Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao skoro sedam godina. Dugotrajnost postupka, koja značajno prevazilazi instrukcioni zakonski rok od šest meseci, posledica je neefikasnog postupanja sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Nikole Radanovića iz Bačke Palanke, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. jula 2014. godine, doneo je

O D L U K U

Usvaja se ustavna žalba Nikole Radanovića i utvrđuje da je povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji je vođen pred O pštinskim sudom u Bačkoj Palanci u predmetu P1. 8/07, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Nikola Radanović iz Bačke Palanke je 5. marta 2011. godine, preko punomoćnika Slavka Aničića, advokata iz Beograda, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Bačkoj Palanci u predmetu P1. 8/07 i protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4603/07 od 14. maja 2009. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 689/10 od 4. novembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i prava na rad zajemčenog članom 60. Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog istakao: da mu je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Bačkoj Palanci u predmetu P. 8/04 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava; da je u skladu sa članom 122. stav 3. ranije važećeg Zakona o radu spor po tužbi podnosioca morao biti pravnosnažno okončan pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od pokretanja; da je prva presuda doneta nakon deset meseci od pokretanja spora, koja je u postupku po žalbi podnosioca ukinuta u delu kojim je usvojen njegov tužbeni zahtev i predmet je u tom delu vraćen na ponovni postupak; da je parnični postupak prekinut do odlučivanja Vrhovnog suda Srbije o reviziji tužilaca i da je nakon toga provostepenom presudom odbijen njegov tužbeni zahtev kao neosnovan; da je postupak pred drugostepenim sudom po žalbi podnosioca trajao dvadeset dva meseca, a postupak po reviziji šesnaest meseci; da u toku postupka nije potpuno utvrđeno da li je zbog uvođenja nove mašine prestala potreba za obavljanjem poslova svih radnika koji su do tada radili na izlazu proizvodne linije, ili samo nekolicine radnika; da sudovi nisu cenili iskaz saslušanog direktora tuženog i da nisu utvrdili šta je pravni osnov za utvrđivanje zaposlenih za čijim radom je prestala potreba; da je prvostepeni sud odbio dokazni predlog da se izvrši uvid u biznis plan tuženog za 2004. godinu i da su sudovi pogrešno ocenili preveliki broj prekovremenih časova rada, jer to nije dokaz racionalizacije, već dokaz o nepostojanju potrebe za prestankom rada lica koja su do 31. decembra 2003. godine obavljala te poslove. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, poništi osporene presude, a zahtev za naknadu nematerijalne štete nije istakao.

Uz-1013-2011/12. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid spise predmeta Opštinskog suda u Bačkoj Palanci P1. 8/07 i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilac, ovde podnosilac ustavne žalbe je 12. januara 2004. godine podneo tužbu, Opštinskom sudu u Bačkoj Palanci, protiv tuženog „Sintelon R&C“ DOO, Bačka Palanka, radi poništaja otkaza ugovora o radu.

Na ročištu održanom 2. marta 2004. godine u parnici P1. 8/04, spojeni su predmeti P1. 9/04 i P1.10/04 po tužbi tužioca, ovde podnosioca protiv istog tuženog „Sintelon R&C“ DOO, Bačka Palanka.

Prvo ročište je održano 31. marta 2004. godine.

Punomoćnik tužilaca je podneskom od 26. aprila 2004. godine predložio određivanje privremene mere obavezivanjem tuženog na isplatu naknade tužiocima koju su ostvarili u decembru 2003. godine počev od 1. januara 2004. godine do pravnosnažnosti radnog spora.

Zatim je održano ročišt e 8. juna 2004. godine .

Opštinski sud u Bačkoj Palanci je rešenjem P1. 8/04 od 8. juna 2004. godine odbio predlog tužilaca za određivanje privremene mere isplatama naknade tužiocima u visini zarade koju su ostvarili u decembru 2003. godine, i to počev od 1. januara 2004. godine do pravnosnažnosti radnog spora P1. 8/04.

Tužioci su 21. juna 2004. godine izjavili žalbu na rešenje P1. 8/04 od 8. juna 2004. godine.

Potom je održano ročište 25. juna 2004. godine, a na ročištu od 16. septembra 2004. godine je izveden dokaz saslušanjem tužilaca u svojstvu parničnih stranaka.

Nakon dostavljanja žalbe tužilaca 28. septembra 2004. godine O kružnom sudu u Novom Sadu, isti sud je rešenjem Gž. 4005/04 od 21. oktobra 2004. godine odbio žalbu tužilaca i potvrdio rešenje Opštinskog suda u Bačkoj Palanci P1. 8/04 od 8. juna 2004. godine.

Zatim su održana ročišta 1. februara i 10. maja 2005. godine – na kome je izveden dokaz saslušanjem svedoka i zaključena glavna rasprava, a na istom ročištu je rešenjem ponovno otvorena glavna rasprava, a potom je na ročištu od 7. juna 2005. godine zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Bačkoj Palanci P. 8/04 od 7. juna 2005. godine je, u stavu prvom izreke , delimično usvojen tužbeni zahtev t rećetužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe i poništeno je rešenje tuženog broj 29/II od 25. decembra 2003. godine, na osnovu koga je otkazan ugovor o radu trećetužiocu, broj 45-03/II od 30. juna 2003. godine zbog prestanka potrebe za njegovim radom usled tehnoloških ili organizacionih promena i obavezan je tuženi da trećetužioca vrati na rad i rasporedi ga na radno mesto u skladu sa njegovom stručnom spremom, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 43.012,00 dinara, dok je u odnosu na deo tužbenog zahteva kojim je trećetužilac tražio naknadu štete za izgubljenu zaradu i druga primanja i uplatu doprinosa za obavezno socijalno osiguranje postupak prekinut. Stavom drugim izreke presude je u celosti odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev prvotužilje i drugotužioca, a stavom trećim izreke presude je odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove parničnog postupka.

Punomoćnik tužilaca je 28. jula 2006. godine izjavio žalbu na prvostepenu presudu, a spisi predmeta su radi odlučivanja o žalbi tužilaca dostavljeni Okružnom sudu u Novom Sadu, 6. septembra 2005. godine.

Odlučujući o žalbi tužilaca i tuženog, Okružni sud u Novom Sadu je presudom Gž. 4104/05 od 16. marta 2006. godine usvojio žalbu tuženog i presudu Opštinskog suda u Bačkoj Palanci P1. 8/04 od 7. juna 2005. godine u pobijanom usvajajućem delu tužbenog zahteva trećetužioca ukinuo i u ovom delu vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak, dok su žalbe prvotužilje i drugotužioca odbijene i prvostepena presuda je u pobijanom odbijajućem delu tužbenog zahteva potvrđena.

U ponovnom postupku je održano ročišt e 31. maja 2006. godine.

Opštinski sud u Bačkoj Palanci je rešenjem P1. 135/06 od 16. juna 2006. godine prekinuo postupak u ovoj parnici do povratka spisa predmeta iz Vrhovnog suda Srbije, a povodom revizije prvotužilje i drugotužioca, s tim da će se postupak nastaviti na predlog jedne od stranaka.

Vrhovni sud Srbije je presudom Rev2. 1311/06 od 18. oktobra 2006. godine odbio kao neosnovane revizije prvotužilje i drugotužioca izjavljene protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 4104/05 od 16. marta 2006. godine.

Na ročištu održanom 9. marta 2007. godine je izveden dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke, a zatim su održana ročišta 9. maja i 8. juna , kao i 10. jula 2007. godine, na kome je zaključena glavna rasprava.

Presudom Opštinskog suda u Bačkoj Palanci P1. 8/07 od 10. jula 2007. godine je, u stavu prvom izreke , odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca kojim je tražio da se utvrdi da mu je rešenjem tuženog broj 29/II od 25. decembra 2003. godine nezakonito prestao radni odnos sa 31. decembrom 2003. godine i da se obaveže tuženi da ga vrati na rad i rasporedi ga na radno mesto u skladu sa njegovom stručnom spremom, kao i da mu nadoknadi štetu u visini izgubljene zarade i drugih primanja koja mu pripadaju po zakonu, kolektivnom ugovoru i ugovoru o radu i uplati doprinose za obavezno socijalno osiguranje počev od 1. januara 2004. godine do povratka na rad, kao i da mu naknadi troškove parničnog postupka. Stavom drugim izreke presude je obavezan tužilac da tuženom naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 96.300,00 dinara. Iz obrazloženja presude proizlazi: da je tužiocu prestao radni odnos kod tuženog na osnovu člana 101. tačka 8) Zakona o radu koji je bio na snazi u vreme prestanka radnog odnosa; da pri tome broj zaposlenih kod tuženog za čijim radom je prestala potreba zbog tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena nije veći od 10% od ukupnog broja zaposlenih, te da tuženi ne usvaja, niti je u smislu člana 114. stav 1. tada važećeg Zakona o radu u obavezi da donese program rešavanja viška zaposlenih; da je pravni prethodnik tuženog pravilno primenio materijalno pravo, pri donošenju odluke kojom je tužiocu otkazao ugovor o radu; da u smislu naved enih odredbi Zakona o radu, poslodavac ne može u slučaju otkaza ugovora o radu zaposlenom po osnovu tehnološkog viška na istim poslovima da zaposli drugo lice u roku od tri meseca od prestanka radnog odnosa; dakle , samo zapošljavanje drugog lica na iste poslove je predviđena smetnja poslodavca da zaposlenog proglasi tehnološkim viškom, što dalje znači da činjenica da su izvršioci na radnom mestu na kome se nalazio tužilac po prestanku njegovog radnog odnosa ostvarivali prekovremene časove rada, ne čini nezakonitim pravni osnov donetog osporavanog rešenja pravnog prethodnika tuženog o ot kazu ugovora o radu, jer je pravo poslodavca na uvođenje prekovremenog rada utvrđeno članom 37. Zakona o radu; da je pravni prethodnik tuženog u svojstvu poslodavca tužiocu u skladu sa članom 117, u vezi sa članom 101. stav 1. tačka 8) Zakona o radu isplatio zakonsku otpremninu, na račun tužioca i na ime otpremnine je uplaćen iznos od 93.338,88 dinara, a da su istovremeno izvršene i obustave uplaćene na račun poverilaca tužioca; da je pravni prethodnik tuženog u svojstvu poslodavca u potpunosti poštovao odredbe člana 101. stav 1. tačka 8) Zakona o radu i člana 117. istog zakona koji je tada bio na snazi, kao i odredbe čl. 43, 45. i 46. kolektivnog ugovora pravnog prethodnika tuženog i da ne p ostoji nijedan razlog radi koga bi rešenje čiji se poništaj traži bilo poništeno.

Punomoćnik tužioca je 20. jula 2007. godine izjavio žalbu na prvostepenu presudu, a ista je dostavljena Okružnom sudu u Novom Sadu, 13. avgust a 2007. godine.

Okružni sud u Novom Sadu je osporenom presudom Gž. 4603/07 od 14. maja 2009. godine odbio žalbu tužioca i potvrdio ožalbenu presudu Opštinskog suda u Bačkoj Palanci P1. 8/07 od 10. jula 2007. godine. Iz obrazloženja osporene drugostepene presude proizlazi: da je u potpunosti poštovan postupak davanja otkaza od strane poslodavca iz Zakona o radu; da neprimenjivanje kriterijuma propisanih opštim kolektivnim ugovorom, po kome tužiocu i nije otkazan ugovor o radu, već saglasno odredbama Zakona o radu, koji ne utvrđuje ove kriterijume u konkretnoj situaciji, a opšti kolektivni ugovor je donet pre stupanja na snagu Zakona o radu, pri čemu odredbe opšteg kolektivnog ugovora nisu usaglašene sa ovim zakonom, ne čini pobijano rešenje nezakonitim, jer su odredbe opšteg kolektivnog ugovora u suprotnosti sa Zakonom o radu i ne mogu se primeniti u smislu odredbe člana 176. Zakona o radu; da je osnov za prestanak potrebe za obavljanjem određenog posla tj. višak zaposlenih kod tuženog, na radnom mestu radnik u proizvodnji – izlaz proizvodne linije, koje poslove je tužilac obavljao, nastala tehnološka promena uvođenjem u rad nove tehnologije tj. mašine, iz kojih razloga je doneta odluka upravnog odbora pravnog prethodnika tuženog od 24. decembra 2003. godine kojom su tužilac i još 14 izvršilaca proglašeni viškom zaposlenih; da je utvrđeno da je tužiocu isplaćena otpremnina u smislu člana 117, uvezi sa članom 101. stav 1. tačka 8) Zakona o radu, 26. decembra 2003. godine tj. pre prestanka radnog odnosa; da se suprotno žalbenim navodima tužioca, prilikom odlučivanja o zakonitosti odluke o prestanku radnog odnosa usled tehnoloških, ekonomskih i organizacionih promena sud ne upušta u ispitivanje činjenica da li je pravilno izvršen obračun isplaćene otpremnine, jer ova činjenica ne utiče na zakonitost odluke.

Punomoćnik tužioca je 1. jula 2009. godine izjavio reviziju protiv drugostepene presude, a ista je dostavljena Okružnom sudu u Novom Sadu 14. septembar 2009. godine .

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev2. 689/10 od 4. novembra 2010. godine je odbijena kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Okružnog suda u Novom Sadu Gž 4603/07 od 14. maja 2009. godine. Iz obrazloženja osporene presude proizlazi: da je p rema utvrđenom činjeničnom stanju, tužiocu pobijanim rešenjem tuženog od 25. decembra 2003. godine, otkazan ugovor o radu zbog prestanka potrebe za njegovim radom, usled nastalih tehnoloških-ekonomskih i organizacionih promena sa 31. decembrom 2003. godine, a nakon isplaćene otpremnine; da je tužilac bio u radnom odnosu kod pravnog prethodnika tuženog na radnom mestu radnik u proizvodnji - izlaz proizvodne linije; da je odlukom upravnog odbora tuženog od 24. decembra 2003. godine, utvrđeno da je prestala potreba za radom 15 izvršilaca, a radi uvođenja nove tehnologije, o čemu je sastavljen spisak zaposlenih (među kojima je bio i tužilac), koji predstavlja sastavni deo te odluke; da je 24. decembr a 2003. godine pravni prethodnik tuženog imao je ukupno 562 zaposlena lica na neodređeno vreme; da su polazeći od utvrđenog činjeničnog stanja, pravilno nižestepeni sudovi primenili odredbe člana 101. stav 1. tačka 8) u vezi člana 114-119. Zakona o radu ("Službeni glasnik PC", br. 70/01), kada su odbili tužbeni zahtev za poništaj rešenja kojim je tužiocu otkazan ugovor o radu i zahtev za vraćanje na rad; da je tužiocu zakonito, u smislu člana 101. stav 1. tačka 8) Zakona o radu , i nakon isplate otpremnine, otkazan ugovor o radu, zbog prestanka potrebe za njegovim radom uvođenjem u rad nove tehnologije, tj. mašine i da k ako je tužiocu isplaćena otpremnina u smislu člana 117. u vezi člana 101. stav 1. tačka 8) Zakona o radu, pre prestanka radnog odnosa, to su pravilno nižestepeni sudovi zaključili da je tužiocu ugovor o radu otkazan zakonito i po zakonito sprovedenoj proceduri, te da je sledstveno tome neosnovan i njegov zahtev za vraćanje na rad i naknadu štete u vidu izgubljene zarade.

4. Odredbama Ustava je utvrđeno: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.) i da se jemči pravo na rad, u skladu sa zakonom (član 60. stav 1.).

Zakonom o radu („Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01 ) bilo je propisano da poslodavac može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako za to postoji opravdani razlog koji se odnosi na radnu sposobnost zaposlenog, njegovo ponašanje i potrebe poslodavca, i to: ako usled tehnoloških, ekonomskih ili organizacionih promena prestane potreba za obavljanjem određenog posla (član 101. stav 1. tačka 8); da protiv odluke kojom je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni ili sindikat ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom, da je rok za pokretanje spora 15 dana od dana dostavljanja odluke, odnosno saznanja za povredu prava i da se spor iz stava 1. ovog člana pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora (član 122.) .

5. Ocenjujući najpre navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je tužba u ovoj parnici podneta 12. januara 2004. godine Opštinskom sudu u Bačkoj Palanci i da je postupak u odnosu na podnosioca pravnosnažno okončan presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev 2. 689/10 od 4. novembra 2010. godine. Iako je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije, Ustavni sud je, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu, stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da postupak trajao šest godina i deset meseci, što samo po sebi ukazuje na njegovo dugo trajanje.

Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i od značaja prava o kome ce u postupku odlučuje za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dužinu trajanja konkretnog parničnog postupka.

U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da predmet spora nije u tolikoj meri bio činjenično i pravno složen da bi mogao opravdati skoro sedmogodišnje trajanje postupka.

Ocenjujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je zaključio da je podnosilac imao legitiman pravni interes da ce o njegovom tužbenom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ispitujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac, kao tužilac, ni njegov punomoćnik nisu doprineli dužni trajanja parničnog postupka, s obzirom na to da su se uredno odazivali na pozive suda i da nisu zloupotrebljavali svoja procesna ovlašćenja.

Ustavni sud je utvrdio da je razlog dugom trajanju parničnog postupka postupanje sudova koji nisu preduzimali sve zakonom predviđene procesne mere koje su im stajale na raspolaganju da se postupak efikasno okonča i da se o podnetoj tužbi, odnosno istaknutim tužbenim zahtevima odluči bez nepotrebnog odugovlačenja. U prilog navedenoj činjenici, Ustavni sud je utvrdio da je Opštinski sud redovno, prosečno na tri meseca zakazivao ročišta i da je do donošenja prve presude održano šest ročišta (31. marta, 25. juna i 16. septembra 2004. godine, 1. februara, 10. maja i 7. juna 2005. godine), odnosno da je presuda doneta nakon jedne godine i šest meseci od podnošenja tužbe. U ponovnom postupku je nakon ročišta održanog 31. maja 2006. godine, prvostepeni sud prekinuo postupak, radi odlučivanja o reviziji prvotužilje i drugotužioca iz iste parnice, a nakon odluke Vrhovnog suda Srbije su održana još četiri ročišta (9. marta, 9. maja, 8. juna i 10. jula 2007. godine) i doneta je druga presuda. Drugostepeni sud je tek nakon jedne godine i devet meseci od dostavljanja spisa predmeta prvostepenog suda odlučio o žalbi tužioca, dok je odluka po reviziji tužioca doneta nakon jedne godine i dva meseca od dostavljanja spisa predmeta od strane drugostepenog suda.

Ustavni sud posebno ističe činjenicu da je, saglasno odredbi člana 122. stav 3. Zakona o radu, propisan rok od šest meseci za pravnosnažno okončanje radnog spora. Navedeni rok od šest meseci nije prekluzivan, već instrukcioni, iz čega proizlazi da njegovo kršenje ne znači automatski i povredu prava na suđenje u razumnom roku. Međutim, ukupno trajanje parničnog postupka od šest godina i deset meseci ima se smatrati dugim rokom.

Ustavni sud konstatuje da je dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju i da blagovremeno preduzmu sve zakonske mere u cilju razjašnjenja činjeničnog stanja i donošenja odluke. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom garantovanih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , ustavnu žalbu usvojio kao u prvom delu izreke.

6. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe u pogledu povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, pre svega, naglašava da je njegova nadležnost u postupku po ustavnoj žalbi ograničena na utvrđivanje da li je pojedinačnim aktom ili radnjom državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja povređeno ili uskraćeno ustavno pravo podnosioca. Ustavni sud nije nadležan da vrši proveru utvrđenih činjenica i načina na koji su sudovi i drugi državni organi i organizacije kojima su poverena javna ovlašćenja tumačili pozitivnopravne propise. Ustavni sud ukazuje da je izvan njegove nadležnosti da procenjuje pravilnost zaključaka sudova ili drugih organa u pogledu ocene dokaza, osim ukoliko je ova ocena očigledno proizvoljna.

Po oceni Ustavnog suda, ustavna žalba u konkretnom slučaju ne sadrži takve ustavnopravne razloge na kojima bi se zasnivali navodi o povredi označenog prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, već se od Ustavnog suda u suštini zahteva da kao redovan sud još jednom oceni zakonitost osporenog rešenja.

Za osporene presude, sudovi su, po oceni Ustavnog suda, dali dovoljne i jasne razloge, zbog čega smatraju da je u konkretnom slučaju neosnovan tužbeni zahtev tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe za poništaj rešenja o otkazu ugovora radu, s obzirom na to da je u toku postupka utvrđeno da je pobijano rešenje o otkazu ugovora o radu od 25. decembra 2003. godine, doneto z bog prestanka potrebe za radom tužioca, usled nastalih tehnoloških-ekonomskih i organizacionih promena sa 31. decembrom 2003. godine, a nakon isplaćene otpremnine. Naime, sudovi su zauzeli stanovište da je tužiocu zakonito, u smislu člana 101. stav 1. tačka 8) Zakona o radu i nakon isplate otpremnine otkazan ugovor o radu, zbog prestanka potrebe za njegovim radom uvođenjem u rad nove tehnologije, tj. mašine, a kako mu je pre prestanka radnog odnosa isplaćena otpremnina u smislu člana 117. u vezi člana 101. stav 1. tačka 8) Zakona o radu, to mu je ugovor o radu otkazan u skladu sa zakonom i po zakonito sprovedenoj proceduri.

Stoga je Ustavni sud ocenio da su osporene presude zasnovane na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrernom tumačenju odredaba materijalnog prava, a koje nijednim navodom ustavne žalbe nije dovedeno u pitanje, te da su tvrdnje podnosioca o povredi prava iz člana 32. stav 1. Ustava neosnovane.

S obzirom na to da podnosilac ustavne žalbe povredu prava na rad iz člana 60. stav 1. Ustava zasniva zapravo na navodima o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ni ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine navedenih ustavnih prava, potkrepljuje tvrdnja o njihovoj povredi.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. Na osnovu svega iznetog i o dredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti