Odluka Ustavnog suda Srbije o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom predmetu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom postupku koji je trajao šest godina i osam meseci. Podnosiocu je dosuđena naknada od 400 evra. Sud je naglasio da je prvostepeni sud primarno odgovoran za nedelotvorno postupanje i kašnjenja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-10190/2018
28.05.2026.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Vladan Petrov, predsednik Veća, i sudije dr Mihajlo Rabrenović, dr Nataša Plavšić, dr Atila Dudaš (Dudás Attila), dr Bojan Tubić, Jelena Deretić, Maja Popović i dr Milan Rapajić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Lj. M. iz Bora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. maja 2026. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Lj. M. i utvrđuje da je u postupku koji se vodio u predmetu Osnovnog suda u Boru I. 1149/10 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo Lj. M. na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. Lj. M. iz Bora podneo je 15. marta 2013. godine, preko punomoćnika M. P, advokata iz Bora, Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u izvršnom postupku koji se vodio u predmetu Osnovnog suda u Boru I. 1149/10.

Podnosilac u ustavnoj žalbi iznosi tok osporenog postupka i navodi da mu je zbog nesprovođenja izvršenja od 24. jula 2009. godine, kada je podnet predlog za izvršenje, do sastavljanja ustavne žalbe, što je tri godine i osam meseci, naneta nematerijalna šteta u iznosu od 5.000 evra. Podnosilac je tražio i troškove postupka pred Ustavnim sudom.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te spise predmeta Osnovnog suda u Boru I. 1149/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari.

Podnosilac ustavne žalbe je 24. jula 2009. godine podneo predlog za izvršenje radi naplate duga od 2.300 evra u dinarskoj protivvrednosti, sa domicilnom kamatom od 1. aprila 2004. godine do isplate, troškova parničnog postupka u iznosu od 34.544 dinara, sa zateznom kamatom od 4. septembra 2008. godine do isplate i troškova izvršnog postupka, sprovođenjem izvršenja na nepokretnostima izvršnog dužnika.

Sud je odredio izvršenje rešenjem o izvršenju od 19. avgusta 2009. godine.

Zbog neuspelog dostavljanja, rešenje o izvršenju uručeno je izvršnom dužniku u sudu 16. februara 2010. godine.

Rešenjem Višeg suda u Zaječaru Gž. 983/10 od 10. maja 2010. godine odbijena je žalba izvršnog dužnika protiv rešenja o izvršenju.

Zbog nemogućnosti uručenja izvršnom poveriocu zaključka od 3. februara 2010. godine o njegovoj obavezi da uplati troškove na ime uviđaja i veštačenja zbog njegovog preseljenja, taj zaključak je uručen njegovom punomoćniku 22. oktobra 2010. godine.

Nakon uplate, veštačenje je određeno za 30. novembar 2010. godine.

Dana 14. decembra 2010. godine izveden je dokaz uviđajem i veštačenjem.

U narednom periodu veštak se izjašnjavao na primedbe stranaka na njegov nalaz i mišljenje, a 10. maja 2011. doneto je rešenje kojim je utvrđena tržišna vrednost nepokretnosti sa drvnom masom i objektima u iznosu od 9.979.382 dinara.

Dana 24. januara 2012. godine donet je zaključak o prodaji nepokretnosti.

Neuspela ročišta za javnu prodaju nepokretnosti održana su 22. februara i 7. marta 2012. godine.

Izvršni poverilac je 16. marta 2012. godine predložio prodaju predmeta izvršenja neposrednom pogodbom i označio zainteresovanog kupca.

Sud je 7. novembra 2012. godine doneo zaključak o dodeljivanju navedenih nepokretnosti kupcu za ukupnu cenu od 4.494 dinara na osnovu ugovora izvršnog poverioca i kupca, a koji zaključak je isti sud stavio van snage 21. decembra 2012. godine zbog povrede člana 97. stav 9. Zakona o izvršenju i obezbeđenju. Prigovor izvršnog poverioca protiv rešenja od 21. decembra 2012. godine je odbijen.

Zaključkom suda od 19. marta 2013. godine određeno je da će se prodaja nepokretnosti izvršiti neposrednom pogodbom, određen je rok za postizanje sporazuma o njihovoj prodaji i određeno je da se nepokretnosti ne mogu prodati ispod 20% procenjene vrednosti.

Zainteresovani kupac se izjasnio 26. marta 2013. godine pred javnim izvršiteljem da ne želi da kupi nepokretnosti za 20% procenjene vrednosti, već za 4.449 dinara.

Sud je 12. aprila 2013. godine tražio izveštaj od RF PIO o tome da li je izvršni dužnik u radnom odnosu ili u penziji. Prema dostavljenom izveštaju, izvršni dužnik je bio prijavljen na osiguranje po osnovu obavljanja poljoprivredne delatnosti.

Zaključkom suda od 29. maja 2013. godine određeno je da će se prodaja nepokretnosti izvršiti neposrednom pogodbom za početnu cenu od 30% nepokretnosti.

Dana 28. juna 2013. godine zaključen je ugovor o prodaji neposrednom pogodbom između sudskog izvršitelja i kupca za ukupnu cenu od 380.000 dinara, koja je odmah isplaćena.

Rešenjem suda od 16. jula 2013. godine odbijen je predlog izvršnog poverioca radi otklanjanja nepravilnosti, a njegov prigovor protiv tog rešenja odbijen je 19. septembra 2013. godine.

Nepokretnosti koje su bile predmet izvršenja su 16. i 17. oktobra 2013. godine dodeljene i predate u svojinu kupcu.

Izvršni postupak je zaključen rešenjem od 25. novembra 2013. godine.

Dana 20. decembra 2013. godine odbačen je rešenjem predlog kupca da sud isprazni kupljene objekte od lica i stvari, a koje je ukinuto 9. aprila 2014. godine.

Sud je 2. juna 2014. godine naložio izvršnom dužniku da se iseli sa svim licima i stvarima iz prodatih nepokretnosti, a 28. maja 2015. godine zakazano je prinudno iseljenje izvršnog dužnika na licu mesta. To iseljenje odloženo je do 27. jula 2015. godine, na predlog izvršnog dužnika i uz saglasnost izvršnog poverioca i kupca.

Izvršni dužnik je 27. jula 2015. godine izjavio da je postupio po navedenom dogovoru i predao ključeve objekata, što je potvrđeno izlaskom na lice mesta 5. oktobra 2015. godine.

Rešenjem od 4. aprila 2016. godine ukinuto je rešenje o zaključenju izvršenja od 25. novembra 2013. godine.

Rešenjem od 6. aprila 2016. godine zaključen je izvršni postupak.

4. Odredbom Ustava, na čiju se povredu podnosilac ustavne žalbe poziva, utvrđeno je da se svakom jemči pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni izvršni postupak ukupno trajao šest godina i osam meseci.

Navedeno trajanje osporenog postupka ukazuje da on nije okončan u okviru standarda razumnog roka, koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava. Međutim, pojam razumnog trajanja postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa koji su vodili postupak, kao i značaja za podnosioca prava o kome se u postupku odlučuje, koji se moraju procenjivati u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da predmetni izvršni postupak nije bio posebno složen.

Ustavni sud zatim nalazi da je podnosilac imao interes da se predmetni izvršni postupak efikasno sprovede radi naplate njegovog novčanog potraživanja, ali i da je i sam mogao da pokuša da doprinese njegovom bržem okončanju, označavanjem kao predmeta izvršenja eventualnih potraživanja izvršnog dužnika, pokretnih stvari ili podnošenjem zahteva za davanje izjave o imovini izvršnog dužnika. Isto tako je mogao da obavesti sud o promeni prebivališta zbog blagovremenog uručenja naloga o uplati predujma za veštačenje. S druge strane, podnosilac ustavne žalbe svakako nije doprineo bržem okončanju postupka time što je kao kupca označio lice koje je inicijalno bilo spremno da imovinu čija je utvrđena vrednost bila 9.979.382 dinara kupi za samo 4.449 dinara, što predstavlja neznatan deo potraživanja podnosioca.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da prevashodno nadležni prvostepeni sud nije preduzeo sve neophodne radnje kako bi se predmetni postupak sproveo brzo i efikasno. Ovo najpre stoga što je sam sud po službenoj dužnosti mogao da odredi druga sredstva i predmete izvršenja, pa i ona koja su brža i efikasnija od predloženog izvršenja na velikom broju nepokretnosti, dok je u tom pogledu, u konkretnom slučaju, samo jednom zatražio obaveštenje od RF PIO, i to skoro četiri godine nakon otpočinjanja postupka. Prvostepenom sudu je zatim bilo potrebno šest meseci za uručenje rešenja o izvršenju izvršnom dužniku, a toliko vremena je proteklo od utvrđenja vrednosti nepokretnosti i donošenja zaključka o njihovoj prodaji. Tri odluke prvostepenog suda su ukinute, jednom je to čak učinio i taj sud, dok je istom sudu bilo potrebno godinu dana da pokuša sprovođenje svog naloga izvršnom dužniku da se iseli sa svim licima i stvarima iz prodatih nepokretnosti. Ustavni sud i u ovoj odluci ističe da odgovornost za efikasno sprovođenje svakog postupka snosi pre svega sud pred kojim se postupak vodi. Takođe, Ustavni sud nalazi da okolnost da je u konkretnom slučaju postupak pravnosnažno okončan tek 6. aprila 2016. godine, iako je izvršni dužnik osam meseci pre toga obavestio sud da je postupio po nalogu za iseljenje nesporno ukazuje na nedelotvorno postupanje izvršnog suda, posebno kada se ima u vidu da se izvršni postupak sprovodi u skladu sa načelom oficijelnosti.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, u osporenom izvršnom postupku.

Na osnovu odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari utvrđivanjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, dužinu trajanja osporenog postupka, doprinos podnosioca ustavne žalbe dužini trajanja postupka, životni standard u državi, te činjenicu da će utvrđena naknada biti mnogo brže isplaćena na nacionalnom nivou, nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljuska prava.

Pored toga, Ustavni sud je uzeo u obzir i praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 od 5. aprila 2016. godine), kao i više presuda donetih nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo. Ovakav stav Ustavni sud je zauzeo i u Odluci Už-2936/16 od 24. maja 2018. godine.

7. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Vladan Petrov, s.r.

Odluka Ustavnog suda Srbije o povredi prava na suđenje u razumnom roku u izvršnom predmetu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti