Odluka Ustavnog suda o pravu naslednika na materijalno rehabilitaciono obeštećenje

Kratak pregled

Ustavni sud odbija ustavnu žalbu naslednice rehabilitovanog lica, potvrđujući stav Vrhovnog kasacionog suda da pravo na naknadu materijalne štete po Zakonu o rehabilitaciji pripada isključivo rehabilitovanom licu, a ne i njegovim naslednicima, ukoliko to pravo nije priznato za života rehabilitovanog.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije Milan Stanić, dr Goran P. Ilić, Miroslav Nikolić, dr Dragana Kolarić, Tatjana Babić, dr Milan Marković i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. T . iz Novog Sada , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. oktobra 2018. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Lj. T . izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 819/16 od 11. maja 2017. godine zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. T . iz Novog Sada podnela je Ustavnom sudu, 8. novembra 201 7. godine, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 819/16 od 11. maja 2017. godine, zbog povrede načela i prava iz čl. 3, 21, 22, 23, 32, 33, 35, 36, 58. i 59. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom osporena je presuda Vrhovnog kasacionog suda kojom je odbijena kao neosnovana revizija podnositeljke ustavne žalbe izjavljena protiv drugostepene presude kojom je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev podnosi teljke za naknadu štete po osnovu rehabilitacionog obeštećenja. Povredu p rava na pravično suđenje podnositeljka zasniva na navodima o arbitrernoj i proizvoljnoj primeni materijalnog prava od strane Vrhovnog kasacionog suda prilikom odlučivanja o predmetnom tužbenom zahtevu za naknadu materijalne štete. Podnositeljka je istak la da joj je pravo na pravično suđenje povređeno i zbog propusta revizijskog suda da obrazloži svoju odluku o neosnovanosti zahteva za naknadu materijalne štete , kao i zbog nejednakog postupanja sudova prilikom odlučivanja o pravu na naknadu štete po osnovu rehabilitacionog obeštećenja , a čime joj je povređeno pravo na pravnu sigurnost . Povredu načela zabrane diskriminacije podnositeljka zasniva na suštinski istim navodima koje je isticala i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravnu sigurnost . Povredu prava na imovinu, podnositeljka temelji na tvrdnji o arbitrernoj i proizvoljnoj primeni prava, dok povredu drugih označenih načela i prava podnositeljka nije uopšte obrazloži la. Podnositeljka je predložila da Ustavni sud poništi osporenu revizijsku presudu zbog arbitrerne i proizvoljne primene materijalnog prava i ustavnopravno neprihvatljivog stava kojim je došlo do povrede ljudskih prava.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Presudom Višeg suda u Novom Sadu P. 191/14 od 12. decembra 2014. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se obaveže tužena Republika Srbija – Ministarstvo pravde i državne uprave da joj na ime rehabilitacionog obeštećenja – naknade materijalne i nematerijalne štete isplati ukupno 73.930.140,00 dinara, sa opredeljenom zakonskom zateznom kamatom, i to u pojedinačno određenim iznosima po svim traženim osnovima: po osnovu obavljenog a neplaćenog rada u redovno radno vreme, obavljenog a neplaćenog prekovremenog rada, razlike u visini plate pre i posle št etnog događaja, gubitka penzije, gubitka beneficiranog radnog staža, razlike u penzijama i gubitka stana , te po osnovu pretrpljenih duševnih bolova i straha.

Presudom Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1995/15 od 10. februara 201 6. godine odbijena je kao neosnovana žalba tuži lje i potvrđena je prvostepena presuda.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 819/16 od 11. maja 2017 . godine odbijena je kao neosnovana revizija tužioca izjavljena protiv presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 1995/15 od 10. februara 2016. godine. U osporenoj revizijskoj presudi je, pored ostalog, navedeno: da je, prema utvrđenom činjeničnom stanju, otac tužilje B . T . uhapšen 16. decembra 1952. godine i transportovan u zatvor u Nišu, gde je protiv njega vođen istražni postupak; da je presudom Vojnog suda u Skoplju od 3. decembra 1953. godine oglašen krivim za označeno krivično delo i osuđen na kaznu strogog zatvora u trajanju od pet godina i ograničenje građanskih prava u trajanju od jedne godine; da je presudom Vrhovnog vojnog suda od 3. februara 1954. godine preinačena prvostepena odluka u pogledu kazne, tako što je osuđen na kaznu strogog zatvora u trajanju od četiri godine; da je nakon osude prebačen na Goli otok, odakle je pušten 29. novembra 1956. godine; da je rešenjem Višeg suda u Novom Sadu Reh. 89/13 od 18. februara 2014. godine usvojen zahtev , ovde tužilje , za reh abilitaciju B. T . i utvrđeno je da se rehabilitovano lice smatra neosuđivanim i da su ništave navedene presude, dok je zahtev odbijen u delu u kojem je traženo da se utvrdi da su ništave sve pravne posledice, uključujući i oduzetu imovinu; da je pobijanom odlukom odbijen tužbeni zahtev kojim je tužilja tražila da se tužena obaveže da joj naknadi materijalnu štetu (bliže određenu izrekom prvostepene presude), uz pravilnu primenu člana 21. stav 3. i člana 26. st. 1. do 3. Zakona o rehabilitaciji, s obzirom da pravo na obeštećenje za materijalnu štetu nastalu zbog povrede prava i sloboda, imaju samo rehabilitovana lica; da tužilja jeste zakonski naslednik pokojnog B. T, ali u ovom postupku ne može osnovano potraživati naknadu tražene materijalne štete ni po osnovu nasleđa iz svog oca, jer prema Zakonu o nasleđivanju zaostavštinu predstavljaju samo prava podobna za nasleđivanje koja su ostaviocu pripadala u trenutku smrti; da su prava podobna za nasleđivanje samo ona prva koja je ostavilac ostvario, odnosno koja su mu priznata do momenta smrti, što ne podrazumeva i pravo na potraživanje određenog prava umesto njega, osim u slučaju kada je to posebnim zakonom izričito predviđeno, kao što je to u konkretnom slučaju pravo na podnošenje zahteva za rehabilitaciju; da imajući ovo u vidu, kao i da ocu tužilje za života nije priznato pravo na naknadu bilo kog vida materijalne štete, koju je trpeo zbog povrede prava i ograničenja slobode, to je i zahtev tužilje za naknadu tražene materijalne štete neosnovan, kako to pravilno zaključuju nižestepeni sudovi.

4. Odredbama Ustava, na čije se povrede poziva podnositeljka ustavne žalbe, utvrđena su sledeća osnovna načela i ljudska prava, i to: načelo vladavine prava (član 3.), načelo zabrane diskriminacije (član 21.), načelo zaštite ljudskih i manjinskih prava i sloboda (član 22.), pravo na dostojanstvo i slobodan razvoj ličnosti (član 23), pravo na pravično suđenje (član 32.), posebna prava okrivljenog (član 33.), pravo na rehabilitaciju i naknadu štete (član 35.), pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo (član 36.), pravo na imovinu (član 58.) i pravo nasleđivanja (član 59.). Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Za odlučivanje u ovom ustavnosudskom predmetu od značaja su i odgovarajuće odredbe Zakona o ratifikaciji Konvencije protiv torture i drugih surovih, neljudskih i ponižavajućih kazni ili postupaka UN („Službeni list SFRJ - Međunarodni ugovori“, broj 9/ 91 i „Službeni list SCG - Međunarodni ugovori“, br. 16/05 i 2/06), Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 33/06) i Zakona o rehabilitaciji („Službeni glasnik RS“, broj 92/11) , a koje su navedene u Odluci Ustavnog suda Už-7982/2014 od 8. decembra 2016. godine („Službeni glasnik RS“, broj 109/16).

5. Razmatrajući navode podnosi teljke ustavne žalbe o po vredi prava na pravično suđenje, Ustavni sud je utvrdio da podnositeljka svoje tvrdnje o povredi prava zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava zasniva na tome da je Vrhovni kasacioni sud prilikom odlučivanja o zahtevu za naknadu materijalne štete arbitrerno i proizvoljno primenio materijalno pravo , da odluka revizijskog suda u tom delu nije obrazložena u skladu sa standardima prava na pravično suđenje i da joj je povređeno pravo na pravnu sigurnost.

5.1. Ustavni sud najpre konstatuje da je pravilnu primenu materijalnog prava, pre svega, nadležan da ceni viši sud, u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Međutim, Ustavni sud nalazi da i proizvoljna ili arbitrerna primena materijalnog prava može dovesti do povrede prava na pravično suđenje, te da u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od činjenica i okolnosti konkretnog slučaja i od utemeljenosti ustavnopravnih razloga navedenih u ustavnoj žalbi, ima osnova da se u postupku po ustavnoj žalbi povreda prava iz člana 32. stav 1. Ustava, ceni i sa stanovišta pravilne primene materijalnog prava.

Ocenjujući navode ustavne žalbe o proizvoljnoj i arbitrernoj primeni materijalnog prava, Ustavni sud ukazuje da je pitanje prava drugih lica – naslednika rehabilitovanog lica na materijalnu štetu kao vid rehabilitacionog obeštećenja, koje se postavlja i u ovom slučaju, već razmatrao u Odluci Už-7982/2014 od 8. decembra 2016. godine („Službeni glasnik RS“, broj 109/16). U navedenoj Odluci Ustavni sud je stao na stanovište da je pravna ocena Vrhovnog kasacionog suda – da podnosilac, kao naslednik rehabilitovanog lica, nema pravo na obeštećenje za materijalnu štetu koju je rehabilitovano lice pretrpelo za vreme lišenja slobode, odnosno zbog povrede prava i sloboda, zasnovan a na ustavnopravno prihvatljivom i nearbitrarnom tumačenju i primeni odredaba merodavnog materijalnog prava. Ovo iz razloga što je Zakonom o rehabilitaciji, koji je lex specialis u odnosu na Zakon o obligacionim odnosima u pogledu regulisanja prava na obeštećenje za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje), propisan krug lica koja imaju određena prava po tom osnovu, kao i obim tih prava. Navedenim zakonom je izričito propisano da pravo na naknadu materijalne štete zbog povrede prava i sloboda imaju rehabilitovana lica, dok to pravo nije predviđeno i za druga lica. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud ne nalazi nijedan razlog da odstupi od svoje dosadašnje prakse budući da su, u suštini, sva sporna pravna pitanja koja su predmet ove ustavne žalbe prethodno već razmotrena.

Ustavni sud nalazi da su bez uticaja na prethodnu pravnu ocenu navodi podnositeljke kojima ukazuje da je njen pokojni otac bio živ u vreme stupanja na snagu važećeg Zakona o rehabilitaciji i da je stoga za života stekao prav o na rehabilitaciono obeštećenje. Ovo iz razloga što je u predmetnom parničnom postupku utvrđeno da je pravni prethodnik podnositeljke, iako je bio živ u vreme stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji, rehabilitovan tek nakon smrti, tako da ni pravo na naknadu materijalne štete po tom osnovu nije moglo da pripada pravnom prethodniku podnositeljke u trenutku njegove smrti, a kako to tvrdi podnositeljka ustavne žalbe.

Takođe, Ustavni sud nalazi da nisu osnovani ni navodi podnositeljke da je revizijski sud u predmetnom sporu trebao da ima u vidu i odredbe člana 204. Zakona o obligacionim odnosima i člana 590. Zakona o krivičnom postupku , kojima je propisano da je materijalna šteta naslediva. Ovo iz razloga što su za odlučivanje o pravu naslednika rehabilitovanog lica na naknadu štete (rehabilitaciono obeštećenje) merodavne odredbe Zakona o rehabilitaciji, koje su postupajući sudovi i primenili u konkretnom slučaju, a ne navedene odredbe Zakona o obligacionim odnosima i Zakona o krivičnom postupku.

5.2. U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe da osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda , u delu u kome je odlučeno o zahtevu za naknadu materijalne štete, nije obrazložena u dovoljnoj meri, Ustavni sud ističe da je jedan od elemenata prava na pravično suđenje i pravo na obrazloženu sudsku odluku i ono podrazumeva obavezu suda da navede jasne, dovoljne i razumljive razloge na kojima zasniva svoju odluku, čime se istovremeno daje garancija stranci da je sud razmotrio njene navode i dokaze koje je istakla u postupku i da se takva odluka može ispitati po žalbi. Ovaj princip, međutim, ne zahteva da se sudovi detaljno osvrnu na svaki argument stranaka u postupku, nego samo na argumente koje smatraju pravno relevantnim (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Van de Hurk protiv Holandije, od 19. aprila 1994. godine). Mera u kojoj postoji obaveza davanja obrazloženja zavisi od prirode odluke i instancione nadležnosti suda koji odluku donosi. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 414. stav 2. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) propisano da Vrhovni kasacioni sud neće detaljno obrazlagati presudu kojom se revizija odbija kao neosnovana, ako zaključi da to nije potrebno zbog toga što se u reviziji ponavljaju žalbeni razlozi ili kad se obrazlaganjem presude kojom se revizija odbija ne bi postiglo novo tumačenje prava niti doprinelo ujednačenom tumačenju prava.

Polazeći od navedenog, a uzimajući u obzir sadržinu obrazloženja osporene presude Vrhovnog kasacionog suda, Ustavni sud smatra da je revizijski sud dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je ocenio da podnositeljka kao naslednik rehabilitovanog lica nema pravo na naknadu materijalne štete, saglasno Zakonu o rehabilitaciji. Ustavni sud nalazi da nisu osnovani navodi podnosi teljke da revizijski sud nije obrazložio zbog čega smatra da rehabilitovano lice za života nije steklo pravo na naknadu materijalne štete, jer iz osporene presude proizlazi da je revizijski sud dao argumentovane i razumljive razloge za takav svoj stav, a koje Ustavni sud smatra ustavnopravno prihvatljivim. Ostali navodi revizije na koje, prema tvrdnjama podnositeljke, Vrhovni kasacioni sud nije odgovorio, po oceni Ustavnog suda, u suštini, nisu mogli biti od uticaja na pravnu ocenu o osnovanosti predmetnog tužbenog zahteva za naknadu materijalne štete, te stoga revizijski sud i nije bio u obavezi da odgovori na sve te navode.

5.3. U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava na pravnu sigurnost, kao elementa prava na pravično suđenje, Ustavni sud konstatuje da različito postupanje sudova postoji kada sudovi poslednje instance, u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, donesu različite odluke.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi istakla da je Vrhovni kasacioni sud povodom istog pravnog pitanja – prava naslednika rehabilitovanih lica na naknadu materijalne štete donosio različite odluke, ukazujući pri tome na presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1350/14 od 3. decembra 2014. godine, u kojoj je zauzet drugačiji pravni stav od onog iznetog u osporenoj presudi. Navedenom presudom je o dbijena revizija protiv drugostepene presude kojom je pravnosnažno odbijen tužbeni zahtev naslednika rehabilitovanog lica za naknadu štete. Iz obrazloženje te presude proizlazi da je tužiočev otac preminuo pre stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji, te da je stoga ocenjeno da se ne može smatrati da rehabilitovano lice za života steklo pravo na naknadu materijalne štete. U osporenoj presudi se , međutim, ne radi o istoj činjeničnoj situaciji, budući da je otac podnositeljke ustavne žalbe bio živ u vreme stupanja na snagu Zakona o rehabilitaciji, ali je rehabilitovan tek nakon smrti, te je stoga ocenjeno da otac podnositeljke za života nije stekao pravo na naknadu traženih vidova materijalne štete. Stoga, Ustavni sud nalazi da se priložena presuda ne može prihvatiti kao dokaz o nejednakom postupanju sudova u identičnoj činjeničnoj situaciji.

U odnosu na priložene presude Apelacionog suda u Novom Sadu Gž. 2075/16 od 16. juna 2016. godine i Gž. 2295/16 od 23. juna 2016. godine, Ustavni sud nalazi da iz sadržine priloženih presuda ne proizlazi da su ove odluka donete u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji kao i osporena presuda. Naime, iz navedenih presuda proizlazi da su u tim parničnim postupcima rehabilitovana lica li čno, u svojstvu tužioca, podnela zahtev radi obeštećenja za materijalnu i nematerijalnu štetu (rehabilitaciono obeštećenje). Nasuprot tome, u parničnom postupku u kome je doneta osporena revizijska presuda zahtev radi obeštećenja za materijalnu i nematerijalnu štetu nije podnelo rehabilitovano lice, već podnositeljka kao naslednik rehabilitovanog lica, a odluka o neosnovanosti zahteva za naknadu materijalne i nematerijalne štete je doneta zbog toga što je ocenjeno da podnositeljka, saglasno odredbama Zakonu o rehabilitaciji, nema pravo na naknadu štete. Činjenica da je otac tužilje bio živ u vreme donošenja Zakona o rehabilitaciji, a na kojoj podnositeljka posebno insistira, je bez uticaja na prethodnu ocenu da se u navedenim predmetima ne radi o istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da nisu prihvatljive tvrdnje podnositeljke o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 -Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu izreke.

6. U odnosu na istaknutu povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava , Ustavni sud naglašava da se ne može razmatrati povreda ovog načela ukoliko prethodno nije utvrđena povreda nekog Ustavom za jemčenog prava, s obzirom na njegovu akcesornu prirodu.

Kako podnositeljka ustavne žalbe povredu prava iz člana 58. Ustava, u suštini, zasniva na istim razlozima koje je isticala i u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, to je Ustavni sud ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine prava na imovinu potkrepljuje tvrdnja o povredi tog prava.

Što se tiče navoda podnosi teljke o povredi načela i pr ava iz čl. 3, 22, 23, 33, 35, 36 . i 59. Ustava, Ustavni sud nalazi da se podnositeljka samo formalno poziva na povredu označenih načela i prava i da u ustavnoj žalbi nije navela nijedan relevantan ustavnopravni razlog kojim je obrazložio takve svoje tvrdnje.

S obzirom na izneto, Ustavni sud je, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu izreke.

7. Ustavni sud je, na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o pravu naslednika na materijalno rehabilitaciono obeštećenje

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti