Povreda prava na suđenje u razumnom roku u postupku smetanja poseda

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak zbog smetanja poseda, koji je po zakonu hitan, trajao je preko sedam godina, prvenstveno zbog neefikasnog postupanja prvostepenog suda i brojnih odlaganja ročišta.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Preduzeća "SENSAL" d.o.o. iz Čačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. novembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Preduzeća "SENSAL" d.o.o. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu P. 2161/03 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbija kao neosnovana.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete, koje može ostvariti na način predviđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu.

O b r a z l o ž e nj e

 

    

1. Preduzeće "SENSAL" d.o.o. iz Čačka je 20. januara 2010. godine podnelo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Čačku u predmetu broj 2161/03, a potom i dopunu ustavne žalbe od 30. aprila 2011. godine protiv rešenja Višeg suda u Čačku Gž. 126/11 od 23. marta 2011. godine, zbog povrede prava iz čl. 32, 36. i 60. Ustava.
   
U ustavnoj žalbi je, između ostalog, navedeno: da je tužilac G.S. iz Čačka 30. decembra 2003. godine podneo tužbu zbog smetanja poseda, sa predlogom za donošenje privremene mere protiv podnosioca ustavne žalbe, kao prvotuženog i protiv drugotuženog - preduzeća "Elektrosrbija" Kraljevo – "Elektrodistribucija" Čačak i da je prvostepeni sud istog dana usvojio predloženu privremenu meru; da je u toku postupka prvostepeni sud zakazao 21 ročište za glavnu raspravu, od kojih je 18 odloženo, i to zbog sprečenosti postupajućeg sudije, sprečenosti punomoćnika tužioca, sprečenosti tužioca ili promene sudije; da je na ročištu održanom 23. maja 2008. godine sud doneo rešenje kojim se tužba smatra povučenom; da je tužilac podneo predlog za povraćaj u pređašnje stanje povodom kog je prvostepeni sud održao dva ročišta, i da je predlog odbijen kao neosnovan tek 30. aprila 2009. godine; da je tužilac podneo žalbu protiv rešenja kojim mu je odbijen predlog za povraćaj u pređašnje stanje, ali da je žalba rešenjem drugostepenog suda od 25. novembra 2009. godine odbačena kao neblagovremena. Podnosilac ustavne žalbe smatra da se trajanje postupka od preko šest godina ne može smatrati razumnim rokom za odlučivanje u konkretnom parničnom postupku, posebno imajući u vidu da je samo postupak za odlučivanje o predlogu za povraćaj u pređašnje stanje trajao 17 meseci. U dopuni ustavne žalbe od 30. aprila 2011. godine je, između ostalog, navedeno: da prvostepeni sud nakon pravnosnažno okončanog postupka nije doneo rešenje o naknadi parničnih troškova, te da je podnosilac ustavne žalbe podneskom od 11. januara 2010. godine tražio da sud odluči o troškovima; da je rešenjem Osnovnog suda u Čačku od 22. novembra 2010. godine obavezan tužilac da podnosiocu ustavne žalbe naknadi iznos od 3.600,00 dinara, da je podnosilac protiv ovog rešenja izjavio žalbu, koja je rešenjem Višeg suda u Čačku Gž. 126/11 od 23. marta 2011. godine odbijena kao neosnovana; da je drugostepeni sud odbijanjem žalbe podnosioca povredio njegovo pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava i pravo na rad iz člana 60. stav 4. Ustava. Podnosilac ustavne žalbe ističe da se drugostepeni sud pogrešno pozvao na član 159. stav 7. Zakona o parničnom postupku kada je u pitanju zahtev za naknadu troškova postupka, jer se navedena odredba odnosi na situaciju kada povlačenje tužbe nije izvršeno na raspravi, dok je u konkretnom slučaju rešenje o povlačenju tužbe doneto na raspravi održanoj 23. maja 2008. godine, o čemu postoji zapisnik. Podnosilac ukazuje i da drugostepeni sud nije cenio sve žalbene navode, a pre svega one koje se odnose na činjenicu da je prvostepeni sud povodom odlučivanja o predlogu za povraćaj u pređašnje stanje održao dva ročišta i da podnosiocu pripadaju troškovi nastali tim povodom, kao i da se sud u konkretnom slučaju nije mogao pozvati na odredbu člana 159. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.
   
U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljki ustavnih žalbi povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Čačku P. 2933/10 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
G.S. iz Čačka je 30. decembra 2003. godine podneo Opštinskom sudu u Čačku tužbu protiv podnosioca ustavne žalbe, kao prvotuženog i protiv drugotuženog - preduzeća "Elektrosrbija" Kraljevo – "Elektrodistribucija" Čačak, zbog smetanja poseda, sa predlogom za donošenje privremene mere. Rešenjem Opštinskog suda u Čačku P. 2161/03 od 30. decembra 2003. godine usvojena je privremena mera predložena od strane tužioca pa je zabranjeno tuženima da sa elektroenergetske mreže isključe energetsko brojilo sa koga se električnom energijom napaja poslovni prostor ili da na bilo koji drugi način onemoguće napajanje predmetnog poslovnog prostora električnom energijom.

Podnosilac ustavne žalbe je 6. januara 2004. godine podneo žalbu protiv rešenja kojim je usvojena privremena mera. Rešenjem Okružnog suda u Čačku Gž. 64/04 od 22. januara 2004. godine žalba je odbačena kao nedozvoljena.

Opštinski sud u Čačku je prvo ročište za glavnu raspravu zakazao za 19. april 2004. godine, ali ročište nije održano zbog bolesti postupajućeg sudije. Nakon zakazanih još 17 ročišta za glavnu raspravu, od kojih su četiri ročišta održana, Opštinski sud u Čačku je na ročištu održanom 23. maja 2008. godine doneo rešenje kojim se tužba smatra povučenom, imajući u vidu da ovom ročištu nisu pristupili ni tužilac ni tuženi. Rešenje o povlačenju tužbe je dostavljeno punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 30. maja 2008. godine
Tužilac je 2. juna 2008. godine podneo Opštinskom sudu u Čačku predlog za povraćaj u pređašnje stanje.
Drugotuženi je 2. juna 2008. godine, a podnosilac ustavne žalbe - prvotuženi je 17. juna 2008. godine podneo prvostepenom sudu zahtev za donošenje rešenja o troškovima postupka.

Opštinski sud u Čačku je povodom predloga tužioca za povraćaj u pređašnje stanje održao dva ročišta, te je rešenjem P. 2161/03 od 18. decembra 2008. godine usvojio navedeni predlog. Podnosilac ustavne žalbe je 28. januara 2009. godine izjavio žalbu protiv navedenog rešenja, koja je usvojena rešenjem drugostepenog suda Gž. 487/09 od 18. marta 2009. godine, ukinuto prvostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

Rešenjem Opštinskog suda u Čačku P. 2161/03 od 30. aprila 2009. godine predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje je odbijen kao neosnovan. Tužilac je 4. juna 2009. godine izjavio žalbu protiv navedenog rešenja, koja je rešenjem Okružnog suda u Čačku Gž. 1140/09 od 25. novembra 2009. godine odbačena kao neblagovremena. Navedeno rešenje je dostavljeno punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 21. decembra 2009. godine.

Podnosilac ustavne žalbe je podneskom od 11. januara 2010. godine tražio od prvostepenog suda da odluči njegovom zahtevu za naknadu troškova postupka od 17. juna 2008. godine, ali je tražio i da već opredeljeni troškovi budu uvećani za troškove nastale povodom dve rasprave koje su održane po predlogu tužioca za povraćaj u pređašnje stanje.

Rešenjem Osnovnog suda u Čačku P. 2933/10 od 24. marta 2010. godine odbačeni su zahtevi tuženih za naknadu troškova parničnog postupka kao nedozvoljeni. Podnosilac ustavne žalbe je izjavio žalbu protiv navedenog rešenja, koja je rešenjem Višeg suda u Čačku Gž. 972/10 od 6. oktobra 2010. godine usvojena, te je ukinuto prvostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

Rešenjem Osnovnog suda u Čačku P. 2933/10 od 22. novembra 2010. godine obavezan je tužilac da podnosiocu ustavne žalbe na ime troškova postupka isplati iznos od 3.600,00 dinara. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno: da podnosiocu pripadaju troškovi sastava odgovora na tužbu, koje je u odgovoru opredelio; da podnosiocu ne pripadaju troškovi koje je tražio podneskom od 17. juna 2008. godine, iz razloga što je rešenje kojim se tužba smatra povučenom punomoćnik podnosioca primio 30. maja 2008. godine, a odredbom člana 159. stav 7. Zakona o parničnom postupku je određen rok od osam dana za podnošenje predmetnog zahteva, te je ovaj zahtev neblagovremen; da podnosiocu ne pripadaju troškovi nastali povodom dva ročišta održana po predlogu tužioca za povraćaj u pređašnje stanje, koje je tražio podneskom od 11. januara 2010. godine, iz razloga što je članom 159. stav 3. Zakona o parničnom postupku propisano da se ovaj zahtev može staviti najdocnije do završetka raspravljanja koje prethodi odlučivanju o troškovima, te je sud našao da je i ovaj zahtev neblagovremen.

Tužilac je 6. decembra 2010. godine, a podnosilac ustavne žalbe 23. decembra 2010. godine, podneo žalbu protiv rešenja Osnovnog suda u Čačku P. 2933/10 od 22. novembra 2010. godine. Osporenim rešenjem Višeg suda u Čačku Gž. 126/11 od 23. marta 2011. godine je, između ostalog, odbijena kao neosnovana žalba podnosioca ustavne žalbe i potvrđeno prvostepeno rešenje kojim je tužilac obavezan da mu naknadi troškove parničnog postupka u iznosu od 3.600,00 dinara.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu se poziva podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.); da svako ima pravo na poštovanje dostojanstva svoje ličnosti na radu, bezbedne i zdrave uslove rada, potrebnu zaštitu na radu, ograničeno radno vreme, dnevni i nedeljni odmor, plaćeni godišnji odmor, pravičnu naknadu za rad i na pravnu zaštitu za slučaj prestanka radnog odnosa, te da se niko tih prava ne može odreći (član 60. stav 4.).

Za odlučivanje o ovoj ustavnoj žalbi od značaja su odredbe Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“ br. 125/04 i 111/09).

Zakonom o parničnom postupku je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da se o predlogu za vraćanje u pređašnje stanje odlučuje, po pravilu, bez rasprave, a da će sud ako nađe da je radi pravilnog utvrđivanja činjenica potrebno da se izvedu dokazi zakazati ročište (član 115. st. 3. i 4.); da o naknadi troškova odlučuje sud na određeni zahtev stranke bez raspravljanja, da je stranka dužna da u zahtevu opredeljeno navede troškove za koje traži naknadu, da je zahtev za naknadu troškova stranka dužna da stavi najdocnije do završetka raspravljanja koje prethodi odlučivanju o troškovima, a ako se radi o donošenju odluke bez prethodnog raspravljanja da je stranka dužna da zahtev za naknadu troškova stavi u predlogu o kome sud treba da odluči i da, u slučaju iz člana 153. ovog zakona, ako povlačenje tužbe ili pravnog leka nije izvršeno na raspravi, da se zahtev za naknadu troškova može staviti u roku od osam dana po prijemu obaveštenja o povlačenju (član 159. st. 1, 2, 3. i 7.); da će sud prilikom određivanja rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja državine uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja prema prirodi svakog pojedinog slučaja (član 447.); da će se raspravljanje o tužbi zbog smetanja državine ograničiti samo na pretresanje i dokazivanje činjenica poslednjeg stanja državine i nastalog smetanja, da je isključeno pretresanje o pravu na državinu, o pravnom osnovu, savesnosti ili nesavesnosti državine ili o zahtevima za naknadu štete i da će odluku o zahtevu sud doneti u roku do 90 dana (član 448).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je u ovoj pravnoj stvari tužba protiv podnosioca ustavne žalbe podneta 30. decembra 2003. godine i da je do podnošenja ustavne žalbe doneto pravnosnažno rešenje kojim je utvrđeno da se tužba u ovoj pravnoj stvari smatra povučenom. Ustavna žalba je podneta 20. januara 2010. godine. Parnični postupak je nastavljen povodom zahteva za naknadu parničnih troškova i pravnosnažno je okončan donošenjem osporenog rešenja Višeg suda u Čačku Gž. 126/11 od 23. marta 2011. godine.
   
Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak trajno okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja postupka.

Kada je reč o dužini trajanja sudskog postupka, Ustavni sud je utvrdio da je nakon skoro šest godina od podnošenja tužbe doneto pravnosnažno rešenje kojim je utvrđeno da se tužba u ovoj pravnoj stvari smatra povučenom, kao i da je parnični postupak koji je nastavljen povodom zahteva za naknadu parničnih troškova pravnosnažno okončan donošenjem osporenog rešenja Višeg suda u Čačku Gž. 126/11 od 23. marta 2011. godine, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, prilikom odlučivanja o tome da li je podnosiocu ustavne žalbe u konkretnom slučaju povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje eventualne povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da u ovom parničnom postupku nije bilo složenih pravnih i činjeničnih pitanja koja su zahtevala obiman i dugotrajan dokazni postupak. U ovoj pravnoj stvari, tužba je podneta zbog smetanja državine, u kom postupku se raspravljanje svodi samo na pretresanje i dokazivanje činjenica poslednjeg stanja državine i nastalog smetanja, isključeno je pretresanje o pravu na državinu, o pravnom osnovu, savesnosti ili nesavesnosti državine ili o zahtevima za naknadu štete. Ustavni sud konstatuje da je postupak pravnosnažno okončan donošenjem rešenja kojim se tužba smatra povučenom.

Ocenjujući postupanje sudova u ovom postupku, Ustavni sud je našao da je dugo trajanje parničnog postupka u ovom slučaju prvenstveno prouzrokovano nedelotvornim postupanjem Opštinskog suda u Čačku koji nije preduzeo sve zakonom predviđene mere da se ovaj postupak efikasno okonča. Naime, prvostepeni sud je u periodu od pet godina zakazao 21 ročište za glavnu raspravu, od kojih je samo šest ročišta održano. Ročišta su odlagana u najvećoj meri zbog sprečenosti postupajućeg sudije, a potom i zbog sprečenosti tužioca ili njegovog punomoćnika da pristupe zakazanom ročištu. U pogledu ponašanja podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac nije doprineo dužini trajanja osporenog sudskog postupka, već se uredno odazivao na ročišta za glavnu raspravu. Prvo ročište u predmetnom postupku je održano tek 4. aprila 2006. godine, odnosno nakon više od dve godine od podnošenja tužbe. Ustavni sud ukazuje da je odredbama čl. 447. i 448. Zakona o parničnom postupku, između ostalog, propisano da će sud prilikom određivanja rokova i ročišta po tužbama zbog smetanja državine uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja prema prirodi svakog pojedinog slučaja i da će sud odluku o zahtevu doneti u roku do 90 dana. Iako citirana odredba Zakona o parničnom postupku ne ustanovljava imperativni rok za okončanje postupka, postupanje Opštinskog suda u Čačku, koji prvo ročište za glavnu raspravu održava nakon proteka više od dve godine od podnošenja tužbe, te u periodu od pet godina održava samo šest ročišta za glavnu raspravu, ne može se smatrati efikasnim.

6. Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Ustavni sud je zaključio da je postupanje Opštinskog suda u Čačku u najvećoj meri dovelo do toga da je parnični postupak, pokrenut po tužbi zbog smetanja državine, trajao preko sedam godina. Naime, nakon skoro šest godina od podnošenja tužbe doneto je pravnosnažno rešenje kojim je utvrđeno da se tužba u ovoj pravnoj stvari smatra povučenom. Parnični postupak je nastavljen povodom zahteva za naknadu parničnih troškova i pravnosnažno je okončan 23. marta 2011. godine, donošenjem osporenog rešenja Višeg suda u Čačku Gž. 126/11, ali se ovaj period od godinu dana ne može staviti na teret postupajućem sudu. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (''Službeni glasnik RS'', broj 109/07), ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, odlučivši kao u tački 1. izreke. Ustavni sud je odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava u ovom slučaju, ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete, na način pred¬viđen odredbama člana 90. Zakona o Ustavnom sudu, odlučivši kao u tački 2. izreke.

7. Podnosilac je u dopuni ustavne žalbe naveo da mu je osporenim rešenjem Višeg suda u Čačku Gž. 126/11 povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. ustava i pravo na pravičnu naknadu za rad iz člana 60. stav 4. Ustava.

Podnosilac ustavne žalbe smatra da mu je osporenim pojedinačnim aktom povređeno pravo na pravično suđenje iz razloga što je Viši sud u Čačku pogrešno primenio materijalno pravo, odnosno odredbe člana 159. stav 7. i člana 159. stav 3. Zakona o parničnom postupku, kao i iz razloga što nije cenio sve navode podnosioca koji su istaknuti u žalbi.

Ustavni sud je u sprovedenom postupku utvrdio da je rešenjem Osnovnog suda u Čačku P. 2933/10 od 22. novembra 2010. godine, između ostalog, obavezan tužilac da podnosiocu ustavne žalbe na ime troškova postupka isplati iznos od 3.600,00 dinara. U obrazloženju ovog rešenja je navedeno da podnosiocu pripadaju troškovi sastava odgovora na tužbu, koje je u odgovoru opredelio, ali da mu ne pripadaju troškovi koje je tražio podneskom od 17. juna 2008. godine, jer je zahtev za naknadu troškova podneo neblagovremeno, iz razloga što je rešenje kojim se tužba smatra povučenom punomoćnik podnosioca primio 30. maja 2008. godine, a odredbom člana 159. stav 7. Zakona o parničnom postupku je određen rok od osam dana za podnošenje predmetnog zahteva, kao i da podnosiocu ne pripadaju troškovi nastali povodom dva ročišta održana po predlogu tužioca za povraćaj u pređašnje stanje, koje je tražio podneskom od 11. januara 2010. godine, jer je po oceni tog suda i taj zahtev neblagovremen, iz razloga što je članom 159. stav 3. Zakona o parničnom postupku propisano da se ovaj zahtev može staviti najdocnije do završetka raspravljanja koje prethodi odlučivanju o troškovima.

Osporenim rešenjem Višeg suda u Čačku Gž. 126/11 od 23. marta 2011. godine, između ostalog, odbijena je kao neosnovana žalba podnosioca ustavne žalbe i potvrđeno prvostepeno rešenje.

Ustavni sud konstatuje da je Viši sud u Čačku odlučujući o podnetoj žalbi za svoj stav dao jasne, precizne i logične zaključke, zasnovane na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava. Ustavni sud nije pronašao ništa što bi ukazalo da su materijalnopravni propisi proizvoljno ili nepravično primenjeni na štetu podnosioca ustavne žalbe, niti ima elemenata koji ukazuju na procesnu nepravičnost u smislu garancija u okviru prava na pravično suđenje. Pored toga, Ustavni sud konstatuje da su navodi podnosioca ustavne žalbe o povredi ustavnih prava identični navodima koji su već izneti u žalbi protiv prvostepenog rešenja, a koje je drugostepeni sud razmotrio i detaljno obrazložio u osporenom rešenju.
 
Shodno ustaljenoj praksi Evropskog suda za ljudska prava i Ustavnog suda, u ostvarenju prava na pravično suđenje, postoji obaveza sudova da, između ostalog, obrazlože svoje odluke. Ova obaveza, međutim, ne može biti shvaćena kao obaveza da se u odluci iznesu svi detalji i daju odgovori na sva postavljena pitanja i iznesene argumente. Mera u kojoj ova obaveza postoji zavisi od prirode odluke. Sudovi imaju određenu diskrecionu ocenu u vezi sa tim koje će argumente i dokaze prihvatiti u određenom predmetu, ali, istovremeno, imaju obavezu da obrazlože svoju odluku tako što će navesti jasne i razumljive razloge na kojima su tu odluku zasnovali. Svrha obaveze da odluka bude obrazložena jeste da pokaže da je strankama u postupku omogućeno da na ravnopravan i pravičan način budu saslušane u postupku pred sudom, kao i to da obrazložena odluka daje strani u postupku mogućnost da se žali protiv prvostepene odluke, te da drugostepeni sud razmotri i ispita prvostepenu odluku, jer nepostojanje obrazloženja može prouzrokovati teškoće prilikom pristupa sudu, ako sprečava efikasno korišćenje žalbenog postupka. Međutim, ovaj princip ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje sud smatra relevantnim. Sud mora da uzme u obzir argumente strana u postupku, ali oni ne moraju svi biti izneseni u obrazloženju odluke. Sledom navedenog, neosnovani su navodi podnosioca ustavne žalbe da osporeno rešenje nije dovoljno obrazloženo. Naprotiv, Ustavni sud smatra da su i Opštinski sud u Čačku, kao i Viši sud u Čačku, koji je odlučivao o žalbi, dali ustavnopravno prihvatljive razloge zašto po njihovoj oceni podnosiocu ne pripadaju svi traženi troškovi parničnog postupka i to detaljne, jasne i precizne razloge svojih stavova u obrazloženjima rešenja koje su doneli. Sem toga, u ustavnoj žalbi se ne nude nikakvi drugi dokazi i argumenti, različiti od onih koje je podnosilac već isticao u žalbi izjavljenoj protiv prvostepenog rešenja, a na koje je odgovorio drugostepeni sud, niti podnosilac navodi i jednu procesnu radnju za koju bi Ustavni sud mogao da utvrdi da krši pravo na pravičan postupak u smislu odredbe člana 32. stav 1. Ustava. Takođe, shodno stanovištu bivše Evropske komisije za ljudska prava – kada žalbeni sud koristi razloge nižeg suda, on ne mora ponovo da navede te razloge, te Ustavni sud smatra da su neosnovani navodi podnosioca ustavne žalbe da je do povrede prava na pravično suđenje došlo i iz razloga što Viši sud u Čačku nije odgovorio na sve žalbene razloge, upravo iz razloga što osporeno drugostepeno rešenje sadrži sasvim dovoljno razloga i objašnjenja zašto se odbija žalba podnosioca, te šta čini suštinske razloge na osnovu kojih je na taj način odlučeno.

S obzirom da je podnosiocu ustavne žalbe bilo omogućeno da korišćenjem svojih procesnih prava učestvuje u postupku, preduzima zakonom dopuštene radnje i ulaže pravne lekove, Ustavni sud je utvrdio da nije bilo povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

U vezi navoda podnosioca ustane žalbe da mu je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava, Ustavni sud konstatuje da uz ustavnu žalbu nisu pruženi dokazi da su sudovi u identičnim činjeničnim i pravnim situacijama različito postupali, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda prava zajemčenog članom 36. stav 1. Ustava.

Takođe, Ustavni sud je ocenio da podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravno prihvatljive razloge koji bi ukazivali na postojanje povrede Ustavom zajemčenog prava iz člana 60. stav 4. Ustava.

Polazeći od svega navedenog, a saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u ovom delu ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu izloženog i odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša B. Slijepčević