Kratak pregled

Ustavni sud odbio je žalbu zbog navodnog policijskog zlostavljanja, utvrdivši da istraga tužilaštva, iako duga, nije povredila procesna prava podnosilaca. Sud je zaključio da navodi o zlostavljanju nisu dokazani „van razumne sumnje“ i da nema osnova za povredu prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-10205/2018
17.06.2021.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik Snežana Marković i sudije Gordana Ajnšpiler Popović, Lidija Đukić, Tatjana Đurkić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Vesna Ilić Prelić, Miroslav Nikolić, dr Vladan Petrov, dr Nataša Plavšić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi M. N, D. M. i S. M, svih iz sela S, opština Bač, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 17. juna 2021. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba M. N, D. M. i S. M. izjavljena protiv radnji nečinjenja Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu u predmetu Kt. 2307/13 u odnosu na procesni aspekt prava na nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta, zajemčen odredbama člana 25. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Odbacuje se ustavna žalba M. N, D. M. i S. M. izjavljena protiv radnji policijskih službenika Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava Novi Sad – Policijska stanica Bački Petrovac i Policijska stanica Bač od 16. novembra 2012. godine.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. M. N, D. M. i S. M, svi iz sela S, opština Bač, podneli su Ustavnom sudu, 10. septembra 2018. godine, preko punomoćnika A. O, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv radnji nečinjenja Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu u predmetu Kt. 2307/13 i radnji policijskih službenika Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava Novi Sad – Policijska stanica Bački Petrovac i Policijska stanica Bač dana 16. novembra 2012. godine, zbog povrede prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta, prava na slobodu i bezbednost, posebnih prava lica lišenih slobode, zajemčenih odredbama čl. 25, 27. i 28. Ustava Republike Srbije, kao i načela iz člana 21. Ustava.

Podnosioci su istakli i povredu prava iz čl. 3, 5. i 14. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i člana 1. Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju. Kako se prava garantovana označenim odredbama Evropske konvencije sadržinski ne razlikuju od prava zajemčenih Ustavom Republike Srbije, to Ustavni sud postojanje njihove povrede ceni u odnosu na odgovarajuće odredbe Ustava.

U ustavnoj žalbi je navedeno da su podnosioci ustavne žalbe romske etničke pripadnosti, koje su policijski službenici Policijske stanice Bač priveli dana 16. novembra 2012. godine oko 7.30 časova, tako što su došli do mesta njihovog stanovanja da bi maloletnog M. N. odveli do Osnovnog suda u Novom Sadu radi suđenja, te su poveli i njegovog maloletnog brata D. M, prekršivši time krivično-pravne norme za postupanje sa maloletnim licima, kao i njihovog strica S. M, kojeg su ostavili u Policijskoj stanici Bački Petrovac.

Podnosilac ustavne žalbe S. M. je tada saslušavan u Policijskoj stanici Bački Petrovac uz primenu fizičke sile, tako što su ga policijski službenici udarali pesnicama u predelu leđa-bubrega i policijskom palicom po tabanima.

Podnosioci ustavne žalbe (tada maloletni) M. N. i D. M. su nakon davanja iskaza u Osnovnom sudu u Novom Sadu, oko 12.15 časova sprovedeni do Policijske stanice u Bačkom Petrovcu, iako im nije saopšteno u kom svojstvu treba da daju izjavu, niti im je saopšteno koji je osnov njihovog dovođenja u policijsku stanicu, osim da se radi o nekim krađama kobasica i sladoleda u okolnim mestima, pri čemu o tome nisu bili obavešteni njihovi roditelji niti je bio prisutan predstavnik organa starateljstva.

U ustavnoj žalbi je navedeno da je tom prilikom policijski službenik B. J. udario maloletnom M. N. nekoliko šamara i vređao ga rečima: „Jebem ti majku cigansku“, te ga je u jednom trenutku oborio na pod udarcem desne noge u stomak, a drugi policijski službenik mu je pretio da će ga makazama ubosti u stomak, što je kod maloletnog podnosioca ustavne žalbe izazvalo strah pa je bio prinuđen da prizna sve što se od njega tražilo da potpiše.

Istovremeno, policijski službenici B, B. J. i G. V. su uz primenu sile ispitivali podnosioca ustavne žalbe D. M. u drugoj prostoriji, tako što ga je inspektor Boris udarao pesnicama po telu i naredio mu je da sedne u ćošak, nakon čega je podnosilac ustavne žalbe potpisao „neke papire“ čiju sadržinu ne zna. Tom prilikom mu je inspektor B. J. dao broj svog telefona i rekao da mu javlja ko od Roma i šta krade, a ako to ne uradi da će biti ponovo priveden i tučen.

Usled navedenog postupanja maloletnom M. N. je pozlilo, zbog čega je pozvana hitna pomoć koja ga je odvezla u Institut za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine u Novom Sadu, gde je primljen na Kliniku za dečiju hirurgiju i operisan zbog uklještenja preponske kile. Dana 21. novembra 2012. godine maloletni M. N. je pušten na kućno lečenje.

Podnosioci ustavne žalbe su naveli da su zbog navedenog postupanja dana 7. februara 2013. godine podneli krivičnu prijavu Osnovnom javnom tužilaštvu u Novom Sadu protiv B. J, G. V. i više NN policijskih službenika zbog krivičnih dela zlostavljanje i mučenje, iznuđivanje iskaza, protivpravno lišenje slobode i rasna i druga diskriminacija.

Rešenjem Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu Kt. 2307/13 od 8. septembra 2015. godine odbačena je krivična prijava podnosilaca ustavne žalbe od 7. februara 2013. godine, o čemu su podnosioci obavešteni dana 30. oktobra 2015. godine.

Rešenjem Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktpo. 283/15 od 1. decembra 2015. godine, usvajanjem prigovora protiv rešenja o odbačaju krivične prijave, izdato je obavezno uputstvo da se u predmetu Kt. 2307/13 nastavi krivično gonjenje protiv osumnjičenih.

U ustavnoj žalbi je navedeno da se povreda supstantivnog aspekta zabrane mučenja zajemčenog odredbama člana 3. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda (u daljem tekstu: Evropska konvencija) i člana 25. Ustava Republike Srbije, kao i povrede zabrane iznuđivanja iskaza iz člana 28. Ustava ogleda u tome što su podnosioci ustavne žalbe bili izloženi fizičkom i verbalnom maltretiranju (šamaranju, vređanju, zastrašivanju, udaranju po telu i šutiranju) od strane policijskih službenika PS Bački Petrovac, što je prouzrokovalo i telesne povrede kod maloletnog M. N.

Povredu procesnog aspekta člana 3. Evropske konvencije podnosioci zasnivaju na tvrdnjama da istraga povodom njihove krivične prijave protiv policijskih službenika nije bila delotvorna, da Osnovno javno tužilaštvo u Novom Sadu nije postupalo blagovremeno, pa tako u periodu od pet i po godina od podnošenja prijave nisu ispitani svi oštećeni i svedoci, niti je do podnošenja ustavne žalbe sprovedeno sudsko-medicinsko veštačenje, što ukazuje na to da Osnovno javno tužilaštvo u Novom Sadu ide na to da dođe do zastare i da se zaštite službena lica Ministarstva unutrašnjih poslova na štetu podnosilaca ustavne žalbe, u kontekstu opšte „kulture nekažnjivosti“ policijskih snaga. U ustavnoj žalbi je navedeno da istraga nije bila ni nezavisna, jer je ispitivanje oštećenih bilo povereno policijskim službenicima PS Bački Petrovac.

Povredu prava na slobodu i bezbednost iz člana 27. Ustava i člana 5. Evropske konvencije podnosioci zasnivaju na tvrdnji da su bili protivpravno lišeni slobode bez formalne odluke o njihovom privođenju i svojstvu u kojem su saslušavani.

Povredu načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava i člana 14. Evropske konvencije i člana 1. Protokola broj 12 uz Evropsku konvenciju podnosioci obrazlažu navodima da su u PS Bački Petrovac bili vređani na nacionalnoj osnovi i da je od njih traženo da prijavljuju Rome koji kradu, što je u skladu sa rasprostranjenim diskriminatorskim uverenjem među policijskim službenicima da „Romi vole da kradu“ i da je prihvatljivo kršenje zakona radi efikasnosti.

U ustavnoj žalbi je istaknut zahtev da se utvrdi povreda istaknutih prava i da Ustavni sud naredi Osnovnom javnom tužilaštvu u Novom Sadu da u predmetu Kt. 2307/13 odmah i u potpunosti postupi po rešenju Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktpo. 283/15 od 1. decembra 2015. godine.

U dopuni ustavne žalbe od 23. novembra 2020. godine je navedeno da je krivična prijava podnosilaca ustavne žalbe u predmetu Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu Kt. 2307/13 ponovo odbačena 19. juna 2019. godine, kao i da je rešenjem Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktpo. 183/19 od 24. oktobra 2019. godine odbijen kao neosnovan prigovor punomoćnika podnosilaca ustavne žalbe izjavljen protiv rešenja o odbačaju krivične prijave.

Uz podnesak od 21. januara 2021. godine podnosioci ustavne žalbe su dostavili akt Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktpo. 183/19 od 24. oktobra 2019. godine, koje je njihovom punomoćniku uručeno 30. decembra 2020. godine i naveli da je njime nastavljeno sa povredama istaknutih ustavnih prava.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

Odredbom člana 84. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) propisano je da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom.

3. U sprovedenom prethodnom postupku, Ustavni sud je, iz navoda ustavne žalbe, dostavljene dokumentacije, te uvidom u spise predmeta Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu Kt. 2307/13, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosioci ustavne žalbe su, 7. februara 2013. godine, preko punomoćnika A. O. podneli krivičnu prijavu Osnovnom javnom tužilaštvu u Novom Sadu protiv policijskih službenika Policijske stanice Bački Petrovac – B. J, G. V. i više NN lica, zbog krivičnog dela iznuđivanje iskaza iz člana 136. stav 1. Krivičnog zakonika, krivičnog dela zlostavljanje i mučenje iz člana 137. stav 3. Krivičnog zakonika, krivičnog dela protivpravno lišenje slobode iz člana 132. st. 2. i 3. Krivičnog zakonika i krivičnog dela rasna i druga diskriminacija iz člana 387. stav 1. Krivičnog zakonika, povodom koje je formiran predmet Kt. 979/13.

Zahtevom za prikupljanje potrebnih obaveštenja Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu Kt. 979/13 od 18. februara 2013. godine Policijskoj upravi u Novom Sadu je povereno da u svojstvu osumnjičenih saslušaju B. J. i G. V, te da utvrde koja su to NN lica, kao policijski službenici Policijske stanice Bački Petrovac, učestvovala u izvršenju krivičnih dela koja im se stavljaju na teret, s obzirom na to da podaci iz krivične prijave ne pružaju dovoljno osnova za donošenje javnotužilačke odluke.

Policijska stanica Bački Petrovac je 24. aprila 2013. godine dostavila Osnovnom javnom tužilaštvu u Novom Sadu izveštaj broj 34/2013-3 od 19. aprila 2013. godine o postupanju po zahtevu za prikupljanje potrebnih obaveštenja Kt. 979/13 od 18. februara 2013. godine. U izveštaju je navedeno da je po zahtevu za prikupljanje potrebnih obaveštenja postupao zamenik načelnika PS Bački Petrovac – V. I. i da je utvrdio da je dana 16. novembra 2012. godine maloletni M. N. prinudno doveden u Viši sud u Novom Sadu po naredbi tog suda broj Ki. 238/12 od strane policijskih službenika PS Bač – J. D. i S. P; da je D. M. pošao sa maloletnim M. kao njegov stariji brat i zakonski zastupnik; da je nakon toga sa maloletnim M. N. obavljen razgovor u PS Bački Petrovac od strane radnika koji poseduje sertifikat za rad sa maloletnim izvršiocima krivičnih dela i u prisustvu zakonskog zastupnika – starijeg brata D. M, koji nije saslušavan niti je sa njim obavljen razgovor, s obzirom na to da je on u svojstvu osumnjičenog saslušan 8. novembra 2012. godine, kao i da je istog dana u PS Bački Petrovac bio saslušan S. M. u svojstvu osumnjičenog; da su tog dana prema podnosiocima ustavne žalbe postupali policijski službenici B. M. i B. J, o čemu je B. J. sačinio službenu belešku broj 952/12, dok policijski službenik G. V. nije preduzimao nikakve službene radnje prema M. N, D. M. i S. M.

U izveštaju je dalje navedeno da su obavljeni razgovori sa postupajućim lekarom Doma zdravlja Bački Petrovac – dr S. M. I. 15. aprila 2013. godine, kao i sa podnosiocima krivične prijave M. N. i D. M. dana 10. aprila 2013. godine, od kojih su uzete izjave u formi službenih beleški, a da se S. M. nije odazvao pozivu; da su u svojstvu osumnjičenih saslušani prijavljeni policijski službenici B. M, B. J. i G. V, dana 16. i 17. aprila 2013. godine, a od policijskog službenika M. P. uzeta je izjava 17. aprila 2013. godine, u formi službene beleške o obaveštenju primljenom od građana.

Uvidom u spise predmeta Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu Kt. 2307/13 dalje je utvrđeno da je naredbom Višeg suda u Novom Sadu Kim 238/12 od 11. oktobra 2012. godine naređeno PS Bač da 26. oktobra 2012. godine prinudno dovede na saslušanje maloletnog M. N. protiv koga se vodi postupak zbog krivičnog dela krađe iz člana 203. stav 1. Krivičnog zakonika, a da je po navedenoj naredbi postupano dana 16. novembra 2012. godine po nalogu za izvršenje službenog zadatka PS Bač broj 000940 od 15. novembra 2012. godine.

Iz zapisnika Policijske uprave u Novom Sadu – Policijska stanica Bački Petrovac Ku. 9046/12 od 16. novembra 2012. godine utvrđeno je da je podnosilac ustavne žalbe S. M. u periodu od 11,05 do 12,25 časova saslušavan od strane policijskog službenika B. M. u svojstvu osumnjičenog zbog krivičnog dela teške krađe iz člana 204. stav 1. Krivičnog zakonika, a da je zapisničar bio policijski službenik M. P; da saslušanju nije prisustvovao zastupnik Osnovnog javnog tužilaštva koji je bio obavešten niti branilac, jer osumnjičeni nije tražio njegovo prisustvo.

Iz službene beleške Policijske uprave u Novom Sadu – Policijska stanica Bački Petrovac Ku. 6462/12 od 16. novembra 2012. godine utvrđeno je da je policijski službenik B. J. obavio razgovor sa maloletnim M. N. povodom krivičnog dela krađe iz člana 203. stav 1. Krivičnog zakonika izvršenog na štetu J.Z. iz Kulpina, koju su potpisali maloletni M. N. i njegov brat D. M, kao potvrdu da je bio prisutan davanju iskaza;

Iz službene beleške o obaveštenju primljenom od građana PS Bački Petrovac broj 6462/12 od 16. novembra 2012. godine utvrđeno je da je maloletni M. N. na osnovu člana 225. stav 2. ZKP dao obaveštenje policijskom službeniku B. M, koju je potpisao bez primedbi;

Iz službene beleške PS Bački Petrovac broj 952/2012 od 16. novembra 2012. godine utvrđeno je da je policijski službenik B. J. dao pisano izjašnjenje o okolnostima koje su se odnosile na ispitivanje maloletnog M. N. istog dana u periodu od 14,50 do 15,25, u kojoj je navedeno da je razgovor sa maloletnim M. N. vođen u prisustvu brata D. M, zbog krivičnih dela protiv imovine koja su se dogodila na teritoriji mesta Kuplina; da se maloletni M. tokom razgovora žalio na bolove u stomaku i da je rekao da od rođenja ima kilu, zbog čega je policijski službenik pozvao lekara Doma zdravlja Bački Petrovac – S. M. I. da ga pregleda i koja je izjavila da je potrebno da se maloletni M. pregleda od strane hirurga, zbog čega je prevežen u dečiju bolnicu u Novom Sadu;

U otpusnoj listi sa epikrizom Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine za maloletnog M. N. navedeno je da je M. N, ovde podnosilac ustavne žalbe, primljen dana 16. novembra 2012. godine na Kliniku za dečiju hirurgiju sa znacima inkacerinarne ingvinalne hernije, zbog čega mu je odmah istog dana u opštoj anesteziji urađena operacija, te da je otpušten iz bolnice na kućno lečenje dana 21. novembra 2012. godine;

U izveštaju lekara Doma zdravlja „Bački Petrovac“ broj 753/12 od 24. decembra 2012. godine, koji je potpisao direktor te zdravstvene ustanove dr J. R, navedeno je da je uvidom u delovodni protokol dežurne službe Doma zdravlja utvrđeno da je dana 16. novembra 2012. godine lekar S. M. I. (kojoj je na dan izdavanja tog izveštaja prestao radni odnos u Domu zdravlja „Bački Petrovac“ istekom ugovornog roka) pružila medicinsku pomoć pacijentu maloletnom M. N. i da je u delovodnom protokolu konstatovala dijagnozu K40.0 i uputila je pacijenta sanitetom u Novi Sad, kao i da kod pacijenta nisu konstatovane nikakve povrede;

Podnosioci ustavne žalbe su preko punomoćnika dana 12. avgusta 2015. godine Osnovnom javnom tužilaštvu u Novom Sadu u predmetu K. 979/13 urgirali postupanje po njihovoj krivičnoj prijavi, podnetoj dana 7. februara 2013. godine protiv policijskih službenika PS Bački Petrovac.

Rešenjem Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu Kt. 3207/13 od 8. septembra 2015. godine odbačena je krivična prijava podnosilaca ustavne žalbe koju su podeli 7. februara 2013. godine protiv policijskih službenika PS Bački Petrovac zbog događaja od 16. novembra 2012. godine. U obrazloženju rešenja je navedeno da kod maloletnog M. N. nisu utvrđene telesne povrede, već samo oboljenje u vidu kile, kao i da D. i S. M. ne poseduju medicinsku dokumentaciju kojom bi potkrepili svoje tvrdnje o nanošenju povreda od strane policijskih službenika kritičnog dana, kao i da su prema podnosiocima krivične prijave kritičnog dana postupali policijski službenici B. M. i B. J, dok je policijski službenik G. V. bio na službi tog dana od 15.00 do 23.00, ali da nije preduzimao nikakve službene radnje prema podnosiocima krivične prijave, te da iz svega navedenog nema dokaza kojim se potkrepljuju činjenični navodi iz krivične prijave.

Rešenjem Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktpo. 283/15 od 1. decembra 2015. godine usvojen je prigovor podnosilaca krivične prijave, ovde podnosilaca ustavne žalbe izjavljen dana 12. novembra 2015. godine, protiv rešenja o odbačaju njihove krivične prijave i dato je obavezno uputstvo Osnovnom javnom tužiocu u predmetu Kt. 2307/13 da nastavi krivično gonjenje protiv osumnjičenih. U obrazloženju rešenja ukazano je na to da je slučaj trebalo da bude poveren unutrašnjoj kontroli MUP, a ne PS Bački Petrovac, kao i da nije sprovedeno veštačenje u pogledu uzroka koji su doveli do pogoršanja zdravstvenog stanja kod maloletnog M. N. i do potrebe za hitnom medicinskom intervencijom, te je stoga neophodno ponovo saslušati osumnjičene i ispitati svedoke, da bi se proverilo da li su policijski službenici postupali u skladu sa zakonom; zatim je potrebno da se odredi sudsko-medicinsko veštačenje na okolnosti da li je do pogoršanja zdravstvenog stanja i potrebe za hitnom operacijom moglo doći usled udaraca koje maloletni M. opisuje u krivičnoj prijavi i ponovo ispitati lekara koji je pregledao maloletnog M, da li je primetila tragove telesnih povreda i da li se on žalio na postupanje policajaca, kao i da po potrebi izvrši i druge provere.

Naredbom zamenika javnog tužioca Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu Kt. 2307/13 od 16. decembra 2015. godine naloženo je „tužilačkom saradniku“ da sasluša osumnjičene, oštećene i svedoke S. M. I. i M. P.

Podnosioci ustavne žalbe su dana 4. maja 2015. godine podneli Osnovnom javnom tužilaštvu u Novom Sadu podnesak naslovljen kao „zahtev za postupanje po obaveznom uputstvu Višeg javnog tužilaštva“ u kojem su urgirali postupanje tog tužilaštva u predmetu Kt. 2307/13, povodom koje je punomoćnik podnosilaca krivične prijave, ovde podnosilaca ustavne žalbe, dana 23. maja 2016. godine obavešten o vremenu (16. juna 2016. godine) i mestu saslušanja osumnjičenih.

Postupajući po obaveznom uputstvu Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktpo. 283/15 od 1. decembra 2015. godine, Osnovno javno tužilaštvo u Novom Sadu u predmetu Kt. 2307/13 preduzelo je sledeće dokazne radnje:

Dana 16. juna 2016. godine pozvani su radi saslušanja u svojstvu osumnjičenih prijavljeni policijski službenici B. J, G. V. i B. M, kada su nakon predočavanja sadržine krivične prijave i izjave da razumeju šta im se stavlja na teret izjasnili se da će svoju odbranu izneti u prisustvu advokata kojeg će angažovati, te je njihovo saslušanje zakazano za 22. jul 2016. godine.

Iz službene beleške Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktr. 1814/16 od 8. jula 2016. godine, kojom je ocenjena kao neosnovana pritužba podnosilaca ustavne žalbe na rad postupajućeg zamenika Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu u predmetu Kt. 2307/13, proizlazi da su se podnosioci krivične prijave prituživali na neažurnost u postupanju, navodeći da javno tužilaštvo nije preduzelo nijednu radnju pet meseci nakon izdavanja obaveznog uputstva rešenjem neposredno višeg javnog tužilaštva KTPO. 283/15 od 1. decembra 2015. godine.

Dana 22. jula 2016. godine saslušani su u svojstvu osumnjičenih prijavljeni policijski službenici B. J, G. V. i B. M.

Dana 20. oktobra 2016. godine podnosioci krivične prijave nisu pristupili po pozivu u javno tužilaštvo radi ispitivanja u svojstvu svedoka – oštećenih, te je oštećeni M. N. ispitan 28. novembra 2016. godine, dok je tužilaštvo obavešteno da se M. D. nalazi u pritvoru Okružnog zatvora u Novom Sadu. Ispitivanju maloletnog M. N. prisustvovao je njegov punomoćnik i branilac osumnjičenih.

Podnosioci ustavne žalbe su, 29. novembra 2016. godine, preko punomoćnika, podneli zahtev za kopiranje zapisnika o saslušanju osumnjičenih.

Uvidom u spise predmeta Osnovnog javnog tužilaštva Kt. 2307/13 utvrđeno je da nakon navedenog zahteva za kopiranje od 29. novembra 2016. godine nema traga da je preduzeta bilo koja radnja, te je Osnovno javno tužilaštvo sledeću radnju preduzelo 3. avgusta 2018. godine pozivanjem D. M. i S. M. na ispitivanje u svojstvu svedoka – oštećenog za 16. oktobar 2018. godine, te svedoka S. M. I. i M. P, kao i branioca osumnjičenih i punomoćnika oštećenih da prisustvuju navedenim dokaznim radnjama.

Dana 16. oktobra 2018. godine ispitani su u svojstvu svedoka – oštećeni S. M, svedok – lekar S. M. I, svedok – policijski službenik M. P. Oštećeni D. M. nije pristupio po pozivu 16. oktobra 2018. godine, a njegov punomoćnik je obavestio javno tužilaštvo da se isti nalazi na izdržavanju kazne u KPZ Sremska Mitrovica, odakle nije mogao da bude sproveden dana 20. novembra 2018. godine, zbog nedostatka službenih vozila Službe za obezbeđenje tog kazneno – popravnog zavoda.

Dana 11. decembra 2018. godine ispitan je u svojstvu svedoka oštećeni D. M.

Naredbom Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu Kt. 2307/13 od 25. decembra 2018. godine određeno je sudsko-medicinsko veštačenje.

Dana 5. februara 2019. godine Osnovnom javnom tužilaštvu u Novom Sadu dostavljeni su nalaz i mišljenje sudsko-medicinskog veštačenja u kojem je konstatovano da je oštećeni M. N. primljen na bolničko lečenje zbog uklještenja desnostrane preponske kile, što predstavlja stanje organizma koje nije u vezi sa povređivanjem tela, kao i da na telu oštećenog nisu konstatovane mehaničke povrede prilikom lekarskog pregleda.

Rešenjem Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu Kt. 2307/13 od 19. juna 2019. godine odbačena je krivična prijava podnosilaca ustavne žalbe od 7. februara 2013. godine.

Rešenjem Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktpo. 183/19 od 24. oktobra 2019. godine odbijen je kao neosnovan prigovor podnosilaca krivične prijave, ovde podnosilaca ustavne žalbe, izjavljen protiv rešenja Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu Kt. 2307/13 od 19. juna 2019. godine u kojem je, pored ostalog navedeno da nikome od oštećenih u lekarskom nalazu nisu konstatovane telesne povrede, dok iz medicinske dokumentacije, izjašnjenja lekara koji je pregledao maloletnog M. N. i sprovedenog sudsko-medicinskog veštačenja proizlazi da je uklještenje desnostrane preponske kile, zbog čega je maloletni M. N. primljen na bolničko lečenje, predstavlja stanje organizma koje nije u vezi sa povređivanjem tela, kao i da osim tvrdnji oštećenih, koje nisu potkrepljene nijednim dokazom, nema dokaza koji bi ukazali da je prema podnosiocima krivične prijave izvršeno krivično delo za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti.

4. Odredbama člana 25. Ustava je utvrđeno da je fizički i psihički integritet nepovrediv (stav 1.) i da niko ne može biti izložen mučenju, nečovečnom ili ponižavajućem postupanju ili kažnjavanju, niti podvrgnut medicinskim ili naučnim ogledima bez svog slobodno datog pristanka (stav 2.).

Odredbama člana 27. Ustava utvrđeno je: da svako ima pravo na ličnu slobodu i bezbednost, a lišenje slobode dopušteno je samo iz razloga i u postupku koji su predviđeni zakonom (stav 1.); da lice koje je lišeno slobode od strane državnog organa odmah se, na jeziku koji razume, obaveštava o razlozima lišenja slobode, o optužbi koja mu se stavlja na teret kao i o svojim pravima i ima pravo da bez odlaganja o svom lišenju slobode obavesti lice po svom izboru (stav 2.); da svako ko je lišen slobode ima pravo žalbe sudu, koji je dužan da hitno odluči o zakonitosti lišenja slobode i da naredi puštanje na slobodu ako je lišenje slobode bilo nezakonito (stav 3.); da kaznu koja obuhvata lišenje slobode može izreći samo sud (stav 4.).

Odredbama člana 28. Ustava garantuje se da se prema licu lišenom slobode mora postupati čovečno i s uvažavanjem dostojanstva njegove ličnosti (stav 1.); da je zabranjeno svako nasilje prema licu lišenom slobode (stav 2.), te da je zabranjeno iznuđivanje iskaza (stav 3.).

Članom 21. Ustava utvrđeno je da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki (stav 1.); da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije (stav 2.); da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu, a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta (stav 3.); da se ne smatraju diskriminacijom posebne mere koje Republika Srbija može uvesti radi postizanja pune ravnopravnosti lica ili grupe lica koja su suštinski u nejednakom položaju sa ostalim građanima (stav 4.).

5. Ispitujući ispunjenost pretpostavki za odlučivanje u odnosu na istaknutu povredu prava na slobodu i bezbednost iz člana 27. Ustava, koju podnosioci ustavne žalbe zasnivaju na tvrdnji da su ih policijski službenici PS Bač i PS Bački Petrovac nezakonito lišili slobode bez formalne odluke o njihovom privođenju, Ustavni sud je utvrdio da je osporena radnja Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava Novi Sad – Policijska stanica Bački Petrovac i Policijska stanica Bač preduzeta dana 16. novembra 2012. godine, a ustavna žalba je podneta 10. septembra 2018. godine.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 2) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu kao neblagovremenu, jer je izjavljena posle isteka roka iz člana 84. stav 1. Zakona, rešavajući kao u tački 2. izreke.

6. Ispitujući postojanje Ustavom i Zakonom o Ustavnom sudu utvrđenih pretpostavki da odlučuje o osnovanosti navoda podnosilaca o povredi zabrane zlostavljanja, Ustavni sud konstatuje da je ustavna žalba izjavljena protiv radnji nečinjenja Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu u predmetu Kt. 2307/13 i radnji Ministarstva unutrašnjih poslova Republike Srbije – Policijska uprava Novi Sad – Policijska stanica Bački Petrovac od 16. novembra 2012. godine, a zbog povrede materijalnog i procesnog aspekta prava na nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta i prava na čovečno postupanje sa licem lišenim slobode, garantovanih odredbama čl. 25. i 28. Ustava i člana 3. Evropske konvencije.

Ustavni sud ukazuje da iz odredbe člana 82. Zakona o Ustavnom sudu proizlazi, pored ostalog, da se ustavna žalba može izjaviti protiv radnji državnih organa ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva ili je zakonom isključeno pravo na njihovu sudsku zaštitu, dok iz odredbe člana 84. stav 1. Zakona proizlazi da se ustavna žalba može izjaviti u roku od 30 dana od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ljudsko pravo zajemčeno Ustavom.

Prema stavu Ustavnog suda, u postupku ispitivanja i odlučivanja po ustavnoj žalbi, smatraće se da je pre izjavljivanja ustavne žalbe u krivičnom postupku iscrpljeno poslednje pravno sredstvo pravnosnažnim okončanjem postupka. Takođe, za radnju je početak roka vezan za dan preduzimanja ili prestanka radnje, a rok se računa od dana saznanja podnosioca ustavne žalbe o preduzimanju ili prestanku radnje, dok se za propuštenu radnju rok računa u svakom konkretnom slučaju, zavisno od ponašanja organa i ponašanja podnosioca ustavne žalbe.

Podnosioci ustavne žalbe su povodom događaja od 16. decembra 2012. godine podneli krivičnu prijavu 7. februara 2013. godine protiv službenih lica Policijske stanice u Bačkom Petrovcu zbog krivičnog dela iznuđivanje iskaza, krivičnog dela zlostavljanje i mučenje i krivičnog dela rasna i druga diskriminacija, povodom koje je pred Osnovnim javnim tužilaštvom u Novom Sadu, u vreme podnošenja ustavne žalbe, bio u toku postupak u predmetu Kt. 2307/13. Podnosioci ustavne žalbe su se obratili Ustavnom sudu nakon jedne godine i 11 meseci (10. septembra 2018. godine) od ispitivanja u svojstvu svedoka M. N. 28. novembra 2016. godine, nakon kojeg nije bila preduzeta nijedna radnja od strane Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu ukazujući na nedelotvornost istrage, tražeći zaštitu prava iz čl. 25. i 28. Ustava.

Ustavni sud je imao u vidu da je ispitivanje osnovanosti krivične prijave koju su podnosioci podneli povodom događaja od 16. novembra 2012. godine, a što se može smatrati istragom u smislu istaknute povrede prava, nastavljeno u periodu nakon podnošenja ustavne žalbe, te da je o krivičnoj prijavi podnosilaca pravnosnažno odlučeno rešenjem Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktpo. 183/19 od 24. oktobra 2019. godine. Međutim, imajući u vidu da su podnosioci ustavne žalbe zaštitu svojih prava tražili u krivičnom postupku, te da su ustavnu žalbu podneli u vreme kada su ocenili da krivična istraga o njihovom zlostavljanju nije delotvorna, Ustavni sud je utvrdio da su ispunjene Ustavom i Zakonom predviđene pretpostavke da se ispita osnovanost navoda ustavne žalbe u odnosu na procesni i materijalni aspekt prava iz člana 25. Ustava, te stoga ustavnu žalbu u ovom delu smatra dopuštenom.

7. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta iz člana 25. Ustava i prava na čovečno postupanje sa licem lišenim slobode garantovanog odredbama člana 28. Ustava, Ustavni sud je utvrdio da podnosioci ustavne žalbe povredu navedenih prava zasnivaju na tvrdnji da su dana 16. decembra 2012. godine bili izloženi fizičkom i verbalnom maltretiranju (šamaranju, vređanju, zastrašivanju, udaranju po telu i šutiranju) od strane policijskih službenika PS Bački Petrovac, kao i da je sprovedena istraga u predmetu Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu u predmetu Kt. 2307/13 bila nedelotvorna, ukazujući pre svega na njeno nerazumno trajanje.

Stoga je Ustavni sud navode podnosilaca ustavne žalbe u odnosu na istaknutu povredu zabrane zlostavljanja iz člana 28. Ustava cenio u okviru prava na nepovredivost psihičkog i fizičkog integriteta iz člana 25. Ustava.

Kada je reč o materijalnom aspektu prava na nepovredivost fizičkog i psihičkog integriteta utvrđenog odredbama člana 25. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da ovo pravo jeste jedna od temeljnih vrednosti demokratskog društva, te predstavlja zabranu apsolutnog karaktera i ne dopušta nikakvo odstupanje, pa čak ni u vreme ratnog i vanrednog stanja koje ugrožava opstanak stanovništva. Stoga, kada se govori o postupanju sa licem lišenim slobode, Ustavni sud dodatno ukazuje na to da je svaki oblik zlostavljanja zabranjen, nezavisno od okolnosti i ponašanja žrtve. Takođe, Ustavni sud ukazuje i na to da zahtevi istrage i nesumnjivo velike poteškoće koje nosi borba protiv kriminala, te priroda krivičnog dela za koje postoji sumnja da je određeno lice izvršilo ne mogu biti opravdanje za postupanje kojim se vređa fizički i psihički integritet određene osobe.

Ustavni sud nadalje konstatuje da prilikom postupanja sa licem lišenim slobode nadležni državni organi moraju voditi računa o tome da svako pribegavanje fizičkoj sili koja nije neophodna zbog njegovog ponašanja (aktivnog/pasivnog otpora) u načelu može dovesti do ugrožavanja ili povrede njegovog fizičkog i psihičkog integriteta. Što se tiče upotrebe sile od strane policije, u situacijama održavanja reda, sprečavanja izvršenja krivičnih dela, hvatanja navodnih izvršilaca kaznenih dela i zaštite sebe i drugih pojedinaca, policijski službenici imaju pravo upotrebiti odgovarajuća sredstva prinude, uključujući i silu. Ipak, takva sila se sme upotrebiti samo ako je neophodna i ne sme biti prekomerna (videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ivan Vasilev protiv Bugarske, broj predstavke 48130/99, od 12. aprila 2007. godine, stav 63.). Pribegavanje sili, koje pojedinac nije učinio nužnim svojim ponašanjem, umanjuje ljudsko dostojanstvo, te u načelu predstavlja povredu zabrane zlostavljanja (videti: odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Kuzmenko protiv Rusije, broj predstavke 18541/04, od 21. decembra 2010. godine, stav 41.). Ustavni sud, na ovom mestu ukazuje na praksu Evropskog suda za ljudska prava u kojoj je utvrđeno da pretnja postupkom koji je zabranjen članom 3. Evropske konvencije, pod uslovom da je dovoljno stvarna i neposredna, može doći u sukob sa tom odredbom (videti Gefgen protiv Nemačke, broj predstavke 22978/05, od 1. juna 2010. godine, stav 91.) Prema tome, i pretnja nekom pojedincu mučenjem može, u najmanjem, predstavljati neljudski postupak.

Sa druge strane, postoji pozitivna obaveza nadležnih državnih organa da poštuju i zaštite procesni aspekt člana 25. Ustava i člana 3. Evropske konvencije, a koji podrazumeva obavezu da se sprovede delotvorna zvanična istraga u slučaju kada pojedinac iznese potkrepljenu tvrdnju da je od strane službenih lica pretrpeo neki od oblika zlostavljanja. Iako obaveza istrage nije obaveza postizanja rezultata, već obaveza sredstava, postoji nekoliko kriterijuma koje istraga treba da ispuni u svrhu procesne obaveze iz člana 25. Ustava, odnosno člana 3. Evropske konvencije.

Prvo, delotvorna istraga je ona koja je adekvatna, odnosno istraga koja može da omogući identifikaciju i kažnjavanje odgovornih (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Labita protiv Italije, broj predstavke 26772/95, od 6. aprila 2000. godine, stav 131.).

Drugo, da bi se istraga mogla smatrati delotvornom, generalno se može smatrati neophodnim da osobe nadležne za sprovođenje istrage i osobe koje je sprovode budu nezavisne od osoba koje su učestvovale u događajima, što znači ne samo nepostojanje hijerarhijske ili institucionalne veze, već i praktičnu nezavisnost (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ramsahai i drugi protiv Holandije, broj predstavke 52391/99, od 15. maja 2007. godine, stav 325.)

Treće, istraga mora biti temeljna, što znači da nadležni državni organi moraju uvek ozbiljno nastojati da utvrde šta se desilo i ne treba da se oslone na brze ili neosnovane zaključke radi završetka istrage ili kao osnovu za njihove odluke (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Assenov i drugi protiv Bugarske, broj predstavke 90/1997/874/1086, od 28. oktobra 1998. godine, stav 103.).

Četvrto, postoji obaveza da se odmah reaguje i preduzmu mere čim se podnese zvanična pritužba. Čak iako, striktno govoreći, nije podneta nikakva pritužba, istraga mora početi ako postoje dovoljno jasne indikacije da se dogodilo zlostavljanje (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Stanimirović protiv Srbije, broj predstavke 26088/06, od 18. oktobra 2011. godine, stav 39.). Naime, brz odgovor nadležnih vlasti suštinski je važan za održavanje poverenja javnosti u njihovo poštovanje vladavine prava, kao i za sprečavanje bilo kakvog utiska o postojanju nekog dogovora ili tolerancije prema nezakonitim radnjama (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Šilih protiv Slovenije, broj predstavke 71463/01, od 9. aprila 2009. godine, stav 195.).

Peto, delotvorna istraga je ona koja ima dovoljan element javnog ispitivanja da bi se osigurala odgovornost. Iako stepen javnog ispitivanja može varirati, podnosiocu pritužbe se mora omogućiti delotvoran pristup postupku istrage u svim slučajevima (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Đekić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 32277/07, od 29. aprila 2014. godine, stav 33.).

7.1. Primenom navedenih principa koji se tiču procesnog aspekta člana 25. Ustava, u konkretnom slučaju, Ustavni sud je utvrdio da su pritužbe podnosilaca ustavne žalbe o zlostavljanju od strane policije bile takve da su zahtevale efikasnu zvaničnu istragu. Navedeno zbog toga što je odmah nakon saslušanja maloletni M. N. zbog bolova u donjem delu trbuha morao da bude hospitalizovan i operisan u Institutu za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodina, gde je bio na bolničkom lečenju od 16. do 21. novembra 2012. godine. S tim u vezi Ustavni sud je utvrdio da su policijski službenici PS Bački Petrovac odmah pošto se oštećeni M. N. požalio na bolove pozvali lekara opšte prakse iz Doma zdravlja „Bački Petrovac“ da ga pregleda. Kako lekarskim pregledom nije utvrđeno postojanje povreda na telu maloletnog M. N, a imajući u vidu da se drugi podnosioci ustavne žalbe nisu prituživali na bilo kakve tegobe, Ustavni sud smatra da nije bilo osnova da se tada sprovodi zvanična istraga po službenoj dužnosti.

Ustavni sud je nadalje utvrdio da povodom krivične prijave koju su 7. februara 2013. godine podnosioci ustavne žalbe podneli Osnovnom javnom tužilaštvu u Novom Sadu protiv policijskih službenika PS Bački Petrovac B. J, G. V. i više NN lica zbog krivičnog dela zlostavljanje i mučenje, iznuđivanje iskaza, protivpravno lišenje slobode i rasna i druga diskriminacija, Osnovno javno tužilaštvo u Novom Sadu je dana 18. februara 2013. godine poverilo prikupljanje potrebnih obaveštenja Policijskoj upravi u Novom Sadu. Policijska stanica Bački Petrovac je 24. aprila 2013. godine dostavila Osnovnom javnom tužilaštvu u Novom Sadu izveštaj o postupanju po zahtevu za prikupljanje potrebnih obaveštenja, u kojem je navedeno da je po zahtevu za prikupljanje potrebnih obaveštenja postupao zamenik načelnika PS Bački Petrovac, te da je pored saslušanja prijavljenih policijskih službenika i ispitivanja podnosilaca krivične prijave ispitan i policijski službenik koji je vodio zapisnik 16. novembra 2012. godine, kao i lekar koji je izvršio neposredni pregled maloletnog M. N. nakon saslušanja od strane prijavljenih policijskih službenika istog dana 16. novembra 2012. godine. Nakon prikupljanja svih potrebnih obaveštenja i uvida u medicinsku dokumentaciju za maloletnog M. N. rešenjem Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu Kt. 3207/13 od 8. septembra 2015. godine odbačena je krivična prijava podnosilaca ustavne žalbe od 7. februara 2013. godine, sa obrazloženjem da nema dokaza kojima bi se potkrepili činjenični navodi iz krivične prijave da su prijavljena lica izvršila krivična dela za koja se terete, da kod maloletnog M. N. nisu utvrđene telesne povrede, već samo oboljenje u vidu kile, kao i da D. i S. M. ne poseduju medicinsku dokumentaciju kojom bi potkrepili svoje tvrdnje o nanošenju povreda od strane policijskih službenika kritičnog dana.

Odlučujući povodom prigovora podnosilaca krivične prijave, Više javno tužilaštvo u Novom Sadu je rešenjem Ktpo. 283/15 od 1. decembra 2015. godine dalo obavezno uputstvo Osnovnom javnom tužilaštvu u Novom Sadu da nastavi krivično gonjenje osumnjičenih u predmetu Kt. 2307/13, sa primedbama da konkretan slučaj nije trebalo da bude poveren policijskim službenicima iz PS Bački Petrovac, kao i da je potrebno sprovesti sudsko-medicinsko veštačenje u pogledu uzroka koji su doveli do hirurške intervencije kod maloletnog M. N. i njegovog bolničkog lečenja u periodu od 16. do 21. novembra 2012. godine.

U nastavku krivičnog gonjenja po krivičnoj prijavi podnosilaca ustavne žalbe od 7. februara 2013. godine, prikupljanje dokaza sprovodilo je Osnovno javno tužilaštvo u Novom Sadu. Punomoćnik podnosilaca ustavne žalbe je bio uredno pozvan na saslušanje osumnjičenih, te je bio prisutan izvođenju ostalih dokaza u toku 2016. i 2018. godine. Rešenjem Višeg javnog tužilaštva u Novom Sadu Ktpo. 183/19 od 24. oktobra 2019. godine pravnosnažno je odbačena krivična prijava podnosilaca ustavne žalbe, u kojem je pored ostalog navedeno da nikome od oštećenih u lekarskom nalazu nisu konstatovane telesne povrede, a da iz medicinske dokumentacije, izjašnjenja lekara koji je pregledao maloletnog M. N. i sprovedenog sudsko-medicinskog veštačenja proizlazi da je uklještenje desnostrane preponske kile, zbog čega je maloletni M. N. primljen na bolničko lečenje 16. novembra 2012. godine, predstavlja stanje organizma koje nije u vezi sa povređivanjem tela, kao i da osim tvrdnji oštećenih, koje nisu potkrepljene nijednim dokazom, nema dokaza koji bi ukazali da je prema podnosiocima krivične prijave izvršeno krivično delo za koje se gonjenje preduzima po službenoj dužnosti.

Ustavni sud, na osnovu napred navedenog, konstatuje da je istraga povodom kritičnog događaja od 16. novembra 2012. godine u PS Bački Petrovac otpočela odmah nakon iznošenja ozbiljnih optužbi od strane podnosilaca ustavne žalbe na račun postupanja policijskih službenika podnošenjem krivične prijave od 7. februara 2013. godine, tako što je po zahtevu Osnovnog javnog tužilaštva u Novom Sadu Kt. 979/13 od 18. februara 2013. godine Policijska uprava u Novom Sadu započela prikupljanje potrebnih obaveštenja, o čemu je Osnovnom javnom tužilaštvu u Novom Sadu dostavljen izveštaj 24. aprila 2013. godine.

Ustavni sud nadalje konstatuje da je, prvobitnim prikupljanjem dokaza, koje je bilo povereno zameniku načelnika PS Bački Petrovac, čiji su službenici bili akteri kritičnog događaja, bila dovedena u pitanje nepristrasnost istrage. Međutim, Ustavni sud najpre konstatuje da je navedeni nedostatak otklonjen, time što je u nastavku istrage, koja je sprovedena po obaveznom uputstvu Višeg javnog tužioca u Novom Sadu Ktpo. 283/15 od 1. decembra 2015. godine, dokazne radnje preduzimalo Osnovno javno tužilaštvo u Novom Sadu, koje je detaljno ispitalo sve bitne okolnosti slučaja.

Takođe, polazeći od toga da iz svih raspoloživih dokaza proizlazi da se kritičnog dana, jedino maloletni M. N. od sve trojice podnosilaca ustavne žalbe, u prisustvu lekara Doma zdravlja „Bački Petrovac“, prituživao na postojanje bilo kakvih tegoba, kao i da je lekarskim pregledom, kako od strane lekara Doma zdravlja „Bački Petrovac“ u policijskoj stanici, tako i od strane lekara Instituta za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine istog dana, prilikom prijema radi lečenja, utvrđeno da kod maloletnog M. N. nema konstatovanih povreda, već da uklještenje ingvinalne hernije, zbog koje je hospitalizovan, nije posledica traume, nego da se radi o oboljenju, a imajući u vidu da je maloletni M. N. odmah pregledan od strane više lekara koji nisu ni hijerarhiski ni institucionalno povezani, kao i da je celokupna medicinska dokumentacija ostala sačuvana i da je bila predmet sudsko-medicinskog veštačenja koje je sprovedeno u nastavku istrage, Ustavni sud smatra da utvrđena povreda nepristrasnosti istrage, u njenoj početnoj fazi, nije ugrozila adekvatnost i temeljnost istrage kao celine.

Ispitujući zahtev hitnosti, Ustavni sud je utvrdio da je zbog napred navedenih nepravilnosti, pojedine dokazne radnje (ispitivanje prijavljenih i oštećenih) trebalo sprovesti iznova, što je dovelo i do dužeg trajanja istrage nego što je bilo nužno. Međutim, polazeći od činjenice da su podnosioci ustavne žalbe tek 7. februara 2013. godine izneli ozbiljne tvrdnje o navodnom zlostavljanju od strane policijskih službenika učinjenog 16. novembra 2012. godine, Ustavni sud smatra da je upravo ta činjenica bila od uticaja da izvođenje pojedinih dokaza u vezi sa kritičnim događajem bude teže, nego da je konkretan slučaj bio odmah prijavljen, što je, svakako, bilo od uticaja na njeno trajanje. Naime, po proteku više meseci od kritičnog događaja, pojedine dokaze nije bilo moguće izvoditi (pregledom tela oštećenih utvrđivati eventualne tragove telesnog povređivanja usled primene sile).

Imajući u vidu sve navedeno Ustavni sud je ocenio da je istraga povodom krivične prijave podnosilaca ustavne žalbe od 7. februara 2013. godine ispunila zahteve adekvatnosti, temeljnosti i hitnosti, da je podnosiocima ustavne žalbe bio omogućen delotvoran pristup postupku istrage, kao i da su nedostaci u njenoj nepristrasnosti adekvatno otklonjeni u nastavku istrage.

Stoga je Ustavni sud utvrdio da osporenim radnjama Osnovog javnog tužilaštva u Novom Sadu u predmetu Kt. 2307/13 podnosiocima ustavne žalbe nije povređen procesni aspekt prava iz člana 25. Ustava, te je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbio ustavnu žalbu kao neosnovanu i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

7.2. Što se tiče materijalnog aspekta člana 25. Ustava, Ustavni sud konstatuje da navodi o zlostavljanju moraju biti potkrepljeni odgovarajućim dokazima. Evropski sud za ljudska prava je u svojoj praksi generalno primenjivao dokazni standard „van razumne sumnje“ (videti presudu Irska protiv Ujedinjenog Kraljevstva, od 18. januara 1978, serija A br. 25, str. 64–65, stav 161.). Međutim, takav dokaz može proizlaziti iz koegzistencije dovoljno snažnih, jasnih i neprotivrečnih zaključaka ili sličnih neosporenih činjeničnih pretpostavki (vidi presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Salman protiv Turske, broj predstavke 21986/93, od 27 juna 2000. godine, stav 100.).

Primenom navedenog na konkretan slučaj Ustavni sud je, uvidom u sveobuhvatnu dokumentaciju, utvrdio da u ovom predmetu nema dokaza (osim tvrdnji podnosilaca ustavne žalbe) da su policijski službenici prema njima upotrebili silu dana 16. novembra 2012. godine. Sa druge strane, iz medicinske dokumentacije koja je bila predmet sudsko-medicinskog veštačenja nisu konstatovane povrede ni kod maloletnog M. N. (koji se žalio na bolove), a podnosioci ustavne žalbe nisu dostavili neku drugu medicinsku dokumentaciju iz koje bi se moglo utvrditi suprotno. Stoga Ustavni sud ne može utvrditi „izvan razumne sumnje“ da li su policijski službenici PS Bački Petrovac upotrebili silu protiv podnosilaca ustavne žalbe. U konkretnim okolnostima slučaja Ustavni sud ne može utvrditi povredu materijalnog aspekta člana 25. Ustava.

Stoga je Ustavni sud u odnosu na osporene radnje Ministarstva unutrašnjih poslova – Policijska uprava Novi Sad – Policijska stanica Bački Petrovac i Policijska stanica Bač od 16. novembra 2012. godine, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu kao očigledno neosnovanu u pogledu istaknute povrede materijalnog aspekta prava iz člana 25. Ustava, rešavajući kao u tački 2. izreke.

7.3. Ispitujući ispunjenost pretpostavki za odlučivanje u odnosu na istaknutu povredu načela zabrane diskriminacije zajemčenog odredbom člana 21. Ustava, koju podnosioci obrazlažu navodima da su u PS Bački Petrovac bili vređani na nacionalnoj osnovi i da je od njih traženo da prijavljuju Rome koji kradu, što je u skladu sa rasprostranjenim diskriminatorskim uverenjem među policijskim službenicima da „Romi vole da kradu“ i da je prihvatljivo kršenje zakona radi efikasnosti, Ustavni sud ukazuje da je zabrana diskriminacije jedno od Ustavom utvrđenih načela u skladu sa kojim se ostvaruju sva Ustavom zajemčena prava i slobode, te je, stoga, povreda označenog ustavnog načela akcesorne prirode, što znači da može biti vezana samo za istovremeno učinjenu povredu ili uskraćivanje nekog određenog ustavnog prava ili slobode.

Kako u konkretnom slučaju takva povreda prava nije utvrđena, Ustavni sud je ocenio da, u tom delu, nema osnova za pozivanje podnosioca ustavne žalbe na povredu načela zabrane diskriminacije.

Stoga je u ovom delu Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. i u tački 2. izreke.

8. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Snežana Marković, s.r.

IZDVOJENO MIŠLjENjE SUDIJE JOVANA ĆIRIĆA U PREDMETU BROJ Už- 10205/2018

 

Razmišljajući kako da započnem ovo svoje izdvojeno mišljenje, odlučio sam se da ga započnem na način kako je to učinio italijansko – islandski sudija Robert Spano, sadašnji Predsednik Evropskog suda za ljudska prava iz Strazbura, koji je svoje izdvojeno mišljenje u predmetu X v. Bulgaria, započeo rečima „ovo je jedan tužan slučaj“. Zapravo, ovo izdvojeno mišljenje je potpisalo nekoliko sudija Suda u Strazburu, a prvopotpisani je i predsednik tog suda. Zaista i ovo je, slobodno se može reći jedan tužan slučaj. Neko bi naravno mogao primetiti da Ustavni sud treba da se striktno drži prava, odnosno odgovarajućih članova zakona i Ustava i da ne ulazi u to da li je neki slučaj tužan ili nije. Ali, šta će nam onda ustavne žalbe uvedene još 2006. godine, pa i Ustavni sud uopšte, ako nećemo uzimati u obzir čitav socijalno-politikološki aspekt jednog slučaja. Ako ćemo samo „kruto“ gledati paragrafe i ono što eventualno piše u zakonu, onda je uloga Ustavnog suda krajnje reducirana, da ne kažemo nepotrebna, jer postoje drugi sudovi koji vode računa o tome da li je nešto „pokriveno“ pravom ili nije. Onda je Ustavni sud deo pravosudnog sistema kao takvog, a mi svi vrlo dobro znamo i često ističemo da to nije tako i uobičajeno kažemo da mi nismo instancioni sud. Onda sudije Ustavnog suda ne bi mogle, ni trebale da budu osobe koje nemaju položen pravosudni ispit, jer kakve su oni sudije. Međutim, upravo je ustavotvorac uredio tako da u sastav Ustavnog suda ulaze ne samo profesionalci iz pravosuđa, – sudije, tužioci, advokati, već i oni drugi pravnici, profesori i teoretičari pre svega, koji na jedan slučaj mogu gledati iz nešto šire pravničke, društvene perspektive, a ne samo „kruto“ pravnički. Mnogo što šta može biti „pokriveno“ pravnim normama, a da i pravnicima i svima drugima, ostane ipak „gorak ukus u ustima“. Ovo je možda jedan od takvih slučajeva.

Slučaj iz ovog predmeta se sastoji u tome da su dva Roma, jedan je bio maloletan, praktično dva dečaka bili uhapšeni u jednom malom mestu u Vojvodini, zato što su, o strašne li stvari, ukrali jednu kobasicu i jedan sladoled. Dobro, osim toga su ukrali i nešto što je za Rome tradicionalno karakteristično, a to je bakar, tek toliko da im pravna kvalifikacija njihovog (ne)dela bude „teška krađa“. Maloletnici su zatim odvedeni u podrum lokalne policijske stanice i tu počinju nevolje. Dečaci su kasnije tvrdili da su u podrumu policijske stanice bili izloženi verbalnom nasilju: „majku vam cigansku…“ maltretirani, udarani, te da im je pozlilo, pa im je zbog toga ukazana hitna medicinska pomoć. Nije naravno lako utvrditi šta je od toga istina, da li su i koliko jako ti dečaci udarani i koliko je to fizičko nasilje doprinelo tome da im bude neophodna medicinska pomoć, ali, nedvosmisleno je utvrđeno da im je medicinska pomoć zaista bila ukazivana. Jedan od tih dečaka bio je primljen u Institut za zdravstvenu zaštitu dece i omladine Vojvodine u Novom Sadu i o tome postoji uredan medicinski izveštaj, u kojem se kaže da je nekon kraće preoperativne pripreme dana 16.11. 2012 u opštoj anesteziji urađena operacija. Zanimljivo je (uslovno rečeno zanimljivo) da su dečaci u policijskoj stanici boravili 16.11.2012, a da je jedan od njih istog tog datuma primljeni u bolnicu na operaciju. Teško je poverovati da je to slučajno, da je dotični imao od ranije zakazanu hiruršku intervenciju baš za taj dan, te da to nema nikakve veze sa boravkom u policijskom podrumu. Dalje se upotrebljavaju stručni medicinski nalazi i izrazi, koji ukazuju na povrede u abdominalnom pojasu, preciznije na kilu. Možda je dečak od ranije zaista imao kilu i možda mu je i ranije bila predlagana operacija, ali, neobično bi bilo da se sve to tako sasvim slučajno uklopilo da bude istoga dana. Iz predmeta se vidi da mu je naglo pozlilo, a da su mu dve kile urođene, ali, do tada je živeo normalno i nesmetano sa tim kilama.

S druge strane, nije samo fizičko nasilje ono koje može dovesti do nečijih ozbiljnijih zdravstvenih problema. Psihičko, mentalno nasilje, ponekad, može biti teže i opasnije od „običnog“ fizičkog nasilja. U tom smislu mi u vezi sa ovim slučajem, možemo samo da zamišljamo strah, stres i unezverenost mladih Roma, smeštenih u podrum te policijske stanice i to bez prisustva roditelja i advokata.

Slučaj ovih romskih dečaka iz podruma jedne vojvođanske policijske stanice, neodoljivo podseća na „Jadnike“ Viktora Igoa, s tim što je Igoov Žan Valžan zbog jedne vekne hleba završio na višegodišnjoj robiji, dok su dečaci iz naše priče, ipak bolje prošli, zbog kobasice, sladoleda i bakra su završili „samo“ u podrumu i hitnoj pomoći, odnosno na operacionom stolu.

U određenom smislu, ovaj slučaj naših romskih dečaka, takođe može podsećati i na slučaj Afroamerikanca Džordža Flojda, kome je beli policajac u Americi, prošle 2020. godine klečao za vratom, kolenom mu klekao na vrat i na taj način ga ubio – ugušio. Slučaj je izazvao nezadovoljstvo, pa i šire nasilje, ne samo afroameričke javnosti. Taj događaj iz SAD nam pokazuje bar dve stvari. Prvo, određeni vidovi manje ili veće policijske brutalnosti nisu karakteristični samo za jednu zemlju, ili jedno društvo, američko, odnosno srpsko. Drugo, nikada se ne može znati koliko jedan događaj može imati svog uticaja i reperkusija na širem društvenom planu. Zbog toga je svakom takvom eventualnom slučaju potrebno posvetiti dužnu pažnju.

Postoje ipak i razlike između slučaja Afroamerikanca Flojda i naših Roma. Slučaj naših Roma se na sreću nije završio smrtnim ishodom, a druga razlika je i u tome što je slučaj Afroamerikanca Flojda bio sniman kamerom sa mobilnog telefona, te je taj snimak dospeo u najširu svetsku javnost, za razliku od Roma čiji boravak u podrumu nije imao ko da snimi. U tome se zapravo krije suština problema u ovom slučaju: da li je torture, fizičke ili psihičke, zaista bilo, ili je to naknadna konstrukcija romskih dečaka. Činjenica da su dečaci bili ispitivani bez prisustva advokata i na kraju zaista završili u hitnoj pomoći, jedan od njih u bolnici gde je operisan, ukazuje na to da je u svemu tome bilo nečeg sumnjivog. S druge strane, činjenica da je osnovno javno tužilaštvo, odmah, bez mnogo razmišljanja, odbacilo krivičnu prijavu protiv policajaca, a da je po obaveznom uputstvu višeg javnog tužilaštva, pokrenuta istraga protiv policajaca, koja je trajala više godina, ipak govori da je čitav slučaj bio pomalo „sumnjiv“. Moglo bi se zaključiti da su istragu o ovom slučaju na kraju, verovatno čisto formalno sprovodili tužioci koji su najpre čitav slučaj odbacili, tako da sve to ozbiljno dovodi u pitanje njihovu objektivnost i nepristrasnost. Pogotovu zato što su konkretne istražne radnje preduzimane od strane drugih policajaca iz te iste policijske stanice. Da li je u takvoj situaciji došlo do izražaja pomalo, ili malo više kolegijalne solidarnosti, bilo od strane samih tužilaca koji svakodnevno na drugim predmetima sarađuju sa policajcima iz dotične stanice, bilo od strane drugih policajaca kojima je možda bilo neprijatno da optuže svoje kolege, s kojima se svakodnevno nalaze na poslu? Policajac koji svog kolegu iz praktično iste kancelarije treba da „optuži“ i da ga dovede do disciplinske odgovornosti, a možda i nešto više od toga, sigurno će se snebivati i neće biti onako objektivan i nepristrasan, kao neko drugi. Da su na primer istragu o dotičnom slučaju sprovodili tužioci i policajci iz nekog sasvim drugog dela Srbije, na primer iz Užica, rezultati sprovedene istrage, mogli bi biti drugačiji. Ovi problemi istrage, mogu dolaziti do izražaja i u mnogim drugim slučajevima, na primer kod veštačenja lekarskih grešaka, gde među-kolegijalna solidarnost, naročito kod lekara koji rade u istoj zdravstvenoj ustanovi, takođe može doći do značajnog izražaja.

U tom smislu, ovde treba pomenuti slučaj izvesnog mladog Slovenca Gregora Šiliha, koji je umro od posledica lekarske greške, pa je čitav slučaj na kraju dospeo i do Evropskog suda za ljudska prava, (Šilih v. Slovenia) gde su u svojoj predstavci roditelji mladića koji je preminuo, Gregora Šiliha, istakli da je Slovenija mala zemlja i da se u njoj gotovo svi lekari međusobno poznaju, tj. da su gotovo svi članovi iste sindikalne organizacije. Sud u Strazburu je to prihvatio i na kraju doneo odluku u korist roditelja, te naložio Republici Sloveniji da im se isplati odšteta za neimovinsku štetu u iznosu od 7.540 Evra uz dodatak svih poreza, a takođe i iznos od 4.039 Evra na ime troškova nastupanja pred tim sudom. Mala sredina, svi se međusobno poznaju, tako da do istrage i istine uopšte nije lako doći.

Još jedan slučaj iz prakse suda u Strazburu, može ovde biti relevantan. Radi se o izvesnom Milanoviću iz Jagodine, pripadniku male verske sekte Hare Krišna, koji se u svom gradu u Jagodini više puta žalio da ga njemu nepoznati sugrađani, napadaju, povređuju i maltretiraju, te je u tom smislu on tvrdio da je žrtva „zločina mržnje“. U predmetu zavedenom pod brojem 44614/07, Sud je, nekome može zvučati začuđujuće, zauzeo stav da državni organi u Srbiji, pre svega policija, nisu preduzeli dovoljne i delotvorne mere da bi zaštitili građanina Milanovića. Sud ovde dakle nije gledao „kruto“ pravnički. Zaista, da li je i kako je bilo moguće da policija jednog čoveka zaštiti od nepoznatih nasilnika u jednom gradu koji baš i nije tako mali? Ali, ako je stav suda u ovom slučaju bio pozitivan u smislu da nije dovoljno učinjeno da se spreči nasilje nad građaninom Milanovićem, onda možemo da pretpostavljamo da u ovom slučaju romskih dečaka, može biti upotrebljena slična formulacija: da istraga koja je sprovedena u konkretnom slučaju nije bila dovoljno adekvatna i delotvorna. Drugim rečima to što je u slučaju eventualno zlostavljanih romskih dečaka, istraga bila sprovedena, uopšte ne znači da sud u Strazburu to neće tretirati samo kao puku nedelotvornu formalnost.

U kombinaciji ova dva slučaja: slovenačke lekarske greške i jagodinskog Hare Krišna, zaista se može dogoditi da sud u Strazburu konstatuje: svi policajci i tužioci iz tog malog vojvođanskog mesta, međusobno se poznaju i samim tim nisu lišeni kolegijalne solidarnosti, tj. nisu objektivni, te samim tim nisu preduzeli dovoljne i adekvatne mere u zaštiti, odnosno istraživanju eventualnog zlostavljanja ovih dečaka. Imajući sve to u vidu uistinu se postavlja pitanje zbog čega srpski pravosudni i državni organi rizikuju da od strane evropskih zvaničnika budu osuđeni za kršenje ljudskih prava. Treba imati u vidu čitav niz nezasluženih predrasuda i stereotipa koje u međunarodnoj javnosti postoje prema Srbima i Srbiji, pa se ovaj slučaj idealno može uklapiti u opštu negativnu sliku, koja može prejudicirajuće uticati i na sudije suda u Strazburu. U tom smislu je sa jednog pragmatično-patriotskog stanovišta bolje dotičnim romskim dečacima usvojiti ustavnu žalbu i samo deklaratorno im priznati da su bili žrtve, nego da to učini neko drugi, ocrnjujući Srbe i Srbiju i kažnjavajući je „novčanom kaznom“. Zbog čega bi poreski obveznici u Srbiji plaćali za nepočinstva dva ili tri čoveka. Različitih nepočinstava ima u svim vremenima i svim društvima i nijedno društvo nije u potpunosti imuno na takve ili slične stvari. Stvar je samo u tome što pojedina društva ipak na kraju imaju dovoljno snage da se suoče sama sa sobom i sa svojim greškama. U tom smislu za Srbiju i nije toliko važno da li je prema nekim ljudima učinjena neka nepravda, jer različitih nepravdi će uvek biti, ali je važno da Srbija smogne snagu da prizna grešku i učinjenu nepravdu.

Na samom kraju treba reći i to da stigmatizacija kojoj su ova dva romska dečaka bila izložena u podrumu policijske stanice, vodi ne samo njihovoj viktimizaciji, već i tome da oni faktički budu podsticani na dalje vršenje nekih ozbiljnijih krivičnih dela. Kada zbog nekih benignijih krivičnih dela mladi ljudi (a kobasice, sladoled i bakar su benigne stvari) budu izloženi preteranoj stigmatizaciji i osudi, oni to doživljavaju kao svojevrsnu društvenu nepravdu i podsticaj ne da dalje više ne čine krivična dela, već obrnuto. Zbog toga uostalom i postoji poseban položaj i krivičnopravni režim maloletnika i u Srbiji i u nekim drugim zemljama.

Možda bi neka empirijska istraživanja i mogla da potvrde da Afroamerikanci i Romi češće i u većem obimu čine krivična dela, ali to je u dobroj meri i zbog predrasuda većinskog dela društva prema njima o tome da su oni skloni krađama. Te prerasude i nepravde koje iz njih proizilaze, stvaraju kod naročito mladih ljudi, osećaj da nema pravde za njih i da će većinski deo društva, bez obzira šta i kako rade i ponašaju se, njih uvek posmatrati kao lopove i kriminalce. Jasno je da je to jedan vrlo izraziti kriminogeni faktor, a naročito osećaj da za njih nema pravde, pa i u tom smislu da kada podnesu krivičnu prijavu, ona biva lako odbačena, a kada podnesu ustavnu žalbu, ona bude odbijena.

 

Slični dokumenti

• Už 2179/2017: Odbacivanje žalbe zbog navoda o zlostavljanju od strane policije
• Už 9916/2020: Ustavna žalba M. R. zbog navodnog policijskog zlostavljanja
• Už 7688/2020: Odluka o povredi prava na delotvornu istragu u slučaju navodnog policijskog zlostavljanja
• Už 7360/2019: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog navodne neefikasne istrage smrti i policijskog zlostavljanja
• Už 6602/2012: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog navodne policijske torture i povrede prava na pravično suđenje
• Už 11271/2018: Odluka Ustavnog suda o ustavnoj žalbi zbog navodnog policijskog zlostavljanja