Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku rehabilitacije

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i poništio rešenje Apelacionog suda u postupku rehabilitacije. Utvrđeno je da drugostepeni sud nije pružio dovoljne i jasne razloge za preinačenje prvostepene odluke, čime je povređeno pravo na pravično suđenje.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1016/2017
20.05.2021.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Lidija Đukić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi W. D . (V . D .) i O. P . (O . P .), oboje iz Munderkingen (Munderkingena), Savezna Republika Nemačka, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. maja 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba W . D . (V. D .) i O. P . ( O. P .) i utvrđuje da je rešenjem Apelacionog suda u Be ogradu Reh ž. 204/16 od 22. novembra 2016. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno prav o na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije .

2. Poništava se rešenje Apelacionog suda u Beogradu Reh ž. 204/16 od 22. novembra 2016. godine i određuje da isti sud ponovo odluči o žalbi protivnika predlagača izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Pančevu Reh. 159/15 od 4. jula 2016. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. W. D . (V . D .) i O. P . (O . P .), oboje iz Munderkingen (Munderkingena), Savezna Republika Nemačka izjavili su Ustavnom sudu, 6. februara 2017. godine, preko punomoćnika mr Z. B , advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv rešenja Apelacionog suda u Beogradu Reh ž. 204/16 od 22. novembra 2016. godine , zbog „povrede ustavnih prava i prava garantovanih Evropskom konvencijom“.

Prema navodima podnosilaca ustavne žalbe, osporenim rešenjem je preinačeno prvostepeno rešenje i odbijen je njihov zahtev za rehabilitaciju kojim su tražili da se rehabilituju oni i njihova pokojna majka, zbog lišenja slobode, odnosno i zbog prinudnog rada, i to iz nacionalnih razloga, bez sudske ili administrativne odluke. Podnosioci su istakli da ustavnu žalbu podnose zbog povrede „ustavnih prava i prava garantovanih Evropskom konvencijom“, kao i zbog povrede pravila postupka i povrede zakona. U obrazloženju ustavne žalbe citirali su odredbe člana 21. st. 1, 2. i 3, člana 22. stav 1, člana 26, člana 27. stav 1, član 35. stav 1. i člana 198. stav 1. Ustava Republike Srbije, kojima je utvrđeno, odnosno zajemčeno, načelo zabrane diskriminacije, načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda, zabrana ropstva, položaja sličnog ropstvu i prinudnog rada, pravo na slobodu i bezbednost, pravo na rehabilitaciju i načelo zakonitosti uprave. Naveli su da je drugostepeni sud u osporenom rešenju zaključio da je prvostepeni sud pogrešno ocenio isprave na kojima je zasnovao svoju odluku. S tim u vezi, istakli su da iz sadržine predmetnih isprava sa iskazima svedoka nesumnjivo proizlazi da su oni zajedno sa svojom majkom boravili u logorima za pripadnike nemačke narodnosti, koji su postojali na teritoriji DFJ nakon preuzimanja vlasti od strane jedinica NOVJ i POJ. Ovo posebno ako se ima u vidu kada su ove isprave sastavljene, kao i da su sastavljene na način i u formi koja je tada bila zakonita, iz čega sledi da je reč o ispravama u smislu odredbe člana 238. stav 1. Zakona o parničnom postupku. Ukazali su da je drugostepeni sud povredio odredbe čl. 228. i 238. Zakona o parničnom postupku, u kojima su sadržane opšte odredbe o dokazivanju i ispravama kao dokaznom sredstvu, ističući da ne može protivnik predlagača „prostom izjavom o neprihvatanju“ dovesti u sumnju sadržinu javne isprave, bez iznošenja bilo kakvih argumenata o tome. Naveli su i da je drugostepeni sud, na osnovu činjenice da ustanove i arhivi nisu imali podatke o boravku u logoru za njih i druga tražena lica, zaključio da oni nisu ni bili u logoru. Istakli su da je takav zaključak suda apsurdan i nelogičan, jer ako neko nije u evidenciji ne znači da nije bio u logoru. U prilog tome, naveli su da je notorna činjenica da evidencije logoraša nemačke nacionalnosti, posle rata, nisu bili ni ustrojene, niti ažurne. Osporili su i tvrdnju drugostepenog suda da u posleratnoj Jugoslaviji nisu ni postojali logori za pripadnike nemačke narodnosti, jer se u priloženoj dokumentaciji samo „načelno daju uputstva za postupanje sa Nemcima bez bilo kakvog pominjanja logora“. Predložili su da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporeno rešenje.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može podneti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , uvidom u spise predmeta Višeg suda u Pančevu Reh. 159/15, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

W. D . (V . D .) i O. P . (O . P .), ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su Višem sudu u Pančevu, 3. marta 2015. godine , zahtev za rehabilitaciju .

Rešenjem Višeg suda u Pančevu Reh. 23/15 od 1. oktobra 2015. godine usvojen je predmetni zahtev za rehabilitaciju, a koje je rešenjem Apelacionog suda u Novom Sadu Reh-ž. 246/15 od 2. decembra 2015. ukinuto i predmet je vraćen istom sudu na ponovni postupak.

Rešenjem Višeg suda u Pančevu Reh. 159/15 od 4. jula 2016. godine usvojen je zahtev predlagača, ovde podnosilaca ustavne žalbe, i utvrđeno je da su predlagači i sada pokojna I. D . (I . D .) bili žrtve progona iz političkih i ideoloških razloga, te da im je povređeno pravo slobode kretanja na taj način što su iz nacionalnih razloga lišeni slobode, tako što su počev od 11. novembra 1944. godine do 1. marta 1948. godine držani u logorima Brestova c, Besni Fok i Knićanini, a pokojna I. D . (I . D .) primorana i na prinudni rad u trajanju od tri godine, samo zato što su lica nemačke narodnosti, bez sudske ili administrativne odluke, pa su bez pravnog dejstva odgovarajuće pravne posledice ovih povreda. U obrazloženju osporenog rešenja je, pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, predlagač V. D . rođen 1. jula 1940. godine u Pančevu, a predlagač O . P . 20. novembra 1941. godine u Pančevu, čiji su roditelji I. D . i K . D; da je majka predlagača I . D . rođena 2. oktobra 1910. godine u Novom Sadu, a da je preminula 26. decembra 2001. godine u Munderkingenu; da su predlagači i njihova majka rešenjem nadležnog organa od 5. juna 1954. godine otpušteni iz državljanstva FNRJ ; da je sada pokojna I . D, sa predlagačima kao svojom decom, 11. novembra 1944. godine odvedena u logor Banatski Brestovac, a da su 1945. godine odvedeni u logor Besni Fok, te da su početkom novembra 1945. godine prebačeni u logor Knićanin; da je pokojna I . D . svakog dana radila i da su je za vreme rada tukli kundacima, te da je sa rada dolazila „polumrtva“ sa modricama po telu; da je sve to trajalo do marta meseca 1948. godine, a da su u Nemačku otputovali 1954. godine; da su u i stom tom periodu u logoru bile A. B . ( A. B .), rođena 9. juna 1905. godine u Pančevu, i A . H . (A. H .) rođena 29. januara 1914. godine u Pančevu, legitimisane označenim ispravama graničnog logora Piding, a koje su pred javnim beležnikom u Bad Reichenhall (Bad Rajhenhalu), 25. avgusta 1954. godine, dale izjavu pod zakletvom – da su zajedno sa pokojnom I . D . bile na obaveznom prinudnom radu u Brestovcu i da su, kao i predlagači i njihova majka, bile u logorima od 11. novembra 1944. godine do 1. marta 1948 . godine; da su J. C . i T. K . dale izjave, koje su overila kod Sreskog suda u Pančevu 27. avgusta 1953. godine, pod brojem Ov. 3864/03, o tome da je pokojna I. D, zajedno sa svojom decom sinom V . i ćerkom O, bila u civilnom logoru od novembra 1944. godine do marta meseca 1948. godine, i to u logorima Banatski Brestovac i Knićanin, a o čemu svedoče na osnovu činjenice da su i one bile sa njima u logoru; da iz izveštaja arhiva i Bezbednosno informativne agencije proizlazi da oni ne raspolažu dokumentacijom da su predlagači i njihova majka bili evidentirani kao ratni zločinci ili narodni neprijatelji, kao i da podatke o njima nemaju ni Arhiv Vojvodine, Arhiv Srbije, Arhiv Jugoslavije, Vojni arhiv, Istorijski arhiv Zrenjanin i Istorijski arhiv Pančevo; da u Arhivu Vojvodine nisu pronađeni podaci ni za svedoke A. B . i A . H, jer ovaj arhiv poseduje zbirke matičnih knjiga od 1779. do 1895. godine za Bačku i Banat, i to ne za sva mesta, a ne poseduje matične knjige posle 1895. godine, te da ni Istorijski arhiv Pančevo ne raspolaže ovakvom dokumentacijom; da je u dokumentu Vojne uprave za Banat, Bačku i Baranju Pov. 20/44 od 20. novembra 1944. godine upućenom Vojnoj oblasti za Banat i Vojnoj oblasti za Bačku i Baranju, u tački 1. navedeno da stav prema Nemcima treba da bude onakav kako su se oni odnosili prema našem narodu i našoj borbi, tako da bi Nemce trebalo upućivati u specijalne logore gde važi specijalni režim, a da sve mađarske pripadnike koji su na bilo koji način učestvovali u progonima slovenskog dela stanovništva na strani okupatora treba upućivati u logore zajedno sa Nemcima; da je izdata naredba Vrhovnog komandanta NOV i POJ o uspostavljanju vojne uprave za Banat, Bačku i Baranju, kojom je na tom području stvorena vojna uprava privremenog karaktera koja će trajati do oslobođenja zemlje; da je navedena Vojna uprava izdala ovlašćenje broj 129 od 10. januara 1945. godine kojim se ovlašćuje imenovani pukovnik da može na terenu Vojvodine da pregleda sve logore Nemaca i Nemica, mesta sa evakuisanim nemačkim stanovništvom, kao i mesta iz kojih nemačko stanovništvo nije evakuisano i da nadalje može po svom nahođenju da pojedina lica hapsi i odvodi sa sobom, odnosno da sve radi po svom nahođenju; da su svi pismeni dokaz ocenjeni u smislu člana 238. Zakona o parničnom postupku, a što se tiče overenih izjava samih predlagača, da je sud prihvatio da na ovakav način pribavi izjave i oceni ih kao iskaze predlagača kao parničnih stranaka, prihvatajući da bi zbog njihovih godina života bilo otežano da se ovaj dokaz izvede, imajući u vidu da oni ne žive u Republici Srbiji; da je sud izjave svedoka, pročitane tokom dokaznog postupka, prihvatio kao verodostojne dokaze, budući da tokom dokaznog postupka nisu predloženi dokazi iz kojih bi se utvrdile drugačije činjenice i nije utvrđeno da su ovi iskazi dati uz prisustvo mana u volji, tako da je na osnovu svih tih dokaza utvrdio ovakvo činjenično stanje; da kako je na osnovu dokaznog postupka utvrđeno da su predlagači i njihova pokojna majka bili u logorima u periodu od 11. novembra 1944. godine do 1. marta 1948. godine, za koje vreme je njihova pokojna majka obavljala i prinudni rad, samo zato što su bili lica nemačke nacionalnosti, na osnovu odluka najviših vojnih vlasti u to vreme, i to sve bez sudske ili administrativne odluke i bez ikakvih drugih inkriminišućih razloga, te da je očigledno da je do lišenja slobode i upućivanja u logor ovih lica došlo iz političkih razloga, vezano za njihovu nacionalnu pripadnost; da se prema članu 5. Zakona o rehabilitaciji, po sili zakona rehabilituju lica iz člana 1. stav 1. tačka 1) ovog zakona, čija su prava i slobode povređena do dana stupanja na snagu ovo zakona, bez su dske ili administrativne odluke; da kako je predlagačima zbog lišenja slobode - držanjem u logoru iz nacionalnih razloga, bez sudske ili administrativne odluke, povređeno pravo na slobodu kretanja, to je doneta odluka kao u izreci.

Osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Reh ž. 204/16 od 22. novembra 2016. godine preinačeno je rešenje Višeg suda u Pančevu Reh. 159/15 od 4. jula 2016. godine, tako što je odbijen predmetni zahtev za rehabilitaciju. U obrazloženju osporenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da je protivnik predlagača blagovremenom žalbom pobijao prvostepeno rešenje zbog pogrešno i nepotpuno utvrđenog činjeničnog stanja i pogrešne primene materijalnog prava; da u prvostepenom postupku nisu učinjene bitne povrede odredaba parničnog postupka, na koje ovaj sud kao drugostepeni, pazi po službenoj dužnosti, ali da je prvostepeni sud pogrešno ocen io isprave na kojima je zasnovao pobijanu odluku; da je prvostepeni sud pobijanu odluku zasnovao na overenim izjavama svedoka o tome da su zajedno sa predlagačima i pokojnom I. D . bili u radnim logorima, a da je protivnik predlagača osporio autentičnost ovih izjava; da je Apelacioni sud u Beogradu rešenjem Reh-ž. 246/15 od 2. decembra 2015. godine naložio prvostepenom sudu da u ponovnom postupku ispita autentičnost njihovih izjava, tako što će pribaviti podatke o tome da li su ta lica bila u radnim logorima; da je prvostepeni sud po službenoj dužnosti tražio sve te podatke, ali da iz dostavljenih izveštaja proizlazi da ni za jednog od tih lica ne postoje podaci o tome da su boravili u logorima, a da predlagači nisu dostavili, sem overenih izjava, bilo koju drugu ispravu iz koje bi proizlazilo da su oni i njihova majka boravili u logorima; da je prvostepeni sud, shodno odredbi člana 13. Zakona o rehabilitaciji, u obavezi da po službenoj dužnosti pribavlja dokaze, ali da ta dužnost ne oslobađa podnosioce zahteva obaveze dokazivanja činjenica na kojima zasnivaju svoj zahtev; da je odredbama člana 228. i člana 231. stav 2. Zakona o parničnom postupku propisano da je stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev, te da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, u ovom slučaju pravo na rehabilitaciju, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava; da je prvostepeni sud iscrpeo svoje mogućnosti da po službenoj dužnosti pribavlja dokaze, pa su u takvoj situaciji, primenom pravila o teretu dokazivanja, predlagači bili dužni da pruže dokaze u prilog svojih tvrdnji, što oni do okončanja postupka nisu učinili, na šta se žalbom protivnika predlagača osnovano ukazuje; da je prvostepeni sud pogrešnom ocenom navedenih akata Vojne uprave za Banat, Bačku i Baranju, kojima se uopšte ne ustanovljavaju logori za Nemce, već se načelno daju uputstva za postupanje sa Nemcima, bez bilo kakvog pominjanja logora, izveo nepravilan zaključak da su rehabilitanti kao Nemci bili u logorima, baš u onom periodu i na onim lokacijama kako je to u zahtevu za rehabilitaciju navedeno; da kako iz dokaza koje je sud po službenoj dužnosti pribavio ne proizlazi da su predlagači i njihova pokojna majka, niti lica koja su overila izjave o boravku u logorima, na kojima je sud, između ostalog, zasnovao svoju odluku, boravili u logorima, te kako ni predlagači na ovu okolnost tokom postupka nisu priložili ili predložili izvođenje drugih dokaza sem svojih overenih izjava i izjave četiri navedena svedoka iz 1954. godine, to predlagači nisu dokazali da su oni i njihova pokojna majka bili u logorima; da je prvostepeni sud svoju odluku zasnovao na ispravama koje je pogrešno cenio, pa je pogrešnom ocenom akata Vojne uprave za Banat, Bačku i Baranju zaključio da su rehabilitanti bili u logorima; da zbog izloženog nije osnovan predmetni zahtev za rehabilitaciju, te je pobijano rešenje preinačeno primenom odredbe člana 394. stav 1. tačka 2) Zakona o parničnom postupku.

4. Odredbama Ustava, na koje se pozivaju podnosioci ustavne žalbe, utvrđeno je načelo zabrane diskriminacije (član 21.), načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda (član 22.), zabrana ropstva, položaja sličnog ropstvu i prinudnog rada (član 26 .), pravo na slobodu i bezbednost (član 27.) , pravo na rehabilitaciju (član 35.) i načelo zakonitosti uprave (član 198. stav 1.) . Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja je i o dredba člana 32. stav 1. Ustava , kojom je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Zakonom o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) propisano je: da se ovim zakonom uređuju rehabilitacija i pravne posledice rehabilitacije lica koja su iz političkih, verskih, nacionalnih ili ideoloških razloga, lišena života, slobode ili drugih prava do dana stupanja na snagu ovog zakona: na teritoriji Republike Srbije bez sudske ili administrativne odluke (član 1. stav 1. tačka 1)); da se po sili zakona rehabilituju lica iz člana 1. stav 1. tač. 1) i 2) ovog zakona čija su prava i slobode povređena do dana stupanja na snagu ovog zakona, bez sudske ili administrativne odluke (član 5. stav 1.); da zahtev za rehabilitaciju naročito sadrži: podatke o licu čija se rehabilitacija zahteva, svojeručno potpisan i od nadležnog organa overen pristanak u slučaju iz člana 7. tačka 3) ovog zakona, opis povrede prava, kao i dokaze o opravdanosti zahteva (član 8.); da o zahtevu za rehabilitaciju odlučuje viši sud (član 10. stav 1.); da sud pribavlja dokaze i podatke od nadležnih državnih organa i organizacija, koji su dužni da ih na zahtev suda dostave u roku od 60 dana od dana prijema zahteva (član 13. stav 1.); da sud može i samostalno istraživati činjenice koje stranka nije iznela (član 13. stav 2.); da o zahtevu za rehabilitaciju lica iz člana 5. ovog zakona sud odlučuje u jednostranačkom postupku po pravilima vanparničnog postupka, uz obavezno prethodno pribavljanje mišljenja nadležnog višeg javnog tužioca (član 14. stav 1.); da u slučaju da se u mišljenju nadležnog višeg javnog tužioca osporava zahtev iz stava 1. ovog člana, dalji postupak će se nastaviti u skladu sa odredbom stava 3. ovog člana (član 14. stav 2.); da o zahtevima za rehabilitaciju lica iz člana 1. stav 1. tač. 3) i 4) ovog zakona, osim zahteva lica iz stava 1. ovog člana, sud odlučuje u dvostranačkom postupku po pravilima vanparničnog postupka, a kao drugi učesnik u postupku obavezno učestvuje Republika Srbija, koju zastupa nadležni viši javni tužilac(član 14. stav 3.); da se u postupku rehabilitacije ne primenjuju odredbe čl. 16, 23. i 24. Zakona o vanparničnom postupku (član 16.).

Zakonom o vanparničnom postupku („Službeni glasnik SRS“, br. 25/82 i 48/88 i „Službeni glasnik RS“, br. 46/95 - dr. zakon, 18/05 - dr. zakon, 85/12, 45/13 - dr. zakon, 55/14, 6/15 i 106/15 - dr. zakon) propisano je: da se po odredbama prvog dela ovog zakona postupa u svim pitanjima koja posebnim postupcima sadržanim u ovom zakonu nisu drukčije uređena, kao i u drugim vanparničnim stvarima, za koje posebnim zakonom nisu uređena pravila postupanja (član 30. stav 1.); da se u vanparničnom postupku shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku, ako ovim ili drugim zakonom nije drukčije određeno (član 30. stav 2.).

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 - Odluka US i 74/13 - Odluka US i 55/14) (u daljem tekstu: ZPP) je propisano: da sud odlučuje po svom uverenju, na osnovu savesne i brižljive ocene svakog dokaza zasebno, svih dokaza kao celine i na osnovu rezultata celokupnog postupka, koje će činjenice da uzme kao dokazane (član 8.); da je stranka dužna da iznese činjenice i predloži dokaze na kojima zasniva svoj zahtev ili kojim osporava navode i dokaze protivnika, u skladu sa ovim zakonom (član 228.); da ako sud na osnovu izvedenih dokaza (član 8) ne može sa sigurnošću da utvrdi neku činjenicu, o postojanju činjenice primeniće pravila o teretu dokazivanja (član 231. stav 1.); da stranka koja tvrdi da ima neko pravo, snosi teret dokazivanja činjenice koja je bitna za nastanak ili ostvarivanje prava, ako zakonom nije drugačije propisano (član 231. stav 2.); da stranka koja osporava postojanje nekog prava, snosi teret dokazivanja činjenice koja je sprečila nastanak ili ostvarivanje prava ili usled koje je pravo prestalo da postoji, ako zakonom nije drugačije propisano (član 231. stav 1.); da isprava koju je u propisanom obliku izdao nadležni državni i drugi organ u granicama svojih ovlašćenja, kao i isprava koju je u takvom obliku izdala, u vršenju javnih ovlašćenja, druga organizacija ili lice (javna isprava), dokazuje istinitost onoga što se u njoj potvrđuje ili određuje (član 238. stav 1.); da d okaznu snagu iz stava 1. ovog člana ima i druga isprava koja je posebnim propisima u pogledu dokazne snage izjednačena sa javnim ispravama (član 238. stav 2.); da je d ozvoljeno da se dokazuje da su u javnoj ispravi neistinito utvrđene činjenice ili da je isprava nepravilno sastavljena (član 238. stav 3.); da a ko sud posumnja u autentičnost isprave, može da zatraži da se o tome izjasni organ koji takvu ispravu izdaje (član 238. stav 4.); da a ko međunarodnim ugovorom nije drugačije predviđeno, strana javna isprava koja je propisno overena ima, pod uslovom uzajamnosti, istu dokaznu snagu kao i domaća javna isprava (član 239.); da će drugostepeni sud presudom da preinači prvostepenu presudu ako je prvostepeni sud pogrešno ocenio isprave ili posredno izvedene dokaze, a odluka prvostepenog suda je zasnovana isključivo na tim dokazima (član 394. stav 1. tačka 2)).

5. Ispitujući navode podnosilaca ustavne žalbe kojima ističu povredu „ustavnih prava“ zbog povrede pravila postupka i povrede zakona, a imajući u vidu razloge kojima obrazlažu takvu svoju tvrdnju, kao i činjenicu da se pozivaju na pravo na sudsku zaštitu iz člana 22. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci, u suštini, ukazuju da im je osporenim rešenjem povređeno prav o na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava , te je stoga osporeno rešenje i razmatrao sa stanovišta tog prava.

Ustavni sud i u ovoj ustavnosudskoj stvari najpre ukazuje da prilikom odlučivanja o ustavnoj žalbi ne može ocenjivati pravilnost zaključaka redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i načina na koji su sudovi primenili merodavno pravo, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje sudova u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno. U postupku po ustavnoj žalbi ne vrši se kontrola ocene dokaza, osim ako dokazi nisu cenjeni očigledno na štetu stranke koja je podnela ustavnu žalbu. U tom smislu, zadatak Ustavnog suda je da ispita da li je u tom postupku, od strane redovnih sudova, došlo do povrede ili uskraćivanja Ustavom garantovanih prava ili sloboda i da li je primena procesnog i/ili materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnosioca ustavne žalbe.

Nadalje, Ustavni sud ukazuje da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se osporena odluka mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku. Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu: Georgiadis protiv Grčke, broj predstavke 21522/93, od 29. maja 1997. godine, stav 43.). Obaveza obrazloženja sudske odluke, ipak, ne znači da se u odluci moraju dati detaljni odgovori na sve iznete argumente (u tom smislu je i stav Evropskog suda za ljudska prava izražen u presudi Van de Hurk protiv Holandije, broj predstavke 16034/90, od 19. aprila 1994. godine, stav 61.). Međutim, do povrede prava na pravično suđenje može doći ako sudovi ne utvrde i ne obrazlože ključne argumente za donošenje presude. Upravo u procesnoj situaciji kada sud više instance u postupku po žalbi svojom odlukom preinačava odluku suda niže instance postoji veći stepen obaveze suda više instance da detaljnije, jasnije, preciznije obrazloži svoju odluku. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da se osobenost pravnog stanovišta zauzetog u preinačavajućoj drugostepenoj odluci ogleda i u tome da razlozi dati u ovoj vrsti drugostepene odluke moraju da ukažu zašto se drugostepeni sud ne saglašava sa pravnim stanovištem koje je zauzeto u prvostepenoj odluci, odnosno razlozi dati u obrazloženju preinačavajuće odluke moraju na jasan i nedvosmislen način ukazati zašto je pogrešna ocena prvostepenog suda u pogledu spornog pravnog pitanja. Navedeno ima za cilj da samoj stranci u postupku bude poznato i jasno zašto se preinačava prvostepena odluka na njegovu štetu.

Prilikom razmatranja navoda ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je pošao od odredaba Zakona o rehabilitaciji, kojima je propisano da se po sili zakona rehabilituju lica iz člana 1. stav 1. tač. 1) i 2) ovog zakona čija su prava i slobode povređena do dana stupanja na snagu ovog zakona, bez sudske ili administrativne odluke (član 5. stav 1.) , kao i odredba člana 14. prema kojima je predviđeno da sud o zahtevu za rehabilitaciju lica iz člana 5. ovog zakona, u slučaju da se u mišljenju nadležnog višeg javnog tužilaštva osporava takav zahtev, u daljem postupku odlučuje u dvostranačkom postupku po pravilima vanparničnog postupka.

Kada je reč o procesnim aktivnostima koje sud i stranke preduzimaju sa ciljem utvrđenja pravno relevantnih činjenica za ocenu o osnovanosti zahteva o rehabilitaciji, Ustavni sud ukazuje da je odredbama člana 13. Zakona o rehabilitaciji ustanovljeno istražno načelo u postupku rehabilitacije, a koje podrazumeva obavezu suda da sam pribavlja relevantne dokaze i podatke od nadležnih državnih organa i organizacija, kao i mogućnost da samostalno istražuje činjenice koje stranka nije iznela. Sa druge strane, Ustavni sud naglašava da je podnosilac zahteva za rehabilitaciju, u skladu sa članom 8. Zakona o rehabilitaciji, u obavezi da u svom zahtevu navede opis povrede prava i dokaze o opravdanosti zahteva. Dakle, iako su zakonom propisana nešto šira istražna ovlašćenja suda u pogledu pribavljanja dokaza i utvrđivanja činjenica, po oceni Ustavnog suda, to ne znači da se u ovom postupku ne primenjuje i raspravno načelo. Naprotiv, podnosilac zahteva za rehabilitaciju je stranka koja ima obavezu da iznese sve relevantne činjenice na kojima zasniva svoj zahtev i da za to predloži odgovarajuće dokaze. Što se tiče svih drugih pravila dokazivanja, Ustavni sud nalazi da se da se u predmetnom postupku za rehabilitaciju, u skladu sa odredbom člana 30. stav 2. Zakona o vanparničnom postupku, shodno primenjuju odredbe Zakona o parničnom postupku.

Ustavni sud nalazi da u tom kontekstu treba posmatrati i da li je osporeno rešenje obrazloženo na način koji zadovoljava standarde pravičnog suđenja. Naime, potrebno je razmotriti da li je Apelacioni sud u Beogradu, imajući u vidu okolnosti konkretnog slučaja, utvrdio i obrazložio ključne argumente za donošenje preinačujuće odluke kojom je pravnosnažno odbio predmetni zahtev za rehabilitaciju.

Ustavni sud konstatuje da je prvostepeni sud usvojio predmetni zahtev za rehabilitaciju, ocenjujući da su ispunjeni uslovi za zakonsku rehabilitaciju. Pr ethodno je prvostepeni sud utvrdio da su predlagači zajedno sa svojom majkom, čija je rehabilitacija takođe tražena, u određenom vremenskom periodu bili u logorima, zbog nacionalne pripadnosti , a na osnovu odluka najviših vojnih vlasti, i to bez sudske ili administrativne odluke . Te činjenice sud je utvrdio ocenom izvedenih pismenih dokaza, u smislu člana 238. ZPP, ističući da je izjave svedoka sadržane u ispravama prihvatio kao verodostojne dokaze. Pri tome, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud u ponovnom postupku, postupajući po nalogu drugostepenog suda iz ukidajućeg rešenja, pokušao da od nadležnih javnih arhiva pribavi podatke o tome da li su i kada rehabilitanti, kao i svedoci A. B . i A . H, boravili u označenim logorima, odnosno izvode iz matičnih knjiga za navedene svedoke, ali da takve informacije nisu dobijene , budući da nadležni arhivi nisu raspolagali tim podacima.

Drugostepeni sud je osporenim rešenjem preinačio prvostepenu odluku, ocenjujući da je prvostepeni sud pogrešno ocenio isprave na kojima je zasnovao svoju odluku, saglasno odredbi člana 394. stav 1. tačka 2) ZPP. U osporenom rešenju navedeno je da iz izveštaja nadležnih arhiva, koje je prvostepeni sud tražio po službenoj dužnosti, proizlazi da ni za rehabilitante, niti za svedoke, ne postoje podaci o tome da su boravili u logorima, a da predlagači sem overenih izjava svedoka nisu predložili izvođenje drugih dokaza . Prethodno je konstatovano da je protivnik predlagača osporio autentičnost izjava svedoka. Zatim je istaknuto da je prvostepeni sud iscrpeo svoje mogućnosti da po službenoj dužnosti pribavlja dokaze, te je ocenjeno da su u takvoj situaciji, primenom pravila o teretu dokazivanja, predlagači bili dužni da pruže dokaze u prilog svojih tvrdnji, što oni nisu učinili, te da stoga nisu dokazali da su oni i njihova pokojna majka bili u logorima.

U vezi sa pravilima dokazivanja, Ustavni sud ističe da iz prvostepenog rešenja proizlazi da je prvostepeni sud priložene isprave u kojima su sadržane izjave svedoka cenio u smislu člana 238. ZPP, kojim je određeno koje to isprave imaju svojstvo javne isprave, kao i pitanje dokazne snage takve isprave , odnosno isprave koja je u p ogledu dokazne snage izjednačena sa javnim ispravama. Iz navedenog sledi da je prvostepeni sud ocenio da navedene isprave imaju dokaznu snagu javnih isprava, te ih je prihvatio kao verodostojne dokaze, s obzirom na to da tokom postupka nisu predloženi drugi dokazi na osnovu kojih bi se utvrdile drugačije činjenice. Ustavni sud ukazuje da se, prema članu 238. stav 1. ZPP, pretpostavlja da javna isprava dokazuje istinitost onoga što se u njoj potvrđuje ili određuje , a da prema članu 239. ZPP istu dokaznu snagu imaju i strane javne isprave, pod zakonom propisanim uslovima. Navedena zakonska pretpostavka je oboriva, te se u skladu sa odredbom člana 238. stav 4. ZPP u parnici može dokazivati da su činjenice koje sadrži isprava neistinito utvrđen e, ali teret dokazivanja je na stranci koja osporava istinitost sadržine javne isprave, u skladu sa pravilima o teretu dokazivanja. Sa druge strane, drugostepeni sud se nije izričito izjasnio o prirodi predmetnih isprava kao dokaznih sredstava u postupku, ali iz sadržine o sporenog rešenja proizlazi da sud nije smatrao da one imaju svojstvo javnih isprava, odnosno isprava koje su u pogledu dokazne snage izjednačene sa javnim ispravama. Naime, drugostepeni sud se pozvao na opšte odredbe o pravilima dokazivanja i teretu dokazivanja, sadržane u članu 228. i 231. stav 2. ZPP, ocenjujući da su predlagači bili dužni da pruže dokaze u prilog svojih tvrdnji, a što oni nisu učinili.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da su predlagači u predmetnom postupku dostavili dve isprave, i to jednu stranu ispravu iz 1954. godine , u kojoj su sadržane izjave pod zakletvom, date od strane dva lica , pred javnim beležnikom , kao i jednu domaću ispravu iz 1953. godine, u kojoj su sadržane izjave dva lica i koja je overena od strane suda , a sve to u prilog tvrdnji da su oni zajedno sa svojom majkom boravili u navedenim logorima u određenom vremenskom periodu, Ustavni sud nalazi da drugostepeni sud u osporenom rešenju nije izneo dovoljne i jasne razloge za svoju ocenu o prirodi predmetnih isprava . Naime, drugostepeni sud , iako je zauzeo drugačije pravno stanovište o svojstvu predmetnih isprava kao dokaznog sredstva u postupku, nije izneo bilo kakve razlog e zašto je pogrešna oce na prvostepenog suda o tom pravnom pitanju. Ovo je posebno od značaja ako se ima u vidu da je zakonom ustanovljena pretpostavka da je sadržaj javne isprave istinit , a da u slučaju osporavanja njene istinitosti, teret dokazivanja snosi stranka koja to osporava. Takođe, nezavisno od toga što je drugostepeni sud propustio da navede razloge zbog kojih smatra da predmetne isprave nemaju svojstvo isprava u smislu člana 238. ZPP , upitno je i da li je drugostepeni sud u dovoljnoj meri obrazložio svoju ocenu o njihovoj dokaznoj snazi . Iz obrazloženja osporenog rešenja moglo bi se zaključiti da ukoliko se radi o privatnim ispravama dovoljno je da protivnik predlagača ospori njihovu istinitost, pa da sud oceni da one nemaju dokaznu snagu, odnosno da njihov sadržaj nije istinit. Pri tome, Ustavni sud konstatuje da je drugostepeni sud takvu ocenu zasnovao i na činjenici da iz izveštaja nadležnih javnih arhiva proizlazi da za rehabilitante, kao i svedok e, ne postoje podaci o tome da su boravili u logorima. Međutim, iz činjenica utvrđenih u prvostepenom rešenju sledi da nadležni javni arhivi uopšte nemaju podatke o označenim logorima i licima koja su boravila u njima. Po oceni Ustavnog suda, ukoliko ne postoji evidencija lica koja su boravila u određenim logorima u javnim arhivima, drugostepeni sud je morao izneti razloge zbog kojih nije prihvatio dokaznu vrednost predmetnih isprava u kojima su sadržane izjave četiri svedoka , a ne a priori izvesti takav zaključak zbog n epostojanja podataka u nadležnim arhivima. U suprotnom, u slučaju nepostojanja takve evidencij e, postavlja se pitanje da li je moguće i kojim to drugim dokaznim sredstvima dokazivati postojanje činjenice da je neko lice boravilo u logoru. Ovo posebno ako se ima u vidu da se radi o bo ravku rehabilitanata u logorima pre skoro 70 godina, i to bez su dske ili administrativne odluke.

Pored toga, drugostepeni sud je našao da je prvostepeni sud pogrešno ocenio i akte Vojne uprave za Banat, Bačku i Baranju i izveo nepravilan zaključak da su rehabilitanti kao Nemci bili u logorima baš u onom periodu i na onim lokacijama, kako je t o u zahtevu za rehabilitaciju navedeno. Ustavni sud ukazuje da iz sadržine prvost epenog rešenja ne proizlazi da je sud na osnov u predmetnih akata utvrdio konkretne činjenice o boravku u logorima , već naprotiv, da je utvrdio motive zbog kojih su rehabilitanti bili lišeni slobode i boravili u logorima – zato što su bili lica nemačke nacionalnosti, kao i da su lišeni slobode na osnovu odluka najviših vojnih vlasti u to vreme. Zatim, drugostepeni sud je konstatovao da se aktima vojnih vlasti ne ustanovljavaju logori, već se načelno daju uputstva za postupanje sa Nemcima, bez bilo kakvog pominjanja logora, iako iz činjenica utvrđenih u prvostepenom postupku nesumnjivo proizlazi da se u tim aktima pominju logori. Tako je u postupku utvrđeno da je u predmetnim aktima navedeno: „ da bi Nemce trebalo upućivati u specijalne logore gde važi specijalni režim“ i „da se ovlašćuje pukovnik … da može na terenu Vojvodine da pregleda sve logore Nemaca i Nemica“. Stoga, Ustavni sud nalazi da drugostepeni sud nije izneo ustavnopravno prihvatljive razloge za takvu svoju ocenu.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da osporeno rešenje Apelacionog suda u Beogradu Reh ž. 204/16 od 22. novembra 2016. godine nije obrazloženo na način koji zadovoljava standarde prava na pravično suđenje.

6. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je osporenim rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Reh ž. 204/16 od 22. novembra 2016. godine povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje, pa je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Po oceni Ustavnog suda, u konkretnom slučaju, posledice utvrđene povrede prava su takve prirode da se mogu otkloniti s amo poništajem osporenog rešenja i određivanjem da Apelacioni sud u Beogradu u ponovnom postupku donese novu odluku o žalbi protivnika predlagača izjavljenoj protiv rešenja Višeg suda u Pančevu Reh. 159/15 od 4. jula 2016. godine. Stoga je, primenom odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučeno kao u tački 2. izreke.

Ustavni sud napominje da ovom odlukom ne prejudicira odluku redovnog suda o tome da li je predmetni zahtev za rehabilitaciju osnovan, jer će odluku o tome doneti nadležan sud, primenom merodavnog prava.

S obzirom na to da je iz napred navedenih razloga Ustavni sud utvrdio povredu prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i da je odredio ponovno odlučivanje o predmetnoj žalbi, to nije posebno razmatrao povredu drugih ustavnih načela i prava, na koje podnosioci ukazuju u ustavnoj žalbi.

7. Saglasno svemu navedenom, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u postupku rehabilitacije

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti