenje, pa je našlo da je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je isti blagovremen, budući da iz povratnice u spisima predmeta proizilazi da je izvršni dužnik rešenje veća kojim je ukinuto rešenje o izvršenju primio 24. oktobra 2012. godine, a da je predlog za protivizvršenje podneo 26. oktobra 2012. godine, dakle u roku propisanom odredbom člana 78. stav 2. Zakona o izvršenju i obezbeđenju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br. 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da dužnik može prebiti potraživanje koje ima prema poveriocu sa onim što ovaj potražuje od njega, ako oba potraživanja glase na novac ili druge zamenljive stvari istog roda i iste kakvoće i ako su oba dospela (član 336.); da prebijanje ne nastaje čim se steknu uslovi za to, nego je potrebno da jedna strana izjavi drugoj da vrši prebijanje, da se posle izjave o prebijanju smatra da je prebijanje nastalo onog časa kad su se stekli uslovi za to (član 337.).

Odredbama Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, broj 31/11) (u daljem tekstu: ZIO), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, propisano je: da kada je izvršenje već sprovedeno, izvršni dužnik može sudu podneti predlog za protivizvršenje, zahtevajući da mu izvršni poverilac vrati ono što je izvršenjem dobio i određujući sredstvo izvršenja, ako je rešenje o izvršenju ili rešenje o sprovođenju izvršenja pravnosnažno ukinuto ili preinačeno (član 78. stav 1. tačka 3)); da se predlog za protivizvršenje iz razloga utvrđenih u stavu 1. tačka 3) može podneti u roku od 15 dana od dana dostavljanja odluke izvršnom dužniku (član 78. stav 2.). da će predlog za protivizvršenje sud dostaviti izvršnom poveriocu i naložiti mu da se u roku od pet radnih dana od dana prijema izjasni o tom predlogu, kao i da će rešenjem o protivizvršenju sud naložiti izvršnom poveriocu da u roku od pet radnih dana vrati izvršnom dužniku ono što je izvršenjem primio i istovremeno odrediti izvršenje radi naplate tog potraživanja (član 79. st. 1. i 2.).

5. Ustavni sud najpre konstatuje da se specifičnost izvršnog postupka ogleda u tome što nema za cilj meritorno rešenje spora, već se izvršni postupak redovno vodi pošto je spor na autoritativan i konačan način već rešen i pošto je dužnikova obaveza prethodno utvrđena u jednom kontradiktornom postupku. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na praksu Evropskog suda za ljudska prava koja se odnosi na primenjivost garancija prava na pravično suđenje iz člana 6. stav 1. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda na izvršni postupak, a prema kojoj se odluke koje donosi sud u postupku izvršenja nužno ne odnose na novo i posebno određivanje građanskih prava i obaveza, u poređenju sa postupkom koji je prethodio izvršnom postupku i odlukom koja je rezultat tog postupka (videti Odluku u predmetu Anton Dornbach protiv Savezne Republike Nemačke, broj 11258184, stav 46 .). Na takvom stanovištu je i praksa Ustavnog suda (videti, između ostalih, Odluku Už-87/07 od 17. decembra 2009. godine). Međutim, u postupku po predlogu za protivizvršenje, kao posebnoj fazi u izvršnom postupku, izvršni sud utvrđuje nove činjenice u cilju utvrđivanja dopuštenosti i osnovanosti predloga za protivizvršenje. U cilju utvrđivanja takvih činjenica, ZIO propisuje dostavljanje predloga za protivizvršenje na izjašnjenje izvršnom poveriocu, a navedeno u suštini predstavlja operacionalizaciju načela kontradiktornosti. Dakle, u postupku po predlogu za protivizvršenje u kome se primenjuje načelo kontradiktornosti u određenoj meri, rešenje kojim se pravnosnažno odlučuje o predlogu za protivizvršenje predstavlja akt kojim se utvrđuju nova prava i obaveze za stranke u izvršnom postupku (koji nemaju svoj osnov u nekom ranije sprovedenom kontradiktornom postupku). U prilog navedenom je i činjenica da je pravnosnažno rešenje o predlogu za protivizvršenje izvršna isprava.

6. Razmatrajući navode ustavne žalb e sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instanciono viši sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitr erna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog, odnosno procesnog prava. Na ovakav zaključak upućuje i stav Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP) izražen u presudi Khamidov protiv Rusije, od 15. novembra 2007. godine (broj aplikacije 72118/01, stav 170.), u kojoj je taj sud konstatovao da nije njegov zadatak da donosi odluku umesto domaćih sudova koji su u najboljoj poziciji da ocene prezentovane dokaze, ustanove činjenično stanje i tumače domaće pravo, te da, u principu, Evropski sud neće intervenisati, osim ukoliko su odluke domaćih sudova arbitrerne ili očigledno neosnovane.

Ustavni sud dalje ukazuje da je izvršni sud u osporenim rešenjima zauzeo pravno stanovište da je osnovan predlog izvršnog dužnika za protivizvršenje, s obzirom na to je rešenje o izvršenju, na osnovu kojeg je podnosilac ustavne žalbe kao izvršni poverilac namirio svoje potraživanje od izvršnog dužnika, ukinuto drugostepenim rešenjem izvršnog suda. Međutim, podnosilac u ustavnoj žalbi glavnu tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje zasniva na tome da je predmetno potraživanje izvršnog dužnika prestalo kompenzacijom sa potraživanjem koje podnosilac ima prema izvršnom dužniku na ime pruženih advokatskih usluga. Ovakvu tvrdnju podnosilac ustavne žalbe je isticao i u samom izvršnom postupku.

Ustavni sud konstatuje da kompenzacija ili prebijanje predstavlja gašenje dospelih, uzajamnih i istovrsnih potraživanja između istih lica. Kompenzacija je institut materijalnog – obligacionog prava. Prebijanje ne nastaje automatski, onog trenutka kad su se stekli materijalni uslovi za kompenzaciju. Da bi, prema odredbama ZOO do komppenzacije došlo, potrebno je da jedna strana saopšti (izjavi) drugoj da vrši prebijanje tj. potrebno je da postoji izjava o kompenzaciji. Ukoliko je takva izjava data, a bili su ispunjeni svi materijalnopravni uslovi za prebijanje, dolazi do gašenja uzajamnih potraživanja. Odredba člana 336. ZOO propisuje materijalne pretpostavke za punovažnost dejstva izjave o kompenzaciji, koji moraju biti kumulativno ispunjeni (dospelost, uzajamnost i istovrsnost potraživanja između istih lica). U vezi sa tim, Ustavni sud ocenjuje da je izvršni sud u pravnosnažnom rešenju dao ustavnopravno prihvatljivo obrazloženje da nisu bili ispunjeni svi uslovi za punovažno dejstvo podnosiočeve izjave o kompenzaciji, jer podnosilac ustavne žalbe nije dokazao na nesumnjiv način da ima dospelo novčano potraživanje prema izvršnom dužniku, s obzirom na to da je izvršni dužnik u izvršnom postupku osporio postojanje kompenzacione izjave, kao i samo podnosiočevo potraživanje, koje je izvršni dužnik i kao tuženi osporio u parničnom postupku koji se vodi za utvrđenje i ostvarivanje podnosiočevog novčanog potraživanja na ime pruženih advokatskih usluga.

U vezi sa posebnom tvrdnjom podnosioca ustavne žalbe da je njegovo novčano potraživanje na ime troškova advokatskih usluga dospelo za plaćanje odmah nakon izvršene pravne usluge izvršnog dužniku, Ustavni sud ocenjuje da sama činjenica da je podnosilac ustavne žalbe podneo tužbu parničnom sudu za utvrđenje i ostvarivanje predmetnog novčanog potraživanja ukazuje na neosnovanost ove podnosiočeve tvrdnje.

Zatim, u vezi sa posebnom tvrdnjom podnosioca ustavne žalbe da izvršni sud nije imao zakonsko ovlašćenje da utvrdi da li je njegovo potraživanje dospelo prema izvršnom dužniku jer je to zadatak parničnog suda, Ustavni sud ocenjuje da izvršni sud u postupku protivizvršenja ima procesnu mogućnost da utvrđuje nove činjenice koje su pravno relavantne za odlučivanje o dopuštenosti i osnovanosti predloga za protivizvršenje, te je i u konkretnom slučaju imao ovlašćenje da utvrđuje da li su ispunjeni svi zakonski uslovi za punovažno dejstvo podnosiočeve izjave o kompenzaciji.

Na kraju, povodom navoda podnosioca ustavne žalbe da je izvršni dužnik podneo predlog za protivizvršenje nakon isteka zakonskog roka i da nije tražio vraćanje novca, već izvršenje na celokupnoj imovini podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je izvršni sud dao jasne i dovoljne razloge o blagovremenosti podnetog predloga za protivizvršenje, a da iz priložene dokumentacije proizlazi da je izvršni dužnik izričito tražio da mu podnosilac ustavne žalbe vrati ono što je izvršenjem primio, pri čemu ZIO ne ograničava izvršnog dužnika u pogledu izbora sredstava i predmeta izvršenja.

Ustavni sud ukazuje da je izvršnom dužniku dosuđena zakonska zatezna kamata, u smislu odredbe člana 79. stav 5. ZIO. Odlukom Ustavnog suda IUz-101/13 od 7. novembra 2013. godine, koja je objavljena u „Službenom glasniku Republike Srbije“, broj 109/13, od 11. decembra 2013. godine, utvrđeno je da nije u saglasnosti sa Ustavom navedena zakonska odredba o kamati. Dakle, Ustavni sud je navedenom Odlukom utvrdio neustavnost odredbe člana ZIO na osnovu koje je određena zakonska zatezna kamata izvršnom dužniku. Za razmatranje ovog pitanja od značaja je odredba člana 60. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 107/07, 99/11 i 18/13-Odluka US), kojom je propisano da se zakoni i drugi opšti akti za koje je odlukom Ustavnog suda utvrđeno da nisu u saglasnosti s Ustavom, opšteprihvaćenim pravilima međunarodnog prava, potvrđenim međunarodnim ugovorima ili zakonom, ne mogu primenjivati na odnose koji su nastali pre dana objavljivanja odluke Ustavnog suda, ako do tog dana nisu pravnosnažno rešeni. S obzirom na to da je predmetni postupak o dopuštenosti i osnovanosti predloga za protivizvršenje pravnosnažno okončan 18. januara 2013. godine, dakle pre objavljivanja navedene Odluke Ustavnog suda, to određivanje zakonske zatezne kamate u osporenom rešenju nije bilo u suprotnosti sa tada važećim zakonom.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je ocenio da osporenim rešenjem Privrednog suda u Beogradu IPV(I). 26/13 od 18. januara 2013. godine podnosiocu ustavne žalbe nije povređeno pravo na pravično suđenje zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu .

7. Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u postupku protivizvršenja

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti