Odbacivanje ustavne žalbe protiv akata donetih pre stupanja na snagu Ustava

Kratak pregled

Ustavni sud odbacio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv više sudskih rešenja i radnji u izvršnom i parničnom postupku. Žalba je odbačena jer su osporeni akti i radnje doneti, odnosno preduzeti pre stupanja na snagu Ustava iz 2006. godine.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Goran Ilić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi ''Kontakt filma'' a.d. iz Beograda na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 24. marta 2011. godine, doneo je

 

R E Š E Nj E

 

Odbacuje se ustavna žalba ''Kontakt filma'' a.d. izjavljena protiv rešenja Trgovinskog suda u Beogradu I. 64/03 od 6. februara 2003. godine, rešenja Trgovinskog suda u Beogradu Ipv. 358/03 od 16. juna 2003. godine, rešenja Trgovinskog suda u Beogradu I. 64/03 od 1. septembra 2003. godine, rešenja Trgovinskog suda u Beogradu I. 64/03 od 19. septembra 2003. godine, rešenja Trgovinskog suda u Beogradu Ipv. 588/03 od 6. novembra 2003. godine, rešenja Višeg Trgovinskog suda u Beogradu Iž. 463/06 od 31. maja 2006. godine, rešenja Vrhovnog suda Srbije Spzz. 73/07 od 1. novembra 2007. godine, rešenja Vrhovnog suda Srbije Spzz. 124/07 od 6. decembra 2007. godine, radnje /izvršenog čina Trgovinskog suda u Beogradu u izvršnom postupku I. 64/03 i parničnom postupku P. 1773/01, radnje/izvršenog čina Višeg trgovinskog suda u Beogradu u postupku Iž. 463/06, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije u postupku po žalbi koji se vodio u predmetu Višeg trgovinskog suda u Beogradu Pž. 3840/02.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. ''Kontakt film'' a. d. iz Beograda je 18. januara 2008. godine, preko punomoćnika Jovanke Jović Trifunović, advokata iz Beograda, podneo ustavnu žalbu, koju je podneskom od 18. februara 2008. godine dopunio, protiv rešenja i radnji navedenih u izreci, zbog povrede načela zaštite ljudskih i manjinskih prava, povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 18, člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. Ustava Republike Srbije. Podnosilac se istovremeno poziva i na povredu prava iz člana 13. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava.

U ustavnoj žalbi se navodi da je rešenje o izvršenju Trgovinskog suda u Beogradu I. 64/03 od 6. februara 2003. godine doneto protiv podnosioca ustavne žalbe, kao izvršnog dužnika, po predlogu za izvršenje od 21. januara 2003. godine, koji je u ime izvršnog poverioca-JP Poslovni prostor Voždovac podneo bez punomoćja advokat Darko Vlahović iz Beograda, na osnovu izvršne presude Privrednog suda u Beogradu P. 1773/01 od 10. oktobra 2001. godine i rešenja o ispravci iste presude P. 1773/01 od 25. decembra 2001. godine. Navodi da ista presuda nije izvršna isprava i da je u toku žalbeni postupak pred Višim trgovinskim sudom u Beogradu, u predmetu Pž. 3840/02, u kome nije doneta pravnosnažna odluka o zahtevu podnosioca kao izvršnog dužnika za ukidanje potvrde izvršnosti stavljene na presudu Privrednog suda u Beogradu P. 1773/01 od 10. oktobra 2001. godine.

Podnosilac navodi da je odredbama čl. 1. i 2. Odluke o javnom pravobranilaštvu Opštine Voždovac iz Beograda (''Službeni list grada Beograda'', br. 9/92, 20/98 i 23/01), imperativno određeno da JP Poslovni prostor Voždovac iz Beograda pred sudom zastupa Javni pravobranilac Opštine Voždovac, a ne direktor, niti advokat bez punomoćja Javnog pravobranioca Opštine Voždovac iz Beograda. Ističe da je nedozvoljeno raspolaganje zahtevima izvršenja koje je poverilac učinio samim podnošenjem predloga za izvršenje od 21. januara 2003. godine od strane neovlašćenog advokata i bez punomoćja Javnog pravobranioca Opštine Voždovac, koje sud po službenoj dužnosti nije mogao dozvoliti. Protivno odredbama člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku sud je, po mišljenju podnosioca, zasnovao osporene odluke na nedozvoljenom raspolaganju izvršnog poverioca JP Poslovni prostor Voždovac.

Podnosilac ustavne žalbe osporava i rešenje Vrhovnog suda Srbije Spzz. 73/07 od 1. novembra 2007. godine, kojim je odlučeno o zahtevu za zaštitu zakonitosti koji je podnosilac izjavio 13. marta 2007. godine, i tvrdi: da mu nije bilo omogućeno da učestvuje u javnom raspravljanju o podnetom zahtevu pred Vrhovnim sudom Srbije, budući da nije bio obavešten o sednici na kojoj je raspravljano o podnetom pravnom leku, čime su povređene odredbe člana 420. st. 1. i 2. Zakona o parničnom postupku; da je Vrhovni sud Srbije odbio da odlučuje o svim zahtevima koje je postavio podnosilac, a o kojima je morao da odluči, pre svega o predlogu da se pred Vrhovnim sudom Srbije pokrene postupak radi rešavanja spornog pravnog pitanja o ''neposrednoj primeni ljudskih prava zajemčenih Ustavom i Evropskom konvencijom''. Ustavnom žalbom se osporavaju i radnje Trgovinskog suda u Beogradu u izvršnom postupku I. 64/03 i Višeg trgovinskog suda u Beogradu u žalbenom postupku Iž. 463/06.

U dopuni ustavne žalbe se osporava i rešenje Vrhovnog suda Srbije Spzz. 124/07 od 6. decembra 2007. godine kojim je odbačen kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti tuženog izjavljen protiv potvrde o izvršnosti Trgovinskog suda u Beogradu P. 1773/2001 od 20. maja 2002. godine, stavljene na presudu tog suda P. 1773/2001 od 10. oktobra 2001. godine.

Podnosilac predlaže da Ustavni sud poništi osporene akte i da zabrani osporene radnje, ukloni posledice koje su iz toga proizašle na taj način što će odbaciti` predlog za izvršenje od 21. januara 2003. godine i naložiti Trgovinskom sudu u Beogradu da utvrdi iznos sudskih troškova izvršnog dužnika, kao i da naloži izvršnom poveriocu da ih plati dužniku.

2. Prema članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna članu 170. Ustava.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u osporene akte i dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za rešavanje ovog ustavnosudskog predmeta:

Osporenim rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu I. 64/03 od 6. februara 2003. godine određeno je izvršenje na osnovu izvršne presude Privrednog suda u Beogradu P. 1773/01 od 10. oktobra 2001. godine i rešenja o ispravci presude istog suda P. 1773/01 od 25. decembra 2001. godine, na predlog poverioca JP Poslovni prostor Voždovac iz Beograda i dozvoljeno izvršenje prinudnim iseljenjem dužnika, ovde podnosioca ustavne žalbe, iz poslovnih prostorija-lokala u ulici Vojvode Stepe broj 196 u Beogradu, površine 19 m2 i lokala u ulici Vojvode Stepe broj 198 u Beogradu, površine 31 m2, uz istovremenu plenidbu i prodaju pokretnih stvari dužnika, a naročito plenidbom novca koji se nađe prilikom provođenja izvršenja u poslovnim prostorijama, radi namirenja troškova parničnog postupka i naplate troškova izvršenja.

Osporenim rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu Ipv. 358/03 od 16. juna 2003. godine odbijen je prigovor dužnika na rešenje o izvršenju Trgovinskog suda u Beogradu I. 64/03 od 6. februara 2003. godine kao neosnovan.

Osporenim rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu I. 64/03 od 1. septembra 2003. godine odbijen je predlog dužnika za donošenje rešenja o izvršenju od 26. avgusta 2003. godine kao neosnovan, uz obrazloženje da nisu ispunjeni uslovi iz člana 24. Zakona o izvršnom postupku prema kome izvršenje zavisi od prethodnog ispunjenja poveriočeve obaveze, jer izvršna isprava na osnovu koje dužnik predlaže donošenje rešenja o izvršenju koje zavisi od uslovne obaveze poverioca-presuda Okružnog suda u Beogradu U. 982/2000 od 28. novembra 2001. godine, ne sadrži obavezu za poverioca, već se njome samo poništava zaključak Izvršnog odbora Skupštine opštine Voždovac broj 361-1/99 od 15. marta 1999. godine.

Osporenim rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu I. 64/03 od 19. septembra 2003. godine odbijen je predlog dužnika za otklanjanje nepravilnosti prilikom sprovođenja izvršenja rešenja I. 64/03 izlaskom na lice mesta dana 16. septembra 2003. godine.

Osporenim rešenjem Trgovinskog suda u Beogradu Ipv. 588/03 od 6. novembra 2003. godine odbijen je prigovor dužnika izjavljen protiv rešenja o izvršenju I. 64/03 od 19. septembra 2003. godine kao neosnovan.

Osporenim rešenjem Višeg trgovinskog suda u Beogradu Iž. 463/06 od 31. maja 2006. godine vraćeni su spisi predmeta I. 64/03 Trgovinskom sudu u Beogradu, radi donošenja odluke o predlogu izvršnog dužnika iz podneska od 10. februara 2006. godine.

Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Spzz. 73/07 od 1. novembra 2007. godine odbačen je kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti izvršnog dužnika izjavljen protiv rešenja Vrhovnog suda Srbije Spzz. 79/05 od 7. decembra 2005. godine, kojim je odbačen kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti izvršnog dužnika izjavljen protiv rešenja o izvršenju Trgovinskog suda u Beogradu I. 64/2003 od 6. februara 2003. godine, rešenja Trgovinskog suda u Beogradu Ipv. 258/03 od 16. juna 2003. godine, rešenja Trgovinskog suda u Beogradu I. 64/03 od 1. septembra 2003. godine, rešenja Trgovinskog suda u Beogradu I. 64/03 od 19. septembra 2003. godine, rešenja Trgovinskog suda u Beogradu Ipv. 588/03 od 6. novembra 2003. godine, rešenja predsednika Vrhovnog suda Srbije Su. 432/04 od 25. oktobra 2004. godine, rešenja predsednika Višeg trgovinskog suda u Beogradu Su. 17/04-117 od 2. novembra 2004. godine, rešenja predsednika Trgovinskog suda u Beogradu Su. 101/03-04 od 22. novembra 2004. godine i rešenja predsednika Trgovinskog suda u Beogradu Su. 101/03-5 od 22. novembra 2004. godine. Protiv navedenog rešenja od 1. novembra 2007. godine izvršni dužnik je 13. marta 2007. godine izjavio zahtev za zaštitu zakonitosti, ali je Vrhovni sud Srbije našao da je pravni lek izjavljen protiv rešenja koje je po zahtevu za zaštitu zakonitosti izvršnog dužnika doneo Vrhovni sud Srbije, te da u smislu odredbe člana 401. stav 2. tačka 5) u vezi sa članom 413. stav 4. Zakona o parničnom postupku, zahtev za zaštitu zakonitosti, u konkretnom slučaju, nije dozvoljen, jer je podnet protiv odluke koju je povodom zahteva za zaštitu zakonitosti doneo sud nadležan da odlučuje o tom pravnom leku.

Osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Spzz. 124/07 od 6. decembra 2007. godine odbačen je kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti tuženog izjavljen protiv potvrde o izvršnosti Trgovinskog suda u Beogradu P. 1773/2001 od 20. maja 2002. godine, stavljene na presudu tog suda P. 1773/2001 od 10. oktobra 2001. godine. U obrazloženju ovog osporenog rešenja se navodi da se tuženi, samo formalno poziva na bitnu povredu odredaba parničnog postupka iz člana 361. stav 2. tačka 5) Zakona o parničnom postupku, koja međutim nije obrazložena razlozima koji se mogu podvesti pod tu bitnu povredu, već se zahtevom ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava, što ne predstavlja nedozvoljeno raspolaganje stranaka u smislu odredbe člana 3. stav 3. Zakona o parničnom postupku.

4. Povodom osporavanja rešenja Trgovinskog suda u Beogradu I. 64/2003 od 6. februara 2003. godine, rešenja Trgovinskog suda u Beogradu Ipv. 258/03 od 16. juna 2003. godine, rešenja Trgovinskog suda u Beograd u I. 64/03 od 1. septembra 2003. godine, rešenja Trgovinskog suda u Beogradu I. 64/03 od 19. septembra 2003. godine, rešenja Trgovinskog suda u Beogradu Ipv. 588/03 od 6. novembra 2003. godine, Ustavni sud je utvrdio da je o njima konačno odlučeno rešenjem Vrhovnog suda Srbije Spzz. 73/07 od 1. novembra 2007. godine, kojim je odbačen zahtev za zaštitu zakonitosti kao nedozvoljen.

Kako je institut ustavne žalbe ustanovljen odredbom člana 170. Ustava, to je Ustavni sud nadležan da zaštitu Ustavom zajemčenih ljudskih i manjinskih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi pruži samo u odnosu na pojedinačne akte i radnje državnih organa i organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja koji su doneti, odnosno preduzete od dana stupanja na snagu Ustava - 8. novembra 2006. godine. Korišćenjem nedozvoljenog pravnog leka (zakona za zaštitu zakonitosti) nakon stupanja na snagu `Ustava, po oceni Ustavnog suda, ne može da se utiče na dozvoljenost ustavne žalbe u odnosu na akte donete pre Ustava protiv kojih je nedozvoljeni pravni lek izjavljen.

Imajući u vidu navedeno, kao i činjenicu da su osporena rešenja Trgovinskog suda u Beogradu i Višeg trgovinskog suda u Beogradu doneta pre proglašenja Ustava, to je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu kao nedopuštenu.

5. U pogledu osporenog rešenja Vrhovnog suda Srbije Spzz. 73/07 od 1. novembra 2007. godine i rešenja Vrhovnog suda Srbije Spzz. 124/07 od 6. decembra 2007. godine, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac ustavne žalbe nije naveo ustavnopravne razloge, niti je pružio dokaze koji bi ukazivali na to da su mu osporenim rešenjima povređena Ustavom zajemčena prava na koja se poziva. Vrhovni sud Srbije je u oba osporena akta jasno obrazložio zbog kojih razloga smatra da su izjavljeni zahtevi za zaštitu zakonitosti nedozvoljeni, te se takva obrazloženja ne mogu smatrati proizvoljnim. Zbog toga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu i u ovom delu odbacio, jer ne postoje pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

6. Ocenjujući osporene radnje, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac suštinski osporava akte i radnje koji su doneti, odnosno preduzeti u parničnom i izvršnom postupku koji je prethodio ustavnosudskom, tako da se u konkretnom slučaju, bez obzira na formulaciju, radi o radnjama preduzetim pre donošenja Ustava. Zbog toga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao nedopuštenu.

7. Povodom dela ustavne žalbe u kome podnosilac ukazuje na to da mu je u ''žalbenom postupku Pž. 3840/02 pred drugostepenim Višim trgovinskim sudom u Beogradu'' povređeno pravo da se u razumnom roku raspravi i odluči o njegovom zahtevu za ukidanje potvrde izvršnosti stavljene na pravnosnažnu presudu Privrednog suda u Beogradu P. 1773/01 od 10. oktobra 2001. godine, Ustavni sud je utvrdio da je ustavna žalba u ovom delu podneta po proteku roka propisanog odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu. Naime, iz navoda ustavne žalbe proizlazi da je u vezi sa ukidanjem potvrde izvršnosti podnosilac ustavne žalbe 9. maja 2007. godine podneo zahtev za zaštitu zakonitosti, što je mogao učiniti tek nakon okončanja žalbenog postupka. Predmetni zahtev je odbačen osporenim rešenjem Vrhovnog suda Srbije Spzz. 124/07 od 6. decembra 2007. godine. Imajući u vidu navedeno i datum podnošenja ustavne žalbe, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio kao neblagovremenu, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu.

8. Na osnovu svega iznetog i odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešeno je kao u izreci.

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević