Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Utvrđeno je da je parnični postupak, koji je trajao preko 16 godina, bio nerazumno dug, prvenstveno zbog neefikasnosti prvostepenog suda. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1015/2012
07.05.2015.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić , predsednik Veća i sudije dr Dragiša B. Slijepčević, dr Marija Draškić, Predrag Ćetković, dr Goran P. Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. K. iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. maja 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. K . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 64230/10, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.400 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate, dok se zahtev za naknadu materijalne štete odbacuje. Naknada nematerijalne štete se isplaćuje na teret budžetskih sredsta va - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. K . iz Beograda podneo je , 20. februara 2012. godine , Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji je vođen pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 64230 /10.

Podnosilac ističe da mu je pravo na suđenje u razumnom roku povređeno time što predmetni parnični postupak, u vreme podnošenja ustavne žalbe, ni posle 16 godina nije pravnosnažno okončan, te ukazuje na okolnosti za koje smatra da su doprinele njegovoj dužini. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 64230 /10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja D. g . z. i . Beograda podnela je 5. februara 1996. godine tužbu Trećem opštinskom sudu u Beogradu protiv tuženog M . K, ovde podnosioca ustavne žalbe, radi plaćanja naknade za uređenje gradskog građevinskog zemljišta.

Do donošenja prve prvostepene presude P. 448/96 od 4. oktobra 2007. godine, od ukupno 27 zakazanih ročišta, devet nije održano. Tri ročišta nisu održana na molbu tuženog, tri zbog sprečenosti sudije, a dva radi pokušaja mirnog rešenja spora. Takođe, zbog nedolaska uredno pozvanih punomoćnika stranaka na ročište koje je bilo zakazano za 8. maj 1997. godine, utvrđeno je mirovanje postupka. Po predlogu tužilje za nastavak postupka iz septembra 1997. godine, sud je ročište zakazao u aprilu sledeće godine. U periodu od aprila 2000. do aprila 2001. godine, kao i u periodu od oktobra 2002. do juna 2005. godine, sud nije preduzeo nijednu radnju u postupku. U ovom delu postupka sprovedeno je građevinsko veštačenje i izveden je dokaz saslušanjem tuženog i jednog svedoka.

Pomenuta prvostepena presuda ukinuta je rešenjem Okružnog suda u Beogradu Gž. 15643/07 od 21. oktobra 2009. godine.

U ponovnom postupku, od ukupno deset zakazanih ročišta, dva nisu održana - jedno zbog sprečenosti sudije, a drugo zbog nedostavljanja izjašnjenja veštaka, zbog čega je ponovo sprovedeno građevinsko veštačenje preko drugog veštaka.

Druga prvostepena presuda P. 64230/10 doneta je 17. oktobra 2011. godine, a postupak je pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 253/12 od 11. aprila 2012. godine.

4. Članom 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu ukazuje podnosilac u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe, Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li je postupak vođen u okviru razumnog roka ili ne uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku kao element prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je postupak čija se dužina osporava započeo u februaru 1996. godine i da je pravnosnažno okončan u aprilu 2012. godine. Dakle, predmetni postupak je trajao preko 16 godina, što bi samo po sebi moglo da ukazuje da nije okončan u okviru standarda razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je razumna dužina trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja koje u sporu treba raspraviti, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, po stupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja prava o kome se raspravljalo za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na du žinu trajanj a postupka.

Po nalaženju Ustavnog suda, predmetni postupak u kom se odlučivalo o osnovanosti zahteva za plaćanje naknade za uređenje gradskog građevinskog zemljišta i u kom je bilo sporno da li je podnosilac tu obavezu izmirio, ne može se okarakterisati kao složen, imajući u vidu da radi utvrđenja činjenica bitnih za presuđenje nije sprovođen obiman dokazni postupak.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je na starni podnosioca postojao legitiman interes za odlučivanje suda u što kraćem roku radi otklanjanja neizvesnosti u pogledu njegovih eventualnih obaveza.

Dalje, Ustavni sud je utvrdio da je podnosilac u određenoj meri doprineo dužini postupka, budući da tri ročišta nisu održana na njegovu molbu, a dva radi pokušaja mirnog rešenja spora.

Analizirajući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud dva puta bio neaktivan u periodu od preko godinu dana – od aprila 2000. do aprila 2001. godine i od oktobra 2002. do juna 2005. godine, dakle ukupno više od četiri i po godine. Pored toga, prvostepeni sud je po predlogu tužilje za nastavak postupka nakon utvrđenog mirovanja, ročište zakazao tek posle osam meseci. Po nalaženju Ustavnog suda, opisano postupanje prvostepenog suda imalo je za posledicu da prva prvostepena presuda bude doneta nakon više od deset godina od podnošenja tužbe, a da postupak pravnosnažno bude okončan nakon više od 16 godina.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je utvrdio da je neefikasnim i nedelotvornim radom prvostepenog suda podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US), usvojio ustavnu žalbu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u prvom delu tačke 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1 .400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Naro dne banke Srbije na dan isplate, dok je zahtev za naknadu materijalne štete odbacio, rešavajući kao u drugom delu tačke 2. izreke, prvi deo.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno dužinu trajanja postupka, ali i doprinos na strani podnosioca ukupnoj dužini trajanja postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog i nedelotvornog postupanja prvostepenog suda.

U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kome se podnosilac nalazio u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Stoga, po oceni Ustavnog suda, istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete zbog obaveze snošenja troškova postupka tokom njegovog trajanja, nije spojiv za svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, pa je zahtev odbacio, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, kao u drugom delu tačke 2. izreke.

7. S obzirom na navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu , kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13) doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti