Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko 12 godina. Deo žalbe koji se odnosi na povredu prava na imovinu je odbačen.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-10138/2020
17.04.2025.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, Vesna Ilić Prelić i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi J. „B.“ Beograd, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 17. aprila 2025. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba J. „B.“ Beograd i utvrđuje da je presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 804/20 od 19. juna 2020. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 804/20 od 19. juna 2020. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi tužilaca izjavljenoj protiv presude Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 13030/10 od 26. septembra 2018. godine.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. J. „B.“ Beograd podnelo je Ustavnom sudu, 15. oktobra 2020. godine, preko punomoćnika Gradskog javnog pravobranilaštva grada Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 804/20 od 19. juna 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava.

U ustavnoj žalbi se, između ostalog, navodi: da je osporena presuda rezultat očigledno proizvoljnog postupanja i odlučivanja drugostepenog suda; da je isti drugostepeni sud, u značajnom broju svojih ranijih presuda (više od deset), koje su zasnovane na potpuno identičnom činjeničnom i pravnom stanju, izrazio suprotan pravni stav.

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu, kao i da podnosiocu dosudi troškove na ime sastava ustavne žalbe.

Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 35a Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik“ RS, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23) i člana 76. stav 5. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), ustavnu žalbu dostavio tužiocima (njih desetoro) iz parničnog postupka u kom je osporeni akt donet, kao trećem (zainteresovanom) licu, radi izjašnjenja o navodima podnosioca i okolnostima od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari.

Dopis Ustavnog suda su primili D. P. iz Opova, H. H. iz Beograda, D. M. iz Stare Pazove i B. R. iz Pančeva. Izjašnjenje je u ostavljenom roku dostavio samo D. M, koji je u podnesku od 4. marta 2025. godine, pored ostalog, istakao da ukoliko Ustavni sud ne odbaci ustavnu žalbu zbog neiscrpljivanja pravnih sredstava (smatra da je revizija dozvoljena po članu 403. stav 2. tačka 2) važećeg Zakona o parničnom postupku, iako je, u konkretnom slučaju, primenjivan Zakon o parničnom postupku iz 2004. godine), istu treba da odbije kao neosnovanu, jer podnosilac ustavnom žalbom traži da Ustavni sud, kao instancioni sud, oceni zakonitost osporene drugostepene presude, a Apelacioni sud u Beogradu je dao jasne razloge o tome koje materijalno pravo valja primeniti na konkretan slučaj.

Ostalim tužiocima – D. R, M. Š, J. P, Lj. N, R. Lj. i M. T, svi sa prebivalištem u Beogradu, dopis Ustavnog suda je dostavljen isticanjem na oglasnu tablu Suda, saglasno odredbama 92. st. 3. i 4. Poslovnika o radu Ustavnog suda.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u osporeni akt i dokumentaciju koja je priložena uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

D. R. iz Beograda i još devetoro lica podneli su, u svojstvu tužilaca, tužbu protiv tuženog J. „B.“ Beograd, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi isplate razlike iznosa jubilarnih nagrada za 20 godina neprekidnog rada kod tuženog, koje su im isplaćene na osnovu rešenja tuženog od 9. i 10. marta 2010. godine.

Presudom Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 13030/10 od 26. septembra 2018. godine odbijeni su kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca u celini.

Odlučujući o žalbi tužilaca, Apelacioni sud u Beogradu je doneo osporenu presudu Gž1. 804/20 od 19. juna 2020. godine, kojom je navedena prvostepena presuda preinačena, tako što su tužbeni zahtevi tužilaca u celini usvojeni.

U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da su, prema činjeničnom stanju utvrđenom u prvostepenom postupku, tužioci u radnom odnosu kod tuženog; da su u januaru 2010. godine napunili 20 godina neprekidnog rada, povodom čega je tuženi doneo rešenja o isplati jubilarne nagrade od 9. i 10. marta 2010. godine; da je tužiocima utvrđeno pravo na isplatu jubilarne nagrade u iznosima opredeljenim prema odredbama člana 26. Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj i stambenoj delatnosti u Beogradu, na koja rešenja tužioci nisu ulagali prigovor, niti su vodili spor za poništaj istih; da s obzirom na to da tužioci protiv rešenja tuženog, kojima je određeno da će im se isplatiti jubilarna nagrada u određenim iznosima, nisu pokrenuli spor pred sudom tužbom za poništaj, to je prvostepeni sud ocenio da su navedena rešenja postala konačna i pravnosnažna; da utuženi iznosi predstavljaju razliku između iznosa jubilarne nagrade koja je tužiocima isplaćena prema odredbi člana 26. Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj i stambenoj delatnosti u Beogradu („Službeni list grada Beograda“, br. 16/09) i iznosa jubilarne nagrade u visini od dve i po prosečne zarade za 20 godina rada kod poslodavca, prema odredbi člana 125. stav 1. tačka 5) Kolektivnog ugovora tuženog („Službeni list grada Beograda“, br. 6/07); da je prvostepeni sud ocenio da se, u konkretnom slučaju, neposredno primenjuje Poseban kolektivni ugovor, te da je tužiocima pravilno dosuđena jubilarna nagrada za 20 godina neprekidnog rada, zbog čega je odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca za isplatu razlike jubilarne nagrade.

U obrazloženju je dalje navedeno: da je donoseći ožalbenu presudu, prvostepeni sud, na pravilno utvrđeno činjenično stanje, pogrešno primenio materijalno pravo, zbog čega je prvostepena presuda preinačena; da je Kolektivni ugovor tuženog zaključen 22. februara 2007. godine i objavljen je u „Službenom listu grada Beograda“ od 23. februara 2007. godine, a važio je tri godine, tačnije, do 3. marta 2010. godine; da je Posebni kolektivni ugovor za javna preduzeća u komunalnoj delatnosti u Beogradu donet 14. aprila 2009. godine i njegovom odredbom člana 82. bilo je propisano da kolektivni ugovori kod poslodavaca, uz poštovanje svih odredaba, moraju da se potpišu u roku od tri meseca od dana stupanja na snagu ovog ugovora, dakle, u periodu od 14. aprila do 14. jula 2009. godine, pri čemu Posebnim kolektivnim ugovorom nije navedeno da se u slučaju nepotpisivanja kolektivnih ugovora kod poslodavaca, pojedinačni kolektivni ugovori neće primenjivati; da su tužioci pravo na isplatu jubilarne nagrade za 20 godina neprekidnog rada kod tuženog stekli u januaru 2010. godine, u vreme važenja Kolektivnog ugovora tuženog, koji je zaključen 2007. godine; da činjenica da tuženi nije u roku od tri meseca od donošenja Posebnog kolektivnog ugovora zaključio novi kolektivni ugovor, isključuje primenu odredaba Kolektivnog ugovora tuženog koje su suprotne odredbama Posebnog kolektivnog ugovora i koje daju manja prava zaposlenima, u kom smislu bi se primenjivale odredbe Posebnog kolektivnog ugovora; da je, međutim, Kolektivni ugovor tuženog predviđao za zaposlene veća prava, jer je odredbom člana 125. stav 1. tačka 5) bilo propisano pravo na isplatu jubilarne nagrade za 20 godina neprekidnog rada u visini od dve i po prosečne plate isplaćene kod poslodavca u prethodnom mesecu u odnosu na mesec kada se zaposlenom isplaćuje nagrada; da je, takođe, Kolektivnim ugovorom tuženog bilo propisano da se jubilarna nagrada isplaćuje u mesecu u kome se stiče pravo; da je Posebni kolektivni ugovor koji je donet 2009. godine propisivao u članu 26. pravo na isplatu jubilarne nagrade povodom godišnjice neprekidnog rada u preduzeću u visini od najmanje jedne prosečne zarade isplaćene kod poslodavca u prethodnom mesecu u odnosu na mesec kada se zaposlenom isplaćuje nagrada, a da pravo na jubilarnu nagradu povodom godišnjice neprekidnog rada u preduzeću, zaposleni stiče nakon provedenih prvih 10 godina rada, a posle toga, svake pete godine rada kod istog poslodavca, visina nagrade za svaku narednu petogodišnjicu uvećava se za 1/4 mesečne zarade kod poslodavca u prethodnom mesecu u odnosu na mesec kada se zaposlenom isplaćuje nagrada, odnosno, najviše dve i po zarade za provedenih 40 godina rada; da iz primene navedenih pravila proizlazi da se odredbama Posebnog kolektivnog ugovora zaposlenima daju manja prava u pogledu isplate jubilarnih nagrada, jer se predviđaju manji iznosi u odnosu na Kolektivni ugovor tuženog; da je odredbom člana 8. stav 1. Zakona o radu propisano da kolektivni ugovor i pravilnik o radu (opšti akt) i ugovor o radu ne mogu da sadrže odredbe kojima se zaposlenom daju manja prava ili utvrđuju nepovoljniji uslovi rada od prava i uslova koji su utvrđeni zakonom, a stavom 2. da opštim aktom i ugovorom o radu mogu da se utvrde veća prava i povoljniji uslovi rada od prava i uslova utvrđenih zakonom, kao i druga prava koja nisu utvrđena zakonom, osim ako zakonom nije drukčije određeno; da je, na osnovu iznetog, suprotno stavu prvostepenog suda, ovaj sud ocenio da se, u konkretnom slučaju, u pogledu iznosa jubilarne nagrade za tužioce ima primeniti Kolektivni ugovor tuženog, koji je važio u vreme kada su tužioci stekli pravo za isplatu jubilarne nagrade za 20 godina neprekidnog rada, što je bilo u januaru 2010. godine; da s obzirom na to da je Kolektivni ugovor tuženog predviđao veći iznos jubilarne nagrade za 20 godina rada, te kako se isti primenjivao do 3. marta 2010. godine, to je tuženi u obavezi da tužiocima isplati jubilarnu nagradu prema odredbama tog opšteg akta, koji je bio na snazi u trenutku kada su tužioci pravo na isplatu jubilarne nagrade stekli.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama člana 195. Zakona o radu („Službeni glasnik RS“, br. 24/05, 61/05 i 54/09) (u daljem tekstu: ZOR) bilo je propisano: da protiv rešenja kojim je povređeno pravo zaposlenog ili kad je zaposleni saznao za povredu prava, zaposleni, odnosno predstavnik sindikata čiji je zaposleni član ako ga zaposleni ovlasti, može da pokrene spor pred nadležnim sudom (stav 1.); da je rok za pokretanje spora 90 dana od dana dostavljanja rešenja, odnosno saznanja za povredu prava (stav 2.).

5. Razmatrajući najpre, kao prethodno pitanje, aktivnu legitimaciju podnosioca za izjavljivanje ustavne žalbe, Ustavni sud konstatuje da su ljudska i manjinska prava i slobode zajemčena odredbama čl. 23 – 81. Ustava. Primarni cilj ustanovljenja ustavne žalbe jeste zaštita subjektivnih prava, čiji titular ne može biti Republika Srbija, njeni organi i organizacije kada vrše javna ovlašćenja, odnosno organi nižih – decentralizovanih oblika vlasti. Takav stav Ustavni sud je izrazio u rešenjima Už–1252/2011 od 21. februara 2012. godine i Už-6528/2014 od 17. novembra 2015. godine.

Odredbama o ljudskim i manjinskim pravima i slobodama, pa ni odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosilac ustavne žalbe poziva, samoj državi, a time ni njenim organima i organizacijama kada vrše javna ovlašćenja, ne jemče se ljudska i manjinska prava, što se odnosi i na autonomne pokrajine i jedinice lokalne samouprave.

Evropski sud za ljudska prava je 15. novembra 2018. godine objavio odluku u predmetu Javnog komunalnog preduzeća „Vodovod“ Kraljevo protiv Srbije, predstavke br. 57691/09 i 19719/10, u kojoj je iznet zaključak da se podnosilac predstavke ne može smatrati „nevladinom organizacijom“, u smislu člana 34. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Iz tog razloga, Evropski sud za ljudska prava je odbacio predstavke kao ratione persone nespojive sa odredbama Evropske konvencije, konstatujući da podnosilac predstavke ima status pravnog lica u domaćem pravu, ali da ta kvalifikacija nije od odlučujućeg značaja za primenu člana 34. Evropske konvencije, već činjenice da podnosilac predstavke ima monopol nad obavljanjem usluga vodosnabdevanja i kanalizacije u gradu Kraljevu – javne usluge od vitalnog značaja za stanovništvo opštine, zatim, da su sredstva koje preduzeće koristi u te svrhe javna svojina, kao i da su tarife za vodne i kanalizacione usluge koje pruža to preduzeće zahtevale saglasnost lokalnih organa javne vlasti, zbog čega podnosilac predstavke ne uživa dovoljnu nezavisnost u odnosu na političke organe.

Podnosilac ustavne žalbe, u konkretnom slučaju, jeste javno preduzeće koje je grad Beograd, kao jedinica lokalne samouprave, osnovao radi proizvodnje i distribucije toplotne energije, upravljanja distributivnim sistemom i snabdevanja toplotnom energijom tarifnih kupaca na području gradskih opština Voždovac, Vračar, Zvezdara, Zemun, Novi Beograd, Palilula, Rakovica, Savski Venac, Stari Grad i Čukarica, što sve skupa nesumnjivo predstavlja delatnost od opšteg interesa. Saglasno važećem Zakonu o javnim preduzećima („Službeni glasnik RS“, br. 15/16 i 88/19), reč je o pravnom licu koje za obavljanje delatnosti koristi sredstva u javnoj svojini koja su mu prilikom osnivanja preneta u svojinu ili na korišćenje (član 10.), a nadležni organ jedinice lokalne samouprave, radi obezbeđivanja zaštite opšteg interesa, daje saglasnost na – statut, davanje garancija, avala, jemstava, zaloga i drugih sredstava obezbeđenja za poslove koji nisu iz okvira delatnosti od opšteg interesa, tarifu (odluku o cenama, tarifni sistem i dr.), raspolaganje (pribavljanje i otuđenje) sredstvima u javnoj svojini koja su preneta u svojinu javnog preduzeća, velike vrednosti, koja je u neposrednoj funkciji obavljanja delatnosti od opšteg interesa, utvrđenih osnivačkim aktom, akt o opštim uslovima za isporuku proizvoda i usluga, ulaganje kapitala, statusne promene, akt o proceni vrednosti kapitala, program i odluku o svojinskoj transformaciji, kao i na druge odluke, u skladu sa zakonom kojim se određuje obavljanje delatnosti od opšteg interesa i osnivačkim aktom (član 69.).

Polazeći od toga da je ovde osporeni akt donet u parnici po tužbi određenog broja zaposlenih, protiv podnosioca ustavne žalbe, kao poslodavca, radi zaštite prava iz radnog odnosa, gde spor, dakle, nije u neposrednoj vezi sa obavljanjem delatnosti od opšteg interesa, niti sa zakonskim ovlašćenjima osnivača u pravcu zaštite opšteg interesa u javnom preduzeću, Ustavni sud, uz uvažavanje napred iznetog stava Evropskog suda u svojoj praksi, ipak smatra da je podnosilac mogao izjaviti ustavnu žalbu, sa tvrdnjom da mu je jedan državni organ – sud svojim postupanjem i odlučivanjem povredio Ustavom zajemčeno pravo.

6. Ocenjujući navode ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud podseća da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih zaključaka redovnih sudova, jer bi u tom slučaju, postupajući kao instancioni sud, izašao iz granica svojih ovlašćenja. Jedini izuzetak od navedenog pravila postoji u situaciji kada su zaključci redovnih sudova očigledno proizvoljni i arbitrerni u toj meri da za posledicu imaju povredu ustavnih prava i sloboda. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog suda za ljudska prava prema kojem greška u primeni prava ili utvrđivanju činjenica učinjena od strane suda, koja je tako primetna da se može okarakterisati kao očigledna, može narušiti pravičnost postupka (videti presudu Velikog veća Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Bochan protiv Ukrajine, od 5. februara 2015. godine, broj predstavke 22251/08, stav 62.).

Primenjujući napred izneto na konkretan slučaj, Ustavni sud je pošao od toga da je prvostepeni sud tužbene zahteve tužilaca primarno odbio kao neosnovane iz razloga što tužioci nisu u roku iz člana 195. stav 2. Zakona o radu podneli tužbu za poništaj rešenja o isplati jubilarne nagrade, usled čega su ta rešenja postala konačna. Prvostepeni sud je, s tim u vezi, zaključio da se zakonitost navedenih rešenja nije mogla ocenjivati u predmetnom postupku, jer tužioci takav zahtev nisu ni istakli. Pored navedenog, prvostepeni sud je izneo stav da se pravilo o primeni povoljnije norme za zaposlenog ne može primeniti u konkretnom slučaju, imajući u vidu odredbu člana 82. Posebnog kolektivnog ugovora za javna preduzeća u komunalnoj i stambenoj delatnosti u Beogradu, kojom je bilo propisano da kolektivni ugovori kod poslodavaca, uz poštovanje svih odredaba, moraju da se potpišu u roku od tri meseca od dana stupanja na snagu tog ugovora, što podnosilac ustavne žalbe nije učinio, iz kog razloga je u periodu na koji se odnosi potraživanje tužilaca neposredno primenjivan Posebni kolektivni ugovor.

Apelacioni sud u Beogradu je u obrazloženju osporene drugostepene presude samo konstatovao da prvostepeni sud rešenja o isplati jubilarne nagrade tužilaca smatra konačnim, i to zbog propusta tužilaca da u roku iz člana 195. stav 2. Zakona o radu tužbom zatraže njihov poništaj, ali ne i da je ta okolnost primarni razlog za odbijanje njihovih tužbenih zahteva. Obrazloženje osporene drugostepene presude isključivo je zasnovano na neslaganju Apelacionog suda u Beogradu sa pravnim stavom prvostepenog suda da ovde nema mesta primeni povoljnije norme za zaposlenog, dok je stanovište o nemogućnosti ocene zakonitosti rešenja o isplati jubilarne nagrade potpuno zanemareno, iako je prvostepeni sud primarno iz tog razloga odlučio na štetu tužilaca. Ovakav propust Apelacionog suda u Beogradu, u celini posmatrano, nesumnjivo je ugrozio pravičnost sprovedenog parničnog postupka, što je imalo za posledicu povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava na štetu podnosioca ustavne žalbe. Ovo posebno ako se uzme u obzir da je Ustavni sud, postupajući po ustavnim žalbama drugih zaposlenih kod podnosioca, koji su pravo na jubilarnu nagradu ostvarili kad i ovde tužioci, ocenio kao ustavnopravno prihvatljivo stanovište Apelacionog suda u Beogradu u osporenim drugostepenim presudama, po kome je zakonitost rešenja o isplati jubilarnih nagrada mogla biti osporena isključivo u postupku po tužbi, saglasno odredbama člana 195. st. 1. i 2. Zakona o radu (Rešenja Už-2026/2016 od 3. oktobra 2017. godine i Už-5233/2016 od 13. marta 2018. godine). Reč je o pojedinim presudama Apelacionog suda u Beogradu, kojima se u ovoj ustavnopravnoj stvari argumentuje tvrdnja o povredi prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava.

Pored navedenog, Ustavni sud ukazuje da je Rešenjem Už-5612/2016 od 26. decembra 2017. godine ocenio kao ustavnopravno prihvatljiv zaključak Apelacionog suda u Beogradu da je Posebni kolektivni ugovor za javna preduzeća u komunalnoj i stambenoj delatnosti u Beogradu stupio na snagu 22. aprila 2009. godine i da se on kao takav neposredno primenjivao, uz obavezu za sve poslodavce da na osnovu njega potpišu pojedinačne kolektivne ugovore u roku od tri meseca, a kako u konkretnom slučaju kolektivni ugovor kod tuženog, ovde podnosioca ustavne žalbe, nije bio potpisan u navedenom roku, neposredno su se primenjivale odredbe Posebnog kolektivnog ugovora (osporena presuda Gž1. 3174/14 od 25. marta 2016. godine, koja je takođe dostavljena kao dokaz za istaknutu povredu prava iz člana 36. stav 1. Ustava).

Sledom svega iznetog, Sud je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu usvojio, odlučujući kao u tački 1. izreke.

7. Ustavni sud je ocenio da su posledice učinjene povrede prava takve prirode da se mogu otkloniti samo poništajem presude Apelacionog suda u Beogradu Gž1. 804/20 od 19. juna 2020. godine i određivanjem da isti sud donese novu odluku o žalbi tužilaca izjavljenoj protiv presude Trećeg osnovnog suda u Beogradu P1. 13030/10 od 26. septembra 2018. godine, pa je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud nije posebno razmatrao navode podnosioca ustavne žalbe o povredi prava iz člana 36. stav 1. Ustava , imajući u vidu da je utvrdio povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i odredio način otklanjanja štetnih posledica.

8. U pogledu zahteva za naknadu troškova postupka na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. Kako u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.), Sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda, Sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti