Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje skoro 12 godina, kao i u povezanom izvršnom postupku. Dosuđena je naknada nematerijalne štete i naloženo je hitno postupanje sudova.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi D. R. iz V, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 22. januara 2014. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba D. R. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 1635/02, a nakon toga pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 18502/10 i u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu I. 15196/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se nadležnim sud ovima da preduzm u sve neophodne mere kako bi se postupci iz tačke 1. okonča li u najkraćem roku.

3. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. D. R. iz V. je 7. marta 2011. godine, preko punomoćnika P. S, advokata iz B, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i to suđenje u razumnom roku, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. Ustava Republike Srbije, u parničnom i izvršnom postupku koji se vode pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetima P. 18502/10 i I. 15196/10.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je još 5. marta 2002. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu, radi naknade štete, protiv tuženog Z.V; da je delimičnom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1635/02 od 14. aprila 2005. godine usvojen tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete; da je Okružni sud u Novom Sadu rešenjem Gž. 2971/05 od 14. septembra 2005. godine ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak; da je u ponovnom postupku Opštinski sud u Novom Sadu delimičnom presudom P. 2122/09 od 22. septembra 2009. godine usvojio tužbeni zahtev za naknadu nematerijalne štete; da je Apelacioni sud u Novom Sadu doneo presudu Gž. 7283/10 od 25. avgusta 2010. godine protiv koje je tuženi podneo zahtev za zaštitu zakonitosti; da su spisi dostavljeni Vrhovnom kasacionom sudu radi odlučivanja o zahtevu za zaštitu zakonitosti, zbog čega je postupak za naknadu materijalne štete koji se vodi pred Osnovnim sudom u Novom Sadu praktično „blokiran“; da je podnositeljka kao izvršni poverilac pokrenula izvršni postupak na osnovu pravnosnažne delimične drugostepene presude; da je Osnovni sud u Novom Sadu doneo rešenje o izvršenju I. 15196/10 od 30. novembra 2010. godine protiv koga je izvršni dužnik Z.V. izjavio prigovor i dalje u izvršnom postupku sud nije odlučivao; da su joj zbog takvog postupanja nadležnih sudova povređena označena ustavna prava.

Podnositeljka zahteva da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i naloži Osnovnom sudu u Novom Sadu postupanje u parničnom predmetu P. 18502/10 odnosu na ostali deo tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete kao i u izvršnom predmetu I. 15196/10. Zahteva i naknadu štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pr avna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) je po svojoj sadržini identična odredbi člana 170. Ustava, dok je odredbom člana 82. stav 2. Zakona propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 18502/10 i I. 15196/10, utvrdio činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

- Uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu P. 18502/10 utvrđeno je sledeće:

Podnositeljka ustavne žalbe je 5. marta 2002. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Novom Sadu protiv tuženog Z.V, radi naknade štete. Predmet je dobio broj P. 1635/02. Tužbeni zahtev je preciziran 11. jula 2003. godine.

Pred Opštinskim sudom u Novom Sadu bilo je održano devet ročišta za glavnu raspravu, dok dva ročišta nisu bila održana iz procesnih razloga.

Na ročištima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, saslušanjem više svedoka, veštačenjem od strane veštaka medicinske struke, veštaka psihologa i veštaka kinologa.

Delimičnom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1635/02 od 14. aprila 2005. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev, pa je obavezan tuženi da tužilji isplati na ime naknade nematerijalne štete, i to: iznos od 200.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti, iznos od 120.000,00 dinara na osnovu pretrpljenog straha, iznos od 150.000,00 dinara na ime pretrpljenih fizičkih bolova i iznos od 150.000,00 dinara za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti, sve sa zakonskom zateznom kamatom počev od 14. aprila 2005. godine; preostali deo tužbenog zahteva je odbijen kao neosnovan, i to na ime naknade nematerijalne štete po osnovu pretrpljenog straha preko dosuđenog iznosa od 120.000,00 dinara do traženog iznosa od 150.000,00 dinara i na ime pretrpljenih duševnih bolova zbog naruženosti preko dosuđenog iznosa od 150.000,00 dinara pa do traženog iznosa od 200.000,00 dinara, s tim što je određeno da će se o nepresuđenom delu tužbenog zahteva odlučiti posebnom odlukom.

U odlučivanju o žalbi tuženog izjavljenoj protiv navedene prvostepene presude, rešenjem Okružnog suda u Novom Sadu Gž. 2971/05 od 14. septembra 2005. godine žalba tuženog je usvojena, ukinuta je presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1635/02 od 14. aprila 2005. godine i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje. Tužbeni zahtev je preciziran 20. juna 2006. godine i 3. decembra 2007. godine.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom održano je deset ročišta, dok osam ročišta nije bilo održano, i to: pet iz procesnih razloga, dva zbog mogućnosti eventualnog dogovora između parničnih stranaka, jedno jer spis predmeta nije vraćen od strane Medicinskog fakulteta u Novom Sadu.

Na ročištima su pročitani spisi predmeta i izvedeni su dokazi saslušanjem više svedoka, saslušanjem parničnih stranaka, kontrolnim veštačenjem od strane sudsko medicinskog odbora Medicinskog fakulteta u Novom Sadu, kao i saslušanjem veštaka.

Podneskom od 27. novembra 2006. godine podnositeljka je proširila tužbu i na B.V, suprugu tuženog, i na O.V, sina tuženog i taj predmet je dobio broj P. 8677/06.

Opštinski sud u Novom Sadu je rešenjem od 16. januara 2007. godine odredio spajanje postupaka P. 1653/02 i P. 8677/06 i da će se dalji postupak voditi pod brojem P. 1653/02.

Na saglasan predlog parničnih stranaka, rešenjem suda od 27. juna 2008. godine određen je prekid postupka, a 10. marta 2009. godine postupak je nastavljen i predmet je dobio broj P. 2122/09. Tužilja je 2. jula 2009. godine precizirala tužbeni zahtev.

Delimičnom presudom Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2122/09 od 22. septembra 2009. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev, te je obavezan tuženi Z.V, da isplati tužilji na ime naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od 200.000,00 dinara, za pretrpljene bolove i strah po 100.000,00 dinara, za naruženost 80.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, dok je preko dosuđenog do traženog iznosa tužbeni zahtev u odnosu na tuženog Z.V. odbijen, dok je tužbeni zahtev u odnosu na tužene B.V. i O.V.odbijen u celosti i određeno je da će se posebnom odlukom odlučiti o nepresuđenom delu tužbenog zahteva.

Protiv navedene odluke žalbu su izjavili tužilja i tuženi Z.V, a žalba tuženih B.V. i V.O. se smatrala predlogom za donošenje rešenja o troškovima postupka i presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7283/10 od 25. avgusta 2010. godine, u stavu prvom izreke, žalba tužilje je delimično usvojena, pa je presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2122/09 od 22. septembra 2009. godine preinačena u pobijanom odbijajućem delu, tako što je obavezan tuženi Z.V. da tužilji isplati na ime naknade nematerijalne štete, pored iznosa koji su dosuđeni prvostepenom presudom, za pretrpljene duševne bolove zbog umanjenja životne aktivnosti iznos od još 80.000,00 dinara, na ime pretrpljenih fizičkih bolova iznos od još 5.000,00 dinara na ime pretrpljenog straha iznos od još 5.000,00 dinara, sve sa zakonskom zateznom kamatom na ove iznose počev od 22. septembra 2009. godine do isplate, dok je u preostalom pobijanom nepreinačenom delu žalba tužilje odbijena i prvostepena presuda potvrđena; u stavu drugom izreke žalba tuženog Z.V. je delimično usvojena, pa je presuda Opštinskog suda u Novom Sadu P. 2122/09 od 22. septembra 2009. godine preinačena u pobijanom usvajajućem delu odluke o naknadi štete za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti, tako što je obaveza tuženog Z.V. za isplatu naknade nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti snižena sa iznosa od 80.000,00 dinara na iznos od 56.000,00 dinara, na koji iznos je tuženi dužan platiti zakonsku zateznu kamatu tužilji, počev od 22. septembra 2009. godine pa do isplate; u stavu trećem izreke odbijen je zahtev tužilje za naknadu nematerijalne štete za pretrpljene duševne bolove zbog naruženosti u iznosu od 24.000,00 dinara, kao i u delu zahteva za zakonsku zateznu kamatu na ovaj iznos; u stavu četvrtom izreke žalba tuženog Z.V. je u preostalom delu odbijena, a prvostepena presuda je u pobijanom usvajajućem nepreinačenom delu potvrđena;u stavu petom izreke određeno je da se žalba tuženih B.V. i O.V. smatra se predlogom za donošenje rešenja o troškovima postupka.

Tuženi Z.V. je 16. novembra 2010. godine podneo Vrhovnom kasacionom sudu zahtev za zaštitu zakonitosti protiv drugostepene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7283/10 od 25. avgusta 2010. godine i rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Gzz1. 18/11 od 19. januara 2011. godine odbačen je kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti tuženog Z.V. izjavljen protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7283/10 od 25. avgusta 2010. godine.

Zatim je u postupku za odlučivanje o preostalom delu tužbenog zahteva predmet od 2010. godine bio u nadležnosti Osnovnog suda u Novom Sadu, gde se vodio pod brojem P. 18502/10 i pred tim sudom je održano tri ročišta za glavnu raspravu na kojima su saslušane parnične stranke i pročitani su spisi predmeta sa svom pismenom dokumentacijom.

Podnositeljka je 10. juna i 5. oktobra 2011. godine precizirala tužbeni zahtev.

Presudom Osnovnog suda u Novom Sadu P. 3058/12 od 16. januara 2012. godine odlučeno je o preostalom delu tužbenog zahteva, tako što je odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje kojim traži da se obaveže tuženi da joj na ime izgubljene zarade isplati mesečno iznos od 6.000,00 dinara za period od 28. septembra do 11. septembra 2003. godine, sa zakonskom zateznom kamatom od dospeća svakog pojedinačnog mesečnog iznosa do konačne isplate, da se obaveže tuženi da joj na ime novčane rente plaća mesečni iznos jednak novčanoj razlici između minimalne zarade u Republici Srbiji utvrđene za taj mesec i iznosa od 30% invalidske penzije tužilje isplaćene za taj mesec od strane Filijale fonda penzijsko-invalidskog osiguranja Novi Sad počev od 12. septembra 2003. godine pa do dana veštačenja, da neisplaćene obroke plati odjednom sa valutom plaćanja tog datuma do petog u mesecu za prethodni mesec sa zakonskom zateznom kamatom za svaki neisplaćeni mesečni iznos od dospelosti do konačne isplate, te da se obaveže tuženi da tužilji isplati kapitaliziranu rentu u jednom obroku počev od tog dana do 14. septembra 2015. godine, a u slučaju docnje sa zakonskom zateznom kamatom od tog dana do konačne isplate na ceo neisplaćeni iznos te, da se obaveže tuženi da tužilji na ime materijalne štete isplati, i to: na ime troškova lečenja iznos od 47.091,11 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 25. marta 2003. godine do konačne isplate, iznos od 8.695,59 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 22. juna 2009. godine do konačne isplate, iznos od 9,416,60 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 26. januara 2011. godine do konačne isplate, iznos od 5.214,98 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 27. septembra 2011. godine do konačne isplate, na ime troškova prevoza iznos od 19.924,40 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 26. marta 2002. godine do konačne isplate, iznos od 8.000,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 25. februara 2008. godine, do konačne isplate, iznos od 1.280,00 dinara, sa zakonskom zateznom kamatom od 9. decembra 2010. godine pa do konačne isplate, te da se obaveže tuženi da tužilji naknadi troškove parničnog postupka; zahtev tužilje kojim traži da se oslobodi od plaćanja troškova postupka je usvojen.

Protiv navedene prvostepene presude podnositeljka je izjavila žalbu Apelacionom sudu u Novom Sadu 10. maja 2012. godine, dok je tuženi izjavio žalbu 7. maja 2012. godine.

Predmet se od 29. maja 2012. godine nalazi u Apelacionom sudu u Novom Sadu u postupku odlučivanja o žalbama parničnih stranaka.

- Uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Novom Sadu I. 15196/10 utvrđeno je sledeće:

Podnositeljka ustavne žalbe je, kao izvršna poverilja, 25. oktobra 2010. godine Osnovnom sudu u Novom Sadu podnela predlog za izvršenje protiv izvršnog dužnika Z.V, na osnovu pravnosnažne presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 7283/10 od 25. avgusta 2010. godine, kojom je odlučeno o delu tužbenog zahteva, i to izvršenjem na nepokretnosti izvršnog dužnika. Zaključkom Osnovnog suda u Novom Sadu I. 15196/10 od 30. oktobra 2010. godine naloženo je izvršnom poveriocu da tačno navede nepokretnosti izvršnog dužnika na kojima predlaže izvršenje. Postupajući po navedenom zaključku izvršnog suda, podnositeljka je 30. novembra 2010. godine podnela dopunu predloga za izvršenje i Osnovni sud u Novom Sadu je rešenjem I. 15196/10 od 30. novembra 2010. godine dozvolio predloženo izvršenje.

Rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Gž. 506/11 od 5. aprila 2011. godine odbijena je žalba izvršnog dužnika protiv rešenja o izvršenju i navedeno rešenje o izvršenju Osnovnog suda u Novom Sadu I. 15196/10 od 30. novembar 2010. godine je potvrđeno.

Zaključkom Osnovnog suda u Novom Sadu I. 15196/10 od 27. juna 2011. godine određeno je veštačenje od strane veštaka građevinske struke na okolnost utvrđivanja tržišne vrednosti određene nepokretnosti izvršnog dužnika, dok je zaključkom I. 15196/10 od 3. oktobra 2011. godine utvrđena tržišna vrednost nepokretnosti izvršnog dužnika. Zatim je zaključkom I. 15196/10 od 27. februara 2012. godine određena prva javna prodaja nepokretnosti izvršnog dužnika za 22. mart 2012. godine.

Izvršna poverilja je 7. marta 2012. godine podnela prigovor na zaključak od 27. februara 2012. godine kojim je određena javna prodaja nepokretnosti.

4. Za odlučivanje Ustavnog suda o predmetnoj ustavnoj žalbi od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega. Odredama člana 36. Ustava utvrđeno je da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90 i 27/90 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

Odredbama Zakona o izvršnom postupku („Službeni glasnik RS“, broj 125/04), koji je važio u vreme podnošenja predloga za izvršenje bilo je propisano: da je u postupku izvršenja i obezbeđenja sud dužan da postupa hitno i da je sud dužan da o predlogu za izvršenje odluči u roku od tri dana od dana podnošenja predloga (član 5. st. 1. i 2.); da rokovi koje određuje sud za preduzimanje određenih radnji ne mogu biti duži od tri dana, osim ako ovim zakonom nije drugačije predviđeno (član 5. stav 3.); da se postupanje protivno odredbama st. 1. i 2. ovog člana smatra nesavesnim i nestručnim postupanjem sudije, u smislu odredaba Zakona o sudijama (član 5. stav 5.); da je sud dužan da donese rešenje o izvršenju i preduzima radnje sprovođenja izvršenja, kada su ispunjeni uslovi za donošenje rešenja o izvršenju i za sprovođenje izvršenja (član 7.).

Zakon o izvršenju i obezbeđenju („Služeni glasnik RS“, broj 31/11), koji se primenjuje od 17. septembra 2011. godine, u članu 358. stav 1. propisuje da će se postupci izvršenja i obezbeđenja u kojima je do dana početka primene ovog zakona započeto sprovođenje izvršenja okončati po odredbama ovog zakona. Takođe, i odredbom člana 6. stav 1. ovog Zakona propisano je da je postupak izvršenja i obezbeđenja hitan.

5. Period ocene razumne dužine trajanja predmetnog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči prav o na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen preko četiri godine, tako da je za ocenu eventualnog postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe sudu 5. marta 2002. godine, pa nadalje.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da nadležni sudovi u konkretnom parničnom postupku nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se osporeni parnični postupak okončao u razumnom roku.

Naime, od podnošenja tužbe do donošenja prvostepene delimične presude prošlo je tri godine i u tom periodu bilo je ukupno održano devet ročišta za glavnu raspravu, dok dva ročišta nije bilo održano. Drugostepeni sud je posle pet meseci odlučio tako što je ukinuo prvostepenu delimičnu presudu i predmet vratio na ponovni postupak. Zatim je u ponovnom postupku prvostepeni sud posle četiri godine ponovo doneo delimičnu prsudu i u tom periodu je bilo održano deset ročišta, dok osam ročišta nije bilo održano, a drugostepeni sud je posle godinu dana odlučio. O preostalom delu tužbenog zahteva sud je odlučio nakon deset godina od podnošenja tužbe, dok o žalbi protiv navedene prvostepene presude, kojom je odlučeno o preostalom delu tužbenog zahteva, drugostepeni sud nije odlučio.

Dakle, parnični postupak traje 11 godina, i devet meseci, a i dalje nije okončan, što predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po praksi ovog suda, tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni Ustavnog suda podnositeljka ustavna žalbe nije doprinela dužini trajanja postupka jer je prisustvovala svim ročištima za glavnu raspravu i pri tome nije zloupotrebljavala svoja procesna ovlašćenja. Takođe, predmet spora je za podnositeljku bio od značaja, imajući u vidu da je u pitanju zahtev za isplatu za podnositeljku značajnog novčanog iznosa. Po oceni Suda, iako je predmetni postupak iziskivao izvođenje većeg broja dokaza radi utvrđivanja činjeničnog stanja, između ostalog, i veštačenjem od strane veštaka više struka, to ne može biti opravdanje da parnični postupak traje skoro 12 godina, a da i dalje nije okončan.

Pored toga, kako je ustavna žalba izjavljena i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je usledio nakon pravnosnažnog okončanja dela parničnog postupka, oni se moraju ceniti kao jedinstvena celina. Ustavni sud nalazi da je i Evropski su za ljudska prava u svojoj praksi izrazio slično stanovište (videti presudu Evropskog suda od 19. marta 1997. godine, u predmetu „Hornsby protiv Grčke“, broj aplikacije 18357/91, stav 40.). Ustavni sud je zaključio da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka u predmetnom izvršnom postupku uzme u obzir celokupni period trajanja pravnosnažno okončanog dela parničnog postupka koji je prethodio osporenom izvršnom postupku.

Naime, parnični postupak je pokrenut tužbom 5. marta 2002. godine a delimično je pravnosnažno okončan 25. avgusta 2010. godine, dakle posle osam godina i pet meseci, što predstavlja nerazumno dugo trajanje parničnog postupka. Izvršni postupak je pokrenut predlogom podnositeljke kao izvršnog poverioca 25. oktobra 2010. godine, zatim je postupajući po zaključku izvršnog suda za uređenje predloga za izvršenje, podnositeljka 30. novembra 2010. godine podnela dopunu predloga za izvršenje i izvršni sud je istog dana rešenjem dozvolio predloženo izvršenje, dok je posle četiri meseca drugostepeni sud odbio žalbu izvršnog dužnika izjavljenu protiv rešenja o izvršenju.

Dalje, u relativno kratkom vremenskom intervalu izvršni sud je zaključkom odredio tržišnu vrednost nepokretnosti izvršnog dužnika, kao predmeta izvršenja, a zatim odredio prvu javnu prodaju nepokretnosti, da bi dalje podnositeljka izjavila prigovor protiv zaključka suda o određivanju javne prodaje nepokretnosti. Dakle, izvršni sud je delotvorno postupao i redovno preduzimao radnje u izvršnom postupku, te je već posle godinu dana od donošenja rešenja o izvršenju odredio javnu prodaju nepokretnosti. U smislu zakonskih odredaba, zaključkom izvršnog suda se određuje sprovođenje pojedinih radnji i upravlja postupkom, dok je članom 39. stav 7. Zakona o izvršenju i obezbeđenju propisano da protiv zaključka nije dozvoljen pravni lek. Dakle, protiv zaključka suda o određivanju javne prodaje nije dozvoljen pravni lek, dok se samo protiv zaključka o predaji nepokretnosti može podneti prigovor (član 131. stav 3. Zakona o izvršenju i obezbeđenju). Takođe tokom izvršnog postupka, podnositeljka nije podnela izvršnom sudu eventualni zahtev za promenu sredstava izvršenja. Međutim, i pored navedenog, trajanje izvršnog postupka preko tri godine a koji i dalje nije okončan predstavlja nerazumno trajanje postupka kako po praksi ovog suda tako i po merilima i kriterijumima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Po oceni ovog suda, iako izvršni postupak nije okončan, a izvršni sud je u redovnim vremenskim intervalima postupao, podnositeljka je u značajnoj meri doprinela dužini njegovog trajanja, imajući u vidu da nije tražila promenu sredstava izvršenja i da je izjavila nedozvoljenu žalbu protiv zaključka o javnoj prodaji nepokretnosti.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu P. 18502/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Novom Sadu P. 1635/02) i u izvršnom postupku koji se vodio pred Osnovnim sudom u Novom Sadu u predmetu I. 15196/10, pa je, na osnovu člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu u tački 1. izreke, i kao način otklanjanja štetnih posledica zbog utvrđene povrede ustavnog prava u tački 3. izreke naložio nadležnim sudovima da preduzmu sve neophodne mere kako bi se predmetni postupci okončali u najkraćem roku.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.100 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnim postupcima, a posebno dužinu trajanja predmetnih postupaka i doprinos podnositeljke trajanju izvršnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog neažurnog postupanja nadležn ih sud ova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. U pogledu navoda iz ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje da nema procesnih pretpostavki za ocenu povrede navedenog ustavnog prava u postupku koji i dalje nije okončan.

U vezi navoda podnositeljke o povredi prava iz člana 36. Ustava, Ustavni sud nalazi da podnositeljki ustavne žalbe nije povređeno pravo na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državim organima iz člana 36. stav 1. Ustava jer se iz dokaza priloženih uz ustavnu žalbu takav zaključak ne može izvesti. Naime, Ustavni sud konstatuje da je uslov koji mora postojati da bi se mogla utvrditi povreda prava na jednaku zaštitu prava pred sudovima i drugim državnim organima postojanje različitih odluka kod iste činjenične i pravne situacije. Ustavni sud nalazi da podnositeljki nije povređeno ni pravo na pravno sredstvo iz člana 36. stav 2. Ustava, imajući u vidu da su u toku predmetnog postupka podnositeljki bila na raspolaganju sva zakonom predviđena pravna sredstva koja je i koristila.

Stoga je u drugom delu tačke 1. izreke ustavna žalba odbačena, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, zbog nepostojanja pretpostavki utvrđenih Ustavom i zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

8. S obzirom na izneto, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti