Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne primene prava u parnici

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i poništava presudu Višeg suda, utvrđujući povredu prava na pravično suđenje. Sud smatra ustavnopravno neprihvatljivim odbijanje tužbenog zahteva za naknadu štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz formalnih razloga.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-10184/2017
21.05.2020.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Snežana Marković, predsedni k Veća i sudije Vesna Ilić Prelić , dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Tijana Šurlan, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S . M . iz Vranja , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 21. maja 2 020. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. M . i utvrđuje da je presudama Osnovnog suda u Vranju P rr. 4/16 od 1 5. septembra 2016. godine i Višeg suda u Vranju Gž. 2590/16 od 11. septembra 2017. godine povređeno pravo podnosi oca ustavne žalbe na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Višeg suda u Vranju Gž. 2590/16 od 11. septembra 2017. godine i određuje da isti sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe podnetoj protiv presude Osnovnog suda u Vranju Prr. 4/16 od 15. septembra 2016. godine .

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu nematerijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. M . iz Vranja podneo je Ustavnom sudu, 10 . novembra 2017. godine, ustavnu žalbu protiv presude Osnovnog suda u Vranju Prr. 4/16 od 15. septembra 2016. godine i presude Višeg suda u Vranju Gž. 2590/16 od 11. septembra 2017. godine , zbog po vrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

Ustavnom žalbom se osporavaju presude donete u parničnom postupku u kojem je podnosilac imao svojstvo tužioca, a kojima je pravnosnažno odbijen njegov tužbeni zahtev radi novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu koja je njemu izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku .

Podnosilac je u ustavnoj žalbi , između ostalog, naveo: da je pravnosnažnim rešenjem u svojen njegov prigovor radi ubrzavanja izvršnog postupka; da je nakon pravnosnažnosti navedenog rešenja podneo tužbu radi novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu, a koji tužbeni zahtev je pravnosnažno odbijen sa obrazloženjem parničnog suda da je tužba podneta protiv Osnovnog suda u Vranju, koji nije pasivno legitimisan u toj vrsti spora, kao i i da je predmetni tužbeni zahtev preuranjen; da parnični sudovi nisu naveli da je tužba podneta i protiv Republike Srbije; da je u vezi sa pravnim stanovištem parničnog suda da je tužbeni zahtev preuranjen , odredbom člana člana 22. stav 2. Zakona o zaštiti pra va na suđenje u razumnom roku propisano da stranka čiji je prigovor usvojen stiče pravo na pravično zadovoljenje kada istekne rok u kome je sudija bio dužan da preduzme naložene procesne radnje; da, međutim, u konkretnom slučaju predsednik suda u pravnosnažnom rešenju o usvajanju prigovora nije odredio rok u kojem se izvršni postupak mora okončati, već je to definisao kao „što kraći rok“.

Podnosilac ustavne žalbe je predl ožio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenog ustavnog prava i poništi presudu Višeg suda u Vranju Gž. 2590/16 od 11. septembra 2017. godine. Tražio je „naknadu štete pred nadležnim organom.“

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom sporu:

Predsednik Osnovnog sud a u Bujanovcu je pravnosnažnim rešenjem R4.I. 1/16 od 4. marta 2016. godine, u stavu prvom izreke , utvrdio da je predlagaču S. M, ovde podnosiocu ustavne žalbe, povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u postupku pred Osnovnim sudom u Bujanovcu u predmetu I. 3255/10, dok je, u stavu drugom iz reke, naložio izvršnom sudiji Osnovnog suda u Bujanovcu da u što kraćem roku okonča postupak u predmetu I. 3255/10 ( a koji postupak je do podnošenja prigovora radi ubrzavanja postupka trajao osam godina i još nije okončan) .

Tužilac S. M, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je lično , 26. maja 2016. godine , tužbu Osnovnom sudu u Vranju protiv Republike Srbije, Osnovnog suda u Vranju, radi novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu koja mu je izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku.

Osnovni sud u Vranju je osporenom presudom Prr. 4/16 od 15. septembra 2016. godine odbio tužbeni zahtev tužioca . U obrazloženju osporene presude je, između ostalog, navedeno: da je prigovor tužene o nedostatku pasivne legitimacije osnovan, jer tuženi u ovoj vrsti spora ne može biti Osnovni sud u Vranju; da je , osim toga , odredbom člana 22. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku je propisano da stranka čiji je prigovor usvojen a koja nije podnela žalbu, stiče pravo na pravično zadovoljenje kada isteke rok u kome je sudija bio dužan da preduzme naložene procesne radnje ; da je u konkretnom slučaju rešenje kojim je usvojen prigovor radi ubrzavanja izvršnog postupka, postalo pravnosnažno 18. marta 2016. godine i navedenim rešenjem je naloženo izvršnom sudiji Osnovnog suda u Bujanovcu da u što kraćem roku okonča izvršni postupak, a tužba radi novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu podneta je 26. maja 2016. godine, znači posle dva meseca i osam dana nakon pravnosnažnosti rešenja kojim je usvojen prigovor ; da je tužbeni zahtev preuranjen, imajući u vidu da nije određen vremenski rok u rešenju kojim je usvojen prig ovor radi ubrzavanja izvršnog postupka; da imajući u vidu da je u konkretnom slučaju postupajući izvršni sudija, nakon donošenja pravnosnažnog rešenja o usvajanju prigovora radi ubrzavanja postupka, preduzimao odgovarajuće radnje tako što je naložio izvršnom dužniku da podnese overenu izjavu o imovini, to rok od dva meseca i osam dana posle kog je podnosilac podneo tužbu nije bio dovoljan za okončanje izvršnog postupka.

Viši sud u Vranju je osporenom presudom Gž. 2590/16 od 11. septembra 2017. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca ustavne žalbe i potvrdio navedenu prvostepenu presudu, sa obrazloženjem koje je identično obrazloženju prvostepene presude.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka , kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) propisano je: da su pravna sredstva kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku prigovor radi ubrzavanja postupka (u daljem tekstu: prigovor), žalba i zahtev za pravično zadovoljenje (član 3. stav 1.); da u rešenju kojim se prigovor usvaja i utvrđuje povreda prava na suđenje u razumnom roku predsednik suda određuje i rok u kome je sudija dužan da preduzme naložene procesne radnje, a koji ne može biti kraći od 15 dana, niti duži od četiri meseca ( član 11. stav 2.); da pravo na pravično zadovoljenje ima stranka čiji je prigovor usvojen, a koja nije podnela žalbu i da stranka čiji je prigovor usvojen, a koja nije podnela žalbu stiče pravo na pravično zadovoljenje kada istekne rok u kome je sudija ili javni tužilac bio dužan da preduzme naložene procesne radnje (član 22. st. 1. i 2. ); da je pravično zadovoljenje pravo na isplatu novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu koja je stranci izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku (u daljem tekstu: novčano obeštećenje) (član 23. stav 1.); da stranka može da podnese tužbu protiv Republike Srbije za novčano obeštećenje u roku od jedne godine od dana kada je stekla pravo na pravično zadovoljenje (član 26. stav 1.) .

Odredbom člana 89. stav 1. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18) propisano je: da kad sud utvrdi da lice koje se pojavljuje kao stranka ne može da bude stranka u postupku, a taj nedostatak može da se otkloni, pozvaće tužioca da otkloni nedostatak (član 80. stav 1 .); da podnesci moraju da budu razumljivi, da sadrže sve ono što je potrebno da bi po njima moglo da se postupi, a naročito – označenje suda, ime i prezime, poslovno ime privrednog društva ili drugog subjekta, prebivalište ili boravište, odnosno sedište stranaka, njihovih zakonskih zastupnika i punomoćnika ako ih imaju, predmet spora, sadržinu izjave i potpis podnosioca (član 98. stav 3.); da ako je podnesak nerazumljiv ili nepotpun (član 98. stav 3.), sud će stranci koja nema punomoćnika da vrati podnesak radi ispravke, osim ako zakonom nije drugačije propisano (član 101. stav 1 .).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instancioni (viši) sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigledno proizvoljna, odnosno arbitr erna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava.

Ustavni sud najpre ukazuje da je podnosilac ustavne žalbe, nakon pravnosnažnosti rešenja kojim je usvojen njegov prigovor radi ubrzavanja izvršnog postupka, podneo tužbu Osnovnom sudu u Vranju protiv Republike Srbije, Osnovnog suda u Vranju, radi isplate novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu koja je njemu izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku, a što predstavlja vrstu pravičnog zadovoljenja. Osporenim parničnim presudama je pravnosnažno odbijen podnosiočev tužbeni zahtev iz dva razloga: 1) zbog prigovora nedostatka pasivne legitimacije, jer Osnovni sud u Vranju ne može biti tuženi u toj vrsti spora; 2) zbog prigovora preuranjenosti tužbenog zahteva.

Ustavni sud ocenjuje da je pravo na isplatu novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu koja je stranci izazvana povredom prava na suđenje u razumnom roku zakonsko pravo, pravo koje proizlazi iz Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, pa je stoga od izuzetnog pravnog značaja da uskraćivanje ovog prava stranci odlukama parničnog suda bude zasnovano isključivo na jasno propisanim zakonskim razlozima .

U vezi sa prigovorom nedostatka pasivne legitimacije, jer Osnovni sud u Vranju ne može biti tuženi u toj vrsti spora, Ustavni sud je iz priložene dokumentacije, tužbe i uvoda osporenih parničnih presuda, utvrdio da je tužba podneta protiv „Republike Srbije, Osnovnog suda u Vranju“ i, po oceni Ustavnog suda, dovoljno je što je podnosilac u tužbi prvo označio kao tuženu Republiku Srbiju, koja je po zakonu tužena u toj vrsti spora, a dodavanjem u nazivu tužene i „Osnovni sud u Vranju“ ne dovodi se u pitanje da je kao tužena pravilno označena Republika Srbija. Označenje organa Republike Srbije ne predstavlja bitni element za označenje Republike kao parnične stranke ni u tužbi ni u presudi ( „Bilten“ Privrednog apelacionog suda broj 1/17, strana 15 .). Ovo posebno dolazi da izražaja jer je sam Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku u napred označio i odredio tuženu u postupku radi isplate novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu, a to je uvek Republika Srbija ( član 26 . stav 1.).

Ustavni sud posebno ukazuje da u konkretnom slučaju nisu primenjene imperativne odredbe Zakona o parničnom postupku, radi otklanjanja eventualnih nedostatka u označavanju tužene u postupku radi isplate novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu. Odredom člana 101. stav 1. navedenog Zakona je propisano da ako je podnesak nerazumljiv ili nepotpun (član 98. stav 3.), sud će stranci koja nema punomoćnika da vrati podnesak radi ispravke, osim ako zakonom nije drugačije propisano. U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe je lično podneo tužbu (to proizlazi iz uvoda osporenih parničnih presuda i osporena drugostepena presuda je lično dostavljena podnosiocu). Zatim, Zakon o parničnom postupku sadrži posebnu odredbu u članu 80. stav 1. koja se odnosi na označavanje stranke u postupku, a kojom odredbom je propisano da kad sud utvrdi da lice koje se pojavljuje kao stranka ne može da bude stranka u postupku, a taj nedostatak može da se otkloni, pozvaće tužioca da otkloni nedostatak.

U vezi sa prigovorom preuranjenosti tužbenog zahteva, jer nije određen vremenski rok u rešenju kojim je usvojen prigovor radi ubrzavanja izvršnog postupka (što je predstavljao dopunski razlog), Ustavni sud je utvrdio da je predsednik Osnovnog sud a u Bujanovcu pravnosnažnim rešenjem R4.I. 1/16 od 4. marta 2016. godine, u stav u prvom izreke , usvojio podnosiočev prigovor radi ubrzavanja izvršnog postupka, a u stavu drugom izreke naložio je izvršnom sudiji Osnovnog suda u Bujanovcu da „u što kraćem roku okonča izvršni postupak“. Odredbom člana 11. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku je propisano da u rešenju kojim se prigovor usvaja predsednik suda određuje i rok u kome je sudija dužan da preduzme naložene procesne radnje, a koji ne može biti kraći od 15 dana, niti duži od četiri meseca, a odredbom člana 22. stav 2. navedenog Zakona je propisano da stranka čiji je prigovor usvojen, a koja nije podnela žalbu, stiče pravo na pravično zadovoljenje kada istekne rok u kome je sudija bio dužan da preduzme naložene procesne radnje . Ustavni sud ocenjuje da je u konkretnom slučaju rok u kome je izvršni sudija bio dužan da preduzme naložene procesne radnje odrediv (ne kraće od 15 dana, niti duže od četiri meseca), bez obzira što je u rešenju predsednika suda korišćena formulacija „u što kraćem roku“.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je ocenio da je pravno stanov ište koje je zauzeto u osporenima parničnim presudama da podnosiocu ustavne žalbe ne pripada pravo na naknadu nematerijalne štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, ustavnopravno neprihvatljivo.

6. Polazeći od izloženog, saglasno odredbi člana 89. stav. 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), Ustavni sud je ustavnu žalbu usvoj io, te utvrdio da je presudama Osnovnog suda u Vranju Prr. 4/16 od 15. septembra 2016. godine i Višeg suda u Vranju Gž. 2590/16 od 11. septembra 2017. godine podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, odlučujući kao u tački 1. izreke.

Ustavni sud je ocenio da se štetne posledice utvrđene povre de navedenog ustavnog prava mogu otkloniti samo poništajem osporene presude Višeg suda u Vranju Gž. 2590/16 od 11. septembra 2017. godine i određenjem da nadležni sud donese novu odluku o žalbi podnosioca ustavne žalbe podnet oj protiv presude Osnovnog suda u Vranju Prr. 4/16 od 15. septembra 2016. godine , odlučujući kao u tački 2. izreke , saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu.

7. U vezi sa zahtevom podnosioca ustavne žalbe da mu Ustavni sud dosudi „naknadu štete pred nadležnim organom“, Ustavni sud ukazuje na to da će se o njegovoj žalbi, u postupku radi isplate novčanog obeštećenja za neimovinsku štetu , ponovo odlučivati, te je, stoga, odbacio zahtev podnosioca za naknadu štete, rešavajući kao u tački 3. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Takođe, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 49. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da ovu odluku objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, imajući u vidu širi značaj koji ima za zaštitu Ustavom garantovanih ljudskih i manjinskih prava i sloboda.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 4 7. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Usvajanje ustavne žalbe zbog proizvoljne primene prava u parnici

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti