Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku za naknadu štete. Postupak je trajao skoro sedam godina, što je, uprkos doprinosu podnosioca, posledica neažurnog postupanja prvostepenog suda. Dosuđena je naknada nematerijalne štete.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Mlađena Bande iz Kisača, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 5. jula 2012. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba Mlađena Bande i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4201/08 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada štete se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. Mlađen Banda iz Kisača je 13. februara 2012. godine, preko punomoćnika Nikole Stevanića, advokata iz Novog Sada, podneo Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u postupku koji se vodio pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 4201/08 i pred Apelacionim sudom u Beogradu u predmetu Gž. 1699/11.

Podnosilac ustavne žalbe je naveo da je 21. novembra 2005. godine podneo tužbu protiv Republike Srbije, radi naknade štete, i da je postupak pred prvostepenim sudom trajao sedam godina, a pred drugostepenim sudom duže od dve godine. Dodao je da su u toku postupka bila dva perioda neaktivnosti i kašnjenja sudova, zbog čega smatra da je dugo trjanje predmetnog sudskog postupka uzrokovano nedelotvornim i neažurnim postupanjem sudova koji nisu preduzeli sve mere u cilju efikasnog okončanja postupka. Podnosilac ustavne žalbe je predložio da Ustavni sud utvrdi da mu je u osporenom sudskom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Istakao je opredeljen zahtev za naknadu nematerijalne štete. Pored toga je tražio naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osno­va­no­sti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno nje­govo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 4201/08 (sada predmet Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 46513/10), i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilac Mlađen Banda je 21. novembra 2005. godine podneo Opštinskom sudu u Novom Sadu tužbu protiv tužene Državna zajednica Srbija i Crna Gora radi naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo na odsluženju vojnog roka.

Odlučujući o prigovoru tužene, istaknutom u odgovoru na tužbu od 13. decembra 2005. godine, Opštinski sud u Novom Sadu se rešenjem P. 7661/05 od 27. decembra 2005. godine oglasio mesno nenadležnim za postupanje u ovom sporu. Po pravnosnažnosti navedenog rešenja, spisi predmeta dostavljeni su 6. februara 2006. godine Prvom opštinskom sudu u Beogradu na dalje postupanje kao stvarno i mesno nadležnom sudu.

Prvi opštinski sud u Beogradu je ponovo dostavio tužbu na odgovor tuženoj, koja je u podnesku od 2. marta 2006. godine istakla da ostaje pri svim navodima iz odgovora na tužbu od 13. decembra 2005. godine.

Na pripremnom ročištu koje je održano 23. maja 2006. godine sud je odredio da se na sledećem ročištu izvede dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke. Naredno ročište koje je bilo zakazano za 3. oktobar 2006. godine nije održano zbog toga što je tužiocu naloženo da uredi tužbu označavanjem pravnog sledbenika Državne zajednice Srbija i Crna Gora. Po nalogu suda tužilac je postupio 12. oktobra 2006. godine. U daljem toku postupka, ročište koje je bilo zakazano za 15. decembar 2006. godine nije održano zbog nepozivanja zakonskog zastupnika tužene, a na ročištu održanom 29. januara 2007. godine izveden je dokaz saslušanjem tužioca u svojstvu parnične stranke. Na ovom ročištu tužiocu je dat nalog da uplati predujam za predložena veštačenja. Kako tužilac nije postupio u ostavljenom roku, nalog za uplatu predujma ponovljen je 19. marta 2007. godine.

Na predlog punomoćnika tužioca od 23. aprila 2007. godine, Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 1045/06 od 30. aprila 2007. godine prekinuo postupak radi pokušaja mirnog rešenja spora.

Podneskom od 28. juna 2007. godine punomoćnik tužioca je predložio da se postupak nastavi, a zatim se podneskom od 15. aprila 2008. godine ponovo obratio sudu tražeći nastavak postupka.

Rešenjem P. 1045/06 od 22. aprila 2008. godine postupak je nastavljen. Postupajući po nalogu suda od 27. maja 2008. godine, tužilac je 13. juna 2008. godine dostavio dokaz o uplati predujma troškova za veštačenje. Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem od 3. decembra 2008. godine odredio sprovođenje medicinskog veštačenja preko veštaka ortopeda i veštaka neuropsihijatra. Nalaze i mišljenja sudski veštaci dostavili su sudu 29. decembra 2008. godine, odnosno 10. marta 2009. godine. U daljem toku postupka održana su još dva ročišta.

Prvi opštinski sud u Beogradu je 5. oktobra 2009. godine doneo presudu P. 4201/08 kojom je delimično usvojio, a delimično odbio tužbeni zahtev tužioca za naknadu nematerijalne štete. Ova presuda otpravljena je iz suda 7. decembra 2009. godine.

Posle stupanja na snagu i početka primene Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštava („Službeni glasnik RS“, broj 116/08), predmet je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu zaveden pod brojem P. 46513/10. Spisi predmeta su po naredbi od 29. aprila 2010. godine dostavljeni Apelacionom sudu u Beogradu radi odlučivanja o izjavljenim žalbama parničnih stranaka.

Apelacioni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 11948/10 od 19. januara 2011. godine spise predmeta vratio prvostepenom sudu na dopunu postupka, jer u spisima predmeta nije bilo dokaza o uručenju presude punomoćniku tužioca.

Dopisima od 16. februara i 15. marta 2011. godine sud je pozvao punomoćnika tužioca da se izjasni o datumu prijema prvostepene presude. Punomoćnik tužioca postupio je po nalogu suda 21. marta 2011. godine, nakon čega su spisi predmeta dostavljeni drugostepenom sudu.

Presudom Apelacionog suda u Beogradu Gž. 1699/11 od 5. oktobra 2011. godine preinačena je prvostepena presuda u usvajajućem delu, tako što je su dosuđeni niži iznosi na ime pravične naknade. Drugostepna presuda uručena je punomoćniku tužioca 1. februara 2012. godine.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava na čiju povredu se poziva podnosilac ustavne žalbe utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11) koji se primenjivao u konkretnom slučaju bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.); da se presuda mora pismeno izraditi u roku od osam dana od donošenja, a da u složenijim predmetima sud može odložiti pismenu izradu presude za još 15 dana (član 341. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 21. novembra 2005. godine podnošenjem tužbe Opštinskom sudu u Novom Sadu, i da je pravnosnažno okončan donošenjem presude Apelacionog suda u Beogradu od 5. oktobra 2011. godine. Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Kada je reč o dužini osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da on trajao nepunih sedam godina. Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U predmetnom postupku trebalo je rešiti pitanje osnova odgovornosti tužene za štetu koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe, obima štete i visine pravične naknade. S obzirom na činjenična i pravna pitanja na koja je u konkretnom slučaju sud trebao da odgovori, Ustavni sud smatra da se ne radi o složenom postupku.

Prema oceni Ustavnog suda, predmet spora je nesumnjivo bio od značaja za podnosioca jer se rešavalo o naknadi štete koju je podnosilac pretrpeo na odsluženju vojnog roka.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac u određenoj meri doprineo dužini trajanja postupka. Naime, podnosilac, koji je bio zastupan od strane punomoćnika iz reda advokata, podneo je tužbu mesno nenadležnom sudu, zbog čega se period od podnošenja tužbe do dostavljanja spisa predmeta nadležnom sudu ima smatrati doprinosom podnosioca dužini trajanja postupka. Nadalje, podnosilac nije postupio po nalozima suda od 29. januara i 19. marta 2007. godine u vezi uplate predujma za veštačenje, već je u aprilu iste godine predložio prekid postupka, a u daljem toku postupka, njegov punomoćnik se tek posle drugog naloga suda izjasnio o datumu prijema prvostepene presude. S obzirom na to da je postupak prekinut na predlog podnosioca, to se ni period od donošenja rešenja o prekidu 30. aprila 2007. godine do stavljanja predloga za nastavak 28. juna 2007. godine ne može smatrati propustom suda.

Analizirajući postupanje suda, Ustavni sud konstatuje da je Prvi opštinski sud u Beogradu, nakon prijema spisa predmeta, ponovo dostavio tužbu na odgovor tuženoj, iako je ova radnja već bila preduzeta od strane Opštinskog suda u Novom Sadu. Propust na strani prvostepenog suda ogleda se i u tome što je povodom podnosiočevog predloga za nastavak postupka, odluka doneta tek posle deset meseci, dok je rešenje o sprovođenju veštačenja doneto šest meseci nakon što je podnosilac dostavio dokaz o uplati predujma. Takođe, prvostepeni sud je pismeni otpravak presude otpravio dva meseca posle donošenja. Stoga, Ustavni sud ocenjuje da su navedeni propusti na strani prvostepenog suda doveli do toga da se dužina trajanja osporenog parničnog postupka ne može smatrati razumnom, s obzirom na sve okolnosti konkretnog slučaja, a posebnu činjenicu da se nije radilo o složenom sporu.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ocenio da je u postupku koji je vođen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P.4201 /08 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade nematerijalne štete u iznosu od 500 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, posebno značaj koji je predmet spora imao za podnosioca ustavne žalbe, dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka, njegovu složenost, kao i doprinos podnosioca ustavne žalbe dužini trajanja osporenog postupka. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu Ustavnog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo prevashodno zbog neažurnog postupanja suda.

U pogledu zahteva podnosioca za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Sud ukazuje da je odredbama člana 6. Zakona o Ustavnom sudu propisano da se u postupku pred Ustavnim sudom ne plaća taksa i da učesnici u postupku pred Sudom snose svoje troškove.

7. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) odlučio kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

 

dr Dragiša B. Slijepčević