Odluka Ustavnog suda o povredi prava na ograničeno trajanje pritvora

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu, utvrđujući da je produženjem pritvora povređeno pravo na ograničeno trajanje pritvora. Sudovi su propustili da pruže dovoljne i individualizovane razloge za dalje zadržavanje, već su ponavljali stereotipne formulacije bez ocene konkretnih okolnosti.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Gordana Ajnšpiler Popović , dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i dr Dragana Kolarić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. M . iz Visibabe , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 9. novembra 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba V. M . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Užice u predmetu D. broj 25505 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo V. M . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. M . iz Visibabe je, 2. septembra 2022. godine, preko punomoćnika M. K , advokata iz Užica, Ustavnom sudu izjavio ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku koji se vodio pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Užice u predmetu D. broj 25505, kao i protiv presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 19718/19 od 27. jula 2022. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava i prava na jednaku zaštitu pr ava iz člana 36. stav 1. Ustava. Podnosilac se istovremeno pozvao na povredu prava zajemčenih odredbama čl. 6. i 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda , kao i čl. 1. Protokola 1 i 12 uz Evropsku konvenciju. Ustavni sud ukazuje da je sadržina prava garantovanih označenim odredbama Evropske konvencije zajemčena i odgovarajućim odredbama Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje njihove povred e ispituje u odnosu na Ustav.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi ukazao da predmetni postupak nije okončan u razumnom roku i pos tavio je zahtev za naknadu nematerijalne štete. Podnosilac je, takođe, naveo da osporena presuda nije obrazložena na ustavnopravno prihvatljiv način .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, kao i u spise predmeta Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Užice u predmetu D. broj 25505, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 1. jula 2011. godine podneo Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Užice zahtev za priznavanje prava na staž sa uvećanim trajanjem, koji je odbijen rešenjem prvostepenog organa uprave D. broj 25505 od 26. septembra 2013. godine.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 2. oktobra 2013. godine izjavio žalbu, koja je uvažena rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija broj 01-02/181.6.5 23055/13 od 13. decembra 2013. godine, poništeno je prvostepeno rešenje i predmet vraćen prvostepenom organu na ponovno odlučivanje.

Podnosilac je 9. marta 2018. godine podneo „žalbu zbog nedonošenja rešenja u izvršenju rešenja“.

Rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Užice D. broj 25505 od 15. juna 2018. godine ponovo je odbijen predmetni zahtev podnosioca.

Protiv navedenog rešenja podnosilac je 8. oktobra 2018. godine izjavio žalbu, koja je odbijena kao neosnovana rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Direkcija broj 01-02/181.6.3 13077/18 od 10. oktobra 2019. godine.

Podnosilac je 12. decembra 2019. godine podneo tužbu protiv navedenog konačnog upravnog akta, koja je odbijena kao neosnovana osporenom presudom Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 19718/19 od 27. jula 2022. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Službeni glasnik RS", broj 30/10) bilo je propisano: da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenja (član 14.); da kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti ako je to u interesu stranke, a pre donošenja rešenja nije potrebno sprovoditi poseban ispitni postupak, niti postoje drugi razlozi zbog kojih se ne može doneti rešenje bez odlaganja (rešavanje prethodnog pitanja i dr.), organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci što pre, a najdocnije u roku od jednog meseca od dana predaje urednog zahteva, odnosno od dana pokretanja postupka po službenoj dužnosti, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok; da u ostalim slučajevima, kad se postupak pokreće povodom zahteva stranke, odnosno po službenoj dužnosti, ako je to u interesu stranke, organ je dužan da donese rešenje i dostavi ga stranci najdocnije u roku od dva meseca, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 208. stav 1.); da kad drugostepeni organ utvrdi da su u prvostepenom postupku odlučne činjenice nepotpuno ili pogrešno utvrđene, da se u postupku nije vodilo računa o pravilima postupka koja su od uticaja na rešenje stvari, ili da je dispozitiv pobijanog rešenja nejasan ili je u protivrečnosti sa obrazloženjem, on će dopuniti postupak i otkloniti navedene nedostatke sam ili preko prvostepenog organa ili zamoljenog organa; da ako drugostepeni organ nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku upravna stvar mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i sam rešiti upravnu stvar; da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak; da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan svojim rešenjem da ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najdocnije u roku od 30 dana od dana prijema predmeta, donese novo rešenje; da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (član 232.); da se rešenje po žalbi mora doneti i dostaviti stranci što pre, a najdocnije u roku od dva meseca od dana predaje žalbe, ako posebnim zakonom nije određen kraći rok (član 237. stav 1.).

Odredbama sada važećeg Zakona o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 18/16 i 95/18) propisano je: da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 30 dana od pokretanja postupka; da kad je postupak pokrenut po zahtevu stranke ili po službenoj dužnosti, a u interesu stranke, i kada se o upravnoj stvari ne odlučuje u postupku neposrednog odlučivanja, organ je dužan da izda rešenje najkasnije u roku od 60 dana od pokretanja postupka (član 145. st. 2. i 3.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak; da je, u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje; da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (član 171. stav 3.); da se rešenje kojim se odlučuje o žalbi izdaje bez odlaganja, a najkasnije u roku od 60 dana od kada je predata uredna žalba, izuzev ako zakonom nije propisan kraći rok (član 174.).

Članom 15. Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je da se upravni spor može pokrenuti i kada nadležni organ o zahtevu, odnosno žalbi stranke nije doneo upravni akt, pod uslovima predviđenim ovim zakonom.

5. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je u upravnom postupku koji je vođen pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Užice u predmetu D. broj 25505 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da je predmetni postupak pokrenut 1. jula 2011. godine zahtevom podnos ioca, te da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 19718/19 od 27. jula 2022. godine . Iz navedenog proizlazi da je osporeni postupak okončan za 11 godina.

Navedeno trajanje postupka očigledno ukazuje da postupak nije okončan u roku koji se može smatrati razumnim za odlučivanje. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa uprave koji vode postupak, odnosno suda, broja donetih odluka u tom postupku, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom upravnom postupku činjenično stanje nije bilo složeno, niti su se postavila složena pravna pitanja.

Ustavni sud konstatuje da je podnosilac imao legitiman interes da se o zahtevu za priznavanje prava na staž sa uvećanim trajanjem odluči u razumnom roku.

Ocenjujući ponašanje podnosioca u predmetnom postupku, Ustavn i sud konstatuje da podnosilac nije uvek, kada je za to imao mogućnosti, koristio procesnopravna sredstva protiv „ćutanja uprave“ kako bi doprineo bržem okončanju postupka. Naime, saglasno navedenim odredbama Zakona o opštem upravnom postupku, podnosilac je imao pravo, imajući u vidu da je prvostepeni organ uprave tek nakon dve godine od podnošenja zahteva doneo prvostepeno rešenje, da podnese žalbu zbog „ćutanja uprave“ već nakon dva meseca. Takođe, imajući u vidu da je prvostepeni organ uprave u izvršenju drugostepenog rešenja doneo novi upravni akt tek nakon četiri i po godine, podnosilac je imao pravo da već nakon 30 dana zahteva postupanje organa uprave, dok je podnosilac to učinio tek nakon više od četiri godine. I na kraju, imajući u vidu da je drugostepeni organ o žalbi protiv novog upravnog akta odlučio u roku od godinu dana, podnosilac je već nakon dva meseca mogao da podnese „urgenciju“, a potom, eventualno, i tužbu zbog „ćutanja uprave“.

Ispitujući postupanje organa uprave i Upravnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je postupanje prvostepenog organa uprave prevashodno dovelo do dugog trajanja postupka. Ustavni sud je iz spisa predmeta utvrdio da su za 11 godina u predmetnom postupku donete dve odluke prvostepenog organa uprave, dva rešenja drugostepenog organa uprave i da je vođen jedan upravni spor. Prvostepeni organ uprave je o podnetom zahtevu odlučio u roku dužem od dve godine. Drugostepeni organ uprave je o žalbi odlučio u zakonom propisanom roku. Prvostepeni organ uprave je u ponovnom postupku doneo novi upravni akt tek nakon četiri i po godine. Dalje je drugostepeni organ uprave odlučio o žalbi protiv novog upravnog akta u roku od godinu dana, a Upravni sud o zakonitosti konačnog upravnog akta u roku od dve i po godine.

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj upravnopravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je , u konkretnom slučaju , posebno imajući u vidu neaktivnost prvostepenog organa uprave, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i u ovom delu usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23 ).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka i doprinos samog podnosioca dugom trajanju postupka . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja nadležnih organa uprave i suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16), i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja organa uprave.

7. Ustavni sud konstatuje da je ustavnom žalbom osporena i presuda Upravnog suda – Odeljenje u Kragujevcu U. 19718/19 od 27. jula 2022. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, kao i odredaba Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

Imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, a polazeći od nadležnosti Ustavnog suda i granica delovanja Ustavnog suda u ustavnosudskom postupku, Ustavni sud je ocenio da se navodima podnosioca od Ustavnog suda suštinski traži da, postupajući kao instancioni sud, ispita zakonitost odluka donetih u prethodno vođenom postupku koji je okončan osporenom presudom Upravnog suda. Podnosilac u ustavnoj žalbi uglavnom ponavlja navode koje je već isticao u postupku koji je prethodio ustavnosudskom . S obzirom na navedeno, Ustavni sud ne može prihvatiti navode podnosioca kao ustavnopravne razloge kojima se argumentuju tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Pored toga, a vezano za navode podnosioca da osporena presuda nije obrazložena, Ustavni sud je, uvidom u osporenu presudu, utvrdio da sadrži jasno i dovoljno obrazloženje zašto je sud ocenio da je zakonit konačni upravni akt kojim je odbijen predmetni zahtev podnosioca kao neosnovan, te šta čini suštinske razloge zbog kojih je tako odlučeno.

Sud ukazuje da podnosilac nijednim navodom niti dostavljenim dokazom nije potkrepio istaknutu povredu prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, do koje može doći samo nejednakim odlučivanjem suda poslednje instance u istim činjeničnim i pravnim situacijama.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na ograničeno trajanje pritvora

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti