Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko sedam godina. Pretežnu odgovornost za odugovlačenje snosi prvostepeni sud zbog neefikasnog zakazivanja ročišta i čestih promena postupajućeg sudije, što je dovelo do neopravdanog kašnjenja.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-10217/2018
10.03.2022.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. F . iz Gornjeg Milanovca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. marta 2022. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. F . i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Gornjem Milanovcu u predmetu P1. 150/14 povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. F . iz Gornjeg Milanovca je , 11. septembra 2018. godine, preko punomoćnika D . D, advokata iz Gornjeg Milanovca, Ustavnom sudu podneo ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, iz člana 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Gornjem Milanovcu u predmetu P1. 150/14 .

Podnosilac u ustavnoj žalbi, pored ostalog, navodi: da je spor koji je vodio protiv bivšeg poslodavca trajao sedam godina i dva meseca, pri čemu je prvostepena presuda doneta nakon punih šest godina ; da se razlozi za predugo trajanje postupka sastoje u višestrukoj promeni postupajućeg sudije i bezuspešnim pokušajima da se obezbedi prisustvo svedoka na čijem saslušanju je inisistirao tuženi .

Predloženo je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i podnosiocu prizna pravo na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je izvršio uvid u spise parničnog predmeta Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P1. 150/14 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti koje su od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe je 28. jula 20 11. godine, u svojstvu tužioca, podneo Osnovnom sudu u Čačku – Sudska jedinica u Gornjem Milanovcu tužbu protiv tužene C. a.d. Novi Sad , radi isplate uvećane zarade po osnovu prekovremenog rada, za period od 1. aprila 2008. do 23. jula 2010. godine. Predmet je zaveden pod brojem P1. 498/11.

Tuženi je odgovor na tužbu dostavio 21. septembra 20 11. godine. Prvo ročište za glavnu raspravu održano je 16. maja 2012. godine. U periodu do donošenja rešenja kojim se tužba smatra povučenom, održano je još tri ročišta za glavnu raspravu, u vremenskim intervali ma od tri, odnosno četiri meseca .

Na ročištu zakazanom za 26. jun 2013. godine (četiri meseca nakon prethodno održanog ročišta), sud je konstatovao da uredno pozvani punomoćnici parničnih stranaka nisu pristupili, zbog čega je doneto rešenje kojim se tužba smatra povučenom.

Tužilac je 28. juna 2013. godine podneo predlog za vraćanje u pređašnje stanje, povodom kojeg je zakazano posebno ročište, i to za 13. novembar 2013. godine. Ročište je održano, a predlog tužioca za vraćanje u pređašnje stanje je usvojen.

Predmet je presigniran i dodeljen mu je broj P1. 150/14. Nakon 1. januara 2014. godine, nadležnost Osnovnog suda u Čačku – Sudska jedinica u Gornjem Milanovcu preuzeo je Osnovni sud u Gornjem Milanovcu. U periodu do presuđenja je zakazano još 18 ročišta, od kojih dva ni su održan a, i to zbog štrajka advokata u drugoj polovini 2014. godine . Dva ročišta su odložena zbog promene postupajućeg sudije, tačnije, jer je novim sudijama predmet dostavljen neposredno pre održavanja već zakazanog ročišta , dok je četiri ročišta odloženo zbog nemogućnosti da se jednom od svedoka, čije je saslušanje predložio tuženi, uruči poziv, a od čijeg saslušanja je tuženi kasnije odustao. Postupajući sudija je tokom postupka promenjen tri puta, pri čemu se razlozi zbog kojih je do tih promena dolazilo ne mogu utvrditi iz spisa predmeta. Vremenski intervali između ročišta kretali su se od mesec i po dana do četiri i po meseca, a u tri navrata je to bio period od mesec dana. U okviru dokaznog postupka je saslušan tužilac u svojstvu parničn e stran ke, kao i šestoro svedoka, a obavljeno je i finansijsko veštačenj e. Glavna rasprava je zaključena 23. juna 201 7. godine.

Osnovni sud u Gornjem Milanovcu je doneo presudu P1. 150/14 od 23. juna 201 7. godine, kojom je tužbeni zahtev tužioca u celini usvojen.

Tuženi je 13. jula 201 7. godine godine izjavio žalbu, na koju je tužilac odgovorio podneskom od 14. septembra 201 7. godine. Spisi parničnog predmeta su Apelacionom sudu u Kragujevcu dostavljeni 29. avgusta 201 7. godine. Presudom Gž1. 2770/17 od 11. jula 201 8. godine navedena prvostepena presuda je potvrđena u delu odluke o glavnom zahtevu, dok je u delu kojim je odlučeno o troškovima parničnog postupka ista ukinuta, te je predmet 23. jula 2018. godine vraćen na ponovni postupak .

Rešenjem Osnovnog suda u Gornjem Milanovcu P1. 150/14 od 16. avgusta 2018. godine, koje je postalo pravnosnažno 10. septembra 2018. godine, odlučeno je o troškovima parničnog postupka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pra vo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09, 36/11 – dr.zakon i 53/13 – Odluka US), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).

5. Razmatrajući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je utvrdio da je predmetni parnični postupak pokrenut 28. jula 2011. godine, podnošenjem tužbe Osnovnom sudu u Čačku – Sudska jedinica u Gornjem Milanovcu, i da je okončan donošenjem rešenja Osnovn og sud a u Gornjem Milanovcu P1. 150/14 od 16. avgusta 2018. godine, koje je postalo pravnosnažno 10. septembra 2018. godine .

U tom smislu, Ustavni sud je utvrdio da je ovaj parnični postupak trajao sedam godina i dva meseca, što može ukazivati na to da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom ocene postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog zahteva za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da u ovom predmetu nije bilo složenih činjeničnih i pravnih pitanja koja bi predstavljala opravdan razlog za višegodišnje trajanje parnice.

U pogledu značaja predmeta spora, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao legitiman interes da sud o njegov im zahtev ima odluči u okviru standarda razumnog roka, posebno zbog činjenice da je reč o zaštiti prava iz radnog odnosa .

Ocenjujući ponašanje podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud je našao da postoji njegov neznatni doprinos produžavanju trajanja postupka , s obzirom na to da je propuštanje ročišta za glavnu raspravu imalo za posledicu donošenje rešenja kojim se tužba smatra povučenom. Međutim, Ustavni sud ima u vidu da je podnosilac ustavne žalbe predlog za vraćanje u pređašnje stanje, za koji se ispostavilo da je osnovan, podneo dva dana kasnije, dok je ročište povodom tog predloga sud održao nakon pet meseci.

Po mišljenju Ustavnog suda, pretežnu odgovornost za navedeno trajanje osporenog parničnog postupka snosi prvostepeni sud. Ovde se naročito ima u vidu: da je prvo ročište za glavnu raspravu zakazano devet meseci nakon prijema odgovora na tužbu; da je i prilikom zakazivanja većine ostalih ročišta primetno nepoštovanje načel a hitnosti u rešavanju ove vrste spora ; da je tokom postupka čak tri puta prome njen postupać i sudij a, pri čemu se razlozi zbog kojih je do tih promena dolazilo ne mogu utvrditi iz spisa predmeta (u vezi sa čestim promenama sudija, videti presudu u predmetu Lechner and Hess protiv Austrije, broj predstavke 9316/81, od 23. aprila 1987. godine , paragraf 58.); da je o tužbenom zahtevu odlučeno nepunih šest godin a nakon podnošenja tužbe. Međutim, Ustavni sud smatra da je štrajk advokata onemogućio rad prvostepenog suda u drugoj polovini 2014. godine , što je objektivno uticalo na ukupnu dužinu trajanja predmetnog parničnog postupka.

Uzimajući u obzir napred izneto, Ustavni sud je ocenio da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, pa je, primenom odredbe člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 800 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu, saglasno odredbama člana 1. Zakona o dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 103/15).

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog učinjene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje u konkretnom slučaju, ne samo dužinu trajanja parničnog postupka, uticaj štrajka advokata i neznatni doprinos podnosioca ustavne žalbe , već i ekonomsko-socijalne prilike, kao i činjenicu da će dosuđena naknada mnogo brže biti isplaćena nego što je to slučaj ako o predmetu odlučuje Evropski sud za ljudska prava (ovakav stav je Ustavni sud prvi put izrazio u Odluci Už-2936/2016 od 24. maja 2018. godine).

Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu i noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15, od 5. aprila 2016. godine, kao i presude donete nakon toga, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku.

Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog neefikasnog postupanja suda.

7. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti