Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu zbog prekomerne dužine parničnog postupka za utvrđivanje zajedničke imovine, koji traje preko devet godina. Utvrđena je povreda prava na suđenje u razumnom roku, prvenstveno zbog neefikasnosti postupajućeg suda, i naloženo je hitno okončanje postupka.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-102/2011
07.03.2013.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Zorice Marković iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 7. marta 2 013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Zorice Marković i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5701/03, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 51316/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preo stalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zorica Marković iz Beograda, preko punomoćnika Milovana Komnenića, advokata iz Beograda, podnela je 11. januara 2011. godine Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava ''na pravično suđenje u razumnom roku'' iz člana 32. Ustava Republike Srbije i člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija), u parničnom postupku koji se vodio pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu P. 5701/03, a sada se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 51316/10, kao i zbog povrede prava na rad iz člana 60. stav 4. Ustava, prava na imovinu iz člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju, zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, člana 14. u vezi sa čl. 6, 8. i 13. Evropske konvencije i načela opšte zabrane diskriminacije iz člana 1. Protokola 12 uz Evropsku konvenciju, prava na dostojanstvo ličnosti iz člana 23. Ustava u vezi sa čl. 6. i 8. Evropske konvencije; prava na poštovanje privatnog i por odičnog života iz člana 8. Evropske konvencije i prava na jednaku zaštitu prava pred sudom iz člana 36. Ustava .

U ustavnoj žalbi je , pored ostalog, navedeno da je podnositeljka pokrenula osporeni parnični postupak tužb om podnetom Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu 9. decembra 2003. godine, radi utvrđivanja tekovine stečene u braku i vanbračnoj zajednici, da je u tom postupku do podnošenja ustavne žalbe doneta samo delimična presuda koja je postala pravnosnažna, a o reviziji pro tiv delimične presude je odlučeno rešenjem Vrhovnog suda Srbije od 13. maja 2009. godine, da sudeći sudija sve vreme tra janja postupka ide na svaki mogući način na ruku tuženom i odlaže svaki put na više meseci nastavak postupka, najčešće bez ikakvog opravdanog razloga; da pravo na pravično suđenje podrazumeva da se o nečijim pravima i obavezama odluči u razumnom roku; da je do sada doneta samo delimična presuda koja je u stvari samo rešila jedno pravno pitanje, da je postupak praktično još uvek na početku već skoro osam godina, či me je naneta nenadoknadiva šteta podnositeljki ustavne žabe; da je podnositeljki pravo na rad povređeno kao posledica povrede prava na imovinu, jer iako je nesporno da podnositeljka ima udeo u celokupnoj zajednički stečenoj imovini, ona je lišena poseda i ostvarenja prihoda po osnovu prava sukorišćenja iste za sve vreme trajanja maratonsko g postupka, a samim tim je sprečena da u toj imovini obavlja bilo koju del atnost kojom bi sticala sredstva za život sebi i zajedničkoj deci; da je na taj način stavljena u težak materijalni položaj pa je njoj i njihovoj zajedničkoj dec i ugrožena materijalna egzistencija i pravo na život dostojan čoveka. Predlaže se da Ustavni sud usvoji u stavnu žalbu, utvrdi da su podnositeljki povređena navedena prava zajemčena Ust avom i Evropskom konvencijom, da se naloži Prvom osnovnom sudu u Beogradu da odluči u spornom postupku u razumnom roku, a najduže za tri meseca od dana donošenja odluke po ustavnoj žalb i, a da se u slučaju bezuspešnog proteka navedenog roka za odlučivanje obavezuje Republika Srbija da podnositeljki naknadi štetu od 1.000.000 dinara.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", br. 109/07 , 99/11 i 18/13 - Odluka US) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a odredbom stava 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Ustavni sud ukazuje da, kako su odredbama Evropske konvencije na koje se podnositeljka poziva u ustavnoj žalbi zajemčena prava , koja su po svojoj sadržini u osnovi istovetna pravima iz odredaba odgovarajućih članova Ustava, to Ustavni sud povredu ovih prava u postupku ustavnosudske kontrole ceni u odnosu na Ustav Republike Srbije.

3. Ustavni sud je iz ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije i spisa predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu u P. 51316/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, je 9. decembra 2003. godine , preko punomoćnika advokata, podnela Petom opštinskom su du u Beogradu tužbu protiv tuženog Ž. M. iz Beograda, sa predlogom da se utvrdi da je tužilja na osnovu sticanja u braku i vanbračnoj zajednici sa tuženim vlasnik 50% imovine Preduzeća za proizvodnju, unutrašnju i spoljnu trgovinu i usluge ACM AUTO CENTAR d.o.o. iz Beograda (u daljem tekstu: ACM AUTO CENTAR d.o.o.) i da je vlasnik 1/2 idealnog dela dva stana u Beogradu navedena u tužbi, kao i sa predlogom da sud odredi privremnu meru zabrane tuženom M. Ž. bilo kakvog raspolaganja navedenim stanovima, kao i zabrane ACM AUTO CENTAR d.o.o. bilo kakvog raspolaganja stanom u Zemunu u ul. Prva pruga 1c, stan broj 10.

Peti opštinski sud se oglasio mesno nenadležnim za postupanje u ovoj stvari i predmet je 31. decembra 2003. godine ustupljen Četvrtom opštinskom sudu u Beogradu, kao stvarno i mesno nadležnom.

Tužilja je 9. marta 2004. godine podneskom precizirala (proširila) tužbeni zahtev i urgirala za donošenje rešenja o privremenoj meri, a to je ponovila podneskom od 26. maja 2004. godine.

Četvrti opštinski sud u Beogradu je dopisom od 25. avgusta 2004. godine naložio punomoćniku tužilje da uredi predlog za privremenu meru , tako što će uskladiti obavezana lica u predlogu sa licima označenim u tužbenom zahtevu.

Prvo ročište u ovom postupku zakazano za 2. april 2004. godine nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki; ročište zak azano za 10. septembar 2004. godine nije održano, jer su punomoćnici stranaka predložili odlaganje radi pokušaja mirnog rešenja spora, a ročište 30. septembra 2004. godine nije održano jer je punomoćnik tužilje neposredno na ročištu uručio podneske od 17. septembra 2004. godine sa preciziranim tužbenim zahtevom u kome je prvi put tužbom obuhvaćen i ACM AUTO CENTAR d.o.o. kao drugotuženi i predlogom za određivanje privremene mer e, kao i predlog om za zaključenje poravnanja.

Na ročištu 10. januara 2005. godine punomoćnik tuženog je uručio podnesak sa proti vtužbom tuženog-protivtužioca M. Ž. protiv tužilje-protivtužene i tužene S. G. radi utvrđenja da je tuženi-protivtužilac suvlasnik sa 60/100 nepokretnosti navede nih u protivtužbi i da je isključivi vlasnik pokretnih stvari navedenih u protivtužbi.

Na ročištu održanom 24. marta 2005. godine prvostepeni sud je dozvolio proširenje tužbe tužilje na drugotuženog ACM AUTO CENTAR d.o.o, a na ročištu 6. juna 2005. godine je odlučio da jednovremeno ne raspravlja po tužbi i protivtužbi, te da se izvede doka z saslušanjem tužilje i tuženog, kao parničnih stranaka.

Ročište 26. oktobra 2005. godine je odloženo jer tužilja nije pristupila, a punomoćnik tužilje je neposredno predao podnesak sa predlogom za zaključenje poravnanja.

Kako su tuženi u međuvremenu otuđili određene stvari koje su bile obuhvaćene tužbenim zahtevom, tužilja je podneskom od 15. decembra 2005. godine precizirala tužbeni zahtev i predlog za privr emenu meru. Tužbeni zahtev je ponovo precizirala podneskom od 3. oktobra 2006. godine, tako što je tražila da sud utvrdi u odnosu na prvotuženog M. Ž. da je tužilja suvlasnik ½ dela stana u Zemunu, u ul. Prve pruge broj 1b, stan broj 10, ½ dela imovine ACM AUTO CENTAR d.o.o, te ½ idealnog dela na poslovnom objekt u u ul. Ozrenskoj 97 u Beogradu; da se u odnosu na drugotuženog ACM AUTO CENTAR d.o.o utvrdi da je tužilja suvlasnik u idealnom delu od ½ na stanu u Zemunu u ul. Prve pruge 1c, stan broj 10 i ½ idaelnih delova na putničnkom motornom vozilu registarske oznake 595-989; da se obaveže prvotuženi M. Ž. da tužilji isplati znos od 74.000 evra dobijenih od prodaje stana u ul. Slobodana Penezića Krcuna broj 33/1, broj 73 i 9.000 evra od prodaje motornog vozila registarske oznake BG 535-637, a sve sa domicilnom kamatom od dana podnošenja tužbe do isplate, a sve u dinarskoj protivvredosti po najpovoljnijem kursu NBS na dan isplate .

U toku 2006. godine zakazano je pet ročišta, od kojih su dva odložena -ročište 14. februara 2006. godine - jer nisu pristupili punomoćnici stranaka, ročište 18. maja 2006. godine - jer tuženi nije pristupio zbog bolesti, a na ročištima 23. juna, 22. septembra i 13. oktobra 2006. godine prvostepeni sud je saslušao parnične stranke i zaključio glavnu raspravu.

Delimičnom presudom Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5701/03 od 13. oktobra 2006. godine odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je traženo da se u odnosu na tuženog M. Ž. utvrdi da je tužilja suvlasnik ½ dela imoivne ACM AUTO CENTAR d.o.o. kao neosnovan, odbijen je tužbeni zahtev tužilje kojim je traženo da se u odnosu na tuženog ACM AUTO CENTAR d.o.o. utvrdi da je tužilja suvlasnik ½ dela stana koji se nalazi u Zemunu, ul. Prve pruge br. 1-c stan broj 10 na drugom spratu i ½ idealnog dela na putničkom motornom vozilu marke MERCEDES BENC tip C 180 k ompresor, registarske oznake BG 595-989, kao neosnovan, delimično je usvojen predlog tužilje za određivanje privremene mere, pa je tuženom M. Ž. zabranjeno do prav nosnažnog okončanja ovog parničnog postupka otuđenje poslovnog objekta u ul. Ozrenska broj 97 u Beogradu (stav prvi do treći izreke presude) i delimično je odbijen predlog tužilje za određivanje privremene mere (stav četvrti izreke ). Presuda je dostavljena punomoćniku tužilje 5. aprila 2007. godine.

Protiv ove presude žalbe su izjavili tužilja i tuženi, a Okružni sud u Beogradu je presudom Gž. 8661/07 od 16. novembra 2007. godine odbio žalbe tužilje i tuženih kao neosnovane i potvrdio delimičnu presudu Četvrtog opštinskog suda u Beogradu P. 5701/03 od 13. oktobra 2006. godine.

Tužilja je 28. februara 2008. godine protiv drugostepene presude izjavila reviziju.

Tužilja je podneskom od 7. marta 2008. godine objektivno preinačila tužbu isticanjem pored postojećih tužbenih zahteva, kao glavnih, eventualni tužbeni zahtev, da sud obaveže tuženog M. Ž. da joj na ime udela u s ticanju imovine ACM AUTO CENTAR d.o.o. isplati odgovarajući iznos, kao i na ime ½ idealnog dela vrednosti stana u Zamunu, ul. Prve pruge br. 1 c, stan broj 10 na drugom spratu i na ime ½ idealnog dela vrednosti putničkog automobila MERCEDES BENC tip C180 kompresor, registarskih oznaka BG 595-989, sa domicilnom kamatom od dana veštačenja pa sve do isplate, sve u dinar skoj protivvrednosti po najpovoljnijem kursu NBS na dan isplate.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 1763/08 d 13. maja 2009. godine odbacio reviziju tužilje protiv drugostepene presude Okružnog suda u Beogradu Gž. 8661/07 od 16. novembra 2007. godine kao nedozvoljenu.

U daljem toku postupka pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu ročište zakzano za 24. septembra 2009. godine je odloženo po molbi punomoćnika tuženog, a na ročištu 16. novembra 2009. godine punomoćniku tužilje su uručeni podnesci tuženog od 13. i 16. novembra 2009. godine, kojima se on iz jasnio na podnesak tužilje od 7. marta 2008. godine.

U toku 2010. godine pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu su zakazana tri ročišta, od kojih su ročišta zakazana za 22. april i 24. septembar 2010. godine odložena zbog bolesti punomoćnika tuženog, a na ročištu 26. novembra 2010. godine sud je rešio da zastane sa postupkom 30 dana, jer se stranke upućuju na postupak medijacije.

U toku 2011. godine održana su ročišta 18. aprila 2011. godine i 4. oktobra 2011. godine, kada je na okolnost postojanja vanbračne zajednice parničnih stranaka salušan kao svedok Z. M.

Na ročištu 12. januara 2012. godine saslušani su svedoci V. B, Ž. K, S. P, D. S. i Z. P.

Tužilja je 13. februara 2012. godine podnela prvostepenom sudu predlog za ponavljanje postupka.

Ročište zakazano za 12. april 2012. godine nije održano na predlog tužilje, koja je podneskom od 19. aprila 2012. godine precizirala tužbeni zahtev.

Dana 8. juna 2012. godine održano je ročište povodom predloga za ponavljanje postupka, koji je Prvi osnovni sud u Beogradu odbio rešenjem P. 51316/10 od 18. juna 2012. godine, dostavljenim strankama 29. avgusta 2012. godine.

Tužilja je izjavila žalbu protiv navedenog rešenja 13. septembra 2012. godine, a tuženi je dostavio odgovor na žalbu 18. oktobra 2012. godine. Nakon toga, u predmetu nije postupano do kraja januara 2013. godine, kada su spisi dostavljeni Ustavnom sudu na uvid.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", broj 125/04), koji se primenjivao u ovom postupku od 23. februara 2005. godine, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.), kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (stav 2.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe kojima se ukazuje na povredu prava na suđenje u razumnom roku, kao elementa Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje , polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na predmetni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljka ustavne žalbe pokrenula parnični postupak podnošenjem tužbe 9. decembra 2003. godine, da je u toku postupka doneta pravnosnažna delimična presuda, ali da parnični postupak još uvek nije u potpunosti okončan.

Sa druge strane, ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak u celini okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir i period trajanja postupka koji je prethodio stupanju Ustava na snagu.

Ustavni sud je utvrdio da parnični postupak, povodom čije dužine trajanja je podneta ustavna žalba, od svog pokretanja podnošenjem tužbe do razmatranja ustavne žalbe traje devet godina i tri meseca i još nije u potpunosti okončan, što samo po sebi ukazuje na to da predmetni postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, Ustavni sud je i u ovom slučaju pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.

Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da se ovde radilo o složenom sporu u kome je sud trebalo da odluči o pravima tužilje po osnovu sticanja zejedničke imovine u braku i vanbračnoj zajednici, koji sporovi su po pravilu činjenično, pa i pravno složeni. Ovo posebno imajući u vidu da je u konkretnom postupku osporeno postojanje vanbračne zajednice na koju se podnositeljka pozvala i da je predmet tužbenog zahteva imovin a većeg obima. Međutim, po oceni Ustavnog suda, činjenična i pravna pitanja o kojima je sud trebalo da se izjasni u ovom sporu, kao i dokazni postupak koji je sud sproveo, a u kome je, osim upoznavanja sa obimnom dokumentacijom, sud izveo dokaze saslušanjem parničnih stranaka i saslušanjem šest svedoka, ne opravdavaju dužinu trajanja osporenog postupka.

Po oceni Ustavnog suda, predmet spora nesumnjivo ima poseban značaj za podnositeljku ustavne žalbe, koja je imala opravdani interes za efikasno okončanje parničnog postupka.

Ustavni sud je takođe ocenio da je podnositeljka usta vne žalbe samo u manjoj meri dop rinela dugom trajanju predmetnog postupka . Ovde se ima u vidu, pre svega, da je tužba podneta mesno nenadležnom sudu, koji ju je zatim ustupio nadležnom sudu, kao i da su ročišta 30. septembra 2004. godine i 26. oktobra 2005. godine odložena zbog predaje podnesaka punomoćnika tužilje neposredno na ročištu, a ročište 12. aprila 2012. godine je odloženo na predlog tužilje. Takođe, na teret suda se ne može staviti ni odlaganje ročišta do koga je dolazilo na predlog stranaka zbog pokušaja mirnog rešavanja spora ili zbog njihovog upućivanja na medijaciju (ročišta od 10. septembra 2004. godine i 26. novembra 2010. godine).

Ocenjujući postupanje nadležnog suda u ovom predmetu, Ustavni sud je utvrdio da je prvostepeni sud dao odlučujući doprinos neprihvatljivo dugom trajanju ovog postupka . Naime, neefikasno i neažurno postupanje Četvrtog opštinskog suda u Beogradu, kao i kasnije Prvog osnovnog suda u Beogradu, koje je u suprotnosti sa obavezama suda iz člana 10. Zakona o parničnom postupku, došlo je više puta do izražaja u ovom postupku . Tako prvo ročište za glavnu raspravu, zakazano pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu tri meseca po prijemu tužbe, nije održano zbog nedostatka procesnih pretpostavki, a prvostepeni sud je zatim naložio uređenje predloga za određivanje privremene mere tek osam meseci nakon podnošenja tužbe, s tim da je o predlogu za određivanje privremene mere odlučio tek delimičnom presudom koja je doneta posle dve godine i deset meseci od podnošenja tužbe , a koja presuda je dostavljena punomoćniku tužilje pet i po meseci posle donošenja. Iz spisa proizlazi da je prvostepeni sud z astao sa postupkom do odluke Vrhovnog suda Srbije po reviziji tužilje protiv pravnosnažne delimič ne presude, ali u nastavku postupka nije preduzeo sve mere koje su mu stajale na raspolaganju radi obezbeđenja efikasnog odvijanja postupka i pokazao je izrazitu neažurnost u postupanju. Tako je u periodu od novembra 2009. godine do novembra 2010. godine održano samo jedno ročište na kome su punomoćniku tužilje uručeni podnesci tuženih , a jedina dva zakazana ročišta (22. aprila i 24. septembra 2010. godine) su odložena zbog bolesti punomoćnika tuženih, iako je bilo jasno da će isti biti na dužem bolovanju, dok su u toku 2011. godine takođe održana samo dva ročišta (18. aprila i 4. oktobra 2011. godine).

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da je podnositeljki ustavne žalbe u osporenom parničnom postupku povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, usvojio ustavnu žalbu, kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi prava na imovinu i prava na rad, zajemčenih čl. 58. i 60. Ustava, te o povredi prava na jednaku zaštitu prava pred sudom iz člana 36. Ustava i prava na dostojanstvo ličnosti iz člana 23. Ustava, povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 23. Ustava, kao i prava na poštovanje privatnog i porodičnog života iz člana 8. Evropske konvencije, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba ne sadrži ustavnopravne razloge za tvrdnju o povredi navedenih prava, već se ovim navodima u osnovi izražava nezadovoljstvo dugim trajanjem parničnog postupka u kome se odlučuje o imovinskim pravima podnositeljke, a koji još uvek nije u potpunosti okončan. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, kao u drugom delu tačke 1. izreke, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka.

7. U cilju otklanjanja štetnih posledica nastalih povredom ustavnog prava, Ustavni sud je, na osnovu člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se osporeni parnični postupak što pre okončao.

8. S obzirom na to da je podnositeljka u ustavnoj žalbi istakla zahtev za naknadu štete ukoliko parnični postupka ne bude okončan u roku od tri meseca od donošenja odluke Ustavnog suda, Ustavni sud je ocenio da se ovo ne može smatrati urednim zahtevom za naknadu štete u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio da se, kao mera pravičnog zadovoljenja podnositeljke, ova odluka objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

9. Na osnovu svega iznetog i na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u imovinskom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti