Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu u delu koji se odnosi na povredu prava na suđenje u razumnom roku, jer je parnični postupak trajao preko 12 godina, i dosudio naknadu štete. Deo žalbe protiv meritorne presude je odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tam ás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, dr Milan Škulić i Tatjana Đurkić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalb i G. R . iz Đinđuša kod Bojnika , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 11. aprila 2024. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba G. R . i utvrđuje da je u postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 7549/18 (ranije predmet Opštinskog suda u Nišu P. 2114/08) povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo G. R . na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

O b r a z l o ž e nj e

1. G. R . iz Đinđuša kod Bojnika je podneo Ustavnom sudu, 15. oktobra 20 20. godine, preko punomoćnika G. R , advokata iz Niš, ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1907/20 od 2. septembra 20 20. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na jednaku zaštitu prava , zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i 36. stav 1. Ustava, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava u postupku koji je vođen pred Osnovnim sud om u Nišu u predmetu P. 7549/18 (ranije predmet Opštinskog suda u Nišu P. 2114/08).

Podnosilac je u ustavnoj žalbi, između ostalog, istakao da je osporenom presudom pravnosnažno odbijen njegov tužbeni na ime neisplaćene premije za duvan u proizvodnoj 2005. godini, iako je u parnici koju je vodio protiv tuženog uspeo u delu tužbenog zahteva koji se odnosi na nak nadu štete zbog izostalog prinosa duvana za tu godinu. Smatra da je osporena presuda doneta uz pogrešnu primenu materijalnog prava na njegovu štetu, zbog čega mu je povređeno pravo na pravično suđenje. Takođe, ističe i povredu prava na jednaku zaštitu prava, jer je ovakvom odlukom doveden u nejednak položaj u odnosu na druge podnosioce čije su zahtevi usvajani u identičnoj činjeničnoj i pravnoj situaciji, te dostavlja četiri drugostepene presude A pelacionog suda u Nišu Gž. 422/14 od 9. aprila 2014. godine, Gž. 266/16 od 3. marta 2016. godine , Gž. 170/19 od 2. aprila 2029. godine, Gž. 4629/19 od 12. decembra 2014. godine i nekoliko prvostepenih presuda Osnovnog suda u Nišu, od kojih je jedna snabdevena klauzulom pravnosnažnosti i izvršnosti. Istovremeno se, u prilog ovim svojim navodima, poziva i na Odluku Ustavnog suda Už- 9263/16 od 6. decembra 2018. godine . Podnosilac ističe i povredu prava na suđenje u razumnom roku zbog dvanaestogodišnjeg trajanj a ovog post upka. Predložio je da Ustavni sud usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava, poništi osporenu presudu, utvrdi mu pravo na naknadu nematerijalne štete zbog povrede označenih prava i nadoknadi troškovi postupka pred Ustavnim sudom .

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta P. 7549/18 O snovnog sud a u Nišu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnosilac ustavne žalbe, u svojstvu tužioca, podneo je 28. marta 20 08. godine tužbu Opštinskom sudu u Nišu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tuženog D. „F .“ AD Niš (kasnije „ P.“ AD Niš), radi naknade štete u iznosu od 490.000,00 dinara. U tužbi je navedeno da je, i pored ugovora o dugoročnom kreditiranju, tuženi odbio da sa tužiocem zaključi jednogodišnji ugovor o proizvodnji i isporuci duvana za 2005. godinu, tako da je tužilac, pretrpeo štetu kako zbog nemogućnosti proizvodnje duvana, tako i na ime premije. Predmet je pred sudom dobio broj P. 2114/08.

Pred Opštinskim sudom bilo je zakazano 15 ročišta. Na održanih šest ročišta za glavnu raspravu određeno je poljoprivredno veštačenje, pročitan je osnovni nalaz i dopunski nalaz veštaka, te saslušan jedan svedok. Preostalih devet ročišta ni je održan o iz sledećih razloga: jednom na saglasan predlog stranka; šest puta zbog dostavljanja podnesaka stranaka sudu neposredno na/pred ročište, i to: dva puta od strane punomoćnika tužioca, dva puta od strane punomoćnika tuženog, te još dva puta od obe stranke; jer je punomoćnik tužioca dostavio nepotpunu adresu za svedoka, te tražio odlaganje ročišta radi preciziranja tužbenog zahteva.

Nakon reorganizacije pravosuđa i uspostavljanja nove mreže sudova u 2010. godini , postupak je nastavljen pred sada nadležnim Osnovnim sudom u Nišu pod brojem P. 1092/10, koji je do određivanja prekida postupka 18. aprila 2011. godine, održao tri ročišta od zakazanih osam. Sud je saslušao veštaka, a ročišta nije držao jer nije bilo izjašnjenja veštaka, zato što su stranke saglasno tražile odlaganje, zbog neposrednog dostavljanja podnesaka sudu od strane stranaka neposredno pred/na ročištu (jednom obe, jednom punomoćnik tužioca) i jer je sud propustio da blagovremeno predate podneske strankama uruči pre ročišta.

Po predlogu punomoćnika tužioca od 18. aprila 2011. godine da se postupak prekine do pravnosnažnog okončanja parnice koja se vodi pred istim sudom po tužbi ovde tuženog protiv tužioca, a radi raskida ugovora i povraćaja mehanizacije, rešenjem Osnovnog suda u Nišu P. 1092/10 od 18. aprila 2011. godine određen je prekid postupka do pravnosnažnog okončanja parnice koja se vodi pred istim sudom pod poslovnim brojem P. 9118/10, a radi rešavanja prethodnog pitanja.

Rešavajući po žalbi tuženog, Viši sud u Novom Sadu je rešenjem Gž. 1814/11 od 13. jula 2011. godine odbio kao neosnovanu žalbu tuženog i potvrdio rešenje Osnovnog suda u Nišu P. 1092/10 od 18. aprila 2011. godine.

Punomoćnik tužioca je 29. maja 2012. godine tražio nastavak postupka, ne prilažući dokaze da je parnica zbog koje je prekinut postupak pravnosnažno okončana, pa je sud u predmetu, sada broj P. 2688/12, nakon jednog održanog ročišta, na z apisniku sa ročišta održanog 29. juna 2012. godine doneo rešenje da se prekida postupak, koje je istog dana postalo pravnosnažno ( stranke nisu tražile otpravak i odrekle su se prava na žalbu ).

Po ponovnom predlogu za nastavak postupka, predmet je dobio novi broj P. 5179/13, pa je nakon dva neodržana ročišta (jedno odlaganje je predložio punomoćnik tužioca, a na drugom je punomoćnik tužioca sudu na ročištu neposredno predao podnesak, što je iziskivalo ostavljanje roka za izjašnjenje suprotnoj strani), na ročištu održanom 29. jula 2013. godine ponovo prekinut postupak donošenjem rešenja na zapisniku, sa kojim se punomoćnik tužioca složio, te koje je postalo pravnosnažno danom donošenja.

Punomoćnik tužioca je ponovo 1. avgusta 2013. godine tražio nastavak prekinutog postupka, dostavljajući sudsku praksu iz drugih sličnih predmeta, i ukazujući da nije sporan raskid ugovora, te da je do njega došlo krivicom tuženog. Sud je zakazao ročište, punomoćnik tužioca je ostao pri predlogu za nastavak, pa je sud posebnim rešenjem P. 51793/13 od 25. novembra 2013. godine, nakon izvršenog uvida u spise predmeta P. 9118/10 – sada P. 1342/12, odbio predlog tužioca za nastavak.

Rešavajući o žalbi tuženog, Apelacioni sud u Nišu je rešenjem Gž. 552/14 od 4. marta 2014. godine ukinuo ožalbeno rešenje i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Nakon jednog održanog i dva neodržana ročišta (jer je punomoćnik tuženog dostavio podnesak neposredno na sudu, pa je ostavljen rok za izjašnjenje tužiocu i na saglasan predlog stranaka za odlaganje ), doneto je rešenje Osnovnog suda u Nišu P. 5179/13 od 30. aprila 2014. godine kojim se usvaja predlog tužioca, pa se nastavlja postupak prekinut rešenjem P. 5179/13 od 29. jula 2013. godine. Protiv ovog rešenja tuženi je izjavio žalbu.

Rešenjem Višeg suda u Nišu Gž. 2295/14 od 30. septembra 2014. godine odbijena je žalba tuženog i potvrđeno rešenje Osnovnog suda u Nišu P. 5179/13 od 30. aprila 2014. godine . Postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Nišu pod brojem P. 4932/14.

Do zaključenja glavne rasprave bilo je zakazano 16 ročišta za glavnu raspravu od kojih je održano šest. U dokaznom postupku Sud je odredio dopunsko veštačenje veštaka poljoprivredne struke, pročitao pored dopunskog nalaza i dva izjašnjenja veštaka po primedbama stranaka, saslušao tužioca i predstavnika tuženog, u svojstvu parnične stranke, kao i veštaka. Preostalih 10 ročišta nije održano iz sledećih razloga: četiri ročišta zbog štrajka advokata (od 5. novembra 2014. godine do 21. januara 2015. godine); tri ročišta na saglasan predlog stranaka; dva na predlog punomoćnika tužioca i jedno zbog izostanka veštaka.

Presudom Osnovnog suda u Nišu P. 4 932/14 od 11. decembra 2017. godine, u prvom stavu izreke navedene presude usvojen je tužbeni zahtev tuži oca i tuženi obavezan da na ime naknade štete zbog izostalog prinosa duvana u 2005. godini isplati tužiocu iznos od 541.620,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do konačne isplate, dok je zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos za period od dana veštačenja t.j. 12. oktobra 2015. godine do dana presuđenja odbijen; u drugom stavu izreke je usvojen tužbeni zahtev tužioca da tuženi na ime naknade štete u vidu neisplaćene premije za 2005. godinu isplati iznos od 172.125,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od dana presuđenja pa do konačne isplate, dok je zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate na dosuđeni iznos za period od dana veštačenja t.j. 1. januara 20 06. godine do dana presuđenja odbijen: u trećem stavu izreke navedene presude je tuženi obavezan da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka. Protiv navedene presude su obe parnične stranke izjavile žalbu.

Rešenjem Apelacionog suda u Nišu Gž. 3021/18 od 31. oktobra 2018. godine je u prvom stavu izreke odbijena kao neosnovana žalba tuženog i presuda Osnovnog suda u Nišu P. 4932/14 od 11. decembra 2017. godine potvrđena u delu izreke pod stavom jedan; a u drugom stavu izreke je ista presuda ukinuta u delu izreke pod stavom dva i tri i vraćena prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku pred Osnovnim sudom u Nišu, predmet je dobio novi broj P. 7549/18 i nakon dva održana ročišta, na kojima su saslušan i tužilac i predstavnik tuženog, u svojstvu parnične stranke, zaključena je glavna rasprava 12. februara 2020. godine. Do zaključenja glavne rasprave bila su zakazana još dva ročišta, ali nisu održana iz sledećih razloga: jer tuženom nije bilo uručeno rešenje Apelacionog suda u Nišu i zbog sprečenosti postupajućeg sudije.

Presudom Osnovnog sud a u Nišu P. 7549/18 od 12. februara 2020. godine u prvom stavu izreke odbijen je tužbeni zahtev tuži oca kojim je tražio da se obaveže tuženi da mu na ime naknade štete u vidu neisplaćene premije za 2005. godinu isplati iznos od 172.125,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom počev od 1. januara 2006. godine pa do konačne isplate, dok je u drugom stavu izreke obavezan tuženi da tužiocu nadoknadi troškove parničnog postupka.

Osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1907/20 od 2. septembra 2020. godine odbijene su žalbe tužioca i tuženog i potvrđena presuda Osnovnog suda u Nišu P. 7549/18 od 12. februara 2020. godine , te obijen zahtev tuženog za naknadu troškova drugostepenog postupka.

4. Odredbom Ustava, na čiju se povredu podnosilac pozvao u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.).

5. Ocenjujući navode i razloge ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prethodno utvrđenih činjenica i okolnosti, Ustavni sud je konstatovao da je označeni parnični postupak započet 28. marta 2008. godine, podnošenjem tužbe tužioca, ovde podnosioca, Opštinskom sudu u Nišu, a okončan 2. septembra 20 20. godine, donošenjem presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1907/20.

Kada je reč o dužini trajanja postupka, Ustavni sud je utvrdio da je osporeni sudski postupak ukupno trajao nešto preko12 godina i pet meseci.

Ustavni sud konstatuje da je razumna dužina sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupak.

Ispitujući osnovanost navoda o povredi prava na suđenje u razumnom roku, a polazeći od prakse i kriterijuma Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, Ustavni sud je zaključio da nadležni sudovi nisu efikasno i delotvorno postupali kako bi se predmetni spor okončao u razumnom roku, bez nepotrebnog odugovlačenja.

Ustavni sud konstatuje da je primarna dužnost sudova da postupak sprovedu bez odugovlačenja, da pravovremeno i efikasno reaguju u vršenju svojih procesnih ovlašćenja i da blagovremeno preduzmu sve raspoložive zakonske mere u cilju okončanja svakog pokrenutog postupka. Ustavni sud naglašava da je u pravnoj državi od izuzetne važnosti donošenje, a zatim i sprovođenje sudskih odluka bez odlaganja, kako se ne bi ugrozila delotvornost sudske zaštite Ustavom zajemčenih prava i sloboda i kako bi se održalo poverenje građana u sudove kao organe državne vlasti.

Analizirajući navedene kriterijume, Ustavni sud je ocenio da je predmetni parnični postupak bio relativno složen, prevashodno zbog s loženosti činjeničnih pitanja koja je trebalo rasvetliti radi donošenja pravilne odluke. Ovo je iziskivalo poljoprivredno veštačenje, sa dopunskim nalazima, ali i prekid postupka, koji je trajao nešto preko tri godine i pet meseci , radi rešavanja prethodnog pitanja . Na duže trajanje postupka uticala su i četiri odložena ročišta zbog obustave rada advokata, što je obuhvatilo period od dva i po meseca, a što se ne može staviti na teret sudu.

Ispitujući značaj predmeta spora za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je on svakako imao legitiman interes da se ovaj spor okonča u razumnom roku, ali da je on svojim ponašanjem odnosno ponašanjem njegovog punomoćnika u znatnoj meri doprineo da se ovaj postupak produži. Naime, čak 17 ročišta je odloženo na predlog punomoćnika tužioca bilo da se radilo o saglasnim predlozima sa suprotnom stranom (šest puta), ili isključivo na njegov predlog (pet puta, i to: zbog preciziranja tužbenog zahteva, dostavljanja potpune adrese za svedoka, zbog angažovanja novog advokata ili sprečenosti da prisustvuje ), odnosno zbog dostavljanja sudu podnesaka punomoćnika tužioca neposredno na/pred ročište u sedam navrata, što je iziskivalo odlaganja ročišta radi ostavljanja roka za izjašnjenje suprotnoj strani.

Međutim, Ustavni sud je ocenio da nadležni prvostepeni sudovi ni su preduze li sve neophodne radnje kako bi se predmetni postupak sproveo brzo i efikasno, te da je odgovornost za trajanje postupka preko 12 godina prevashodno na njihovoj strani. S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje na to da je i pored prekida postupka, radi rešavanja prethodnog pitanja, koji je trajao tri godine i pet meseci, ipak prvostepena presuda doneta posle više od devet godina i osam meseci, ali da je i ona bila delimično ukinuta. Iako je u ponovnom prvostepenom postupku predmet pravnosn ažno okončan u relativno kratkom roku od nepune dva godine, gledajući od delimičnog ukidanja prvostepene presude i vraćanja na ponovno suđenje, Ustavni sud je ocenio da se ne može prihvatiti da je razumno da je ovaj osporeni postupak ukupno trajao preko 12 godina .

S obzirom na navedeno, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku pred Osnovnim sudom u Nišu u predmetu P. 7549/18 (ranije predmet Opštinskog suda u Nišu P. 2114/08) , zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, pa je saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23 ), u prvom delu tačke 1. izreke usvojio ustavnu žalbu.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove Odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog utvrđene povrede prava , Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu, prevashodno dužinu trajanja postupka, ali i značajan doprinos podnosioca i složenost postupka, koji su uticali na njegovu dužinu . Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi lac pretrpe o. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, od 5. aprila 2016. godine (predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15) i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosi lac ustavne žalbe pretrpe o zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Razmatrajući navode o povredi prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava u delu u kome je osporena presuda Apelacionog suda u Nišu, Ustavni sud je utvrdio da podnosilac tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje zasniva na navodima o nepravilnoj primeni odredaba merodavnog prava i pogrešnom pravnom zaključivanju suda.

Po oceni Ustavnog suda, ovi navodi podnosioca ne mogu se smatrati ustavnopravnim razlozima za tvrdnju o povredi prava na pravično suđenje, već se od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao instancioni sud oceni zakonitost osporene sudske odluke.

S tim u vezi, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da u ustavnosudskom postupku ocenjuje pravilnost činjeničnih i pravnih zaključaka redovnih sudova, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je zaključivanje suda u osporenoj sudskoj odluci bilo očigledno proizvoljno, a što u ovom predmetu nije slučaj.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac uz ustavnu žalbu nije dostavio dokaze koji bi predstavljali dovoljan razlog da se utvrdi povreda prava na jednaku zaštitu prava iz člana 36. stav 1. Ustava. Naime, presuda Apelacionog suda u Nišu Gž. 4629/19 od 12. decembra 2014. godine (zapravo doneta na sednici veća održanoj 12. februara 2019 . godine ) je doneta u sporu koji se vodio radi naknade štete u vidu izgubljene dobiti – izostalog prihoda od sadnje duvana u 2005. godini, a ne i radi neisplaćene premije, što je slučaj kod podnosioca, i ne može se smatrati relevantnim dokazom. U vezi sa tri preostale presude Apelacionog suda u Nišu, pa i Odlukom Ustavnog suda Už- 9263/16 od 6. decembra 2018. godine ( u kojoj su kao uporedne odluke upravo ce njene presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 422/14 od 9. aprila 2014. godine i Gž. 266/16 od 3. marta 2016. godine koje je podnosilac dostav io), po oceni Ustavnog suda, takođe, nema identične činjenične i pravne sit uacije, s obzirom na to da je, u konkretnom slučaju, kod podnosioca izostala ne samo blagovremena registracija poljoprivrednog gazdinstva, već i blagovremena prijava u traženom periodu od 1. januara do 31. marta o planiranoj setvi i sadnji radi ostvarivanja uslova za podsticajni razvoj poljoprivredne proizvodnje (ostvarivanja prava na premiju), sve prema Uredbi o registru poljoprivrednih gazdinstava („Službeni glasnik RS“, br. 45/04, 139/04 i 71/05) i Uredbi o premiji za proizvodnju duvana u listu za 2005. godinu („Službeni glasnik RS“, broj 26/05), odnosno da je izostalo njegovo ponašanje u skladu sa navedenim propisa koje je moglo da vodi sprovođenju mera za podsticanje poljoprivredne proizvodnje, a što je kod odbijanja tužbenog zahteva upravo cenio drugostepeni sud u ustavnom žalb om osporenoj presud i. Dostavljene presude prvostepenih sudova su apsolutno irelevantni dokazi za tvr dnje o povredi ovog prava, s obzirom na to da nisu bile predmet instancione kontrole.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i odlučio kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. U pogledu zahteva podnosioca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, a da u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (videti presudu u predmetu Evropskog suda za ljudska prava Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.). Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 3. izreke.

9. S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti