Odluka Ustavnog suda o visini naknade štete zbog povrede prava

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je presudom Višeg suda podnosiocu povređeno pravo na pravično suđenje. Dosuđena naknada nematerijalne štete od 600 evra zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ocenjena je kao neadekvatna.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-10107/2017
15.10.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi privrednog društva „E .“ d.o.o. Mladenovac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. oktobra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba privrednog društva „E.“ d.o.o. Mladenovac i utvrđuje da je rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 349/17 od 23. avgusta 2017. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravno sredstvo, zajemčeno odredbom člana 36. stav 2. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se rešenje Vrhovnog kasacionog suda suda Uzp. 349/17 od 23. avgusta 2017. godine i određuje se da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda U. 12735/15 od 26. maja 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Privredno društvo „E.“ d.o.o. Mladenovac, preko punomoćnika D. S, advokata iz Mladenovca, izjavilo je Ustavnom sudu, 8. novembra 2017. godine, ustavnu žalbu protiv rešenja Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 349/17 od 23. avgusta 2017. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 20, 32. i 36. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno da je Vrhovni kasacioni sud pogrešnom primenom prava odbacio kao nedozvoljen zahtev podnosioca za preispitivanje presude Upravnog suda. Ustavnom žalbom je, između ostalog, predloženo da Ustavni sud poništi osporeni akt i objavi odluku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i ostalu dostavljenu dokumentaciju, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 349/17 od 23. avgusta 2017. godine odbačen je kao nedozvoljen zahtev podnosioca ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda U. 12735/15 od 26. maja 2017. godine. Vrhovni kasacioni sud je u obrazloženju osporenog rešenja naveo da je pre donošenja presude vođen upravni postupak u kome Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki (dalje u tekstu: Republička komisija) o podnetom zahtevu za zaštitu prava odlučuje u svojstvu drugostepenog organa, zbog čega nisu ispunjeni uslovi propisani odredbom člana 49. stav 2. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS”, broj 111/09) za podnošenje ovog vanrednog pravnog sredstva, jer zahtev za preispitivanje nije predviđen zakonom u ovoj upravnoj stvari, Upravni sud nije odlučivao u punoj jurisdikciji i u upravnom postupku nije bila isključen a žalba. Vrhovni kasacioni sud je, stoga, primenom odredbe člana 53. stav 1. Zakona o upravnim sporovima, odlučio kao u dispozitivu rešenja.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se podnosilac u ustavnoj žalbi poziva, utvrđeno je: da ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom mogu zakonom biti ograničena ako ograničenje dopušta Ustav, u svrhe radi kojih ga Ustav dopušta, u obimu neophodnom da se ustavna svrha ograničenja zadovolji u demokratskom društvu i bez zadiranja u suštinu zajemčenog prava (član 20. stav 1.); da se dostignuti nivo ljudskih i manjinskih prava ne može smanjivati (član 20. stav 2.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

Odredbama Zakona o javnim nabavkama („Službeni glasnik RS“, br. 124/12, 14/15 i 68/15) bilo je propisano: da nakon sprovedene stručne ocene ponuda, na osnovu izveštaja komisije naručilac donosi odluku o dodeli ugovora, ako je pribavio najmanje jednu prihvatljivu ponudu (član 107. stav 3.); da Republička komisija za zaštitu prava u postupcima javnih nabavki u okviru svojih nadležnosti odlučuje o zahtevu za zaštitu prava (član 139. tačka 1)); da zahtev za zaštitu prava može podneti ponuđač, podnosilac prijave, kandidat, odnosno zainteresovano lice koji ima interes za dodelu ugovora, odnosno okvirnog sporazuma u konkretnom postupku javne nabavke i koji je pretrpeo ili bi mogao da pretrpi štetu zbog postupanja naručioca protivno odredbama ovog zakona (u daljem tekstu: podnosilac zahteva) (član 148. stav 1.); da se na pitanja postupka zaštite prava koja nisu uređena ovim zakonom shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje upravni postupak (član 148. stav 5.); da se zahtev za zaštitu prava može podneti u toku celog postupka javne nabavke, protiv svake radnje naručioca, osim ako ovim zakonom nije drugačije određeno (član 149. stav 2.); da po prijemu zahteva za zaštitu prava, naručilac proverava da li je zahtev podnet u roku i da li je izjavljen od strane lica koje ima aktivnu legitimaciju (član 152. stav 1.); da ako je zahtev za zaštitu prava neblagovremen ili ga je podnelo lice koje nema aktivnu legitimaciju, naručilac će takav zahtev odbaciti zaključkom (član 152. stav 2.); da protiv zaključka iz stava 2. ovog člana podnosilac zahteva može, u roku od tri dana od dana prijema tog zaključka, podneti žalbu Republičkoj komisiji, dok kopiju žalbe istovremeno dostavlja naručiocu (član 152. stav 3.); da će, posle prethodnog ispitivanja, u roku od pet dana od dana prijema urednog zahteva za zaštitu prava, naručilac rešenjem usvojiti zahtev za zaštitu prava (član 153. stav 1. tačka 1)) ili dostaviti odgovor na zahtev za zaštitu prava i kompletnu dokumentaciju iz postupka javne nabavke Republičkoj komisiji radi odlučivanja o zahtevu za zaštitu prava (član 153. stav 1. tačka 2)); da nakon prijema pisanog izjašnjenja podnosioca zahteva za nastavak postupka pred Republičkom komisijom ili odgovora naručioca iz člana 153. ovog zakona, Republička komisija utvrđuje da li je zahtev za zaštitu prava, odnosno pisano izjašnjenje podnet u roku, da li podnosilac zahteva ima aktivnu legitimaciju, da li zahtev sadrži sve obavezne elemente iz člana 151. ovog zakona; da će Republička komisija zaključkom odbaciti zahtev za zaštitu prava ako utvrdi da nije ispunjen neki od uslova iz stava 1. tač. 1) do 3) ovog člana. (član 154. st. 1. i 2.); da Republička komisija zaključkom odbacuje zahtev za zaštitu prava, odnosno pisano izjašnjenje o nastavku postupka pred Republičkom komisijom; (član 157. stav 5. tačka 1)); da se protiv odluke Republičke komisije ne može izjaviti žalba, već se može pokrenuti upravni spor u roku od 30 dana od dana prijema odluke (član 159. st. 1. i 2.).

5. Podnosilac ustavne žalbe smatra da je Vrhovni kasacioni sud bio dužan da meritorno odluči o njegovom zahtevu za preispitivanje sudske odluke, jer protiv odluke Republičke komisije kojim se odlučuje o zahtevu za zaštitu prava nije dozvoljena žalba. Polazeći od ovih navoda podnosioca, Ustavni sud je ispitivao ustavnu žalbu sa stanovišta prava na pravno sredstvo.

Ustavni sud najpre konstatuje da se odredbom člana 36. stav 2. Ustava jemči pravo da se izjavljivanjem žalbe ili drugog pravnog sredstva traži od nadležnog suda da preispita odluku kojom je odlučeno o nečijim pravima, obavezama ili na zakonu zasnovanom interesu i da povodom izjavljenog pravnog sredstva donese svoju odluku. Iako navedena ustavna garancija ne podrazumeva obavezno obezbeđivanje pravne zaštite i u postupku po vanrednim pravnim sredstvima – ako je odgovarajućim procesnim zakonom propisano neko vanredno pravno sredstvo, do povrede Ustavom zajemčenog prava može doći i ako se podnosiocu uskrati mogućnost njegovog korišćenja. Pri tom, ovo ustavno pravo se ne iscrpljuje u strogo formalnom smislu samo kroz mogućnost izjavljivanja pravnog sredstva, već podrazumeva delotvornu pravnu zaštitu, koja označava dužnost nadležnog suda da o izjavljenom pravnom sredstvu odluči meritorno u slučaju njegove dozvoljenosti, odnosno dužnost da oceni sve relevantne navode pravnog sredstva i pravično raspravi i odluči o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud dalje konstatuje da je Vrhovni kasacioni sud u osporenom rešenju ocenio da Republička komisija o podnetom zahtevu za zaštitu prava odlučuje u svojstvu drugostepenog organa.

Polazeći od navedenih odredaba Zakona o javnim nabavkama koje su merodavne za odlučivanje, Ustavni sud je konstatovao: da se zahtev za zaštitu prava može podneti, ne samo protiv odluke o dodeli ugovora, već protiv svake radnje naručioca; da se na pitanja postupka zaštite prava koja nisu uređena ovim zakonom shodno primenjuju odredbe zakona kojim se uređuje upravni postupak; da o zahtevu za zaštitu prava odlučuje Republička komisija ; da naručilac sprovodi postupak prethodnog ispitivanja zahteva za zaštitu prava, u kome može usvojiti zahtev ili ga odbaciti iz procesnih razloga, odnosno dostaviti odgovor na zahtev za zaštitu prava i kompletnu dokumentaciju Republičkoj komisiji radi odlučivanja o zahtevu za zaštitu prava; da se protiv rešenja Republičke komisije kojim se odlučuje o zahtevu za zaštitu prava ne može izjaviti žalba, već se može pokrenuti upravni spor. Po oceni ovog suda, sistem zaštite prava u važećem Zakonu o javnim nabavkama zasnovan je na principu dvostepenosti, što podrazumeva da odluku o podnetom zahtevu za zaštitu prava u prvom stepenu donosi naručilac, dok u drugom stepenu odlučuje Republička komisija i njene odluke podležu sudskoj kontroli u upravnom sporu. Dakle, Republička komisija u drugom stepenu rešava sporove nastale između naručilaca i ponuđača i sankcioniše utvrđene nepravilnosti u postupcima javnih nabavki. Ustavni sud, međutim, ukazuje da u situaciji kada naručilac posle prethodnog ispitivanja ne donese rešenje kojim usvaja zahtev za zaštitu prava, on se dostavlja Republičkoj komisiji na odlučivanje, iz čega sledi da u tom slučaju izostaje odluka naručioca o zahtevu u prvom stepenu. Ovaj sud, s tim u vezi, ukazuje da je, prema ranije važećem Zakonu o javnim nabavkama („Službeni glasnik PC“, broj 116/08), koji je važio do 2012. godine, naručilac u svakom slučaju donosio prvostepenu odluku u postupku po zaštitu prava, pa i rešenje kojim se odbija zahtev (član 111. tog zakona).

Ustavni sud je imao u vidu da je u predmetnom p ostupku javne nabavke podnosilac ustavne žalbe podneo zahtev za zaštitu prava, da je naručilac dostavio Republičkoj komisiji odgovor na zahtev i da je Republička komisija donela zaključak kojim je odbačen kao neblagovremen zahtev podnosioca ustavne žalbe za zaštitu prava. Po oceni Ustavnog suda, iz navedenog proizlazi da je Republička komisija, odlučujući u prvom stepenu, donela navedeni zaključak. S obzirom na to da se protiv odluke Republičke komisije kojim se odlučuje o zahtevu za zaštitu prava ne može izjaviti žalba, a imajući u vidu odredbu člana 49. stav 2. tačka 3) Zakona o upravnim sporovima, Ustavni sud nalazi da je ustavnopravno neprihvatljivo stanovište Vrhovnog kasacionog suda o nedozvoljenosti zahteva podnosioca ustavne žalbe za preispitivanje sudske odluke - presude Upravnog suda U. 12735/15 od 26. maja 2017. godine.

Ustavni sud je, polazeći od svega navedenog, ocenio da je osporenim rešenjem Vrhovnog kasacionog suda povređeno pravo podnosioca na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke.

6. Ustavni sud je, imajući u vidu prirodu učinjene povrede prava u konkretnom slučaju, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, poništio rešenje Vrhovnog kasacionog suda Uzp. 349/17 od 23. avgusta 2017. godine i odredio da isti sud donese novu odluku o zahtevu podnosioca ustavne žalbe za preispitivanje presude Upravnog suda U. 12735/15 od 26. maja 2017. godine, odlučujući kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao ustavnu žalbu sa stanovišta načela iz člana 20. Ustava, te prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava iz člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, jer je utvrdio povredu prava na pravno sredstvo i poništio osporeni akt.

Ustavni sud je isti stav zauzeo i u Odluci Už-10131/2016 od 26. decembra 2019. godine.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o visini naknade štete zbog povrede prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti