Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neobrazložene presude

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na pravično suđenje. Apelacioni sud je proizvoljno umanjio naknadu štete, pozivajući se na pravni stav svog odeljenja, što ne predstavlja valjano obrazloženje i nije izvor prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-10137/2013
15.09.2016.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Dragan Stojanović, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. M. iz Prilika kod Ivanjice i B. T. iz Ivanjice, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 15. septembra 2016. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. M. i B. T. i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2518/13 od 5. novembra 2013. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žal be na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2518/13 od 5. novembra 2013. godine i određuje da isti sud d onese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici P. 619/13 od 25. jula 2013. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. M. iz Prilika kod Ivanjice i B. T. iz Ivanjice podne li su Ustavnom sudu , 3. decembra 201 3. godine, preko punomoćnika N. M, advokata iz Ivanjice, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2518/13 od 5. novembra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je predmetni parnični postupak vođen po tužbi podnosilaca radi naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti njihovog pokojnog oca - rehabilitovanog lica. Prema navodima podnosilaca ustavne žalbe, osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu preinačena je prvostepena presuda, tako što im je drugostepeni sud dosudio manje novčane iznose na ime naknade nematerijalne štete. Podnosioci su naveli da drugostepeni sud za svoju odluku nije dao valjane i potpune razloge, već se samo pozvao na pravno shvatanje Građanskog odeljenja Apelacionog suda u Kragujevcu, kojim su utvrđeni stavovi u pogledu visine naknade nematerijalne štete za pojedine vidove štete. Podnosioci smatraju da su takvi stavovi suprotni odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, kao i odredbama Zakona o obligacionim odnosima kojima je regulisano pitanje naknade nematerijalne štete i odredbama Zakona o parničnom postupku kojima je predviđeno da sud utvrđuje visinu štete na osnovu svih izvedenih dokaza i okolnosti slučaja, uz savesnu, brižljivu i potpunu ocenu dokaza. Takođe, podnosioci su osporili i odluku drugostepenog suda o troškovima postupka. Nadalje, podnosioci ističu da se postavlja pitanje da li je drugostepeni sud mogao zauzimati stav kao obavezujući za prvostepene sudove i na takav svoj stav se pozivati u svojoj presudi, ili pravo zauzimanja pravnog stava u pojedinoj oblasti ima samo Vrhovni kasacioni sud. Podnosioci su predložili da Ust avni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih prava i da ukine osporenu presudu.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici P. 619/13 od 25. jula 2013. godine , u stavu prvom izreke, obavezana je tužena Republika Srbija da tužiocima, ovde podnosiocima ustavne žalbe, na ime naknade nematerijalne štete zbog ubistva njihovog oca isplati svakom tužiocu novčani iznos od 1.200.000,00 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, dok je, u stavu drugom izreke, odbijen tužbeni zahtev tužilaca za naknadu nematerijalne štete preko dosuđenog iznosa. U stavu trećem izreke obavezana je tužena da tužiocima nadoknadi troškove postupka u označenom novčanom iznosu.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 2518/13 od 5. novembra 201 3. godine preinačena je prvostepena presuda u st. 1. i 2. izreke, tako da glasi: „Obavezuje se tužena Republika Srbija da tužiocima isplati na ime naknade štete zbog ubistva njihovog oca i to svakom tužiocu posebno po 400.000,00 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, a odbija se tužbeni zahtev za više traženi iznos za svakog tužioca od po još 800.000,00 dinara sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, te da svaka stranka snosi svoje troškove.“ U obrazloženju osporene presude je, pored ostalog, navedeno: da je u postupku koji je prethodio donošenju pobijane presude utvrđeno da je rešenjem Okružnog suda u Užicu Rev. 13/06 od 21. marta 2007. godine usvojen zahtev tužilaca za rehabilitaciju njihovog oca M.– J. Č. i utvrđeno je da je imenovani lišen života kao žrtva progona i nasilja iz političkih i ideoloških razloga, pa su oglašene ništavim sve pravne posledice proistekle iz navedenog progona i nasilja, uključujući i kaznu konfiskacije imovine; da su tužioci u vreme lišenja života njihovog oca bili maloletni – tužilac je imao godinu i po dana, a tužilja dva i po meseca; da na osnovu utvrđenih činjenica proizlazi da tužioci imaju pravo na naknadu nematerijalne štete koju su pretrpeli usled smrti oca, u skladu sa odredbom člana 21. stav 2. i člana 26. stav 4. Zakona o rehabilitaciji; da je prvostepeni sud, prilikom odlučivanja o visini naknade štete koju su tužioci kao maloletna deca pretrpeli usled smrti oca, utvrdio da su oni najveći deo svog života proveli bez oca i da su trpeli duševne bolove u veoma velikom vremenskom periodu, kao i da su im bila onemogućena određena prava vezana za tzv. bonove i tačkice za kupovinu osnovnih namernica, garderobe i ostalih potreba, a što njima nije pripadalo kao deci narodnog neprijatelja i izdajnika; da je, polazeći od odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, u vezi člana 233. Zakona o parničnom postupku, a u skladu sa odredbom člana 26. stav 4. Zakona o rehabilitaciji, Apelacioni sud utvrdio da je prvostepeni sud pogrešio kada je tužiocima dosudio naknadu neimovinske štete za pretrpljene duševne bolove zbog smrti oca u iznosima od 1.200.000,00 dinara; da je Apelacioni suda ocenio da tužiocima po navedenom vidu tražene nematerijalne štete, na osnovu navedenih zakonskih odredbi i pravnog stava Građanskog odeljenja ovog suda, pripada pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti oca, i to svakom tužiocu posebno iznos od po 400.000,00 dinara, pa je stoga odlučeno kao u izreci pobijane presude i odbijen tužbeni zahtev za iznos od po 800.000, dinara; da je Apelacioni sud ispravio propust prvostepenog suda prilikom dosuđivanja visine naknade nematerijalne štete po navedenom osnovu nalazeći da dosuđeni iznosi predstavljaju materijalnu satisfakciju tužiocima kao oštećenima u cilju ublažavanja štetnih posledica, kao i da se dosuđena naknada kreće u granicama pretrpljene štete, kako bi se njome ostvario cilj radi koga je ustanovljena i ne bi pogodovalo težnjama koje nisu spojive sa naknadom štete i njenom prirodom i društvenom svrhom, u skladu sa odredbom člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima; da je drugostepeni sud ispravio pogrešnu primenu materijalnog prava tako što je tužiocima dosudio navedene novčane iznose i na osnovu odredbe člana 394. stav 4. Zakona o parničnom postupku odlučio kao u izreci presude, dok je za više traženi iznos odbio kao neosnovan tužbeni zahtev; da je o troškovima postupka odlučeno primenom člana 165. Zakona o parničnom postupku, u vezi čl. 150. i 151. navedenog zakona, pa je srazmerno uspehu u sporu odlučeno da svaka stranka snosi svoje troškove kao u izreci.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu pozivaju podnosi oci ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Zakonom o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) propisano je: da pravo na rehabilitaciono obeštećenje imaju i bračni drug, deca i roditelji, odnosno braća, sestre i vanbračni partner rehabilitovanog lica, u skladu sa odredbom člana 26. stav 4. ovog zakona (član 21. stav 2.); da lica iz člana 21. stav 2. ovog zakona imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti rehabilitovanog lica, pod uslovom da je između njih i umrlog rehabilitovanog lica postojala trajnija zajednica života, u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi (član 26. stav 4.).

Zakonom o obligacionim odnosima („Službeni list SFRJ“, br . 29/78, 39/85, 45/89 i 57/89 i „Službeni list SRJ“, br. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 i 44/99)) propisano je: da će za pretrpljene fizičke bolove, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, naruženosti, povrede ugleda, časti, slobode ili prava ličnosti, smrti bliskog lica kao i za strah sud, ako nađe da okolnosti slučaja, a naročito jačina bolova i straha i njihovo trajanje to opravdava, dosuditi pravičnu novčanu naknadu, nezavisno od naknade materijalne štete kao i u njenom odsustvu (član 200. stav 1.); da će prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu nematerijalne štete, kao i o visini njene naknade, sud voditi računa o značaju povređenog dobra i cilju kome služi ta naknada, ali i o tome da se njome ne pogoduje težnjama koje nisu spojive sa njenom prirodom i društvenom svrhom (član 200. stav 2.).

5. Imajući u vidu sadržinu navoda ustavne žalbe, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci svoje tvrdnje o povredi prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Usta va, u suštini zasnivaju na tome da drugostepeni sud nije naveo potpune i valjane razloge za svoju odluku, te da je proizvoljno odlučio o visini naknade nematerijalne štete.

Ustavni sud najpre konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili pravo u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Nadalje, Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora osporena odluka sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku . Naime, stranka ima pravo da bude upoznata sa stavovima na kojima je sud zasnovao svoju odluku. To pravo stranke je praćeno dužnošću suda da iznese razloge svoje odluke, koji predstavljaju jemstvo objektivnosti suđenja, kojom se sprečavaju zloupotrebe. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke, ali sudovi moraju obrazložiti svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Uzimajući u obzir da podnosioci ustavne žalbe u ovoj ustavnopravnoj stvari osporavaju drugostepenu presudu kojom je preinačena prvostepena presuda, Ustavni sud nalazi da je u takvoj pravnoj situaciji (prilikom ocene da li obrazloženje sudskog akta zadovoljava standarde pravičnog suđenja) neophodno sagledati da li je žalbeni sud ispitao odlučna pitanja koja su pred njega izneta (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Helle protiv Finske, predstavka broj 157/1996/776/1977, od 19. decembra 1997. godine, stav 60. ), odnosno da li je zasnovao svoju odluku na logički doslednim argumentima i razlozima. Dakle, kada se radi o ovoj specifičnoj vrsti drugostepenih odluka, pravo na obrazloženu sudsku odluku ne podrazumeva samo obavezu suda da odgovori na ključne navode žalioca, već i dužnost suda da detaljno iznese odlučujuće argumente na kojima temelji zauzeti pravni stav. U tom smislu, Ustavni sud je ocenio da ovakva obaveza drugostepenog suda posebno dolazi do izražaja kada protiv njegove odluke nije dozvoljena revizija kao vanredni pravni lek.

U konkretnom slučaju, Apelacioni sud u Kragujevcu je u osporenoj presudi ocenio da je u prvostepenom postupku činjenično stanje potpuno i pravilno utvrđeno, ali da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo prilikom dosuđivanja visine naknade nematerijalne štete, te je stoga preinačio prvostepenu presudu tako što je tužiocima dosudio manje novčane iznose za naknadu štete po osnovu pretrpljenih duševnih bolova zbog smrti njihovog pokojnog oca. Obrazlažući takav svoj stav, drugostepeni sud je naveo da je prvostepeni sud pogrešio kad je tužiocima dosudio naknadu štete u iznosima od 1.200.000,00 dinara, imajući u vidu odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, člana 232. Zakona o parničnom postupku (pogrešno je označavajući kao odredbu člana 233.) i člana 26. stav 4. Zakona o rehabilitaciji. Potom je drugostepeni sud zaključio da po navedenom vidu tražene nematerijalne štete, na osnovu navedenih zakonskih odredbi i pravnog stava Građanskog odeljenja ovog suda, tužiocima pripada pravo na naknadu štete u iznosu od po 400.000,00 dinara, ističući da je time ispravio pogrešnu primenu materijalnog prava od strane prvostepenog suda. Pored toga, drugostepeni sud je ocenio da tako dosuđeni iznos predstavlja materijalnu satisfakciju tužiocima kao oštećenim licima u ublažavanju štetnih posledica i da se dosuđena naknada kreće u granicama pretrpljene štete kako bi se njome ostvario cilj radi koga je ustanovljena i ne bi pogodovala težnjama koje nisu spojive sa naknadom štete, njenom prirodom i društvenom svrhom, u skladu sa odredbom člana 200. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da Apelacioni sud nije naveo jasne i dovoljne razloge na kojima temelji svoju odluku kojom je preinačio prvostepenu presudu i odlučio o predmetnom tužbenom zahtevu za isplatu naknade štete, prethodno ocenivši da je prvostepeni sud pogrešno primenio materijalno pravo prilikom odlučivanja o visini naknade štete. Pri tome, Ustavni sud je imao u vidu da je drugostepeni sud preinačio prvostepenu presudu tako što je dosudio tri puta manji novčani iznos na ime naknade štete od iznosa dosuđenog u prvostepenoj presudi. Ustavni sud nalazi da samo navođenje zakonskih odredbi koje predstavljaju osnov za određivanje visine naknade i pozivanje na stav Građanskog odeljenja tog suda, te zaključivanje da takav iznos predstavlja materijalnu satisfakciju tužiocima kao oštećenim licima, ne mogu se smatrati dovoljnim argumentima za odlučivanje suda o visini naknade nematerijalne štete.

Odredbom člana 26. stav 4. Zakona o rehabilitaciji je propisano koja lica i pod kojim uslovom imaju pravo na naknadu nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti rehabilitovanog lica, i to u skladu sa zakonom kojim se uređuju obligacioni odnosi. Prema tome, prilikom odlučivanja o visini naknade ove vrste štete – rehabiltacionog obeštećenja relevantne su i odredbe člana 200. Zakona o obligacionim odnosima, a u skladu sa kojima visinu novčane naknade nematerijalne štete sud opredeljuje prema slobodnoj oceni, krećući se u granicama zahteva pravičnosti i proporcionalnosti. S tim u vezi, Ustavni sud naglašava da sudovi ne mogu mehanički određivati visinu naknade štete, s pozivom na zakonske odredbe i na stav sudskog odeljenja apelacionog suda, već naprotiv prilikom određivanja pravične naknade nematerijalne štete moraju ceniti sve činjenice i okolnosti konkretnog slučaja koje su po relevantnim odredbama materijalnog prava od značaja za odmeravanje visine te naknade.

Nadalje, Ustavni sud konstatuje da stav Građanskog odeljenja A pelacionog suda u Kragujevcu, u kome je iznos rehabilitacionog obeštećenja opredeljen prema vrsti štete i kategoriji lica koja imaju pravo na naknadu štete, nije i ne može biti pravni osnov za određivanje visine naknade štete, te je stoga i ustavnopravno neprihvatljiv zaključak Apelacionog suda da je prvostepeni sud, u konkretnom slučaju, pogrešno primenio materijalno pravo kojim je uređeno pitanje načina utvrđivanja visine naknade nematerijalne štete, a u delu u kome se poziva na pravni stav odeljenja tog suda. Ovo iz razloga što je odredbom člana 142. stav 2. Ustava izričito utvrđeno da sudovi sude na osnovu Ustava, zakona i drugih opštih akata, kada je to predviđeno zakonom, opšteprihvaćenih pravila međunarodnog prava i potvrđenih međunarodnih ugovora. Ustavni sud napominje da Zakon o rehabilitaciji u pogledu odlučivanja o naknadi i visini naknade nematerijalne štete za duševne bolove zbog smrti rehabilitovanog lica upućuje na primenu Zakona o obligacionim odnosima, a kojim su propisani način i kriterijumi za utvrđivanje visine naknade štete. Pri tome , Ustavni sud je imao u vidu značaj i potrebu ujednačavanja sudske prakse u cilju ostvarivanja Ustavom zajemčenog prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima, odnosno prava na pravnu sigurnost, kao elementa Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje, kao i činjenicu da sudovi prilikom odlučivanja u svakom konkretnom sporu moraju da vode računa i o zaštiti tih prava. Međutim, ne razmatrajući posebno pitanje načina na koji se obezbeđuje jedinstvena sudska primena prava i jednakost stranaka u sudskim postupcima u našem pravnom sistemu, Ustavni sud naglašava da pravni stavovi odeljenja Apelacionog suda o pojedinim pravnim pitanjima nisu izvor prava i da viši sudovi ne mogu utvrditi postojanje pogrešne primene materijalnog prava pozivajući se na činjenicu da niži sud nije postupio u skladu sa pravnim stavom koji je usvojen na sednici sudskog odeljenja višeg suda.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenom pre sudom Apelacionog suda u Kragujevcu povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/ 11, 18/13-Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju , posledice učinjene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti s amo poništajem osporene presude i određivanjem da Apelacioni sud u Kragujevcu u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi tužene izjavljenoj protiv presude Osnovnog suda u Požegi – Sudska jedinica u Ivanjici P. 619/13 od 25. jula 2013. godine . Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Navode podnosilaca kojima ukazuju na povredu prava na pravično suđenje i u delu kojim je odlučeno o troškovima postupka, Ustavni sud nije posebno razmatrao, s obzirom na to da je prethodno utvrdio povredu prava na pravično suđenje i da je odredio da drugostepeni sud ponovo odluči o žalbi tužene, a što podrazumeva ponovno odlučivanje suda i o troškovima postupka.

Pored toga, Ustavni sud napominje da ovom odlukom ne prejudicira odluku nadležnog suda o visini naknade nematerijalne štete, jer odluku o tome donosi redovni sud, krećući se u granicama zahteva pravičnosti i proporcionalnosti, u skladu sa odredbama člana 200. Zakona o obligacionim odnosima.

S obzirom na to da je iz napred iznetih razloga Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. Ustava i da je naložio ponovno odlučivanje drugostepenog suda o predmetnoj žalbi, Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosilaca o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

6. Saglasno svemu navedenom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje zbog neobrazložene presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti