Usvajanje ustavne žalbe zbog jedanaestogodišnjeg trajanja parničnog postupka u Pirotu

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu Olgice Petković i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku. Parnični postupak za vraćanje duga pred sudovima u Pirotu trajao je preko 11 godina. Podnositeljki je dosuđena naknada nematerijalne štete u iznosu od 600 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Olgice Petković iz Pirota, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. januara 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Olgice Petković i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Pirotu u predmetu P. 6/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Pirotu P. 876/08) povređeno pravo podnositeljke ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije , dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnositeljke ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde.

O b r a z l o ž e nj e

1. Olgica Petković iz Pirota podnela je 18. februara 2012. godine, preko punomoćnika Milana Petrovića, advokata iz Niša, Ustavnom sudu ustavnu žalbu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1767/11 od 26. decembra 2011. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih članom 32. stav 1. i članom 36. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava, u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Pirotu u predmetu P. 6/10.

Podnositeljka je u ustavnoj žalbi, pored ostalog, nav ela: da je, u svojstvu tužilje, podnela 9. novembra 2000. godine Opštinskom sudu u Pirotu tužbu protiv N. S. i S. S. iz Pirota, radi vraćanja duga u iznosu od 108.000,00 maraka na osnovu usmeno zaključenog ugovora o zajmu; da je parnični postupak trajao preko 11 godina, zbog čega smatra da joj je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku; da je Apelacioni sud u osporenoj presudi „propustio da izvrši ocenu verodostojnosti dokaza iznetih od strane parničnih stranaka i navede jasne razloge zbog kojih je odlučio kao u izreci ožalbenog pojedinačnog akta“; da je nakon izmena Zakona o parničnom postupku dovedena u neravnopravan položaj u odnosu na suprotnu parničnu stranu, jer joj je uskraćeno pravo na izjavljivanje revizije s obzirom na to da vrednost predmeta spora ne prelazi iznos od 100.000,00 evra, zbog čega smatra da joj je povređeno pravo na jednaku zaštitu prava; da joj je „uskraćena mogućnost izjavljivanja bilo kakve žalbe ili drugog pravnog sredstva“, te da je osporenom presudom povređeno načelo reformatio in peius, s obzirom na to da je pravnosnažno odbijen njen tužbeni zahtev, a da je tokom postupka prvostepenim presudama dva puta delimično usvajan njen tužbeni zahtev, zbog čega smatra da joj je povređeno pravo na pravno sredstvo. Istakla je zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Odredbama Ustava čiju povredu ističe podnositeljka ustavne žalbe, utvrđeno je: da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se jemči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave, kao i da svako ima pravo na žalbu ili drugo pravno sredstvo protiv odluke kojom se odlučuje o njegovom pravu, obavezi ili na zakonu zasnovanom interesu (član 36.).

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u spise predmeta Osnovnog suda u Pirotu P. 6/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za donošenje odluke u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Podnositeljka ustavne žalbe podnela je, u svojstvu tužilje, 9. novembra 2000. godine tužbu Opštinskom sudu u Pirotu (u daljem tekstu: Opštinski sud) protiv tuženih N. S. i S. S, oboje iz Pirota, radi vraćanja duga u iznosu od 108.000,00 nemačkih maraka na osnovu usmeno zaključenog ugovora o zajmu. Po tužbi je formiran predmet P. 938/00.

Prvo ročište u postupku je održano 30. januara 2001. godine. Do kraja 2001. godine održano je još tri ročišta i izvedeni su dokazi saslušanjem parničnih stranaka i tri svedoka.

U toku 2002. godine, održano je pet ročišta i izvedeni dokazi saslušanjem 17 svedoka, dok jedno ročište nije održano zbog toga što svedok nije uredno pozvan.

Presudom Oštinskog suda P. 938/00 od 20. januara 2003. godine delimično je usvojen tužbeni zahtev tužilje. Parnične stranke su protiv navedene presude izjavile žalbe.

Rešenjem Okružnog suda u Pirotu Gž. 355/03 od 17. septembra 2003. godine ukinuta je presuda Oštinskog suda P. 938/00 od 20. januara 2003. godine i predmet vraćen na ponovno suđenje.

U ponovnom prvostepenom postupku predmet je dobio broj P. 741/03, a prvo ročište je održano 5. februara 2004. godine.

Tužilja je 18. februara 2004. godine precizirala tužbeni zahtev. Do kraja 2004. godine održano je četiri ročišta, dok tri ročišta nisu održana (po jedno na predlog parničnih stranaka i jedno „zbog saznanja sudećeg sudije da se sumnja u njegovu pristrasnost“).

Nakon još tri održana ročišta, Opštinski sud je presudom P. 741/03 od 10. avgusta 2005. godine delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje.

Postupajući po žalbama parničnih stranaka, Okružni sud u Pirotu je presudom Gž. 810/05 od 27. februara 2007. godine potvrdio ožalbenu presudu Opštinskog suda P. 741/03 od 10. avgusta 2005. godine. Protiv navedene presude tuženi su izjavili reviziju.

Vrhovni sud Srbije je rešenjem Rev. 1331/07 od 2. oktobra 2008. godine ukinuo presudu Okružnog suda u Pirotu Gž. 810/05 od 27. februara 2007. godine i presudu Opštinskog suda P. 741/03 od 10. avgusta 2005. godine. U ponovnom postupku pred Opštinskim sudom predmet je dobio broj P. 876/08. Prvo ročište je održano 17. novembra 2008. godine.

U toku 2009. godine održana su dva ročišta, dok jedno ročište nije održano zbog nedolaska punomoćnika tuženih.

Nakon 1. januara 2010. godine i formiranja nove mreže sudova u Republici Srbiji, postupak je nastavljen pred Osnovnim sudom u Pirotu (u daljem tekstu: Osnovni sud) u predmetu P. 6/10.

Rešenjem Osnovnog suda P. 6/10 od 26. maja 2010. godine određeno je sprovođenje ekonomsko–finansijskog veštačenja. Nalaz i mišljenje veštaka dostavljeni su sudu 22. juna iste godine, a 18. oktobra iste godine veštak G. Đ. je dostavio i dopunski nalaz i mišljenje.

Tužilja je 12. maja 2011. godine precizirala tužbeni zahtev i tražila da joj tuženi solidarno na ime duga isplate iznos od 68.196,36 evra, u dinarskoj protivvrednosti.

U toku 2011. godine u postupku su održana četiri ročišta.

Osnovni sud je presudom P. 6/10 od 4. jula 2011. godine, u stavu prvom izreke, delimično usvojio tužbeni zahtev tužilje i obavezao tužene da tužilji na ime duga solidarno isplate iznos od 48.204,33 evra, u dinarskoj protivvrednosti, sa domicilnom kamatom; u stavu drugom izreke obavezani su tuđeni da tužilji na ime troškova parničnog postupka isplate određeni novčani iznos; u stavu trećem izreke odbijen kao neosnovan deo tužbenog zahteva tužilje da joj se preko iznosa dosuđenog u stavu prvom izreke dosudi iznos do traženih 68.196,36 evra. U obrazloženju navedene presude je, pored ostalog, navedeno: da je između tužilje i prvotuženog zaključen usmeni ugovor o zajmu, kojim se tužilja obavezala da prvotuženom pozajmljuje novčana sredstva, a prvotuženi da pozajmljene iznose vraća sa kamatom; da je sud prihvatio kao verodostojan obračun stanja duga na dan 31. decembra 1998. godine, te utvrdio iznos glavnog duga u iznosu od 108.000,00 nemačkih maraka; da je potpisivanjem obračuna o visini duga drugotužena pristupila dugu prvotuženog; da su tuženi agenciji za naplatu potraživanja, odnosno T. P, isplatili iznos od 18.500 američkih dolara, o čemu je sastavljena priznanica od 7. avgusta 2000. godine; da je prema nalazu veštaka, tužilji dosuđen iznos umanjen za iznos vraćenog dela duga. Protiv navedene presude partnične stranke su izjavile žalbe u avgustu 2011. godine.

Apelacioni sud u Nišu je, nakon održane glavne rasprave, presudom Gž. 1767/11 od 26. decembra 2011. godine, u stavu prvom izreke, preinačio ožalbenu prvostepenu presudu Osnovnog suda P. 6/10 od 4. jula 2011. godine, u stavu prvom izreke, i odbio tužbeni zahtev tužilje kao neosnovan. U stavu drugom izreke drugostepene presude, potvrđena je prvostepena presuda u stavu trećem izreke. U obrazloženju osporene drugostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da prvostepeni sud nije na siguran i pouzdan način utvrdio bitne elemente ugovora o zajmu, zaključenog između tužilje i prvotuženog, kao što su visina duga, ugovorena kamata ni vreme izvršenja obaveze, jer parnične stranke za to nisu pružile dokaze; da su tuženi agenciji za naplatu potraživanja, odnosno T. P. isplatili iznos od 18.500 američkih dolara na ime isplate duga tužilji; da imajući u vidu da parnične stranke nisu dokazale na pouzdan način bitne elemente ugovora o zajmu, sud je zaključio da su tuženi pozajmljene iznose sa kamatom vratili tužilji i trećim licima od kojih je ona pozajmljivala određene iznose i davala ih prvotuženom, te da su tuženi izvršili svoju obavezu prema tužilji, pa je sud odlučio na osnovu pravila o teretu dokazivanja. Presuda je dostavljena punomoćniku tužilje 16. januara 2012. godine.

Vrhovni kasacioni sud je rešenjem Rev. 428/12 od 23. maja 2012. godine odbacio kao nedozvoljenu reviziju tužilje izjavljenu protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1767/11 od 26. decembra 2011. godine.

Rešenjem Vrhovnog kasacionog suda Gzz. 504/12 od 31. oktobra 2012. godine odbačen je kao nedozvoljen zahtev za zaštitu zakonitosti koji je tužilja izjavila protiv presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1767/11 od 26. decembra 2011. godine.

4. Razmatrajući osnovanost ustavne žalbe sa stanovišta istaknute povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava , Ustavni sud i u ovom slučaju konstatuje da su ispunjeni uslovi da se prilikom ocene da li se postupak vodio u okviru razumnog roka ili ne, uzme u obzir stanje predmeta na dan 8. novembra 2006. godine, kada je stupio na snagu Ustav Republike Srbije kojim se jemči pravo na suđenje u razumnom roku, kao e lement prava na pravično suđenje i obezbeđuje ustavnosudska zaštita Ustavom zajemčenih prava i sloboda u postupku po ustavnoj žalbi, a iz razloga što sudski postupa k po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu. U tom smislu , Ustavni sud je utvrdio da je osporeni parnični postupak koji je pokrenut 9. novembra 2000. godine , podnošenjem tužbe Opštinskom sudu a pravnosnažno okončan donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Nišu Gž. 1767/11 od 26. decembra 2011. godine , trajao preko 11 godina.

Razumna dužina trajanja jednog sudskog postupka je relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca koji se moraju uzeti u obzir u svakom pojedinačnom slučaju, prema njegovim specifičnim okolnostima, a najvažniji su: složenost činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanje podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanje nadležnih sudova i priroda zahteva, odnosno značaj prava o kome se u postupku raspravlja za podnosioca.

Po oceni Ustavnog suda, predmetni spor je bio složeniji, imajući u vidu da su u toku postupka izvedeni dokazi saslušanjem većeg broja svedoka, te da je obavljeno ekonomsko–finansijsko veštačenje.

Ustavni sud je ocenio da je ovaj spor bio od značaja za podnosi teljku ustavne žalbe, kao tužilju, jer se radilo o tužbenom zahtevu kojim je tražena isplata veće sume novca na ime duga. Ispitujući ponašanje podnositeljke ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da ona nije u značajnoj meri doprinela trajanju postupka, s obzirom na to da samo jedno ročište u toku 2004. godine nije održano na njen predlog.

Ispitujući postupanje nadležnih sudova u predmetnom postupku, Ustavni sud je utvrdio da su prvostepene presude Opštinskog suda dva puta ukidane odlukama viših sudova, iz čega sledi zaključak da je glavni razlog dugo g vremensko g trajanj a parničnog postupka nedelotvorno postupanje nadležnih sudova. Ustavni sud ukazuje i na stav Evropskog sud a za ljudska prava, prema kome sama činjenica da se više puta nalaže ponavljanje razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sam a po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (videti npr. predmete Pavlyulynets protiv Ukrajine, od 6. septembra 2005. godine, stav 51, i Cvetković protiv Srbije, od 10. juna 2008. godine, stav 51.). S druge strane, Ustavni sud je utvrdio da je Apelacioni sud u Nišu postupao izuzetno efikasno, s obzirom na to da je odlučio o žalbama parničničnih stranaka protiv presude Osnovnog suda P. 6/10 od 4. jula 2011. godine presudom Gž. 1767/11 od 26. decembra 2011. godine, samo nešto više od pet meseci nakon donošenja navedene prvostepene presude.

Sobzirom na sve navedeno, Ustavni sud nalazi da je podnositeljki ustavne žalbe u parničnom postupku koji je vođen pred Osnovnim sudom u Pirotu P. 6/10 (ranije predmet Opštinskog suda u Pirotu P. 876/08), povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava, te je stoga ustavnu žalbu usvojio, saglasno članu 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US) , i odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke.

5. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2 . izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnositeljke ustavne žalbe zbog konstatovane povrede ustavnog prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu n ematerijalne štete u iznosu od 600 evra, u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je podnositeljka ustavne žalbe pretrpela zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za njeno utvrđenje, a posebno dužinu trajanja osporenog parničnog postupka i složenost postupka . Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosi teljka ustavne žalbe pretrpela zbog nedelotvornog postupanja sudova. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću sopstvenu praksu, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

6. U pogledu navoda podnositeljke ustavne žalbe da joj je osporenom presudom Apelacionog suda u Nišu Gž. 1767/11 od 26. decembra 2011. godine povređeno pravo na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, zbog toga što je drugostepeni sud propustio da izvrši ocenu verodostojnosti dokaza iznetih od strane parničnih stranaka i navede jasne razloge zbog kojih je odlučio kao u izreci ožalbenog pojedinačnog akta“, Ustavni sud ukazuje da nije nadležan da preispituje zaključke redovnih sudova u pogledu činjeničnog stanja i ocene dokaza, osim ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi i sadržine osporenih sudskih odluka ne proizlazi da su sudovi postupali na očiglednu štetu jedne od stranaka u postupku. Ustavni sud ističe da način utvrđivanja činjeničnog stanja i ocena dokaza u ovom postupku ne ukazuj u na proizvoljno postupanje Apelacionog suda u Nišu.

U odnosu na navode ustavne žalbe kojima se ističu povreda prava na jednaku zaštitu prava i pravo na pravno sredstvo iz člana 36. Ustava, Ustavni sud je ocenio da navodi podnositeljke ne predstavljaju ustavnopravn e razloge kojima se argumentuju t vrdnje o povredi označenih prava.

Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u ovom delu odbacio ustavnu žalbu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka .

7. Polazeći od svega izneto g, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89 . Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić