Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja žalbu zbog parničnog postupka trajanja 25 godina, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku. Podnosiocima se dodeljuje naknada nematerijalne štete od po 2.400 evra, dok se deo žalbe protiv sudskih odluka odbacuje kao nedopušten.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Lidija Đukić, dr Vladan Petrov, Tatjana Đurkić i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Z . M . i D . M, oboje iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. maja 2023. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Z . M . i D . M . i utvrđuje d a je u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 2162/12 povređeno pravo podnosilaca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo Z . M . i D. M . na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 2.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuj e na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. Z. M . i D . M, oboje iz Novog Sada, podneli su Ustavnom sudu, 1. februara 2019. godine, preko punomoćnika A. V, advokata iz Novog Sada, ustavnu žalbu protiv presude Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4881/93 od 18. januara 2005. godine, rešenja Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1787/05 od 9. maja 2007. godine, presude Privrednog suda u Novom Sadu P. 2162/12 od 24. jula 2015. godine i presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5254/17 od 6. decembra 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije. Istovremeno, podnosioci ustavne žalbe su istakli i povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32, stav 1. Ustava.

Iznoseći detaljno tok parničnog postupka koji je započeo 1993. godine pred Opštinskim sudom u Novom Sadu, a koji je pravnosnažno okončan u predmetu Privrednog suda u Novom sadu P. 2162/12, podnosioci ustavne žalbe navode da je predmetna parnica trajala 25 godina, čime im je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Zbog učinjene povrede prava na suđenje u razumnom roku. traže da im Ustavni sud utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

Zahtev podnosilaca ustavne žalbe u odnosu na osporene sudske odluke odnosi se samo na utvrđenje povrede prava na pravično suđenje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njihovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, povodom istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku, izvršio uvid u spise predmeta Privrednog suda u Novom Sadu P. 2162/12, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilac S. “T.“ iz Novog Sada je 19. februara 1993. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tuženih Z . M . i D . M , ovde podnosilaca ustavne žalbe, kojom je tražio da sud raskine ugovor o udruživanju sredstava za atelje br. 01-1360/1-1991 od 23. avgusta 1991. godine koji su zaključile parnične stranke i da tuženi predaju u posed atelje koji se nalazi u Ulici S. br. 57 u Novom Sadu. Predmet je zaveden pod brojem P. 1383/93.

Ustavni sud je, uvidom u spise predmeta , utvrdio da je tužilac u toku postupka više puta preinačavao tužbu dodajući zahteve kojima je tražio da mu tuženi naknade materijalnu štetu na ime izgubljene dobiti za korišćenje spornog ateljea, da ga sud obaveže da istovremeno pri primopredaji ateljea vrati tuženima uplaćena sredstva na ime vrednosti 4,34 m2 ove nepokretnosti, kao i da isplati tuženima odgovarajući novčani iznos na ime radova koji su izveli na ateljeu.

Tuženi-protivtužioci, ovde podnosioci ustavne žalbe, podneli su 7. juna 1993. godine prvostepenom sudu protivtužbu protiv tužioca-protivtuženog, radi utvrđenja prava svojine na spornom ateljeu. Predmet je u međuvremenu dobio novi broj P. 4881/93.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 4881/93 od 26. oktobra 1993. godine odredio da se izvede dokaz veštačenjem na okolnost visine duga tuženih za otplatu ateljea i imenovao za veštaka T.S. Imenovani sudski veštak je 30. decembra 1994. godine dostavio prvostepenom sudu traženi nalaz i mišljenje.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem P. 4881/93 od 18. aprila 1995. godine odredio da se izvede dokaz veštačenjem na okolnost kvaliteta izvedenih radova prema građevinskom projektu i utvrđivanja svih nedostataka u pogledu izvedenih radova. Za izvođenje ovog veštačenja imenovan je veštak Z.S. koji je nalaz i mišljenje prvostepenom sudu dostavio 16. jula 1998. godine.

Prvostepeni sud je rešenjem P. 4881/93 od 7. marta 2000. godine odredio da se izvede dokaz veštačenjem na okolnost revalorizacije visine uplata koje su izvršili tuženi za kupovinu ateljea i imenovao za veštaka V.P. Navedeni veštak je 2. avgusta 2001. godine dostavio Opštinskom sudu u Novom Sadu traženi nalaz i mišljenje.

Opštinski sud u Novom Sadu je 18. januara 2005. godine doneo osporenu presudu P. 4881/93, kojom je odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužioca-protivtuženog i protivtužbeni zahtev tuženih- protivtužilaca.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Okružni sud u Novom Sadu je 9. maja 2007. godine doneo osporeno rešenje Gž. 1787/05, kojim je ukinuo prvostepenu presudu i vratio predmet Opštinskom sudu u Novom Sadu na ponovno postupanje i odlučivanje. U ponovnom postupku predmet je zaveden pod brojem P. 3848/07.

Osnovni sud u Novom Sadu je početkom 2010. godine nakon formiranja nove mreže sudova preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovoj pravnoj stvari i predmet je zaveden pod brojem P. 391/10.

Osnovni sud u Novom Sadu je 30. novembra 2010. godine doneo rešenje P. 391/10, kojim je odredio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari, imajući u vidu da je rešenjem Privrednog suda u Novom Sadu St. 213/10 od 15. aprila 2010. godine otvoren stečajni postupak nad tužiocem-protivtuženim.

Stečajni upravnik tužioca-protivtuženog je podneskom od 25. jula 2012. godine obavestio prvostepeni sud da preuzima postupak i tražio da se nastavi sa postupanjem u ovoj parnici. Prvostepeni sud je 29. avgusta 2012. godine doneo rešenje P. 391/10, kojim je nastavio postupak u ovoj pravnoj stvari i odredio da će se predmet dalje voditi pod brojem P. 6705/12.

Osnovni sud u Novom Sadu se rešenjem P. 6705/12 od 29. avgusta 2012. godine oglasio stvarno i mesno nenadležnim za postupanje u ovoj pravnoj stvari i odredio da će se spisi predmeta po pravnosnažnosti ovog rešenja dostaviti Privrednom sudu u Novom Sadu, kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Privredni sud u Novom Sadu je po prijemu spisa formirao predmet P. 2162/12. Osporenom presudom P. 2162/12, koja je doneta 24. jula 2015. godine , prvostepeni sud je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca- protivtuženog kojim je tražio da sud raskine navedeni ugovor koji su zaključile parnične stranke; u stavu drugom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca- protivtuženog kojim je tražio da mu tuženi- protivtužioci predaju u posed atelje koji je bio predmet ugovora; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca- protivtuženog kojim je tražio da mu tuženi- protivtužioci naknade materijalnu štetu na ime izgubljene dobiti za korišćenje ateljea; u stavu četvrtom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca- protivtuženog kojim je tražio da ga sud obaveže da istovremeno pri primopredaji ateljea vrati tuženima- protivtužiocima uplaćena sredstva na ime vrednosti 4,34 m2 predmetne nepokretnosti; u stavu petom izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužioca- protivtuženog kojim je tražio da ga sud obaveže da istovremeno pri primopredaji ateljea isplati tuženima- protivtužiocima odgovarajući novčani iznos na ime radova koji su izveli na ateljeu; u stavu šestom izreke odbio kao neosnovan protivtužbeni zahtev tuženih- protivtužilaca kojim su tražili da se utvrdi da su oni po osnovu navedenog ugovora stekli pravo svojine sa udelima od ½ na spornom ateljeu; u stavu sedmom izreke odlučio da svaka stranka snosi svoje troškove postupka.

Prvostepeni sud je 9. oktobra 2015. godine, nakon prijema žalbi parničnih stranaka, dostavio spise predmeta Privrednom apelacionom sudu radi daljeg postupanja.

Privredni apelacioni sud je 24. maja 2017. godine doneo rešenje Pž. 6266/15, kojim je vratio spise predmeta prvostepenom sudu radi odlučivanja o prekidu postupka, ističući da je tužilac na osnovu rešenja o zaključenju stečajnog postupka Privrednog suda u Novom Sadu St. 213/10 od 21. jula 2016. godine brisan iz registra privrednih subjekata i da je istim rešenjem stečajni postupak nastavljen nad stečajnom masom ovde tužioca-protivtuženog.

Privredni sud u Novom Sadu je rešenjem P. 2162/12 od 20. juna 2017. godine utvrdio prekid postupka u ovoj pravnoj stvari i odredio da će se postupak nastaviti kada ga preuzme pravni sledbenik tužioca-protivtuženog.

Prvostepeni sud je rešenjem P. 2162/12 od 21. avgusta 2017. godine nastavio postupak u ovoj pravnoj stvari i odredio da se spisi predmeta po pravnosnažnosti ovog rešenja dostave Privrednom apelacionom sudu radi odlučivanja o žalbama, ističući da je Stečajna masa S. “T.“ iz Novog Sada u stečaju registrovana kao pravni sledbenik tužioca.

Odlučujući o žalbama parničnih stranaka, Privredni apelacioni sud je 6. decembra 2018. godine doneo osporenu presudu Pž. 5254/17, kojom je: u stavu prvom izreke odbio kao neosnovanu žalbu tužioca-protivtuženog i potvrdio prvostepenu presudu u stavovima prvom, drugom, trećem i sedmom izreke; u stavu drugom izreke ukinuo prvostepenu presudu u stavovima četvrtom i petom izreke i u tom delu odbacio tužbu kao nedozvoljenu; u stavu trećem izreke odbio kao neosnovanu žalbu tuženih- protivtužilaca i potvrdio prvostepenu presudu u stavovima šestom i sedmom izreke; u stavu četvrtom izreke odbio zahteve parničnih stranaka kojima su tražili troškove drugostepenog postupka.

Takođe, Ustavni sud je uvidom u spise predmeta utvrdio da je u ovoj pravnoj stvari sedam ročišta za glavnu raspravu odloženo iz razloga koji se mogu staviti na teret podnosiocima ustavne žalbe (nedolazak na ročište uredno pozvanih tuženih-protivtužilaca ili njihovog punomoćnika, odlaganje ročišta na predlog tuženih- protivtužilaca ili njihovog punomoćnika).

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju se povredu ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na trajanje sudskog postupka u kome su podnosioci ustavne žalbe imali svojstvo tuženih-protivtužilaca, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak koji je predmet ustavne žalbe pokrenut 19. februara 1993. godine, podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu i da je pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Privrednog apelacionog suda Pž. 5254/17 od 6. decembra 2018. godine.

Vezano za period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud i ovom prilikom ukazuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud, saglasno usvojenoj praksi, nalazi da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe do pravnosnažnog okončanja postupka.

U kontekstu prethodno navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao 25 godina i devet meseci.

Uvažavajući da je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, kao što su složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud ocenjuje bi, da u situaciji kada je sudski postupak trajao duže od 25 godina, jedino postojanje objektivnih, zakonskih nemogućnosti da se u dužem vremenskom periodu vodi postupak ili značajan doprinos samog podnosioca ustavne žalbe odugovlačenju postupka, mogao biti ustavnopravno osnovan razlog koji bi bio od značaja za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku. Primenjujući navedeno na konkretni slučaj, Ustavni sud je utvrdio, prvo, da je parnični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom, iz zakonom predviđenih razloga, bio u prekidu ukupno dve godine, i to godinu i devet meseci zbog otvaranja stečajnog postupka nad tužiocem- protivtuženim (od 30. novembra 2010. godine do 29. avgusta 2012. godine kada je nastavljen nakon obaveštenja stečajnog upravnika da preuzima postupak i traži njegov nastavak) i tri meseca zbog donošenja rešenja o zaključenju stečaja, brisanju stečajnog dužnika iz Registra privrednih subjekata i nastavka stečajnog postupka nad stečajnom masom tužioca- protivtuženog (od 24. maja do 21. avgusta 2017. godine). Sa druge strane, Ustavni sud je utvrdio da tokom trajanja čitavog postupka, dakle za 25 godina i devet meseci, podnosioci ustavne žalbe snose odgovornost za samo sedam neodržanih ročišta za glavnu raspravu, što je okolnost koja je od uticaja na utvrđivanje visine naknade nematerijane štete, ali ne i za ocenu osnovanosti ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na suđenje u razumnom roku. Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da nesporna složenost i brojnost pitanja koja je tokom postupka trebalo raspraviti ne može opravdati dužinu ovog parničnog postupka, već je njegovo očigledno prekomerno trajanje prevashodno posledica nedelotvornog postupanja nadležnih sudova.

Na osnovu svega izloženog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocima ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Privrednim sudom u N ovom Sadu u predmetu P. 2162/12 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 i 10/23 ), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosilaca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete svakom u iznosu od po 2.400 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju su podnosioci ustavne žalbe pretrpeli zbog učinjene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti koje su od uticaja u ovoj ustavnopravnoj stvari. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu naknadu za povredu prava koju su podnosioci pretrpeli zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu određeni doprinos podnosilaca ustavne žalbe trajanju postupka, koji se ogleda u tome da je sedam ročišta za glavnu raspravu odloženo iz razloga koji se njima mogu staviti na teret, kao i činjenicu da je postupak, iz zakonom predviđenih razloga bio u prekidu ukupno dve godine. Takođe, Ustavni sud je donoseći odluku o visini naknade nematerijalne štete imao u vidu i postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje u ovoj ustavnopravnoj stvari u delu u kome se osporavaju pojedinačni akti koji su doneti u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud je najpre konstatovao da ustavna žalba suštinski ne sadrži ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, istaknuta povreda ustavnog prava obrazlaže u odnosu na svaku od osporenih sudskih odluka. Štaviše, podnosioci ustavne žalbe osporavaju sudske odluke koje su donošene tokom parničnog postupka , i to presudu Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4881/93 od 18. januara 2005. godine koja je ukinuta osporenim rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1787/05 od 9. maja 2007. godine, čime je uklonjena iz pravnog poretka, te ne može ni biti predmet ustavne žalbe, kao što to ne može biti ni navedeno rešenje Okružnog suda u Novom Sadu, budući da tim rešenjem nije konačno odlučeno o pravima i obavezama podnosilaca ustavne žalbe.

Imajući u vidu navedeno, a budući da u odnosu na osporene presude Privrednog suda u Novom Sadu i Privrednog apelacionog suda podnosioci ne navode nijedan ustavnopravni razlog kojim bi sa stanovišta ustavnih jemstava prava na pravično suđenje osporili odluke nadležnih sudova kojima je prav nosnažno odbijen njihov protivtužbeni zahtev da im se utvrdi pravo svojine na predmetnoj nepokretnosti koju su teretnim pravnim poslom otuđili još 1995. godine i koja je predata kupcu na osnovu pravnosnažnog sudskog poravnanja 1998. godine, a koji je njome dalje raspolagao u korist novog sticaoca, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u delu kojim se osporavaju presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 4881/93 od 18. januara 2005. godine, rešenje Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 1787/05 od 9. maja 2007. godine, presuda Privrednog suda u Novom Sadu P. 2162/12 od 24. jula 2015. godine i presuda Privrednog apelacionog suda Pž. 5254/17 od 6. decembra 2018. godine, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka. Stoga je, u odnosu na osporene pojedinačne akte, Ustavni sud rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Na osnovu svega navedenog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti