Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u vanparničnom postupku za deobu imovine, koji je trajao preko 14 godina. Podnositeljki je, uzimajući u obzir i njen doprinos odugovlačenju, dosuđena naknada štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Milan Stanić, dr Milan Škulić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi B. S . iz Leskovca , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. aprila 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalb a B. S . i utvrđuje da je u vanparničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu R1. 154/14 (ranije predmet Opštinskog suda u Leskovcu R. 57/02) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. B. S . iz Leskovca je, 2 8. decembra 2016. godine, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u vanparničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu R1. 154/14.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je još 15. aprila 2002. godine podnela predlog Opštinskom sudu u Leskovcu protiv protivnika predlagača N. Đ, radi fizičke deobe vodovodnog priključka i elektroormara; da je rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu R1. 154/14 od 10. juna 2016. godine izvršena deoba vodovodnog priključka a odbijen je kao neosnovan predlog za deobu elektroormara; da je rešenjem Višeg suda u Leskovcu Gž. 3123/16 od 1. novembra 2016. godine potvrđeno prvostepeno rešenje čime je pravnosnažno okončan vanparnični postupak; da joj je zbog dužine trajanja postupka od više od 14 godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Zahtevala je naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Leskovcu R1. 154/14, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe je 15. aprila 2002. godine kao predlagač podnela Opštinskom sudu u Leskovcu predlog radi fizičke deobe vodovodne instalacije i ormara elektroinstalacije. U pred logu je navedeno da je na osnovu poravnanja u predmetu istog suda P. 1943/85 iz vršena deoba objekta i dvorišta, kao i štednih uloga, a na osnovu rešenja R1. 190/98 izvršeno je odvajanje prostorija prizemlja i suterena. Predmet je dobio broj R. 57/02.

Prvo ročište pred prvostepenim sudom je bilo zakazano za 3. oktobar 2006. godine, dakle, nakon četiri i po godine od podnetog predloga. Međutim, kako na tom ročištu predlagač nije prisustvovala, a bila je uredno pozvana i svoje odsustvo nije opravdala, rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu R. 57/02 od 3. oktobra 2006. godine konstatovano je da je predlog povučen. Predlagač je podnela predlog za povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštenog ročišta i rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu R. 57/02 od 13. juna 2007. godine dozvoljen je povraćaj u pređašnje stanje.

Pred prvostepenim sudom je ukupno bilo održano 14 ročišta, na kojima su u više navrata saslušane stranke, izvršeno je veštačenje i dopunsko veštačenje od strane dva sudska veštaka elektro inženjera, izvršen je uviđaj suda na licu mesta, izvršeno je veštačenje od strane sudskog veštaka građevinske struke – hidro smera, saslušani su veštaci, dok 16 ročišta nije bilo održano, i to: šest iz procesnih razloga, četiri zbog odsustva podnositeljke , što je dovelo do toga da su četiri puta doneta rešenja kojima se konstatuje da se predlog smatra povučenim, dva zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jedno zbog odsustva punomoćnika protivnika predlagača, jedno zbog štrajka advokata, a dva jer veštak nije dostavio sudu svoj nalaz.

Rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu R. 111/07 od 5. decembra 2007. godine konstatovano je da je povučen je predlog predlagača. U obrazloženju rešenja je navedeno da na ročištu od 5. decembra 2007. godine predlagač nije prisustvovala iako je uredno obaveštena, a svoj izostanak nije opravdala. Podneskom od 29. januara 2008. godine podnositeljka je tražila povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštenog ročišta i rešenjem Opštinskog suda u Leskovcu R. 111/07 od 27. januara 2009. godine dozvoljen je povraćaj u pređašnje stanje.

Podnositeljka je 2. novembra 2010. godine precizirala predlog. Kako na ročište od 19. januara 2011. godine predlagač nije došla , a uredno je obavešten a i nije tražila odlaganje, Osnovni sud u Leskovcu je rešenjem R1. 32/10 od 19. januara 2011. godine konstatovao da je predlog povučen.

Podneskom od 11. aprila 2011. godine predlagač je tražila povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštenog ročišta i rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu R1. 32/10 od 18. decembra 2012. godine odbijen je kao neosnovan predlog za povraćaj u pređašnje stanje. Rešenjem Višeg suda u Leskovcu Gž. 259/13 od 28. februara 2013. godine ukinuto je ožalbeno rešenje Osnovnog suda u Leskovcu P. 32/10 od 19. januara 2011. godine kojim je konstatovano da je predlog povučen i ožalbeno rešenje Osnovnog suda u Leskovcu R1. 32/10 od 18. decembra 2012. godine kojim je odbijen kao neosnovan predlog za povraćaj u pređašnje stanje, pa je predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak. Zatim je rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu R1. 58/13 od 9. jula 2014. godine konstatovano da je predlog povučen jer na ročištu od 9. jula 2014. godine predlagač nije prisustvovala, a uredno je pozvan a i nije tražila odlaganje. Podneskom od 11. jula 2014. godine predlagač je tražila povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštenog ročišta i r ešenjem Osnovnog suda u Leskovcu R1. 154/14 od 20. avgusta 2014. godine dozvoljen je povraćaj u pređašnje stanje zbog propuštenog ročišta.

Rešenjem Osnovnog suda u Leskovcu R1. 154/14 od 10. juna 2016. godine, u stavu prvom izreke , izvršena je deoba vodovodnog priključka vodovodne mreže koja se nalazi u određenoj ulici u Leskovcu čiji su suvlasnici predlagač i protivnik predlagača, na način što će protivnik predlagača formirati – izvesti nov vodovodni priključak, a predlagač će istom nadoknaditi polovinu cene koštanja novog priključka u iznosu od 17.500,00 dinara; u stavu drugom izreke odbijen kao neosnovan predlog predlagača kojim je traži la da se izvrši deoba elektro ormara i elektro instalacija u istom objektu između predlagača i protivnika predlagača ; u stavu trećem izreke obavezan je protivnik predlagača da predlagaču nadoknadi troškove postupka u iznosu od 5.150,00 dinara.

Rešenjem Višeg suda u Leskovcu Gž. 3123/16 do 1. novembra 2016. godine odbijene su kao neosnovane žalbe stranaka, i potvrđeno je prvostepeno rešenje Osnovnog suda u Leskovcu R1. 154/14 od 10. juna 2016. godine.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95, 18/05, 85/12, 45/13, 55/14, 6/15 i 106/15) propisano je da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 30. stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja postupka, bilo je propisano: da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da je svaka stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim pobija navode i dokaze protivnika (član 219.); da dokazivanje obuhvata sve činjenice koje su važne za donošenje odluke, a koji će se dokazi izvesti radi utvrđivanja odlučnih činjenica rešava sud (član 220.).

Takođe, i Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja ovog sudskog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine, kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja osporenog sudskog postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen četiri i po godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja predloga – 15. aprila 2002. godine, pa do pravnosnažnog okončanja predmetnog vanparničnog postupka.

Razumna dužina trajanja sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, postupanje nadležnih sudova, kao i priroda postavljenog zahteva, odnosno značaj predmetnog prava za podnosioca ustavne žalbe su kriterijumi koji utiču na ocenu dužine trajanja postupka i određuju da li je postupak okončan u okviru razumnog roka ili ne.

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovede bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj drža vi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Imajući u vidu da je vanparnični postupak pokrenut predlogom podnositeljke 15. aprila 2002. godine i da je pravnosnažno okončan 1. novembra 2016. godine, Ustavni sud nalazi da za ukupno trajanje vanparničnog postupka od 14 i po godina nema bilo kakvog opravdanja, te navedena dužina postupka predstavlja njegovo prekomerno trajanje, kako po praksi ovoga suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava i u značajnoj meri prekoračuje standard suđenja u razumnom roku.

Po oceni Suda, odgovornost za prekomerno trajanje postupka snosi prvostepeni sud koji je prvu meritornu odluku doneo nakon 14 godina i četiri meseca od podnetog predloga. Takođe, nakon podnetog predloga, taj sud je tek posle četiri i po godine zakazao prvo ročište. Dalje, šest ročišta pred tim sudom nije bilo održano zbog procesnih nedostataka a bez navođenja razloga za njihovo neodržavanje. Međutim, drugostepeni sud je efikasno postupao, imajući u vidu da je žalbeni postupak trajao samo pet meseci.

Ustavni sud nalazi da je predmet spora bio od značaja za podnositeljku. Ispitujući ponašanje podnositeljke, Ustavni sud nalazi da je sama podnositeljka doprinela dužini trajanja postupka imajući u vidu da četiri ročišta nisu bila održana zbog njenog odsustva, a bila je uredno pozvan a i svoj izostanak nije opravdala , te je sud četiri puta donosio rešenja kojim a j e konstatovano da je predlog povučen, a što je sve dovelo do produženja postupka za tri godine i deset meseci , što se ne može staviti na teret sudu.

Ustavni sud nalazi da ni određena činje nična složenost predmeta spora u kome je radi pravilnog utvrđenja činjeničnog stanja bilo potrebno izvesti dokaze veštačenjem i do punskim veštačenjem od strane dva različita veštaka elektrostruke , kao i veštaka građevinske struke , ne mogu biti opravda nje za trajanje vanparničnog postupka od 14 i po godina.

Na osnovu svega navedenog, Ustavni sud nalazi da je nedelotvornim postupanjem vanparničnog suda podnositeljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Leskovcu u predmetu R. 57/02, a zatim pred Osnovnim sudom u Leskovcu u predmetu R1. 154/14, te je , u tački 1. izreke ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, obračunatom u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka, kao i doprinos podnositeljke trajanju postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela usled neefikasnog postupanja nadležnog suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu kako sopstvenu, tako i praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenim licima treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Na osnovu svega izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.