Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud usvojio je ustavnu žalbu i utvrdio da je podnositeljki u radnom sporu koji je trajao preko sedam godina povređeno pravo na suđenje u razumnom roku. Dosuđena joj je naknada nematerijalne štete u iznosu od 700 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće , u sastavu: predsednik Suda dr Dragiša B. Slijepčević, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Marija Draškić, dr Agneš Kartag Odri, Predrag Ćetković, Sabahudin Tahirović, dr Dragan Stojanović i mr Milan Marković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Dragane Nastasić iz Sombora, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 28. novembra 2013. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Dragane Nastasić i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu P1. 54/06, a zatim pred Osnovnim sudom u Somboru u predmetu P1. 1962/10, povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde i državne uprave.

O b r a z l o ž e nj e

1. Dragana Nastasić iz Sombora je 4. marta 2011. godine podnela Ustavnom sudu ustavnu žalbu zbog povrede prava na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i povrede načela iz člana 21. Ustava u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Somboru u predmetu P1. 54/06.

Podnositeljka ustavne žalbe je navela: da je 25. jula 2003. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Somboru protiv tužene „Alfa bank“ Srbija a.d. Beograd, kao pravnog sledbenika „JU Banke“ a.d. Beograd, radi poništaja rešenja tužene broj 2132 od 11. jula 2003. godine o udaljenju sa rada i broj 2156 od 15. jula 2003. godine o otkazu ugovora o radu; da je postupak okončan donošenjem presude Vrhovnog kasacionog suda od 11. novembra 2010. godine, a koju je njen punomoćnik primio 7. februara 2011. godine; da je postupak trajao više od sedam i po godina što je nerazumno dugo trajanje postupka koji za predmet ima radni spor; da su joj zbog neefikasnog postupanja nadležnih sudova povređena označena ustavna prava. Zahtevala je naknadu nematerijalne štete.

Podnositeljka ustavne žalbe osporila je presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 451/10 od 11. novembra 2010. godine zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, navodeći: da je netačan stav revizijskog suda u obrazloženju osporene presude da je podnositeljka bila upoznata sa Uputstvom o blagajničko trezorskom poslovanju banke; da je morala znati da stvarno stanje u blagajni i knjigovodstveno stanje nije isto; da se stav suda u osporenoj presudi ne zasniva na dokazima izvedenim u postupku ni iz utvrđenih činjenica.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Član 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS" br. 109/07, 99/11 i 18/13 - Odluka US) je po sadržini istovetan odredbi člana 170. Ustava.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Somboru P1. 1962/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Somboru P1. 54/06) utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe, sa još jednom tužiljom, je 25. jula 2003. godine podnela tužbu Opštinskom sudu u Somboru protiv tužene „JU banke“, a.d. Beograd – Filijala Subotica, Ekspozitura Sombor, radi poništaja rešenja o udaljenju sa rada broj 2132 od 11. jula 2003. godine i rešenja o otkazu ugovora o radu broj 2156 od 15. jula 2003. godine. Predmet je dobio broj P1. 837/03.

Pred Opštinskim sudom u Somboru bilo je održano četiri ročišta za glavnu raspravu na kojima su izvedeni dokazi saslušanjem parničnih stranaka, saslušanjem svedoka i uvidom u normativne akte tužene.

Presudom Opštinskog suda u Somboru P1. 837/03 od 28. juna 2004. godine tužbeni zahtev je usvojen u celosti i obavezana je tužena da naknadi troškove postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Somboru Gž1. 60/05 od 4. marta 2005. godine žalba tužene je usvojena, presuda Opštinskog suda u Somboru P. 837/03 od 28. juna 2004. godine je ukinuta i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovno suđenje.

U ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet je dobio broj P1. 176/05 i održano je jedno ročište na kome su saslušane parnične stranke, dok jedno ročište nije bilo održano iz procesnih razloga.

Presudom Opštinskog suda u Somboru P1. 176/05 od 22. juna 2005. godine ponovo je tužbeni zahtev usvojen u celosti i obavezana je tužena da naknadi troškove parničnog postupka.

Rešenjem Okružnog suda u Somboru Gž1. 976/05 od 13. februara 2006. godine žalba tužene je usvojena, presuda Opštinskog suda u Somboru P1. 176/05 od 22. juna 2005. godine je ukinuta i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Zatim je u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom predmet dobio broj P1. 54/06 i održana su dva ročišta na kojima su pročitani svi ranije izvedeni dokazi i saslušane su parnične stranke, dok dva ročišta nisu bila održana iz procesnih razloga.

Na ročištu od 3. novembra 2006. godine utvrđeno je da je tužena promenila naziv u „Alfa bank“ a.d. Srbija.

Presudom Opštinskog suda u Somboru P1. 54/06 od 3. novembra 2006. godine tužbeni zahtev je u celosti odbijen i određeno je da svaka strana snosi svoje troškove postupka.

Presudom Okružnog suda u Somboru Gž1. 344/07 od 31. oktobra 2007. godine preinačena je presuda Opštinskog suda u Somboru P1. 54/06 od 3. novembra 2006. godine tako što je tužbeni zahtev tužilja usvojen i poništena su rešenja tužene o udaljenju sa rada i otkazu ugovora o radu, dok je rešenje da svaka strana snosi svoje troškove sadržano u prvostepenoj presudi ukinuto i predmet je u tom delu vraćen na ponovno odlučivanje prvostepenom sudu.

Odlučujući o izjavljenoj reviziji tužene protiv presude Okružnog suda u Somboru Gž1. 3441/07 od 31. oktobra 2007. godine, Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. II 342/08 od 19. juna 2008. godine u stavu prvom izreke ukinuo presudu Okružnog suda u Somboru Gž1. 344/07 od 31. oktobra 2007. godine u delu kojim je preinačena presuda Opštinskog suda u Somboru P1. 54/06 od 3. novembra 2006. godine, tako što je usvojen tužbeni zahtev tužilja i poništena rešenja tužene o otkazu ugovora o radu tužiljama i predmet je u tom delu vraćen drugostepenom sudu na ponovno suđenje; u stavu drugom izreke odbačena je kao nedozvoljena revizija tužene u delu kojim je pobijanom presudom preinačena prvostepena presuda, tako što su poništena rešenja tužene o udaljenju sa rada tužilja.

Zatim je postupajući po nalogu revizijskog suda, Okružni sud u Somboru presudom Gž1. 1137/08 od 5. januara 2009. godine preinačio presudu Opštinskog suda u Somboru P1. 54/06 od 3. novembra 2006. godine tako što je tužbeni zahtev tužilja usvojen i poništena rešenja tužene o otkazu ugovora o radu tužiljama.

Rešenjem Opštinskog suda u Somboru P1. 54/06 od 2. aprila 2009. godine odlučeno je o troškovima parničnog postupka tako što je obavezana tužena da tužiljama nadoknadi troškove parničnog postupka.

Po reviziji tužene izjavljenoj protiv presude Okružnog suda u Somboru Gž1. 1137/08 od 5. januara 2009. godine, osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 451/10 od 11. novembra 2010. godine preinačena je presuda Okružnog suda u Somboru Gž1. 1137/08 od 5. januara 2009. godine, tako što je odbijena žalba tužilja i potvrđena je presuda Opštinskog suda u Somboru P1. 54/06 od 3. novembra 2006. godine.

Stav revizijskog suda u navedenoj presudi je: da se osnovano revizijom tužene ukazuje na pogrešnu primenu materijalnog prava; da su potpisivanjem ugovora o radu, koji su tužilje zaključile sa tuženom, one prihvatile prava, obaveze i odgovornosti koje su regulisane ugovorom o radu a između ostalog i obavezu da se u radu pridržavaju zakonskih propisa, važećih akata banke i zaključenog ugovora o radu (tačka 16. ugovora); da je prema tački 19. alineja 2. ugovora, kao teža povreda radne obaveze (zbog koje tužena može da otkaže ugovor o radu zaposlenom) predviđeno odbijanje izvršenja radnih zadataka, radnih naloga rukovodioca, postupanja po aktima banke; da iz navedene odredbe jasno proizlazi da je zaposleni dužan da izvršava radne zadatke i naloge rukovodioca koji su u skladu sa zakonskim propisima i pravilima propisanim aktima banke o postupanju u radu; da imajući ovo u vidu, kao i da su tužilje bile upoznate sa Uputstvom tužene o blagajničko - trezorskom poslovanju (iz januara 1985. godine), to je druga tužilja J. V. koja je znala da je nalog rukovodioca bio u suprotnosti sa navedenim Uputstvom, te da čak predstavlja i kažnjivo delo, ne samo imala pravo da odbije postupanje po takvom nalogu, već je bila i dužna da ga odbije, jer vršenje nezakonite radnje po tuđem nalogu, pa čak iako je to u pitanju rukovodilac, zaposlenog ne opravdava i ne oslobađa odgovornosti; da je tužilja Dragana Nastasić, podnositeljka ustavne žalbe bila (ili je morala biti) upoznata sa Uputstvom o blagajničko-trezorskom poslovanju tužene, jer je i po struci diplomirani ekonomista, pa je davanjem podatka koji se vodi po knjigovodstvenoj evidenciji, bez provere stvarnog stanja u blagajni (na pitanje rukovodioca - direktora Filijale Subotica, o stanju sredstava u blagajni), morala znati da stvarno stanje u blagajni i knjigovodstveno stanje nije isto, te da na ovaj način daje rukovodiocu nepotpunu i netačnu informaciju, a da se knjigovodstveno i stvarno stanje blagajne u ovom periodu (od 26. juna do 3. jula 2003. godine) nisu podudarali, te da nisu sačinjavani i potpisivani zapisnici o sravnjenju, čime je učinila povredu radne obaveze koja joj je stavljena na teret, kako to pravilno nalazi prvostepeni sud; da imajući ovo u vidu, Vrhovni kasacioni sud nalazi da je osnovan zaključak prvostepenog suda da postoje opravdani razlozi koji se odnose na ponašanje tužilja za otkaz ugovora o radu, primenom člana 101. stav 1. tačka 3) Zakona o radu i tačke 19. ugovora o radu, po kojima tužena može zaposlenom da otkaže ugovor o radu ako postoje opravdani razlozi koji se odnose na ponašanje zaposlenog i to ako zaposleni svojom krivicom učini povredu radne obaveze utvrđene ugovorom o radu, što njegovo ponašanje čini takvim da ne može da nastavi rad u banci.

Navedenu revizijsku presudu punomoćnik podnositeljke je primio 7. februara 2011. godine.

4. Za ocenu navoda i razloga iz ustavne žalbe sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnositeljka ustavne žalbe poziva, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:

Odredbama člana 21. st.1, 2. i 3. Ustava utvrđeno je da su pred Ustavom i zakonom svi jednaki; da svako ima pravo na jednaku zakonsku zaštitu, bez diskriminacije; da je zabranjena svaka diskriminacija, neposredna ili posredna, po bilo kom osnovu a naročito po osnovu rase, pola, nacionalne pripadnosti, društvenog porekla, rođenja, veroispovesti, političkog ili drugog uverenja, imovnog stanja, kulture, jezika, starosti i psihičkog ili fizičkog invaliditeta.

Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90 i 27/90 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji je bio na snazi u vreme pokretanja osporenog parničnog postupka, bilo je propisano da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.).

Zakonom o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09), bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (član 10. stav 1.); da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. stav 2.); da je sud dužan da se stara da predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (član 312. stav 2.).

5. Period ocene razumne dužine trajanja osporenog parničnog postupka koji spada u nadležnost Ustavnog suda, ratione temporis, počeo je dana 8. novembra 2006. godine kada je proglašen i stupio na snagu Ustav Republike Srbije, koji ustanovljava ustavnu žalbu kao pravno sredstvo za zaštitu povređenih ili uskraćenih ljudskih prava i sloboda i svakome jemči pravo na javno raspravljanje i odlučivanje o njegovim pravima i obavezama u razumnom roku. Međutim, Ustavni sud smatra da se radi utvrđivanja opravdanosti dužine trajanja postupka mora uzeti u obzir i stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, do kada je predmet bio nerešen preko tri godine, tako da je za ocenu postojanja povrede prava podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku u postupku relevantan ceo protekli period, od dana podnošenja tužbe, 25. jula 2003. godine, pa do okončanja postupka.

Razumna dužina sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca i mora se proceniti u svakom pojedinačnom slučaju prema njegovim specifičnim okolnostima. Složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova koji vode postupak i priroda zahteva, odnosno značaj predmeta spora za podnosioca, osnovni su činioci koji utiču na ocenu razumne dužine sudskog postupka.

Ocenjujući do sada sprovedeni postupak u predmetnoj građanskopravnoj stvari, polazeći pri tome od prakse i kriterijuma Ustavnog suda , kao i međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud j e utvrdio da nadležni sudovi nisu delotvorno i efikasno postupali da bi se predmetni postupak koji je trajao sedam godina i sedam meseci, a koji za predmet ima radni spor, okončao u razumnom roku i da bi se o tužbi podnositeljke odlučilo bez nepotrebnog odugovlačenja.

Naime, nakon podnošenja tužbe, prva prvostepena presuda je doneta posle godinu dana i u tom periodu je bilo održano četiri ročišta za glavnu raspravu; drugostepeni sud je posle godinu dana odlučio tako što je ukinuo prvostepenu presudu i predmet vratio na ponovni postupak; zatim je u ponovnom postupku prvostepeni sud odlučio posle tri meseca, a drugostepena odluka kojom je ponovo prvostepena odluka ukinuta doneta je posle osam meseci; dalje, u ponovnom postupku pred prvostepenim sudom, taj sud je odlučio posle devet meseci, a drugostepeni sud posle godinu dana; zatim je revizijski sud posle nepunih godinu dana odlučio tako što je u delu ukinuo drugostepenu presudu i u ukinutom delu je predmet vraćen drugostepenom sudu na ponovni postupak, dok je drugostepeni sud postupajući po nalogu revizijskog suda odlučio posle šest meseci, zatim je revizijski sud posle godinu dana i deset meseci odlučio donoseći osporenu presudu.

Po oceni Ustavnog suda, iako su nadležni sudovi u relativno kratkim vremenskim rokovima postupali, ukupno trajanje parničnog postupka koji ima za predmet radni spor od sedam godina i sedam meseci predstavlja nerazumno dugo trajanje postupka kako po praksi ovog suda tako i po kriterijumima i merilima međunarodnih organizacija za zaštitu ljudskih prava.

Ustavni sud ukazuje da je poništavanje prvostepenih odluka u dva navrata od strane drugostepenog suda takođe doprinelo dužni trajanja postupka. Ustavni sud ističe da se ovako postupanje sudova, saglasno kako praksi ovog suda, tako i Evropskog suda za ljudska prava, ocenjuje kao "neopravdana aktivnost sudova", s obzirom na to da je vraćanje predmeta na ponovno suđenje često rezultat grešaka koje su počinili prvostepeni sudovi. Takođe, ponavljanje naloga drugostepenog suda u okviru jednog postupka, može ukazati na ozbiljne nedostatke u pravosudnom sistemu.

Takođe, dužini trajanja postupka je doprineo i revizijski sud koji je posle skoro dve godine odlučio o izjavljenoj reviziji i odluka tog suda je punomoćniku podnositeljke dostavljena posle tri meseca od njenog donošenja.

Po oceni Suda podnositeljka ustavne žalbe nije doprinela dužni trajanja postupka jer se uredno odazivala pozivima za glavnu raspravu, postupala je po nalozima suda i pri tome nije zloupotrebljavala svoja procesna ovlašćenja, a takođe, i predmet spora je bio od egzistencijalnog značaja za podnositeljku. Stoga je Ustavni sud, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u osporenom parničnom postupku, usvojio, odllučujući kao u tački 1. izreke, prvi deo.

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 700 evra, obračunatom u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpela podnositeljka ustavne žalbe zbog utvrđene povrede ustavnog prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja u konkretnom postupku, a posebno dužinu trajanja predmetnog postupka koji ima za predmet radni spor. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela isključivo zbog neažurnog postupanja nadležnih sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu svoju postojeću praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete koja oštećenom treba da pruži odgovarajuće zadovoljenje.

7. Ocenjujući navode ustavne žalbe o povredi načela zabrane diskriminacije iz člana 21. Ustava, Ustavni sud je ocenio da nema osnova za tvrdnje da je podnositeljka ustavne žalbe na bilo koji način diskriminisana zbog nekog ličnog svojstva, niti su pruženi relevantni dokazi u tom smislu, što je neophodna pretpostavka da bi se mogla utvrditi povreda principa zabrane diskriminacije.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, odlučujući kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. U vezi osporavanja u ustavnoj žalbi presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. II 451/10 od 11. novembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud nalazi da se u ustavnoj žalbi ne navode ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na postojanje povrede Ustavom zajemčenog prava na koje se podnositeljka poziva u ustavnoj žalbi.

Po oceni Ustavnog suda, navodima ustavne žalbe nije dovedena u sumnju pravičnost osporene sudske odluke, niti je ukazano na proizvoljnost u njenom donošenju. Ustavni sud nalazi da je Vrhovni kasacioni sud u osporenoj odluci dao jasne i dovoljno obrazložene razloge zbog čega je odbijen tužbeni zahtev podnositeljke, koja je svojom krivicom učinila povredu radne obaveze predviđenu ugovorom o radu koji je zaključila sa svojim poslodavcem. Ustavni sud ukazuje da podnositeljka ne nudi bilo kakve argumente koji bi opravdali tvrdnje da joj je na bilo koji način povređeno pravo na pravično suđenje, osim što je nezadovoljna ishodom konkretnog postupka.

Polazeći od iznetog Ustavni sud je ocenio da je revizijski sud za svoju odluku naveo suštinske i jasne razloge koji su zasnovani na ustavnopravno prihvatljivoj primeni materijalnog prava, te da obrazloženje osporene presude zadovoljava standarde pravičnog suđenja na način kako je to utvrđeno članom 32. stav 1. Ustava.

Takođe, ocenjujući navode podnositeljke da revizijski sud nije na pravičan način ocenio izvedene dokaze, Ustavni sud konstatuje da, postupajući u parničnom postupku, u skladu sa načelom slobodne ocene dokaza, sud nije vezan, ograničen ili na bilo koji način uslovljen posebnim formalnim dokaznim pravilima. U konkretnom slučaju, sud je izvedene dokaze cenio pojedinačno i u njihovoj međusobnoj vezi, a nakon toga je svoju ocenu i obrazložio.

Stoga je ustavna žalba izjavljena protiv navedene sudske odluke odbačena kao očigledno neosnovana u drugom delu tačke 1. izreke, na osnovu člana 36. stav 1. tačka 5) Zakona o Ustavnom sudu

9. Na osnovu izloženog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 84. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08, 27/08 i 76/11), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

dr Dragiša B. Slijepčević