Odbijanje ustavne žalbe povodom uplate duga na račun punomoćnika

Kratak pregled

Ustavni sud odbio je ustavnu žalbu izjavljenu protiv rešenja Višeg suda u Somboru kojim je odbijen predlog za izvršenje. Sud je potvrdio da se naplata glavnog duga ne može vršiti na račun punomoćnika, već isključivo na račun poverioca.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić , dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Milan Škulić , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I . Ž . iz Vrbasa , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. oktobra 2020. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba I. Ž . izjavljena protiv rešenja Višeg suda u Somboru Gž. 1747/ 17 od 11. decembra 2017. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. Ž . iz Vrbasa podneo je Ustavnom sudu, 25. januara 2018. godine, preko punomoćnika dr M . J, advokata iz Kule, ustavnu žalbu protiv rešenja Višeg suda u Somboru Gž. 1747/17 od 11. decembra 2017. godine, zbog po vrede načela iz člana 20. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na pravično suđenje, prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1, člana 36. i člana 58. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi, je između ostalog, navedeno: da je podnosilac, kao izvršni poverilac , podneo predlog za izvršenje radi namirenja novčanog potraživanja, s tim što je u predlogu tražio da se novčani iznos iz izvršne isprave uplati na račun njegovog punomoćnika; da je prvostepenostepi sud usvojio predlog za izvršenja, dok je Viši sud u Somboru osporenim rešenjem Gž. 1747/17 od 11. decembra 2017. godine usvojio žalbu izvršnog dužnika, preinačio prvostepeno rešenje tako što je odbio kao neosnovan predlog za izvršenje, sa obrazloženjem da se zaplenjena novčana sredstva mogu preneti samo na račun izvršnog poverioca, ali ne na ručun njegovog punomoćnika; da je članom 305. stav 2. Zakona o obligacionim odnosima propisano da je ispunjenje punovažažno kada je izvršeno trećem licu, ako ga je pov erilac naknadno odobrio ili ako se njime koristio; da je u konkretnom slučaju izvršni poverilac opunomoćio svog punomoćnika da se na njegov račun izvrši uplata po izvršnoj ispravi .

Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava i načela i poništi osporeno drugostepeno rešenje. Tražio je troškove na ime sastavljanja ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovom ustavnosudskom sporu:

Izvršni poverilac I. Ž, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je predlog za izvršenje Osnovnom sudu u Vrbasu protiv izvršnog dužnika, na osnovu izvršne isprave – pravnosnažne parnične presude , u kojem je traženo da se nov čani iznos na ime glavnog duga (naknada na ime rada za državne i verske praznike i naknada na ime neiskorišćenog godišnjeg odmora) i nov čani iznos na ime troškova izvršnog postupka, uplate na račun punomoćnika izvršnog poverioca.

Osnovni sud u Vrbasu je rešenjem Ii. 920/17 od 26. septembra 2017. godine dozvolio predloženo izvršenje.

Viši sud u Somboru je osporenim rešenjem Gž. 1747/17 od 11. decembra 2017. godine usvoji o žalbu izvršnog dužnika, preinačio je prvostepeno rešenje, tako što je odbio kao neosnovan predlog za izvršenje, obustavio izvršni postupak i ukinuo sve sprovedene izvršne radnje. U obrazloženju osporenog drugostepenog rešenja je, između ostalog, navedeno: da Zakon o izvršenju i obezbeđenju ne daje mogućnost da se istovremeno odredi izvršenje u korist jednog, a sprovede u korist drugog lica; da prenos zaplenjenih novčanih sredstava sa računa izvršnog dužnika ne može se sprovesti na račun drugih lica a samim tim ni na račun punomoćnika stranke.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka , kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 39. Zakona o izvršenju i obezbeđenju („Službeni glasnik RS“, br. 106/15, 106/16-autentično tumačenje i 113/17 -autentično tumačenje), propisano je da se u izvršnom postupku i postupku obezbeđenja shodno primenjuje zakon kojim se uređuje parnični postupak.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13-Odluka US, 74/13-Odluka US i 55/14) propisano je : da ako je stranka izdala punomoćje za vođenje parnice, a nije bliže odredila ovlašćenja u punomoćju, punomoćnik advokat je na osnovu ovakvog punomoćja ovlašćen da od protivne strane primi i naplati dosuđene troškove (član 89. stav 1. tačka 4)); da stranka koja u celini izgubi parnicu dužna je da protivnoj stranci naknadi troškove (član 153. stav 1.).

5. Razmatrajući ustavnu žalbu sa aspekta istaknute povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud pre svega naglašava da je pravilnu primenu merodavnog prava nadležan da ceni instancioni (viši) sud u zakonom propisanom postupku kontrole zakonitosti odluka nižestepenih sudova. Ustavni sud nije nadležan da ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, osim u slučaju kada je primena merodavnog materijalnog i/ili procesnog prava bila očigl edno proizvoljna, odnosno arbitrerna na štetu podnosioca ustavne žalbe, što može dovesti do povrede Ustavom zajemčenog prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, u određenim situacijama, koje prvenstveno zavise od konkretnih okolnosti slučaja i utemeljenosti iznetih ustavnopravnih razloga, nadležan da ceni povredu prava iz člana 32. stav 1. Ustava i sa stanovišta primene materijalnog odnosno procesnog prava.

Ustavni sud najpre konstatuje da je osporenim drugostepenim rešenjem pravnosnažno odbijen podnosiočev predlog za izvršenje u kojem je traženo da se – 1) novčani iznos na ime glavnog duga iz izvršne isprave (parnične presude) i 2) novčani iznos na ime troškova izvršnog postupka uplate na račun punomoćnika izvršnog poverioca.

U vezi sa zahtevom iz predloga za izvršenje da se novčani iznos na ime glavnog duga iz izvršne isprave (parnične presude) uplati na račun punomoćnika izvršnog poverioca, Ustavni sud ukazuje da iz sadržine odredbe člana 89. stav 1. tačka 4) Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine proizlazi da je punomoćnik advokat na osnovu punomoćja izdatog za vođenje parnice ovlašćen da od protivne strane primi i naplati dosuđene troškove, ali ne i glavno novačano potraživanje iz parnične presude. Ustavni sud, stoga, ocenjuje da je drugostepeni izvršni sud na ustavnopravno prihvatljivi način postupio kada je odbio predlog za izvršenje kojim je traženo da se novčani iznos na ime glavnog duga iz izvršne isprave uplati na račun punomoćnika izvršnog poverioca. Ustavni sud ukazuje da pitanje troškova postupka predstavlja procesno pitanje povodom kojeg su relev antne odredbe procesnog zakona, a ne odredbe materijalnog zakona.

Kada je reč o zahtevu iz predloga za izvršenje da se novčani iznos na ime troškova izvršnog postupka uplati na račun punomoćnika izvršnog poverioca, Ustavni sud ukazuje na praksu ovog suda da parnična stranka ima mogućnost da punomoćnika advokata još u toku parnice ovlasti da od protivne strane primi i naplati dosuđene troškove postupka, i to parnične troškove i troškove izvršnog postupka ( videti Odluku Ustavnog suda Už-10353/2013 od 19. novembra 2015. godine, koja je objavljena na veb-sajtu Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs). Ustavni sud, međutim, ukazuje da je u konkretnom izvršnom postupku odbijen predlog za izvršenje u pogledu glavnog duga iz izvršne isprave, a što nije bio slučaj u predmetu Už-10353/2013 i u drugim ustavnosudskim predmetima, u kojima je pokrenuto predmetno pravno pitanje. Zatim, Ustavni sud ukazuje da traženi troškovi izvršnog postupka u konkretnom slučaju predstavljaju sporedno novčano potraživanje, aksecorni zahtev, a čije usvajanje/odbijanje zavisi od ishoda postupka o glavnom zahtevu. S obzirom na to da je podnosiočev predlog za izvršenje u pogledu glavnog duga iz izvršne isprave u potpunosti odbijen, što znači da nije uspeo u postupku, to podnosiocu ustavne žalbe ne pripadaju troškovi izvršnog postupka. Odredbom člana 153. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2011. godine, koja se shodno primenjuje u izvršnom postupku, propisano je da je stranka koja u celini izgubi parnicu dužna da protivnoj stranci naknadi troškove. Imajuću u vidu navedeno, Ustavni sud ocenjuje da se praksa ovoga suda povodom primanja i naplate dosuđenih troškova postupka u izvršnom postupku od strane punomoćinika-advokata ne može primeniti u konkretnom slučaju. Ustavni sud stoga ocenjuje da je drugostepeni izvršni sud na ustavnopravno prihvatljivi način postupio kada je u konkretnom slučaju odbio predlog za izvršenje kojim je traženo da se novčani iznos na ime troškova izvršnog postupka uplati na račun punomoćnika izvršnog poverioca.

Imajuću u vidu sve navedeno, Ustavni sud je utvrdio da podnosiocu ustavne žalbe osporenim rešenjem Višeg suda u Somboru Gž. 1747/17 od 11. decembra 2017. godine nije povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu odbio kao neosnovanu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15).

6. Kako podnosilac navode o povredi načela iz člana 20. Ustava i prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo i prava na imovinu zasniva na identičnim razlozima koje je isticao u prilog tvrdnji o povredi prava na pravično suđenje, a koji su razmatrani u prethodnoj tački obrazloženja, Ustavni sud nalazi da nije potrebno da ih ponovo ceni i sa aspekta povrede navedenih ustavnih prava i načela .

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.