Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu zbog parničnog postupka koji je trajao skoro 32 godine, utvrđujući povredu prava na suđenje u razumnom roku. Podnositeljki se dodeljuje naknada nematerijalne štete, dok se zahtev za naknadu materijalne štete odbacuje kao neosnovan.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi N . S . iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. aprila 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba N. S . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Drugim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 72/15 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo N. S . na naknadu nematerijalne štete u ukupnom iznosu od 1.600 evra , u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. N. S . iz Beograda je , 16. jula 2020. godine, preko punomoćnika M. N, advokata iz Beograda, Ustavnom sudu podnela ustavnu žalbu protiv presude Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 72/2015 od 9. marta 2017. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4048/17 od 8. juna 2020. godine, zbog povrede načela i prava, iz člana 18, člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i prava iz člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i prava iz člana 1. Protokola broj 1 uz Evropsku konvenciju.

Podnositeljka ustavne žalbe je istovremeno istakla i povredu prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava , u parničnom postupku u kome su donete navedene presude.

Podnositeljka ustavne žalbe ističe da je tužba u predmetnom parničnom postupku podneta još 1988. godine, pa da je u konkretnom slučaju povređeno njeno pravo na suđenje u razumnom roku. Predlaže da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi podnositeljki pravo na naknadu nematerijalne i materijalne štete.

Imajući u vidu da su navedene odredbe međunarodnih ugovora po svojoj sadržini slične odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava, Ustavni sud je eventualnu povredu prava na pravično suđenje i prava na imovinu cenio sa stanovišta odredaba najvišeg pravnog akata u Republici Srbiji.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnositeljke ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njeno Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise predmeta Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 72/15, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnopravnoj stvari:

Tužioci J. S . i N . N . su 30. juna 1988. godine podneli Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tuženih Opštine Rakovica, D . S, J . S, T . M . i M . M , tražeći da se utvrdi da tužioci imaju pravo korišćenja na zemljištu koje predstavlja deo k.p. br. …/10, KO Beograd 6 i da se utvrdi da je nezakonita uknjižba prava korišćenja tuženih na toj parceli. Predmet je zaveden pod brojem P. 3261/88.

Tuženi – protivtužioci D. S, J . S, T . M . i M . M . su 20. oktobra 1988. godine podneli Drugom opštinskom sudu u Beogradu protivtužbu protiv tužilaca – protivtuženih J. S . i N . N, tražeći da se obavežu tužioci – protivtuženi da sa k.p. br. …/10, KO Beograd 6 uklone šupu i predaju tuženim – protivtužiocima deo parcele koji neosnovano drže.

Drugi opštinski sud u Beogradu je presudom P. 3261/88-90 od 13. decembra 1990. godine odbacio tužbu tužilaca – protivtuženih.

Odlučujući o žalbi tužilaca – protivtuženih, Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 6719/91 od 31. jula 1991. godine ukinuo prvostepeno rešenje i vratio predmet Drugom opštinskom sudu na ponovno postupanje i odlučivanje. U ponovnom postupku, predmet je dobio novi broj P. 3803/91.

N. S, ovde podnositeljka ustavne žalbe i Đ . N . su podneskom od 28. januara 1997. godine obavestili prvostepeni sud da su tužioci – protivtuženi preminuli, pa su tražili da im se u svojstvu njihovih pravnih sledbenika prizna status stranke u ovoj parnici, dostavljajući pri tom rešenja o nasleđivanju.

P. M, S . M . i S . Ć . su podneskom od 7. aprila 1997. godine obavestili Drugi opštinski sud u Beogradu da je preminuo tuženi – protivtužilac T . P, tražeći da im se kao naslednicima prizna status stranke u ovom parničnom postupku.

S. S . i A . S . su podneskom od 28. marta 2002. godine obavestili prvostepeni sud da je preminuo tuženi – protivtužilac D . S, pa su insistirali da im se kao naslednicima prizna status stranke.

M. Ć . i S . J . su podneskom od 9. juna 2005. godine obavestili Drugi opštinski sud u Beogradu da je preminula tužena – protivtužilja S . Ć, te su tražili da im se kao naslednicima prizna status stranke.

Drugi opštinski sud u Beogradu je 13. jula 2005. godine doneo presudu P. 3803/91, kojom je odbio kao neosnovane tužbene zahteve tužilaca – protivtuženih kojim su tražili da se utvrdi da imaju pravo korišćenja na zemljištu koje predstavlja deo k.p. br. …/10, KO Beograd 6 i da se utvrdi da je nezakonita uknjižba prava korišćenja tuženih - protivtužilaca na toj parceli, dok je usvojio protivtužbeni zahtev tuženih – protivtužilaca i obavezao tužioce – protivtužene da uklone šupu sa k.p. br. …/10, KO Beograd 6 i predaju im deo parcele koji neosnovano drže.

Odlučujući o žalbi tužilaca – protivtuženih, Okružni sud u Beogradu je 6. decembra 2006. godine doneo presudu Gž. 16158/05, kojom je potvrdio prvostepenu presudu u delu u kome su odbijeni kao neosnovani tužbeni zahtevi tužilaca – protivtuženih, dok je ukinuo prvostepenu presudu u delu u kome je odlučeno o protivtužbenom zahtevu tuženih – protivtužilaca i u tom delu vratio predmet Drugom opštinskom sudu u Beogradu na ponovno postupanje i odlučivanje.

U ponovnom postupku, predmet je zaveden pod brojem P. 686/07. Odlučujući o reviziji tužilaca – protivtuženih izjavljenoj protiv pravnosnažnog dela drugostepene presude, Vrhovni sud Srbije je 4. oktobra 2007. godine doneo presudu Rev. 1292/07, kojom je odbio kao neosnovanu reviziju.

Imajući u vidu da je u međuvremenu preminuo tuženi – protivtužilac P. M, Drugi opštinski sud u Beogradu je 29. decembra 2008. godine doneo rešenje P. 686/07, kojim je prekinuo postupak u ovoj pravnoj stvari.

Prvi osnovni sud u Beogradu je počev od 1. januara 2010. godine, nakon početka primene Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštva iz 2008. godine, preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovom predmetu, koji je zaveden pod brojem P. 11861/10.

I. N . je podneskom od 1. novembra 2010. godine obavestila prvostepeni sud da je preminuo tužilac – protivtuženi Đ. N, pa je tražila da joj se kao nasledniku prizna status stranke u ovoj parnici.

U zapisniku sa ročišta za glavnu raspravu održanog 28. juna 2013. godine je konstatovano da su G. M, M . M, M . M . i S . C . podneskom od suda tražili da im se prizna status tuženih – protivtužilaca kao naslednicima sada pok. P . M, pa je određeno da se nastavi postupak po protivtužbi.

Drugi osnovni sud u Beogradu, koji je nakon početka primene Zakona o sedištima i područjima sudova i javnih tužilaštva iz 2013. godine preuzeo prvostepenu nadležnost za postupanje u ovom predmetu, doneo je rešenje P. 11861/10 od 28. novembra 2014. godine , kojim je nastavio sa postupanjem u ovoj pravnoj stvari sa danom 28. junom 2013. godine. Predmet je u međuvremenu dobio novi broj P. 72/15.

Drugi osnovni sud u Beogradu je 9. marta 2017. godine doneo osporenu presudu P. 72/15, kojom je usvojio protivtužbeni zahtev tuženih – protivtužioca i obavezao tužioce – protivtužene, među kojima i podnositeljku ustavne žalbe, da uklone šupu sa navedene nepokretnosti i da im predaju u posed zauzeti deo parcele.

Odlučujući o žalbi tužilaca – protivtuženih, Apelacioni sud u Beogradu je 8. juna 2020. godine doneo osporenu presudu Gž. 4048/17, kojom je odbio kao neosnovanu žalbu i potvrdio prvostepenu presudu. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je u postupku pred prvostepenim sudom utvrđeno da je pravnosnažnim rešenjem Skupštine opštine Rakovica 463-336/1979-II od 28. jula 1980. godine tuženima – protivtužiocima D . S, J . S, M . M . i T . M . data na korišćenje radi izgradnje porodične stambene zgrade k.p. br. …/1, KO Beograd 6 u površini od 500 m2, kao suvlasnicima sa po ¼ idealnih delova neuslovne stambene zgrade na istoj parceli sa pravom korišćenja zemljišta koje služi za redovnu upotrebu zgrade; da je na ovom rešenju otkucana službena beleška, kojom se delimično menja stav prvi dispozitiva rešenja tako da umesto k.p. br. …/1, KO Beograd 6 treba da stoji k.p. br. …/10, KO Beograd 6 u površini od 505 m2; da prema uverenju Republičkog geodetskog zavoda – Služba za katastar nepokretnosti od 13. jula 2011. godine k.p. starog premera …/1 odgovara k.p. novog premera … , a k.p. starog premera …/10 odgovara k.p. novog premera …/2; da je stupanjem na snagu Katastra nepokretnosti Satara Rakovica k.p. broj …/2 upisana u LN … sa pravom korišćenja zemljišta u korist tuženih – protivtužilaca D. S, J . S, M . M, P . M, S . M , M. Ć . i S . J; da se prema nalazu i mišljenju veštaka na k.p. br. …/1 nalazila kuća br. 17 koja je srušena i da su tužioci – protivtuženi na toj parceli sagradili novi objekat bez građevinske dozvole, koji je jednim svojim delom i to šupom zahvati deo k.p. …/10, na kojoj tuženi – protivtužioci imaju pravo korišćenja; da je pravilna odluka prvostepeno suda da su tuženi – protivtužioci stekli pravo korišćenja na k.p. br. …/10 (sada k.p. br. …/2) i da imaju prava da traže sudsku zaštitu prema tužiocima – protivtuženima koji su izvršili zauzeće njihove parcele izgradnjom šupe; da su neosnovani navodi žalbe da tuženi – protivtužioci nisu pružili odgovarajuće dokaze o pravnom osnovu za sticanje prava korišćenja na parceli sa koje traže uklanjanje šupe, jer postoji odluka državnog organa na osnovu koje je izvršen upis u zemljišne knjige, nakon čega je zemljišno knjižno stanje preuzeto i preneto u Katastar nepokretnosti; da nije osnovan navod da su tuženi – protivtužioci svoj pravni osnov zasnovali na službenoj belešci od 18. avgusta 1980. godine; da je službena beleška stavljena na navedeno rešenje kako bi razjasnila da zemljište koje se dodeljuje tuženima – protivtužiocima ima oznaku …/10 (sada …/2) i površinu od 505 m2.

4. Odredbama Ustava, na čiju se povredu poziva podnosilac ustavne žalbe, utvrđeno je: da se ljudska i manjinska prava zajemčena Ustavom neposredno primenjuju (član 18. stav 1.); da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči mirno uživanje svojine i drugih imovinskih prava stečenih na osnovu zakona (član 58. stav 1.).

Odredbe člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 1977. godine i člana 10. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, koji su se primenjivali u ovom parničnom postupku, afirmisale su načelo efikasnog postupanja suda u parnici.

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak pokrenut 30. juna 1988. godine, podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu i da je predmet pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4048/17 od 8. juna 2020. godine, kada je doneta konačna odluka o protivtužbenom zahtevu tuženih – protivtužilaca.

Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud konstatuje da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine i da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se dosadašnje trajanje postupka može smatrati razumnim ili ne, uzme u obzir celokupan period od podnošenja tužbe. S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu da je podnositeljka ustavne žalbe stupila u ovu parnicu 28. januara 1997. godine, kao naslednik tužioca - protivtuženog J. S. S obzirom na činjenicu da je podnositeljka ustavne žalbe stupila u parnični postupak u vreme kada je isti trajao osam godina i sedam meseci, Ustavni sud je stao na stanovište da se u konkretnom slučaju razumna dužina trajanja postupka ima ceniti od momenta podnošenja tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu. U tom kontekstu, valja napomenuti da je sličan stav zauzeo Evropski sud za ljudska prava u Strazburu u presudi Futtererr protiv Hrvatske od 20. decembra 2001. godine , broj predstavke 52634/99.

Polazeći od iznetog, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak trajao nepune 32 godine, što samo po sebi ukazuje na činjenicu da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. S obzirom na navedeno, Ustavni sud nalazi da se i pored toga što je pojam razumne dužine trajanja jednog sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca - složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnositeljke ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja prava o kome se u postupku raspra vlja za podnositeljku, tridesetdvogodišnje trajanje ove parnice ne može opravdati nijednim od prethodno navedenih činilaca. Naime, Ustavni sud nalazi da se, bez obzira na to koliko su složena sporna pitanja koja u jednom sudskom postupku treba raspraviti, a kojih je u konkretnom slučaju nesporno bilo ( postojanje tužbenog i protivtužbenog zahteva, smrt više parničnih stranaka zbog kojih su postojali razlozi za prekid postupka itd.), imajući pri tome u vidu da podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela dugom trajanju parnice, ne može prihvatiti da je razumno da postupak traje skoro 32 godine, te da se stoga ovako dugo trajanje konkretnog sudskog postupka jedino može pripisati nedelotvornosti sudova, pre svega Drugog opštinskog suda u Beogradu preko kojim se postupak vodio od juna 1988. godine do 1. januara 2010. godine. Činjenice da je u ovoj pravnoj stvari prva meritorna prvostepena odluka doneta nakon 17 godina od dana podnošenja tužbe, da je Drugi osnovni sud u Beogradu doneo formalno rešenje o nastavku postupka P. 11861/10 od 28. novembra 2014. godine, nakon više od jedne godine od dana kada je konstatovano ispunjenost procesnih uslova za donošenje takve odluke, pa da je postupak po žalbi protiv osporene presude istog suda P. 72/2015 od 9. marta 2017. godine trajao više od tri godine, po oceni Ustavnog suda, nedvosmisleno potvrđuju da postupajući sudovi u ovoj svojinskoj parnici nisu postupali u skladu sa načelom efikasnosti koje su promovisale odredbe oba ranije važeća procesna zakona koji su se primenjivali na predmetni parnični postupak. Iz iznetih razloga, Ustavni sud je zaključio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15 , 10/23 i 92/23), te je odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ispitujući postojanje procesnih pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u delu u kome se osporavaju presuda Drugog osnovnog suda u Beogradu P. 72/2015 od 9. marta 2017. godine i presuda Apelacionog suda u Beogradu Gž. 4048/17 od 8. juna 2020. godine, Ustavni sud je zaključio da se navodi podnositeljke ustavne žalbe o pogrešnoj primeni materijalnog prava, oceni dokaza i povredi pravila postupka, a koji u suštini predstavljaju ponavljanje njenih žalbenih navoda o kojima se navedeni drugostepeni sud detaljno izjasnio, ne mogu prihvatiti kao ustavnopravni razlozi za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje i prava na imovinu. Podnositeljka ustavne žalbe praktično traži da Ustavni sud kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih presuda, a što ne spada u njegovo ovlašćenje u postupku po ustavnoj žalbi. U tom smislu, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenim sudskim odlukama bilo očigledno proizvoljno, a što u ovom predmetu nije slučaj.

Budući da se odredbama člana 18. Ustava ne jemče konkretna ljudska ili manjinska prava i slobode, to Ustavni sud nije ispitivao navode podnositeljke ustavne žalbe o povredi navedenih ustavnih normi u predmetnom parničnom postupku, jer one ne predstavljaju neposredan pravni osnov za izjavljivanje ustavne žalbe.

Uzimajući u obzir iznete razloge, Ustavni sud je odbacio ustavnu žalbu u ovom delu , saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, pa je rešio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti koje su od uticaja u ovoj ustavnopravnoj stvari. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka pretrpela zbog neažurnog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je , pre svega , uzeo u obzir momenat stupanja u parnicu podnositeljke ustavne žalbe, da je predmetni parnični postupak opravdano bio u prekidu četiri godine i šest meseci (Ustavni sud prilikom smanjenja visine naknade nematerijalne štete nije uračunao period od kada je prvostepeni sud konstatovao da postoje razlozi za nastavak postupak do dana donošenja rešenja P. 11861/10 od 28. novembra 2014. godine) i da su u više navrata po sili zakona postojale objektivne smetnje za preduzimanje procesnih radnji zbog smrti parničnih stranaka, bez obzira na činjenicu što prvostepeni sud nije doneo rešenja o prekidu postupka. U tom kontekstu, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovog suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje. Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretr pela.

8. U pogledu zahteva za naknadu materijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, a koji je opredeljen u visini troškova postupka koje je podnositeljka ustavne žalbe obavezana da naknadi tuženim - protivtužiocima, Ustavni sud ukazuje da se kao vid pravičnog zadovoljenja zbog utvrđene povrede navedenog ustavnog prava može utvrditi pravo na naknadu nematerijalne štete koja predstavlja satisfakciju zbog stanja nesigurnosti i neizvesnosti u kom se podnositeljka nalazila u dužem periodu u pogledu svojih građanskih prava i obaveza. Finansijske posledice, u vidu nastalih troškova postupka, kao i naknade troškova protivnoj strani, saglasno odgovarajući m pravilima postupka, podnositeljka ustavne žalbe bi imala i u slučaju da je konkretan postupak okončan u okviru standarda razumnog roka.

Sledom iznetog, Ustavni sud je ocenio da istaknuti zahtev za naknadu materijalne štete nije spojiv sa svrhom naknade štete koja se priznaje oštećenom u slučaju utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, pa je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 3. izreke odbacio zahtev podnositeljke ustavne žalbe za naknadu materijalne štete .

9. Na osnovu iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti