Odbijanje ustavne žalbe zbog doprinosa podnosioca dužini trajanja postupka

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu, zaključivši da pravo na suđenje u razumnom roku nije povređeno u parničnom postupku koji je trajao šest godina. Sud je ocenio da je podnosilac žalbe svojim ponašanjem značajno doprineo dužini trajanja postupka.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko već e, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manoj lović Andrić, dr Olivera Vučić , Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. O. iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 14. aprila 2016. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. O . izjavljena zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčeno g odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , u parničnom postupku koji je vo đen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 7264/10 (inicijalno predmet P. 7044/07 ranijeg Opštinskog sud a u Nišu), dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. O . iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 3. decembra 2013. godine, preko punomoćnika Z. M, advokata iz Niša, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Nišu Gž. 2109/13 od 9. oktobra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog istom odredbom Ustava, u postupku vođenom pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 7264 /10.

Podnosilac smatra da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno zato što je parnica radi naknade štete, u kojoj je imao svojstvo tužioca, trajala šest godina, „bez ikakvog osnova i razloga“. Pritom, spor nije okončan meritorno, već procesnim rešenjima, koja su potvrđena osporenim rešenjem Višeg suda u Nišu . Naime, odlukama prvostepenog suda utvrđeno je da se tužba smatra povučenom, odbačen je kao neuredan podnosiočev predlog za vraćanje u pređašnje stanje, te odbačena kao neblagovremena dopuna toga predloga. Podnosilac posebno ukazuje da je postupak odlučivanja o predlogu za vraćanje trajao skoro godinu dana, „imajući u vidu da je 8. marta 2013. godine izjavljena žalba na rešenje kojim se tužba smatra povučenom, a da je osporeno rešenje doneto 9. oktobra 2013. godine“. Iznoseći detaljno ceo tok postupka za vraćanje u pređašnje stanje, nakon donošenja rešenja kojim se tužba smatra povučenom, podnosilac ističe da mu je povređeno pravo na pravično suđenje , te i pravo pristupa sudu, jer je Viši sud u Nišu, odbijajući njegove žalbe i potvrđujući tri rešenja prvostepenog suda, na pogrešno utvrđeno činjenično stanje, pogrešno primenio procesne odredbe kojima je propisano kada se tužba ima smatrati povučenom i vraćanje u pređašnje stanje. Podnosilac u ustavnoj žalbi povrede označenih prava obrazlaže drugačijim činjeničnim stanjem od utvrđenog, ponavljajući, pritom, da na ročište, i pored javljanja lekaru, nije zakasnio, te iznoseći detaljno sadržaj predloga za vraćanje u pređašnje stanje i dopune predloga, kao i rešenja prvostepenog suda. Naime, podnosilac tvrdi da on kao tužilac nije bio uredno pozvan na ročište zakazano za 25. decembar 2012. godine, iako je njegov punomoćnik bio uredno obavešten o danu i času ročišta za glavnu raspravu, te da je „glavna rasprava održana pre zakazanog vremena zbog neusaglašenosti satova na računarima u sudu, a da, punomoćnik, ovu činjenicu koju smatra notornom, nije ni dokazivao u predlogu za vraćanje, smatrajući da će biti usvojen“. Takođe iznosi, da kako prvostepeni sud o njegovom predlogu za vraćanje u pređašnje stanje od 27. decembra 2012. godine nije odlučivao, on ga je 15. januara 2013. godine dopunio novim navodima i dokazima (izveštajem lekara i izjavama dvojice advokata i zamenika gradskog pravobranioca). Međutim i pored ovoga, rešenjem Osnovnog suda u Nišu P. 7264/10 od 10. januara 2013. godine je odbačen kao neuredan predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje, bez vođenja računa o dopuni predloga, uz pogrešno pozivanje suda na odredbu „člana 113. stav 2. Zakona o parničnom postupku, koja i ne postoji“. Na ovaj način prvostepeni sud je onemogućio tužioca da učestvuje u postupku pred sudom i ostvaruje svoja prava, te mu tako uskratio pravo na pristup sudu. Iz istih razloga, prema mišljenju podnosioca, neosnovano je i rešenje Osnovnog suda u Nišu P. 7264/10 od 4. aprila 2013. godine kojim je njegova dopuna predloga za vraćanje odbačena kao neblagovremena, s obzirom na to da se nije radilo o novom predlogu, već o dopuni, koju je trebalo izjednačiti sa dopunom žalbe, pa ako je predlog bio izjavljen u zakonskom roku i dopuna predloga je bila blagovremena. Ovakvim postupanjem suda je, po mišljenju podnosioca, pravo na pravično suđenje povređeno u potpunosti „jer prvostepeni sud apsolutno nije pravilno primenio zakon, s obzirom na činjenicu da uopšte nisu postojali procesni uslovi za donošenje rešenja kojim se tužba smatra povučenom, a onda i u odnosu na činjenicu da je u postupku po predlogu za vraćanje načinjen niz propusta od strane prvostepenog suda“. I pored svih iznetih procesnih nepravilnosti, rešenjem osporenim ustavnom žalbom je Viši sud u Nišu potvrdio sva tri prvostepena rešenja. Podnosilac predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i poništi osporeno rešenje, te da se odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“. Podnosilac nije tražio naknadu nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac ustavne žalbe se istovremeno pozva o i na povredu prava na pravično suđenje iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda. Ustavni sud ukazuje da je sadržina prava garantovanog članom 6. Evropske konvencije zajemčena odredbom člana 32. stav 1. Ustava, te se ocena postojanja povrede ili uskraćivanja ovog prava u postupku po ustavnoj žalbi vrši u odnosu na navedeni član Ustava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta P. 7264/10 Osnovnog sud a u Nišu (inicijalno predmet P. 7044/07 ranijeg Opštinskog sud a u Nišu), pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu tužioca, podneo je 30. oktobra 2007. godine Opštinskom sudu u Nišu (u daljem tekstu: Opštinski sud) tužbu protiv D.M. iz Niša, radi naknade štete. U tužbi je naveo da je u pitanju materijalna šteta koju je pretrpeo zbog nestručno obavljene popravke vozila marke „M.“ od strane tuženog, a zbog koje je vozilo stalo na putu iz Srbije ka Nemačkoj, ispred Budimpešte. Postavio je više zahteva za naknadu štete, i to za: troškove servisnih usluga Servisa za popravku „M.“ u Budimpešti koji je utvrdio razlog kvara, troškove šlepanja vozila za Srbiju iz Budimpešte, iznosa putne vozne karte za tužioca do Nemačke (Budimpešta-Frankfurt), troškove rentiranja drugog vozila u Nemačkoj u trajanju od 60 dana, troškove telefonskih razgovora sa porodicom, popravk e vozila i kupovinu delova. Predmet je zaveden pod brojem P. 7044/07. Po nalogu suda iz rešenja P. 7044/07 od 15. novembra 2007. godine, tužilac je uredio tužbu i prvo ročište je zakazano za 8. februar 2008. godine.

Do donošenja rešenja o prekidu postupka Opštinskog suda P. 7044/07 od 2. novembra 2009. godine, bilo je zakazano 12 ročišta, od kojih je šest održano. Na održanim ročištima Opštinski sud je saslušao tužioca i tuženog u svojstvu parnične stanke, te jednog svedoka i sproveo mašinsko veštačenje, kao i pribavio dopunski nalaz određenog sudskog veštaka. Preostalih šest ročišta uglavnom nije održano zbog neodazivanja sudskom pozivu svedoka ili veštaka, a jednom zbog toga što je punomoćnik tužioca podnesak predao neposredno pred ročište. Jedno ročište je odloženo zbog prevoda dokaza s a nemačkog jezik a, koje je tužilac dostavio. U toku ovog dela postupka, spisi su više puta dostavljani Opštinskom javnom tužilaštvu u Nišu, te za potrebe istražnog i krivičnog postupka koji je vođen pred Opštinskim sudom u Nišu protiv tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, zbog krivičnog dela falsifikovanja isprave. Odlučujući o žalbi tužioca izjavljenoj 1. decembra 2009. godine protiv rešenja o prekidu postupka, Okružni sud u Nišu je rešenjem Gž. 504/10 od 11. marta 2010. godine ukinuo navedeno rešenje, smatrajući da se ne radi o prethodnom pitanju za odlučivanje o svim tužbenim zahtevima tužioca, već eventualno o onima koji se dokazuju spornim računima.

U nastavku postupka, predmet je pred Osnovnim sudom u Nišu dobio novi broj P. 7264/10, a do donošenja rešenja toga suda, kojim se tužba smatra povučenom, 25. decembra 2012. godine, bilo je zakazano 16 ročišta. Održano je sedam ročišta, na kojima je saslušano pet svedoka i tužilac u svojstvu parnične stanke. Preostalih devet ročišta nije održano, i to: dva puta zbog sprečenosti postupajućeg sudije, jednom jer su izostale obe stranke koje nisu bile uredno pozvane, dva puta jer tuženi nije bio uredno pozvan, dva puta na saglasan predlog punomoćnika stranaka i jednom na predlog punomoćnika tužioca, s obzirom na to da je tužilac, koga je trebalo saslušati u svojstvu parnične stranke, bio u inostranstvu.

Rešenjem Osnovnog suda u Nišu P. 7264/10 od 25. decembra 2012. godine utvrđeno je da se tužba tužioca smatra povučenom, jer su sa ročišta zakazanog za 25. decembar 2012. godine stranke neopravdano izostale, iako su uredno bile pozvane.

Na prethodnom ročištu, koje je bilo zakazano za 25. septembar 2012. godine, ali nije održano, jer je punomoćnik tužioca tražio odlaganje „zato što je tužilac na radu u Nemačkoj, te da će biti u Srbiji 25. decembra 2012. godine , kada i predlaže zakazivanje sledećeg ročišta“, punomoćnici stranaka su, prema navodima iz Zapisnika sa glavne rasprave, obavešteni o danu i času zakazivanja sledećeg ročišta – 25. decembar 2012. godine u 8,00 časova, što se smatra pozivom, s tim što je trebalo pozvati na sledeće ročište tužioca radi saslušanja u svojstvu parnične stranke. Prema povratnici iz spisa predmeta, tužiocu je poziv za ročište zakazano za 25. decembar 2012. godine uručen 11. oktobra 2012. godine, a na zapisniku od 25. decembra 2012. godine, potpisanom od strane sudije, konstatovano je da na strani tužioca nije pristupio niko, kao i na strani tuženog, te da se tužba smatra povučenom.

Punomoćnik tužioca je predlog za vraćanje u pređašnje stanje podneo sudu 27. decembra 2012. godine. Uz predlog nije bilo dokaza, niti dokaznih predloga.

Rešenjem Osnovnog suda u Nišu P. 7264/10 od 10. januara 201 3. godine odbačen je, kao neuredan , predlog punomoćnika tužioca za vraćanje u pređašnje stanje. U obrazloženju tog rešenja su, najpre, ponovljeni navodi iz predloga tužioca: da je glavna rasprava održana pre zakazanog vremena u 8,00 časova, jer satovi na računarima u sudu nisu podešeni, ali da je on prema njegovom satu u 8,00 časova pristupio raspravi, a zatim data ocena da se radi o neurednom predlogu. U obrazloženju rešenja je navedeno da taj sud nalazi da je predlog neuredan, a iz sledećih razloga: „Članom 113. stav 2. ZPP propisano je da predlog za vraćanje u pređašnje stanje koji nije zasnovan na opštepoznatim činjenicama, a stranka uz predlog nije podnela niti priložila odgovarajuće dokaze ili uz predlog nije preduzela propuštenu radnju, odbaciće se kao neuredan“. Dalje, prvostepeni sud zaključuje da, kako punomoćnik tužioca uz predlog nije podneo niti predložio dokaz kojim bi potkrepio svoje navode, to je sud u smislu napred navedenog propisa, predlog odbacio kao neuredan i odlučio kao u dispozitivu rešenja.

Punomoćnik tužioca je 15. januara 2013. godine podneo dopunu predloga za vraćanje u pređašnje stanje od 27. decembra 2012. godine. Uz dopunu je priložio izveštaj lekara i izjave dvojice advokata i zamenika gradskog pravobranioca , sve sa datumom od 25. decembra 2012. godine, navodeći da „čak i da je punomoćnik kasnio na raspravu, isto kašnjenje je opravdano s obzirom na to da se istog dana javio lekaru“.

Rešenjem Osnovnog suda u Nišu P. 7264/10 od 4. aprila 2013. godine odbačen je, kao neblagovremen, predlog punomoćnika tužioca za vraćanje u pređašnje stanje od 15. januara 2013. godine. U obrazloženju rešenja je, između ostalog, navedeno da sud ovaj podnesak tužioca od 15. januara 2013. godine nije mogao da prihvati kao dopunu predloga od 27. decembra 2012. godine , jer je već o tom predlogu odlučio rešenjem od 10. januara 2013. godine, pa je stoga podnesak od 15. januara 2013. godine tretirao kao novi predlog za vraćanje u pređašnje stanje i po istome zakazao ročište za 4. april 2013. godine, na kome je punomoćnik tužioca ostao pri ovom predlogu, a kome se punomoćnik tuženog protivio kao neblagovremenom. Prvostepeni sud je, prethodno citirajući odredbu člana 112. stav 2. Zakona o parničnom postupku, zaključio da je punomoćnik tužioca za propuštanje saznao 25. decembra 2012. godine, kada je i doneto rešenje da se tužba smatra povučenom, što se zaključuje iz prvobitnog predloga za vraćanje u pređašnje stanje od 27. decembra 2012. godine, kao i iz pismenih izjava svedoka od tog istog datuma, koje su priložene uz podnesak od 15. januara 2013. godine, iz čega proizlazi da je predlog podnet po proteku roka od osam dana koji je propisan zakonom. Osim toga, sud ukazuje da je tužilac uz ovaj predlog 15. januara 2013. godine podneo pismene dokaze koji datiraju od 25. decembra 2012. godine, koje je mogao da podnese i uz predlog od 27. decembra 2012. godine, u kom slučaju taj predlog ne bi bio odbačen kao neuredan rešenjem toga suda od 10. januara 2013. godine.

Punomoćnik tužioca je rešenja prvostepenog suda od 25. decembra 2012. i 10. januara 2013. godine primio 4. marta 2013. godine, i protiv njih izjavio žalbe 8. marta 2013. godine, a na rešenje od 4. aprila 2013. godine, izjavio je žalbu 29. aprila 2013. godine. Prethodno je dostavnicom za lično dostavljanje pokušano uručenje punomoćniku tužioca rešenja od 10. januara 2013. godine, ali se, sa nedovoljno čitkom konstatacijom dostavljača na mestu za potpis prijema pismena, ista vratila u sud 11. januara 2013. godine. Takođe, na poleđini ove dostavnice izdata je 22. februara 2013. godine naredba sudije da se punomoćniku tužioca uruče rešenja od 25. decembra 2012. i 10. januara 2013. godine.

Odlučujući o žalbama tužioca, Viši su d u Nišu je, najpre, rešenjem Gž. 1503/13 od 11. jula 2013. godine vratio predmet prvostepenom sudu, radi otklanjanja nedostataka u postupku, a zatim su osporenim r ešenjem Višeg suda u Nišu Gž. 2109/13 od 9. oktobra 2013. godine odbijene žalbe tužioca i potvrđena su rešenja Osnovnog sud a u Nišu P. 7264 /10 od 25. decembra 2012. godine, P. 7264 /10 od 10. januara 2013. godine i P. 7264/10 od 4. aprila 2013. godine. U obrazloženju drugostepenog rešenja se, između ostalog, najpre, navodi da je pravilno prvostepeni sud postupio kada je, shodno članu 296. stav 2. ZPP, doneo deklaratorno rešenje o nastupanju zakonske prezumpcije povlačenja tužbe, jer su zbog neopravdanog izostanka sa ročišta za glavnu raspravu pozvanih stranka za taj zaključak bili ispunjeni svi zakonom predviđeni uslovi. Zatim, Viši sud u Nišu nalazi da je pravilno prvostepeni sud postupio i kada je, u skladu sa članom 115. stav 2. Zakona o parničnom postupku, rešenjem od 10. januara 2013. godine odbacio tužiočev predlog za vraćanje u pređašnje stanje kao neuredan, iz razloga što nije bio zasnovan na opštepoznatim činjenicama, a tužilac uz predlog nije podneo niti predložio dokaze. Nadalje, kod ocene pravilnosti pobijanog rešenja od 4. aprila 2013. godine, s obzirom na to da je o tužiočevom predlogu od 27. decembra 2012. godine sud već odlučio rešenjem od 10. januara 2013. godine, a da je tužilac podnesak koji je naslovio kao dopunu predloga podneo 15. januara 2013. godine , odnosno nakon odlučivanja o navedenom predlogu, drugostepeni sud je stanovišta da je i u ovom slučaju pravilno prvostepeni sud postupio kada je taj podnesak razmatrao kao novi predlog za vraćanje u pređašnje stanje, te zaključio da ga treba odbaciti kao neblagovremen jer je podnet po isteku zakonskog roka. Takođe, ovaj sud ukazuje da za drugačiju ocenu pravilnosti i zakonitosti ožalbenih rešenja nisu od uticaja žalbeni navodi tužioca, kojima su ponovljeni navodi iz predloga za vraćanje u pređašnje stanje koji su već bili predmet ocene u prvostepenom postupku, a ni njegova ocena konkretne pravne situacije, sa komentarima povodom primene materijalnog i procesnog prava. Osporeno rešenje je uručeno punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, dana 7. novembra 2013. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) (u daljem tekstu: ZPP), koji se, saglasno odredbi člana 506. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 72/11), primenjivao do okončanja parnice, propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da će sud, ako stranka propusti ročište ili rok za preduzimanje neke radnje u postupku i usled toga izgubi pravo na preduzimanje te radnje, toj stranci na njen predlog dozvoliti da naknadno izvrši tu radnju (vraćanje u pređašnje stanje) kad postoje opravdani razlozi za propuštanje (član 111. stav 1.); da se p redlog mora podneti u roku od osam dana, računajući od dana kad je prestao razlog koji je prouzrokovao propuštanje, a ako je stranka tek docnije saznala za propuštanje, od dana kad je za to saznala (član 112. stav 2.); da će p redlog za vraćanje u pređašnje stanje koji nije zasnovan na opštepoznatim činjenicama, a stranka uz predlog nije podnela niti predložila odgovarajuće dokaze, sud odbaciti kao neuredan (član 115. stav 2.); da se, ako sa ročišta za glavnu raspravu izostanu i tuženi i tužilac, tužba smatra povučenom (član 296. stav 2.).

5. Ocenjujući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a krećući se u granicama postavljenog zahteva ustavnom žalbom, Ustavni sud je utvrdio da je parnica, čije trajanje osporava podnosilac, kao tužilac u ovom postupku, trajala šest godina i sedam dana, računajući od 30. oktobra 2007. godine, kao dana podnošenja tužbe Opštinskom sudu u Nišu, do 7. novembra 2013. godine, kao dana kada je punomoćniku tužioca, ovde podnosioca ustavne žalbe, uručeno osporeno rešenje Višeg suda u Nišu kojim je okončan ovaj postupak.

Ovo bi moglo da ukazuje da navedeni parnični postupak nije okončan u okviru standarda razumnog roka, a što podnosilac ističe u ustavnoj žalbi. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja nadležnih sudova, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri nave deni kriterijumi uticali na dužinu trajanj a postupka.

Po mišljenju Ustavnog suda, predmetni postupak u kome se odlučivalo o osnovanosti više tužiočevih zahteva za naknadu materijalne štete, može se okarakterisati kao relativno činjenično složen, s obzirom na činjenična pitanja koja je trebalo raspraviti, te sprovedeno veštačenje i saslušanje većeg broja svedoka. Pritom, predmet je u izvesnoj meri i procesno bio usložnjen, jer se u ovom postupku odlučivalo i o celishodnosti prekida postupka, te da li ishod krivičnog postupka koji je vođen u odnosu na podnosioca, predstavlja prethodno pitanje za odlučivanje o većem broju zahteva tužioca za naknadu materijalne štete.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne ža lbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac imao legitiman interes da sud u razumnom roku odluči o njegovim zahtevima, ali da se on, odnosno njegov punomoćnik, nisu u skladu sa tim interesom i ponašali. Prema nalaženju Ustavnog suda, podnosilac je u znatnoj meri doprineo dužini postupka, jer je njegov punomoćnik podneo neurednu tužbu, što je iziskivalo vraćanje tužbe radi uređenja, a zatim su i dva ročišta odložena krivicom tužioca, a zbog dostavljanja pisanih dokaza na stranom jeziku, koji nisu bili prevedeni od strane sudskog tumača i predavanja podnesaka neposredno pre ročišta. Takođe, još dva ročišta su odložena na saglasan predlog punomoćnika stranaka, a jedno na predlog upravo punomoćnika tužioca jer je tužilac, koga je trebalo saslušati u svojstvu stranke, boravio u inostranstvu. Pored ovoga, trajanju postupka van granica razumnog roka doprinelo je i to što su sa ročišta zakazanog za 25. decembar 2012. godine, a prema zapisniku iz spisa predmeta, izostali uredno pozvani punomoćnik tužioca i tužilac (suprotno navodima ustavne žalbe da tužilac nije bio uredno pozvan). Ovaj njihov izostanak prouzrokovao je procesnu situaciju, čijim je, najpre trajanjem, a onda i ishodom, podnosilac ustavne žalbe nezadovoljan. Međutim, upravo na strani podnosioca stoji odgovornost kako za propuštanje ročišta, tako i za duže trajanje postupka radi vraćanja u pređašnje stanje, kao i žalbenog postupka. Ovo posebno kada se ima u vidu da je tužilac u postupku bio zastupan od strane stručnog lica – advokata koji je podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje bez dokaza i predloga dokaza, a zatim zbog usložnjavanja postupka vraćanja u pređašnje stanje i žalbenog postupka, podnošenjem dopune predloga sa dokazima. Upravo zbog neurednosti podneska punomoćnika tužioca, a kasnije i neblagovremenog obraćanja sudu sa predlogom – podneskom nazvanim dopuna predloga, po već donetom rešenju o predlogu za vraćanje, žalbeni postupak u odnosu na tri procesna rešenja trajao je osam meseci, a ne kako tvrdi u ustavnoj žalbi podnosilac – „skoro godinu dana“. Konačno, sam podnosilac, odnosno njegov punomoćnik, svojim nepoštovanjem procesne discipline i procesnih ovlašćenja doveli su do toga da se prvostepeni sud, umesto rešavanja spornog odnosa, bavio procesnim pitanjima.

Razmatrajući postupanje sud ova u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da nadležni sudovi, u okolnostima relativno činjenično složenog, a procesno usložnjenog postupka ponašanjem samog podnosioca, ipak nisu imali presudan uticaj na dužinu trajanja postupka. Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud prvo ročište bio u mogućnosti da održi posle više od tri meseca od podnošenja tužbe, tek nakon vraćanja tužbe tužiocu na uređenje , a da je zatim, u toku postupka, redovno i u kratkim vremenskim razmacima zakazivao ročišta. Stoji da je trajanju postupka doprineo i prekid postupka koji je rešenjem odredio prvostepeni sud, a koje je kasnije ukinuto rešenjem drugostepenog suda, te da su prvostepenom sudu zbog napravljenog propusta jednom bili vraćeni spisi od strane drugostepenog suda radi otklanjanja procesnih nedostataka, ali ovo nije bilo presudno za dužinu trajanja postupka. Na strani drugostepenog suda, suprotno tvrdnji podnosioca iz ustavne žalbe, po oceni Ustavnog suda, nije bilo doprinosa dužem trajanju postupka jer je u prvom navratu Okružni sud u Nišu rešio o žalbi tužioca na rešenje o prekidu postupka za nešto više od tri meseca, a Viši sud u Nišu za osam meseci o žalbama tužioca protiv tri rešenja, što je u granicama standarda za rešavanje u žalbenom postupku.

Analizirajući celokupno trajanje postupka, Ustavni sud je našao da je do zastoja u efikasnom okončanju spora došlo prevashodno zbog ponašanja tužioca i njegovog punomoćnika, koji u konkretnom slučaju, nisu delovali u ovom cilju, pa se navedeni period trajanja postupka objektivno ne može staviti na teret postupajućih sud ova, niti drugih državnih organa Republike Srbije.

Polazeći od izloženog, Ustavni sud je zaključio da u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 7264/10 (inicijalno predmet P. 7044/07 ranijeg Opštinskog sud a u Nišu) nije povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava. Stoga je Sud u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kojem se ističe povreda prava na pravično suđenje u odnosu na osporeno rešenje Višeg sud a u Nišu Gž. 2109/13 od 9. oktobra 2013. godine , nasuprot navodima ustavne žalbe, Ustavni sud smatra da je nadležni drugostepeni sud dovoljno i jasno obrazložio osporenu odluku i da se takvo obrazloženje ne može smatrati proizvoljnim. Ovo iz razloga što podnosilac ustavnom žalbom, najpre, ponavljajući navode iz žalbi na prvostepena rešenja, osporava navedeno rešenje u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i ocene izvedenih dokaza od strane drugostepenog suda, što ne može biti ustavnopravni razlog za pobijanje osporenog rešenja. Ustavni sud ukazuje da odlučujući o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova ni u pogledu primene materijalnog prava, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno. U vezi s tim, Ustavni sud smatra da je drugostepeni sud u dovoljnoj meri, detaljno i jasno argumentovao razloge zbog kojih je, u konkretnom slučaju, bilo mesta odlučivanju prvostepenog suda kao u ožalbenim rešenjima. I pored toga što se ustavnom žalbom ukazuje na netačno navedenu zakonsku odredbu – član 113. stav 2. ZPP u vezi sa uslovima za odbacivanje predloga tužioca za vraćanje u pređašnje stanje, ova greška ne utiče na pravilan zaključak suda iz tog rešenja da je predlog trebalo odbaciti kao neuredan, jer je on zasnovan na postojećoj zakonskoj odredbi iz člana 115. stav 2. ZPP (kako se to pravilno navodi u osporenom drugostepenom rešenju), koja je od strane prvostepenog suda pravilno citirana u tom rešenju. Tehnička greška u navođenju člana „113. stav 2. ZPP“, nije od uticaja za ocenu pravičnosti suđenja u ovoj pravnoj stvari.

Na osnovu izloženog, po oceni Ustavnog suda, u situaciji kada su uredno pozvane stranke izostale sa ročišta, a povraćaj propuštene radnje punomoćnik tužioca nije tražio u skladu sa propisanim zakonskim uslovima, ustavna žalba ne sadrži razloge takve prirode koji dovode u sumnju pravičnost sprovedenog postupka, pa se izneti navodi ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima, kojima su, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na pravično suđenje, potkrepljene tvrdnje o njegovoj povredi.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporava drugostepeno rešenje, jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.