Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je žalbu i utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji traje preko četrnaest godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete i naloženo je hitno okončanje postupka pred nadležnim sudom.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, dr Goran Ilić, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Gordane Alić iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 13. juna 2012. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Gordane Alić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 56572/10 povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku , zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu ne materijalne štete u iznosu od 1400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde.

3. Nalaže se Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

O b r a z l o ž e nj e

1. Gordana Alić iz Beograda je 17. februara 2012. godine, podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku , zajemčen og odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u parničnom postupku koji se vodi pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu P. 56572/10.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela da je 11. avgusta 1997. godine podnela tužbu Drugom opštinskom sudu u Beogradu protiv tužene I.P, radi isplate i da navedeni parnični postupak još uvek nije okončan. Dodala je da je više puta pokušala da ubrza rad suda , ali da sud toleriše ponašanje tužene koja zloupotrebom procesnih prava odugovlači postupak. Predložila je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu i utvrdi da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku , kao i da naloži Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se osporeni parnični postupak okončao u najkraćem roku. Takođe je tražila da joj se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Prema odredbi člana 82. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07 i 99/11 ), ustavna žalba se može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku izvršio uvid u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 56572/10, pa je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužilja Gordana Alić podnela je 11. avgusta 1997. godine Drugom opštinskom sudu u Beogradu tužbu protiv tužene I.P, radi isplate iznosa od 5.000 dolara , sa pripadajućom kamatom, po kojoj je formiran predmet P. 4681/97.

Do donošenja prvostepene presude, pred Drugim opštinskim sudom u Beogradu od ukupno zakazanih devet ročišta za glavnu raspravu, dva ročišta nisu održana. Ročište koje je bilo zakazano za 29. septembar 1997. godine nije održano zbog nedostatka dokaza o urednom pozivanju tužene, dok ročište koje je bilo zakazano za 12. mart 1999. godine nije održano zbog sprečenosti postupajuće sudije. Prvo naredno ročište zakazano je za 15. mart 2000. godine. U ovom delu postupka tužilja je saslušana u svojstvu parnične stranke.

Presudom Drugog opštinskog suda u Beogradu P.4681/97 od 11. maja 2000. godine je: delimično usvojen tužbeni zahtev pa je obavezana tužena da tužilji plati iznos od 4.850 dolara, sa zateznom kamatom u visini domicilne kamate računajući od 11. avgusta 1997. godine do momenta isplate (stav 1. izreke); delimično odbijen tužbeni zahtev u delu u kome je tužilja tražila da joj tužena plati iznos od 150 dolara sa zakonskom kamatom (stav 2. izreke); odlučeno o troškovima postupka (stav 3. izreke). Ova presuda otpravljena je iz suda 21. jula 2000. godine.

Odlučujući o žalbi tužene Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 9685/00 od 8. decembra 2000. godine ukinuo navedenu prvostepenu presudu u stavu prvom i trećem izreke i predmet vratio na ponovno suđenje. Spisi predmeta vraćeni su prvostepenom sudu 5. marta 2001. godine.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom od ukupno zakazanih dvadeset devet ročišta za glavnu raspravu, dvadeset ročišta nije održano. Deset ročišta nije održano zbog sprečenosti sudije, a šest ročišta nije održano zbog nepristupanja uredno pozvane tužene (čije saslušanje je bilo određeno, kao i suočenje sa tužiljom), pri čemu je tužena obaveštavala sud o tome da je sprečena da se odazove pozivima suda. Na ročište koje je bilo zakazano za 29. decembar 2010. godine nisu pristupili ni tužena ni njen punomoćnik. Dva ročišta nisu održana zbog nepristupanja punomoćnika tužene (zbog angažovanja u drugim predmetima i zbog zdravstvenih razloga), a jedno ročište nije održano zbog štrajka advokata.

U periodu od 12. oktobra 2001. godine do 14. maja 2003. godine zakazana su četiri ročišta, od kojih dva ročišta nisu održana zbog sprečenosti sudije. Tužilja se u ovom periodu podneskom od 3. februara 2003. godine obratila sudu tražeći da se ročište što pre zakaže, ističući da je poslednje ročište bilo zakazano za 10. april 2002. godine. Od 10. februara 2005. godine održana su dva ročišta, a u vremenu od 27. septembra 2005. godine do 27. juna 2007. godine nije bilo zakazano nijedno ročište, niti je preduzeta bilo koja radnja u postupku. U ovom delu postupka saslušane su parnične stranke, jedan svedok i izveden je dokaz suočenjem tužilje i svedoka.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava zajemčeno je svakom pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredb om člana 10. Zakona o parničnom postupku („Službeni list SFRJ“, br. 4/77, 36/77, (6/80), 36/80, (43/82 i 72/82), 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90 i 35/91 i „Službeni list SRJ“, br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja parnič nog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankam a pripadaju u postupku.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04, 111/09 i 36/11 ), koji se u konkretnom postupku primenjuje saglasno članu 506. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", broj 72/11) propisano je: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim predlozima i zahtevima u razumnom roku i da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10.).

5. Ocenjujući navode i razloge iznete u ustavnoj žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, na čiju se povredu podnositeljka ustavne žalbe poziva, a polazeći od utvrđenih činjenica i okolnosti koje se odnose na osporeni sudski postupak, Ustavni sud je utvrdio da je parnični postupak pokrenut 11. avgusta 1997. godine podnošenjem tužbe Drugom opštinskom sudu u Beogradu i da još nije okončan. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je utvrdio da je period u kojem se građanima Republike Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom proglašenja Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom je postupak trajno okončan, Ustavni sud je stao na stanovište da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnog roka uzme u obzir celokupan period trajanja predmetnog parničnog postupka.

Kada je reč o dužini trajanja osporenog parničnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da on traje preko četrnaest godina i da je u fazi prvostepenog raspravljanja i odlučivanja, što samo po sebi ukazuje da postupak nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom sporu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja sudova koji su vodili postupak, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

U konkretnom slučaju spor se odnosi na utvrđivanje sadržine ugovora o zastupanju i visine ugovorenog honorara tužene. Po mišljenju Ustavnog suda, takav spor se ne može okarakterisati kao složen, jer priroda činjenica i pravna pitanja na koja parnični sud treba da odgovori u predmetnom sporu, nisu tako složena da bi predstavljala opravdan razlog da osporeni sudski postupak do sada traje preko četrnaest godina.

Razmatrajući značaj predmeta spora za podnositeljku ustavne ža lbe, Ustavni sud je ocenio da bez obzira na vrednost predmeta spora, podnositeljka ima legitiman interes da sud o njegovom zahtevu odluči u razumnom roku.

Ocenjujući ponašanje podnositeljke ustavne ž albe, Ustavni sud je našao da podnosi teljka, kao tužilja u parničnom postupku, svojim ponašanjem ni na koji način nije doprinela dužini trajanja osporenog sudskog postupka, jer se uredno odazivala svim pozivima suda. Štaviše, podnositeljka se obratila sudu tražeći zakazivanje ročišta.

Ispitujući postupanje nadležnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je našao da je neefikasno i nedelotvorno postupanje prvostepenog suda isključivo doprinelo tome da osporeni postupak traje preko četrnaest godina . Naime, u toku četrnaestogodišnjeg trajanja predmetne parnice od ukupno zakazanih trideset osam ročišta, dvadeset dva ročišta nisu održana , od čega jedanaest zbog sprečenosti sudije, dok ostala ročišta uglavnom nisu održana zbog nepristupanja tužene odnosno njenog punomoćnika. Nedelotvorno postupanje suda ogleda se i u činjenici da su u periodu od godinu dana i sedam meseci bila zakazana samo četiri ročišta od kojih dva nisu održana iz napred navedenog razloga. Na neefikasnost suda u preduzimanju procesnih radnji ukazuje i činjenica da ročišta nisu bila zakazivana u intervalima od preko godinu dana, što se dogodilo u periodu od 12. marta 1999. godine do 15. marta 2000. godine, te u periodu od 27. septembra 2005. godine do 27. juna 2007. godine.

Ustavni sud smatra da ne postoji opravdan razlog za opisano postupanje nadležnog suda, te da se period od preko četrnaest godina ne može smatrati razumnim u smislu člana 32. stav 1. Ustava. Polazeći od izloženog, Ustavni sud ocenjuje da se ovako neprimereno dugo trajanje postupka može u celosti staviti na teret prvostepenom sudu.

Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj građanskopravnoj stvari, zasnovana na praksi Ustavnog suda, kao i praksi i kriterijumima Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku.

Iz iznetih razloga, Ustavni sud je utvrdio da je podnosi teljki ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1 . Ustava, te je ustavnu žalbu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu i odlučio kao u tački 1. izreke.

6. Podnositeljka ustavne žalbe je tražila da joj se utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete. Na osnovu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, ostvari dosuđivanjem naknade ne materijalne štete u iznosu od 1400 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate.

Prilikom odlučivanja o visini naknade nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom slučaju, a posebno dužinu trajanj a predmetnog parničnog postupka. Ustavni sud smatra da dosuđeni novčani iznos predstavlja adekvatnu i pravičnu satisfakciju za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela isključivo zbog nedelotvornog postupanja suda. Pri odmeravanju visine naknade namaterijalne štete Ustavni sud je imao u vidu dosadašnju praksu ovog suda i Evropskog suda za ljudska prava, značaj povređenog dobra, socijalne i ekonomske prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete.

7. Na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 3. izreke naložio Prvom osnovnom sudu u Beogradu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak u predmetu iz tačke 1. okončao u najkraćem roku, nalazeći da će se na taj način otkloniti štetne posledice zbog utvrđene povrede prava podnositeljke ustavne žalbe .

8. Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1) i člana 45. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević