Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u sporu o pravu korišćenja zemljišta

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Apelacionog suda. Sud je ocenio da odluka kojom je utvrđeno pravo korišćenja tužioca, umesto traženog prava svojine, nije proizvoljna niti predstavlja prekoračenje tužbenog zahteva.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, Snežana Marković, dr Tijana Šurlan, dr Jovan Ćirić, Sabahudin Tahirović i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Emila Lajtera iz Zrenjanina , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 1. juna 201 7. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Emila Lajtera izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2857/14 od 24. novembra 2014. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Emil Lajter iz Zrenjanina je, 11. februara 20 15. godine, preko punomoćnika Ede Getla, advokata iz Zrenjanina, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2857/14 od 24. novembra 2014. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi se, pored ostalog, navodi: da je tužilac, u konkretnom slučaju, tražio utvrđenje prava vlasništva na spornoj nepokretnosti; da je Apelacioni sud u Novom Sad, mimo svih važećih procesnih normi, uz prekoračenje postavljenog tužbenog zahteva, osporenom presudom tužiocu utvrdio pravo korišćenja; da je u osporenoj presudi pravilno konstatova no da je podnosilac ustavne žalbe, na osnovu izvršene konverzije, postao vlasnik sporne katastarske parcele i da je kao takav upisan u javnu evidenciju nepokretnosti, ali da je proizvoljan zaključak da tužilac, na osnovu osporene presude, može da se legitimiše u postupku osporavanja izvršene konverzije; da je tužiocu tako sugerisano da ospori izvršenu konverziju, iz čega dalje proizlazi da je osporena presuda zasnovana na pretpostavci da će tužilac takav postupak zaista i pokrenuti; da drugostepeni sud nije smeo da zanemari činjenicu da je podnosilac ustavne žalbe originernim putem (otkupom stana) stekao pravo korišćenja na spornom zemljištu, koje je kasnije, kroz konverziju, pretvoreno u pravo svojine i u pisano u evidenciju nepokretnosti , a da ugovor na kome je tužbeni zahtev zasnovan nikada nije proizveo pravno dejstvo.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i „preinači“ osporenu presudu Apelacionog suda u Novom Sadu, tako što će u celini „potvrditi“ presudu Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 193/12 od 28. aprila 2014. godine, uz dosuđenje troškova za sastav ustavne žalbe .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu odredbe člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio u vid u osporenu presudu i dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2857/14 od 24. novembra 2014. godine je delimično preinačena ožalbena presuda Osnovnog suda u Zrenjaninu P. 193/12 od 28. aprila 2014. godine, tako što je tužbeni zahtev tužioca Centra za obuku vozača „Signal“ d.o.o, Z renjanin, delimično usv ojen, pa je prema tuženom Emilu Lajteru, ovde podnosiocu ustavne žalbe, utvrđeno da je tužilac stekao pravo korišćenja na 1131/1181 idealnih delova katastarske parcele br oj 5818/15 , upisane u LN broj 19500, KO Zrenjanin I Centar, ukupne površine 11 a i 81 m2, u prirodi cela parcela , izuzev ograđenog dela površine 50 m2, u dnu dvorišta prema ulici Obala pionira, na kome se nalazi stan (stambena zgrada u ulici Obala pionira broj 8a u Zrenjaninu ), dok je u delu kojim je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca za utvrđenje prava svojine na opisano j nepokretnosti prvostepena presuda potvrđ ena.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, između ostalog, navedeno: da je pobijanom presudom odbijen tužbeni zahtev kojim je traženo da se utvrdi da je tužilac stekao pravo svojine na 1131/1181 idealnih delova nepokretnosti opisane u izreci, po osnovu ugovora o prenosu prava korišćenja bez naknade, sopstvene izgradnje i održaja; da je prvostepeni sud utvrio da je na nepokretnostima upisanim u LN br oj 19500 , KO Zrenjanin I Centar - porodičn a stamben a zgrad a na katastarskoj parc eli br oj 5818/15, zemljišt e pod zgradom površine 25 m2 i zemljište uz zgradu površine 11 a 56m2, tuženi upisan kao vlasnik ; da je 16. decembra 1987. g odine zaključen ugovor o prenosu prava korišćenja bez naknade između RO za proizvodnju konfekcije i jorgana „Sloga-konfekcija“, Zrenjanin, kao davaoca prava korišćenja i RO „Škola za obuku vozača“, Zrenjanin , kao primaoca sredstava za korišćenje, koji je sačinjen u pismenoj formi i sadrži pečate ugovarača, čiji potpisi nisu overeni kod suda ( u da ljem tekstu: ugovor od 16. decembra 1987. godine); da na mestu potpisnika nisu navedena imena lica koja su ugovor potpisala, niti njihova ovlašćenja za potpis istog; da je predmet ugovora prenos prava korišćenja i svojine na prostorijama koje se nalaze u ulici Gimnazijskoj br oj 8 u Zrenjaninu, kao i korišćenje parcela na kojima su izgrađeni ti objekti, a koje nepokretnosti su bile upisa ne u ZK zap. broj 30192, KO Zrenjanin , pod top. broj 826/827/9, kao katastarska parc ela br oj 5818/10, zgrada u ulici Gimnazijsk oj br oj 8 , površine 08a i 30 m2 i pod top. broj 826-827/14 , kao kat astarska parc ela br oj 5818/15 – zemljište površine 11 a i 81 m2; da je ugovorom konstatovano da RO „Škola za obuku vozača“ stup a u posed počev od dana sačinjavanja ugovora, a davalac prava korišćenja daje svoju bezuslovnu saglasnost da se pravo vlasništva/korišćenja može zemljišno-knjižno i katastarski upisati na ime primaoca prava korišć enja; da je tužilac predmetnu katastarsku parc elu br oj 5818/15 po punio i uredio u svrhu obavljanja svoje poslovne delatnosti (obuka vozača ); da tužilac od dana stupanja u posed katastarske parcele broj 5818/15 istu koris ti kao poligon za obuku vozača, odnosno u svrhu obavljanja delatnosti kojom se bavi; da na predmetnoj parceli postoji stambeni objek at površine 25 m2 , koji je nekada bio stan površine 16,51 m2, a kasnije je ta površina uvećana na 25,37m2; da se stan na lazi na kraju placa i ograđen je drvenom ogradom ; da se u njega ulazi sa ulice, s tim da može da s e uđe i iz dvorišta, odnosno sa poligona; da je nosilac stanarskog prava na tom stanu, na osnovu ugovora o korišćenju stana broj 01-10200/1389 od 22. decembra 1976. g odine, bio Ištvan Lajter, čija je supruga, Dinka Lajter, nakon stup anja na snagu Zakona o stanovanju, podnela zahtev za otkup; da je nakon procene vrednosti stana (19. maja 1992. g odine) formirana otkupna cena; da je preduzeće „Sloga-konfekcija“, Zrenjanin , kao prodavac, sa Dinkom Lajter, kao kupcem, dana 6. oktobra 1992. g odine, zaključilo ugovor o kupovini navedenog stana u društvenoj svojini, čija je površina bila 25,37 m2 ; da su potpisi ugovorača ov ereni kod suda, a otkupna cena isplaćena u celosti; da je po osnovu tog ugovora Dinka Lajter, inače pravni prethodnik tuženog, stekla pravo svojine na stanu u okviru stambene zgrade sazidane na parceli top. br oj 826/827/14 , koja odogovara kat astarskoj parc eli br oj 5818/15 , kao i p ravo korišćenja zemljišta na kome je zgrada sazidana, dok zgrada na zemljištu postoji, s tim da je zemljište ostalo u društvenoj svojini; da je Dinka Lajter 2003. g odine sa tuženim zaključila ugovor o poklonu, kojim mu je pr enela pravo svojine na stanu, kao i pravo korišćenja predmetne parcele; da je tuženi u zemljišnoj knjizi bio upisan kao vlasnik stana i korisnik predmetne parcele, te da je takvo stanje preneto u katastar nepokretnosti; da je po zahtevu tuženog, podnetom Službi za katastar nepokretnosti u Zrenjaninu, tokom 2010. godine izvršena konverzija prava korišćenja u pravo svojine tuženog na katastarskoj parc eli br oj 5818/15 ; da tuženi u navedenom stanu ne stanuje unazad 17 godina ; da postoji pravno sled beništvo između tužioca i RO „Škola za obuku vozača “, Zrenjanin.

U obrazloženju iste presude je dalje navedeno: da na tako utvrđeno činjenično stanje, prvostepeni sud nije pravilno primenio materijalno pravo; da su članom 4 . Zakona o prometu nepokretnosti iz 1981. godine bili propisani uslovi za prometovanje ne pokretnosti; da su ti uslovi važili u vreme zaključenja ugovora od 16. decembra 1987. godine, koji su zaključili pravni prethodnik tužioca i RO „Sloga-konfekcija“, Zrenjanin ; da iz odredaba navedenog člana, suprotno zaključku prvostepenog suda, sledi da je ugovor od 16. decembra 1987. godine zaključen u skladu sa tada važećim materijalnim pravom; da budući da je reč o prenosu prava korišćenja i svojine između dva društvena pravna lica , ugovor, u pogledu forme, nije morao da sadrži i overu potpisa ugovorača, te, u tom smi slu, taj nedostatak ne igra ulogu kada je reč o proceni njegove pravne perfektnosti; da je pravn i prethodnik tužioca, shodno članu 3. ugovora, u posed nepokretnosti stupio danom sačinjavanja ugovora, dok je daval ac prava korišćenja dao svoju saglasnost za upis prava vlasništva i prava korišćenja u korist pravnog prethodnika tužioca ; da je pravni prethodnik, dakle, stupio u posed pred metne nepokretnosti još 1987. g odine i u posedu je sve vreme, gde obavlja svoju delatnost ; da se, konkretno, na katastarskoj parceli br oj 5818/15 nalazi poligon za obuku ; da je, sa druge strane, Ištvan Lajter stekao stanarsko pravo na osnovu ugovora o korišćenju stana koji se nalazi na parceli br. 5818/15 , i to u dnu parcele , gde je ograđen drvenom ogradom i ima ulaz sa ulice; da je preduzeće „Sloga-konfekcija “, Zrenjanin , zaključilo ugovor o kupoprodaji stana sa majkom tuženog i predmet otkupa je bio stan, a ne i parcela; da budući da je Dinka Lajter stekla pravo svojine na jedinom objektu na katastarskoj parc eli br oj 5818/15, u ev idenciji nepokretnosti je upisano i pravo korišćenja zemljišta na kom je zgrada sazidana, dok zgrada postoji; da je tokom 2010. g odine, tuženi podneo zahtev za konverziju prava korišćenja na predmetnoj parceli u pravo svojine, koja je i izvršena; da je, međutim, po stavu drugostepenog suda, pravo korišće nja tada već imalo neko drugo lice, odnosno pravni prethodnik tužioca, a sada i tužilac, budući da je imao zaključen ugovor od 16. decembra 1987. g odine; da to njegovo pravo egzistira i po pravilima o sticanju putem održaja, budući da je njegova državina zakonita i savesna, a traje od 1987. g odine; da je upravo to razlog odbijanja tužbenog zahteva za utvrđenje prava svojine i utvrđenje samo prava korišćenja predmetne katastarsk e parcele; da tome ima mesta budući da je pravo svojine složeno pravo, koje sačinjavaju tri komponente - ovlašćenje držanja, ovlašćenje korišćenja (pravo upotrebe stvari i pribiranje plodova) i ovlašćenje raspolaganja ; da tužilac, u konkretnom slučaju, traži više nego što mu pripada, budući da za sticanje prava svojine, u smislu pravila za redovni ili vanredni održaj, ne postoje uslovi, s obzirom na to da je on stekao pravo svojine na prostorijama i pravo korišćenja na parcelama, pa mu je sve vreme korišćenja bilo poznato da je nosilac prava svoj ine na parcelama zapravo država (društvena, pa državna svojina); da u pogledu savesnosti za pravo korišćenja nema dileme da ista postoji, ali da sve to, u suštini , nije presudno , s obzirom na to da tužilac ima ugovor koji je pra vno valjan i koji ga legitimiše kao nosioca prava korišćenja na parcelama koje su bile predmet ugovora; da pri svemu tome , tužilac uopšte ne pledira na objekat (stan) koji je otkupila majka tuženog, pa čak ni na zemljište potrebno za redovnu upotrebu objekta, budući da korišćenje stana zahteva i stalno korišćenje građevinskog zemljišta, a čij u bi (u slučaju protivljenja) površinu, mere i granice utvrdio veštak geodetske struke; da pred met tužbenog zahteva nije parcela u celini, već 1131/1181 idealnih delova, što u suštini znači da tužilac već u samom zahtevu izuzima 50m2, što predstavlja zemljište na kome se nalazi stan tuženog, ograđen drvenom ogradom, kako ga tuženi i njegovi pravni prethodnici koriste od dana sticanja stanarskog prava, dok preostali deo parcele nikada nisu koristili; da iako se došlo u situaciju da se tužiocu prizna pravo korišćenja na privatnoj svojini, budući da je tuženi upisan kao vlasnik u registru nepokretnosti, drugostepeni sud je stava da tužilac ima pravni interes za takvo utvrđenje, budući da je to nužni uslov da se isti legitimiše u upravnom sporu, odnosno postupku koji bi se vodio radi osporavanja izvršene konverzije ; da je suština u tome da je na predmetnoj parceli neko drugo lice, a ne ono koje je bilo nosilac prava korišćenja, ostvarilo kroz konverziju prav o svojine ; da iako je sa stanovišta tuženog to formalno-pravno izvedeno u skladu sa članom 101 . Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik PC “ br oj 72/09), budući da se konverzijom menja kvalitet postojećeg prava upisanog titulara na građevinskom zemljištu (pravo korišćenja se preobražava u pravo svojine), za sprovođenje konverzije je neophodno da lice koje pretenduje da u postupku konverzije stekne pravo svojine prethodno bude upisano kao titular prava korišćenja na tom zemljištu ; da tuženi jeste bio upisan kao titular prava korišćenja, ali je to pravo već imalo neko drugo lice, koje sada ima pravni interes da ce u upravnom postupku utvrdi da nisu postojali uslovi da se konverzija izvrši u korist tuženog; da je, zbog navedenih razloga, drugostepeni sud utvrdio da je tužilac stekao pravo korišćenja na osnovu ugovor a od 16. decembra 1987. g odine, koji je zaključen u skladu sa tada važećim članom 4 . Zakona o prometu nepokretnosti i kao takav proizvodi pravno dejstvo; da za sticanje prava svojine tužilac ne ispunjava uslove jer iako je u nesmetanom posedu od 1987. g odine, uz postojanje zakonit og osnov a, on nema savesnost za sticanje prava svojine , koju ima u pogledu prava korišćenja; da je stoga tužbeni zahtev usvojen za pravo korišćenja katastarsk e parc ele br oj 5818/15, čime se udovoljava pravnom interesu tužioca da u posebnom upravnom postupku osporava izvršenu konverziju.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje ustavnom žalbom, utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 4. Zakona o prometu nepokretnosti ("Službeni glasnik SRS", br. 43/81, 24/85 i 28/87 ), koji se primenjivao u vreme zaključenja ugovora od 16. decembra 1987. g odine, bilo je propisano : da se samoupravni sporazum, odnosno ugovor o prenosu nepokretnosti sa jednog na drugo društveno pravno lice i o zameni nepokretnosti u društvenoj svojini, zaključuje u pismenom obliku (stav 1.); da se u govor o prenosu prava na nepokretnosti između nosilaca prava svojine, otuđenju nepokretnosti iz društvene svojine i o zameni nepokretnosti u društvenoj svojini za nepokretnost na kojoj postoji pravo svojine, kao i ugovor o pribavljanju nepokretnosti u društvenu svojinu zaključuje se u pismenom obliku, a potpisi ugovarača overavaju od strane suda (stav 2.); da samoupravni sporazum, odnosno ugovor koji nije sačinjen u smislu st. 1. i 2. ovog člana, ne proizvodi pravno dejstvo (stav 3.); da s ud može priznati pravno dejstvo ugovora o prenosu prava na nepokretnosti između nosilaca prava svojine ukoliko promet nije zabranjen, koji je zaključen u pismenom obliku, na kome potpisi ugovarača nisu overeni kod suda, pod uslovom da je ugovor ispunjen u celini ili pretežnim delom, da je nepokretnost stečena u granicama zakona, da je plaćen porez na promet, da nije povređeno pravo preče kupovine i da nije povređen drugi društveni interes (stav 4.).

Zakonom o građevinskom zemljištu („Službeni glasnik SRS “, br. 20/79, 16/83, 38/84 i 14/86 ), koji se takođe primenjivao u vreme zaključenja ugovora od 16. decembra 1987. godine, bilo je propisano: da na gradskom građevinskom zemljištu ne može postojati pravo svojine (član 4. stav 3.); da d ruštvena pravna lica koja koriste neizgrađeno građevinsko zemljište u društvenoj svojini mogu to zemljište, dok se ne privede nameni predviđenoj odgovarajućim urbanističkim planom, preneti na opštinu ili drugo društveno-pravno lice bez naknade ili uz naknadu do visine vrednosti ulaganja učinjenih u to zemljište, samo kao neizgrađeno zemljište i pod uslovom da se koristi za dozvoljene svrhe i delatnosti (član 5. stav 1.); da s opstvenik zgrade na izgrađenom gradskom građevinskom zemljištu ima pravo da koristi zemljište pod zgradom i zemljište koje je potrebno za njenu redovnu upotrebu, u granicama građevinske parcele utvrđenim prema urbanističkom planu, da korišćenje zemljišta iz stava 1. ovog člana traje dok postoji zgrada na tom zemljištu (član 31. st. 1. i 2.).

Odredbama člana 101. Zakona o planiranju i izgradnji („Službeni glasnik RS, broj 72/09) bilo je propisano: da licima koja su upisana kao nosioci prava korišćenja na izgrađenom građevinskom zemljištu u državnoj svojini u javnoj knjizi o evidenciji nepokretnosti i pravima na njima, prestaje pravo korišćenja na građevinskom zemljištu i prelazi u pravo svojine, bez naknade (stav 1.); da u pis prava svojine u korist lica iz st. 1, 2. i 3. ovog člana, vrši organ nadležan za poslove vođenja evidencije nepokretnosti i pravima na njima, na osnovu izvoda iz javne knjige o evidenciji nepokretnosti i pravima na njima (stav 6.); da lica iz stava 1. ovog člana dostavljaju izvod iz javne knjige o evidenciji nepokretnosti i pravima na njima iz koga se utvrđuje da su vlasnici objekta i nosioci prava korišćenja na građevinskom zemljištu (član 7.).

Odredbom člana 3. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11 -dr.zakon) (u daljem tekstu: ZPP), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano da u parničnom postupku sud odlučuje u granicama zahteva koji su stavljeni u postupku.

5. Ocenjujući osnovanost navoda o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud je konstatovao da podnosi lac ustavne žalbe, u suštini, smatra: da Apelacioni sud u Novom Sadu nije mogao da utvrdi pravo korišćenja tužioca na spornoj nepokretnosti - 1131/1181 idealnih delova katastarske parcele broj 5818/15 , KO Zrenjanin I Centar , s obzirom na to da je tužbenim zahtevom traženo utvrđenje prava svojine; da je prilikom donošenja osporene presude očigledno zanemareno to što je podnosilac ustavne žalbe, tačnije njegov pravni prethodnik, pravo korišćenja na spornoj nepokretnosti stekao na osnovu ugovora o otkupu stana, koji je sudski overen, dok je, s druge strane, ugovor od 16. decembra 1987. godine bez pravnog dejstva.

Stoga Ustavni sud smatra da, prilikom ocene osnovanosti navoda o povredi prava na pravično suđenje, zapravo treba sagledati sprovedeni parnični postupak kao jedinstvenu celinu i oceniti da li je on bio vođen na način koji je podnosiocu ustavne žalbe osigurao pravo na pravično suđenje garantovano članom 32. stav 1. Ustava, odnosno da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili arbitrerna, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Ustavni sud polazi od toga da je ugovor od 1 6. decembra 198 7. godine zaključen između R adne organizacije za proizvodnju konfekcije i jorgana „Sloga-konfekcija “, Zrenjanin , kao davaoca prava korišćenja i R adne organizacije „Škola za obuku vozača“ , Zrenjanin , inače pravnog prethodnika tužioca, kao sticaoca prava korišćenj a. Predmet ugovora je, pored ostalog, bio prenos, bez naknade , prava korišćenja katastarske parcele top. broj 826-827/14 – zemljište površine 11a i 81 m2, koja odgovara sadašnjoj katastarsk oj parcel i broj 5818/15 , KO Zrenjanin I Centar. Ugovor je zaključen u pismenom obliku, ali potpisi ugovara ča na njemu nisu overeni u sudu. U predmetnoj parnici se kao sporno postavilo pitanje da li se navedenom ugovoru, i pored toga što je sudska overa potpisa izostala, može priznati pravno dejstvo, te s tim u vezi, da li je pravni prethodnik tužioca mogao steći pravo korišćenja sporne katastarske parcele na osnovu tog ugovora . Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivim stanovište Apelacionog suda u Novom Sadu da je Zakon o prometu nepokretnosti iz 1981. godine, koji je bio na snazi u vreme zaključenja ugovora od 16. decembra 1987. godine, merodavan materijalnopravni propis za ocenu njegove punovažnost i. Član 4. tog zakona je pravio određenu razliku u pogledu forme ugovora o prometu nepokretnosti, tako što je kod prometa nepokretnosti između društvenih pravnih lica zahtevao da ugovor i bud u u pismenom obliku, dok je u pogledu prometa nepokretnosti koje su u privatnoj svojini, kao i kod otuđenja nepokretnosti iz društvene svojine, pored pismenog oblika, insistirao i na suds koj overi potpisa ugovarača. Ovde je reč o ugovoru kojim je jedno društveno pravno lice ( radna organizacija) bez naknade izvršilo prenos prava korišćenja zemljišta u društvenoj svojini na drugo društveno pravno lice (takođe, radna organizacija). Za punovažnost ovog ugovora, po shvatanju Ustavnog suda, bila je dovoljna činjenica da je ugovor sačinjen u pismenom obliku, kako je Apelacioni sud u Novom Sadu i zaključio u obrazloženju osporene presude .

Ustavni sud dalje konstatuje da iz činjenica i okolnosti konkretnog slučaja proizlazi da je promet predmetnog zemljišt a i stana koji se na njemu nalazi vršen odvojeno. Društveno preduzeće „Sloga-konfekcija “, Zrenjanin , je sa pravnim prethodnikom podnosioca ustavne žalbe, Dinkom Lajter, 6. oktobra 1992. godine, zaključil o ugovor o otkupu stana, koji zapravo predstavlja zgradu podignutu na „dnu“ predmetne parcele, u ograđenom delu površine 50 m2 . Tim ugovorom je, takođe , na pravnog prethodnika podnosioca ustavne žalbe preneto i pravo korišćenja na zemljištu pod zgradom i zemljištu koje je potrebno za njenu redovnu upotrebu, sve dok zgrada postoji. S druge strane, RO za proizvodnju konfekcije i jorgana „Sloga-konfekcija“ , Zrenjanin je sa pravnim prethodnikom tužioca zaključilo ugovor od 16. decembra 1987. godine, kojim je izvršen prenos prava korišćenja predmetne katastarske parcele, bez pomenutog ograđenog dela, čija je površina izuzeta od prenosa. Iz toga dalje proizlazi da je predmetna parcela na pravnog prethodnika tužioca preneta kao neizgrađeno gradsko građevinsko zemljišt e, i to bez naknade, a u svrhu obavljanja poslovne delatnosti (obuke vozača) . S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da je predmetni ugovor bio zaključen i u skladu sa članom 5. stav 1. tada važećeg Zakona o građevinskom zemljištu iz 1979. godine, kojim je, pored ostalog, bilo propisano da društvena pravna lica koja koriste neizgrađeno građevinsko zemljište u društvenoj svojini mogu to zemljište, dok se ne privede nameni predviđenoj odgovarajućim urbanističkim planom, preneti na drugo društveno-pravno lice bez naknade, samo kao neizgrađeno zemljište, pod uslovom da se ono koristi za dozvoljene svrhe i delatnosti.

Ustavni sud je, na kraju, ocenio da je bez osnova i tvrdnja da je Apelacioni sud u Novom Sadu prekorač io tužben i zahtev tužioca. Naime, podnosilac ustavne žalbe je na osnovu ugovora o poklonu iz 2003. godine, koji je zaključio sa Dinkom Lajter, upisao u zemljižnoj knjizi pravo svojine na stanu, kao i pravo korišćenja na celokupnoj katastarskoj parceli broj 5818/15. Takav upis je kasnije preuzet u katastar nep okretnosti. N akon početka primene Zakona o planiranju i izgradnji iz 2009. godine, podnosilac ustavne žalbe je podneo zahtev za konverziju prava korišćenja predmetne katastarske parcele u pravo svojine. Taj zahtev je usvojen u toku 2010. godine, od kog perioda u javnoj evidenciji nepokretnosti podnosilac ustavne žalbe figurira kao titular prava svojine na p redmetnoj katastarskoj parceli. S tim u vezi, Ustavni sud je mišljenja da uprkos tome što je podnosilac ustavne žalbe upisan kao vlasnik, drugostepeni sud, nakon ocene da je pravni prethodnik tužioca ugovorom od 16. decembra 1987. godine stekao pravo korišćenja predmetne katastarske parcele na površini od 11a i 31m2 , nije imao osnova da prema podnosiocu ustavne žalbe utvrdi pravo svojine u korist tužioca . To iz razloga što je svojinskopravni režim na predmetnom zemljištu konstituisan samo na osnovu činjenice da je podnosilac ustavne žalbe, na dan početka primene Zakona o planiranju i izgradnji iz 2009. godine , bio uknjižen kao korisnik na celokupnoj površini . Polazeći od ustavnopravno prihvatljivog zaključka drugostepenog suda da je takav upis bio bez osnova, imajući u vidu da je od 1987. godine pravo korišćenja predmetnog zemljišta (u navedenoj površini ) ima o tužilac, odnosno njegov pravni prethodnik , Ustavni sud je mišljenja da se pravo tužioca na predmetnom zemljištu n ije moglo izvesti iz prava svojine podnosioca ustavne žalbe koje je stekao na osnovu izvršene konverzije, već samo iz prava koje je stekao njegov pravni prethodnik na osnovu punovažnog pravnog posla. S druge strane, kako je pravo korišćenja samo jedno od ovlašćenja u okviru složenog prava svojine , Ustavni sud nalazi da utvrđenjem prava korišćenja, kroz delimično usvajanje tužbenog zahteva za utvrđenje prava svojine na predmetnoj nepokretnosti, Apelacioni sud u Novom Sadu nije prekoračio granice postavljen og tužben og zahtev a, suprotno odredbi člana 3. stav 1. ZPP, kako to tvrdi podnosilac ustavne žalbe. Po nalaženju Ustavnog suda, smisao pravila iz člana 3. stav 1. ZPP se, pre svega, ogleda u tome da sud ne može da odluči u većem obimu nego što je to tužilac tražio. Polazeći od izloženog, Ustavni sud nalazi da Apelacioni sud u Novom Sadu nije sudio izvan zahteva, niti je prekoračio postavljeni zahtev u smislu odredbe člana 3. stav 1. ZPP. Naprotiv, Ustavni sud smatra da je navedeni sud sudio u okviru zahteva, a u funkciji ustavnopravno prihvatljivog tumačenja i primene meraodavnog materijalnog prava .

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2857/14 od 24. novembra 2014. godine nije povređeno prav o podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr.zakon i 103/15) , ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu .

6. Na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe u sporu o pravu korišćenja zemljišta

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti