Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe protiv drugostepene presude

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Okružnog suda u Požarevcu. Sud je ocenio da osporenom odlukom, kojom je delimično usvojen tužbeni zahtev za utvrđenje prava svojine, nije povređeno pravo podnositeljke na imovinu.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Jelice Vasić iz Češljeve Bare, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. februara 2011. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba Jelice Vasić izjavljena protiv presude Okružnog suda u Požarevcu Gž. 535/07 od 3. aprila 2008. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Jelica Vasić iz Češljeve Bare je 22. avgusta 2008. godine, preko punomoćnika, advokata Živorada Lukića iz Velikog Gradišta, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Okružnog suda u Požarevcu Gž. 535/07 od 3. aprila 2008. godine, zbog povrede prava na imovinu iz člana 58. Ustava Republike Srbije.

Podnositeljka ustavne žalbe ističe da se povreda navedenog ustavnog prava sastoji “u tome što ona ne može zbog nedorečenosti izreke i nedostatka parametara o položajima pobrojanih tačaka njihovih dužina i računanja površina da izvrši uknjižbu prava vlasništva na k.p. br. 3030, nekategorisani put Plandište od 7,69 ari, koja je površina cele parcele, a pobijanom presudom joj se dosuđuje pogrešna površina od 6,92 ara, koja je površina pogrešno sračunata od strane geometra“. Ona predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i poništi osporenu drugostepenu presudu.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih ogana ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Opštinskog suda u Velikom Gradištu P. 339/06 u kome je doneta osporena drugostepena presuda i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe je 31. decembra 2003. godine podnela Opštinskom sudu u Velikom Gradištu tužbu protiv tuženih Republike Srbije i opštine Veliko Gradište, radi utvrđenja prava svojine tužilje na k.p. br. 3030 KO Češljeva Bara.

Opštinski sud u Velikom Gradištu je 14. decembra 2006. godine doneo presudu P. 339/06, kojom je: u stavu prvom izreke usvojio tužbeni zahtev tužilje i utvrdio da je prilikom obnove premera greškom upisana k.p. br. 3030, Plandište nekategorisani put od 7,69 ari iz Pl. 779 u KO Češljeva Bara, kao vlasništvo Republike Srbije, sa pravom korišćenja opštine Veliko Gradište, te da je tužilja vlasnik navedene parcele i da su prvotužena i drugotužena dužni to priznati i da će presuda biti podobna isprava za ispravku pogrešne uknjižbe i upisa prava vlasništva u korist tužilje kod Katastra nepokretnosti Veliko Gradište; u stavu drugom izreke obavezao tužene da na ime troškova parničnog postupka isplate tužilji iznos od 50.850,00 dinara.

Odlučujući o žalbi prvotužene i drugotužene, Okružni sud u Požarevcu je doneo osporenu presudu Gž. 535/07 od 3. aprila 2008. godine, kojom je usvojio žalbe i preinačio prvostepenu presudu u stavu prvom i drugom izreke, tako što je: u stavu 1a) izreke utvrdio da je prilikom obnove premera greškom upisan deo navedene parcele od 6,92 ari (cela parcela iznosi 7,69 ari) - koji se prostire u merama i granicama bliže opisanim u izreci presude, kao vlasništvo Republike Srbije, sa pravom korišćenja opštine Veliko Gradište, te da je tužilja vlasnik tog dela parcele i da su prvotužena i drugotužena dužni to priznati i da će presuda biti podobna isprava za ispravku pogrešne uknjižbe i upisa prava vlasništva u korist tužilje kod Katastra nepokretnosti Veliko Gradište; u stavu 1b) izreke odbio kao neosnovan tužbeni zahtev tužilje da se utvrdi njeno pravo svojine na preostalom delu navedene parcele; u stavu 1c) izreke obavezao tužene da na ime troškova parničnog postupka isplate tužilji iznos od 78.850,00 dinara. U obrazloženju osporene drugostepene presude je navedeno: da su se stekli uslovi iz člana 369. stav 2. ZPP, pa je Okružni sud održao glavnu raspravu; da prvostepena presuda nema razloga o bitnim činjenicama i da su dati razlozi nejasni i protivurečni; da je prvostepeni sud poklonio veru izveštajima Službe za katastar nepokretnosti u Velikom Gradištu, po kojima je navedeno da je parcela novog premera 3030 dobijena od parcela starog premera 2635 i 2636 i da je sud zaključio da je tužilja vlasnik parcele novog premera u celini, iako ona nije bila vlasnik na parceli starog premera 2636, te da prvostepeni sud nije naveo razloge po kom pravnom osnovu je tužilja stekla pravo svojine i na delu parcele novog premera 3030, a koji je nastao od dela parcele starog premera 2636 na kojoj ona nije bila upisana kao vlasnik u javnim knjigama; da je u prvostepenom postupku na osnovu nalaza veštaka Lj.M. utvrđeno da tužilja na terenu ne drži u celini k.p. br. 3030 novog premera, te je u drugostepenom postupku dat nalog veštaku geometru da dopuni nalaz tako što će opisati mere, granice i površinu realno opredeljenog dela parcele 3030 u KO Češljeva Bara, koji tužilja na terenu drži, što je veštak i učinio; da je nalaz veštaka koji je dat u drugostepenom postupku u saglasnosti sa izveštajem Službe za katastar nepokretnosti u Velikom Gradištu i da iz izvedenih dokaza proizlazi da je parcela novog premera 3030 nastala od delova parcela starog premera 2635 i 2636 u KO Češljeva Bara; da je tužilja u zemljišnoj knjizi upisana kao vlasnik na parcelama starog premera 2635/1 i 2635/2 (koje su nastale cepanjem matične parcele 2635), na osnovu ugovora o poklonu Ov. br. 730/81 od 16. jula 1981. godine, koji je ona zaključila sa svojom babom; da prema izveštajima Službe za katastar nepokretnosti u Velikom Gradištu i Republičkog geodetskog zavoda nema numeričkih podataka starog premera za KO Češljeva Bara, te da je nemoguće utvrditi koji je deo od parcele novog premera 3030 nastao od parcela starog premera 2635/1, 2635/2 i 2636; da je drugostepeni sud, u smislu odredbe člana 28. stav 4. Zakona o osnovama svojinsko pravnih odnosa, našao da je tužilja kao savesni držalac stekla pravo svojine na osnovu održaja na delu parcele starog premera 2636, a od kog dela je nastao deo parcele novog premera 3030 (koji tužilja na terenu drži); da je iz svih iznetih razloga drugostepeni sud ocenio da je tužbeni zahtev tužilje delimično osnovan i to za deo k.p. br. 3030 u KO Češljeva Bara, koji tužilja drži u površini od 6,92 ari u merama i granicama opisanim u nalazu veštaka.

4. Odredbom člana 58. stav 1. Ustava se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona.

Odredbama člana 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa (“Službeni list SFRJ“, br. 6/80 i 36/90, “Službeni list SRJ“, broj 29/96 i “Službeni glasnik RS“, broj 115/05) je propisano da se pravo svojine stiče po samom zakonu, na osnovu pravnog posla i nasleđivanjem i da se pravo svojine stiče i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom.

Odredbama Zakona o državnom premeru i katastru i upisima prava na nepokretnostima (“Službeni glasnik RS“, br. 83/92, 53/93, 67/93, 48/94, 12/96, 15/96, 34/01, 25/02 i 101/05), koji je važio u vreme kada je doneta osporena drugostepena presuda, je propisano: da se u katastar nepokretnosti upisuju pravo svojine i druga stvarna prava na nepokretnostima, određena obligaciona prava koja se odnose na nepokretnosti, realni tereti i ograničenja u raspolaganju nepokretnostima, koji su određeni ovim zakonom (član 58a. stav 1.); da se pravo svojine na nepokretnosti može upisati kao svojina određenog lica, susvojina, zajednička svojina i etažna svojina (član 58b. stav 1.); da se upis prava na nepokretnostima iz člana 58a ovog zakona vrši, pored ostalog, i na osnovu pravosnažne odluke nadležnog organa (član 58v. tačka 2)); da je uknjižba upis kojim se konačno stiču, prenose ili prestaju prava na nepokretnostima (član 58g. stav 2.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta citiranih odredaba Ustava i zakona, Ustavni sud je ocenio da osporenom drugostepenom presudom nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na imovinu.

Naime, prilikom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud je pošao od garancija koje Ustav predviđa u članu 58. stav 1. i konstatovao da Ustav garantuje mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona. Prema članu 20. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, pravo svojine se, pored ostalog, može steći i odlukom državnog organa, na način i pod uslovima određenim zakonom, Dakle, po oceni Ustavnog suda, nesporno je da se garancija ustavnog prava na imovinu, odnosi, pored ostalog, i na mirno uživanje svojine koja je stečena pravnosnažnom odlukom suda. Međutim, budući da Ustav ne garantuje pravo na sticanje imovine, postavlja se pitanje kada i pod kojim uslovima se podnositeljka ustavne žalbe može pozvati na navodnu povredu ili ograničenje prava na mirno uživanje svojine, kao dela prava na imovinu, u slučaju kada je “izgubila“ u parničnom postupku (ili kada delimično nije uspela kao u parničnom postupku koji je prethodio podnošenju ustavne žalbe) koji je upravo i vođen radi utvrđivanja prava svojine. U toj situaciji, po mišljenju Ustavnog suda, potrebno je da podnositeljka ustavne žalbe pruži konkretne razloge i stvarne dokaze o učinjenoj povredi ili ograničenju prava na koje se poziva, a ne da izražava nezadovoljstvo zbog ishoda sudskog postupka koji je vodila. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na svoj pravni stav da nije u njegovoj nadležnosti da preispituje zaključke redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja i način na koji su redovni sudovi primenili materijalno i procesno pravo, osim ukoliko ne postoje stvarni razlozi i dokazi koji ukazuju na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a na štetu podnositeljke ustavne žalbe. Dakle, sama činjenica da je jedna od parničnih stranaka nezadovoljna ishodom postupka koji je vodila, nije dovoljna da bi se utvrdila povreda njenog ustavnog prava, ukoliko ne dokaže da je sudskom odlukom arbitrerno i nepravedno lišena prava na imovinu, u konkretnom slučaju svojinu, i to u korist drugog lica.

Polazeći od svega navedenog, Ustavni sud smatra da je Okružni sud u Požarevcu dao dovoljne, jasne i ustavnopravno prihvatljive razloge kada je našao da je parcela novog premera 3030 nastala od parcela starog premera 2635 i 2636, da je tužilja po osnovu poklona postala vlasnik na parceli starog premera 2635 i da je po osnovu održaja stekla pravo svojine na delu parcele starog premera 2636, odnosno da ona nije isključivi vlasnik na parceli novog premera 3030. Takođe, Ustavni sud je ocenio da su neosnovani navodi podnositeljke ustavne žalbe po kojima “konačno nedefinisanom i neodredivom izrekom presude ona ne može da se uknjiži i na toj pogrešnoj površini od 6,92 ara“. Naime, mesno nadležna Služba za katastar nepokretnosti je ovlašćena da, uzimajući u obzir ukupnu površinu parcele novog premera 3030 i površinu dela te parcele koji podnositeljka drži (a koji je bliže opisan u izreci osporene parnične presude na osnovu detaljnog nalaza veštaka geometra), izračuna preko razlomka koliko iznosi susvojinski udeo podnositeljke ustavne žalbe na parceli novog premera i da na valjan način izvrši uknjižbu na osnovu osporene drugostepene presude.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud nalazi da su, u konkretnom slučaju, tvrdnje podnositeljke ustavne žalbe o povredi prava iz člana 58. stav 1. Ustava zasnovane na njenoj subjektivnoj oceni o pogrešno utvrđenom činjeničnom stanju i pogrešnoj primeni materijalnog prava u drugostepenom parničnom postupku i da ne postoje elementi koji bi ukazali da je Okružni sud u Požarevcu proizvoljno utvrdio bitne činjenice za osnovanost tužbenog zahteva podnositeljke ili da je arbitrerno primenio materijalno pravo na njenu štetu. Iz svih iznetih razloga, Ustavni sud je ocenio da osporenom presudom Okružnog suda u Požarevcu Gž. 535/07 od 3. aprila 2008. godine nije povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na imovinu, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu (“Službeni glasnik RS“, broj 109/07), odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu.

6. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o neosnovanosti ustavne žalbe protiv drugostepene presude

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti