Usvajanje ustavne žalbe, utvrđivanje prava na naknadu štete i poništaj presude

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio ustavnu žalbu, utvrdivši povredu prava na imovinu zbog nenaplaćenog potraživanja u stečaju protiv preduzeća sa većinskim državnim kapitalom. Podnosiocima je utvrđeno pravo na naknadu štete, a presuda nenadležnog osnovnog suda je poništena.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov, Tatjana Đurkić i dr Milan Škulić, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi S. Ž. i L. Ž, oboje iz sela Mudrakovac kod Kruševca, i J. Ž. iz sela Šetka, kod Kruševca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 29. maja 2025. godine, doneo je

 

O D L U K U

 

1. Usvaja se ustavna žalba S. Ž, L. Ž. i J. Ž. i utvrđuje da je podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na imovinu, zajemčeno odredbom člana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu St. 23/15.

2. Utvrđuje se pravo S. Ž, L. Ž. i J. Ž. na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih njihovom pravnom prethodniku sada pok. Jugoslavu Živanoviću u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu St. 23/15, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Poništava se presuda Osnovnog suda u Kruševcu Prr1. 1/24 od 29. februara 2024. godine.

4. Odbacuje se zahtev podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom.

 

O b r a z l o ž e nj e

 

1. J. Ž. iz Kruševca je 12. aprila 2021. godine, na osnovu člana 31. stav 1. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), preko punomoćnika J. J, advokata iz Kruševca, podneo tužbu Osnovnom sudu u Kruševcu protiv Republike Srbije, radi naknade imovinske štete, zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu St. 23/15.

Podnosilac je u predmetnoj tužbi, koje se u smislu citiranih odredaba Zakona smatra ustavnom žalbom (u daljem tekstu: ustavna žalba), istakao da je zbog predugog trajanja stečajnog postupka izjavio prigovor radi ubrzavanja stečajnog postupka koji se vodi pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu St. 23/15, a koji je usvojen pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Kraljevu, i utvrđena mu je povreda prava na suđenje u razumnom roku. Istakao je da su u predmetnom stečajnom postupku utvrđena njegova potraživanja iz radnog odnosa, a koja nisu u celosti namirena. Podnosilac ustavne žalbe je istakao zahtev za naknadu materijalne štete, kao i zahtev za isplatu troškova postupka.

Imajući u vidu da je odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, te da je odredbom člana 16. stav 4. istog zakona propisano da se tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom, Osnovni sud u Kraljevu je dostavio ovaj predmet Ustavnom sudu na dalji postupak i odlučivanje.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, uvidom u ustavne žalbe i spise predmeta, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Privrednog suda u Kraljevu St. 23/15 od 6. jula 2015. godine otvoren je stečajni postupak nad stečajnim dužnikom H. „Ž.“ a.d. Kruševac, a za stečajnog upravnika je imenovana Agencija za privatizaciju. Postupak je kasnije nastavljen prema stečajnoj masi, na osnovu rešenja Privrednog suda u Kraljevu St. 23/15 od 9. januara 2017. godine.

Stečajni dužnik je privatizovan na osnovu Ugovora o prodaji društvenog kapitala metodom javnog tendera od 13. januara 2004. godine, koji je overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu Ov. 21/04. Nakon raskida tog ugovora, odlukom Agencije za privatizaciju broj 10-1200/05-8/01 od 4. jula 2005. godine, kapital stečajnog dužnika prenet je Akcijskom fondu.

J. Ž, pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe, je u predmetnom stečajnom postupku prijavio potraživanja iz radnog odnosa koja su mu i utvrđena. Potraživanja potiču iz perioda nakon raskida ugovora o privatizaciji.

Pravnosnažnim rešenjem Privrednog suda u Kraljevu R4st. 1589/20 od 5. novembra 2020. godine, pored ostalog, usvojen je prigovor predlagača, pravnog prethodnika podnosilaca ustavne žalbe, i utvrđena mu je povreda prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu St. 23/15.

Pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe je 12. aprila 2021. godine je podneo tužbu Osnovnom sudu u Kruševcu protiv Republike Srbije, radi naknade imovinske štete, zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku u navedenom stečajnom postupku.

Pravni prethodnik podnosilaca ustavne žalbe je preminuo 27. novembra 2021. godine, a kao njegovi naslednici u parnicu su stupili S. Ž, L. Ž. i J. Ž.

Nakon zaključenja glavne rasprave, Osnovni sud u Kruševcu je doneo presudu Prr1. 1/24 od 29. februara 2024. godine, kojom je u stavu I izreke usvojio tužbeni zahtev tužilaca S. Ž, L. Ž. i J. Ž. i obavezao tuženu Republiku Srbiju da tužiocima na ime naknade imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu St. 23/15 isplati iznos neisplaćenih potraživanja utvrđenih zaključkom o listi utvrđenih i osporenih potraživanja Privrednog suda u Kraljevu St. 23/15 od 29. marta 2016. godine od 766.426,38 dinara sa pripadajućom zateznom kamatom. U stavu II izreke presude je odlučeno o troškovima parničnog postupka.

Postupajući po žalbama stranaka, Apelacioni sud u Kragujevcu je doneo rešenje Gžrr. 64/24 od 17. jula 2024. godine kojim je predmet ustupio na nadležnost Ustavnom sudu, radi daljeg postupka i odlučivanja.

4. Odredbom člana 2. Zakona o izmeni i dopuni Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, broj 92/23) propisano je da se u članu 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS”, br. 109/07, 99/11, 18/13, 40/15, 103/15 i 10/23) dodaje stav 2. koji glasi: „Izuzetno od stava 1. ovog člana ustavna žalba može se izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, ako je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u stečajnim i izvršnim postupcima koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.”

Odredbom člana 1. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), koji je stupio na snagu 4. novembra 2023. godine, propisano je da se Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku ne primenjuje na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom.

Odredbom člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano je da se tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom.

Odredbom člana 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15) je propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku i da su oni hitni i imaju prvenstvo u odlučivanju.

 

5. Polazeći od navedenog, Ustavni sud konstatuje da je Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku stupio na snagu 1. januara 2016. godine i da je njim predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni sud, a ne Ustavni sud. Takođe, iz odredbe člana 31. stav 1. ovog zakona proizlazi da se pravo na naknadu imovinske štete zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvaruje pred nadležnim sudovima, i to podnošenjem tužbe protiv Republike Srbije.

 

Međutim, citiranim odredbama Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku isključena je primena predmetnog zakona u odnosu na stečajne i izvršne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni, odnosno izvršni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, što znači da u ovoj vrsti postupaka sudovi više nisu nadležni za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku, već je to postala isključiva nadležnost Ustavnog suda, bez obzira na to da li je predmetni postupak u toku ili je okončan.

Imajući navedeno u vidu, a posebno odredbe člana 16. stav 4. Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud konstatuje da se tužba podnosilaca u kojoj je istaknut zahtev za naknadu imovinske štete zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku, smatra ustavnom žalbom.

6. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je najpre odlučivao o tome da li je došlo do povrede prava na imovinu zajemčenog odredbama člana 58. stav 1. Ustava, zbog kašnjenja u namirenju i isplati pravnosnažno utvrđenih potraživanja iz radnog odnosa prema preduzeću sa većinskim državnim kapitalom, kao i o zahtevu podnosilaca za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenih potraživanja u spornom stečajnom postupku.

S tim u vezi, Ustavni sud je imao u vidu praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: Evropski sud) u vezi sa pitanjem odgovornosti države za neizvršenje sudskih odluka u kojima je dužnik preduzeće sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, a koju prihvata i Ustavni sud. U više presuda koje su u ovoj vrsti predmeta donete protiv Republike Srbije, Evropski sud je zauzeo stav da je tužena država odgovorna ratione persone za neizvršenje odluka donetih protiv preduzeća sa većinskim državnim, odnosno društvenim kapitalom, pri čemu se od tužene države zahteva da iz sopstvenih sredstava isplati iznose dosuđene pravnosnažnim sudskim odlukama (videti presude u predmetima: Kačapor i drugi protiv Srbije, predstavke br. 2269/06, 3041/06, 3042/06, 3043/06, 3045/06 i 3046/06, od 15. januara 2008. godine, st. 96-99. i Crnišanin i drugi protiv Srbije, predstavke br. 35835/05, 43548/05, 43569/05 i 36986/06, od 13. januara 2009. godine, st. 110-111.). Navedeno stanovište prihvatio je i Ustavni sud u svojoj praksi (videti, pored drugih, odluke Už-1712/2010 od 21. marta 2013. godine i Už-7134/2017 od 8. novembra 2018. godine, dostupno na internet stranici Ustavnog suda: www.ustavni.sud.rs).

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu svoj stav da je utvrđivanje povrede prava na suđenje u razumnom roku uslov isticanja povrede prava na imovinu i zahteva za naknadu materijalne štete u visini nenaplaćenog potraživanja.

Imajući u vidu navedeno, kao i to da je rešenjem Privrednog suda u Kraljevu pravnom prethodniku podnosilaca utvrđena povreda prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je ocenio da propust navedenog suda da obezbedi namirenje potraživanja koja potiču iz radnog odnosa u stečajnom postupku, prema stečajnom dužniku sa pretežnim državnim kapitalom, predstavlja povredu prava na imovinu zajemčenog odredbom člana 58. Ustava (videti Odluku Už-14718/2023 od 8. februara 2024. godine). Stoga je Ustavni sud usvojio ustavnu žalbu, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon, 103/15, 10/23 i 92/23), odlučujući kao u tački 1. izreke.

Odlučujući o načinu otklanjanja štetnih posledica utvrđene povrede prava na imovinu, a uzimajući u obzir da Ustavni sud prilikom odlučivanja u postupku po ustavnoj žalbi uvažava i praksu međunarodnih institucija za zaštitu ljudskih prava, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke, utvrdio pravo podnosilaca na naknadu materijalne štete u visini iznosa potraživanja utvrđenih njihovom pravnom prethodniku sada pok. J. Ž. u stečajnom postupku koji se vodi pred Privrednim sudom u Kraljevu u predmetu St. 23/15, umanjenih za iznose koji su po tom osnovu eventualno već isplaćeni ili na drugi način namireni. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava - razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Kako su podnosioci istakli i zahtev za isplatu zakonske zatezne kamate, Ustavni sud s tim u vezi ukazuje na stavove Evropskog suda izražene u presudi Stevanović i drugi protiv Srbije (broj predstavke 43815/17 i 15 drugih, od 27. avgusta 2019. godine, stav 17.). Naime, u navedenoj presudi je konstatovano da su podnosioci predstavki imali pravo na glavni dug i zakonsku zateznu kamatu do pokretanja stečajnog postupka, što im je i isplaćeno, a da im nakon tog datuma kamata nije isplaćena, jer na to nisu imali pravo, te je stoga zaključeno da su osporene domaće odluke u potpunosti izvršene. U tom kontekstu, Evropski sud je dalje izneo da se, iako je tužena država odgovorna za dugove društvenih, odnosno državnih preduzeća, koji su utvrđeni pravnosnažnim presudama, opšta pravila domaćeg prava i dalje primenjuju na bilo koji izvršni, odnosno stečajni postupak protiv takvog preduzeća.

7. Imajući u vidu da je presuda Osnovnog suda u Kruševcu Prr1. 1/24 doneta 29. februara 2024. godine - nakon stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 92/23), kojim je propisano da se taj Zakon ne primenjuje na stečajne postupke koji se vode radi namirenja priznatih ili utvrđenih potraživanja u kojima je stečajni dužnik preduzeće sa većinskim društvenim ili državnim kapitalom, kao i to da se tužba za naknadu imovinske štete koja je podneta u vezi sa povredom prava na suđenje u razumnom roku u stečajnom ili izvršnom postupku iz člana 1. ovog zakona po kojoj nije doneta prvostepena odluka do dana stupanja na snagu ovog zakona, smatra ustavnom žalbom, Ustavni sud je poništio navedenu presudu, jer je doneta od strane suda koji nije bio stvarno nadležan da postupa po sada ustavnoj žalbi.

Stoga je Ustavni sud, u tački 3. izreke, na osnovu odredbe člana 89. stav 2. Zakona, poništio presudu Osnovnog suda u Kruševcu Prr1. 1/24 doneta 29. februara 2024. godine.

8. U pogledu zahteva za naknadu troškova parničnog postupka koji je pred nadležnim sudom vođen do stupanja na snagu Zakona o izmenama i dopunama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku (a koji je nakon toga ustupljen na nadležnost Ustavnom sudu), Ustavni sud najpre ukazuje da je članom 3. stav 2. Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku propisano da stranka ne plaća sudsku taksu u postupcima u kojima se štiti pravo na suđenje u razumnom roku, zbog čega svakako nema osnova za naknadu troškova po navedenom osnovu, tj. sudske takse. Dalje, imajući u vidu da se tužba podnosilaca u smislu citiranih izmena zakona smatra ustavnom žalbom, Ustavni sud je zahtev podnosilaca za naknadu troškova parničnog postupka, razmatrao u smislu odredaba o troškovima postupka pred Ustavnim sudom iz člana 6. Zakona o Ustavnom sudu.

Ustavni sud ukazuje da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo načelan stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, pri čemu u konkretnom slučaju ne postoje bilo kakve izuzetne i posebne okolnosti koje bi opravdale drugačiju primenu člana 6. stav 2. Zakona (videti presudu u predmetu Evropskog suda Dragan Kovačević protiv Hrvatske, broj predstavke 49281/15, od 12. maja 2022. godine, stav 83.).

Ustavni sud, takođe, ukazuje da je pred ovim sudom u toku veliki broj postupaka po ustupljenim predmetima - ustavnim žalbama podnosilaca sa zahtevima za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku i prava na imovinu zbog kašnjenja u naplati potraživanja prema preduzećima sa većinskim državnim/društvenim vlasništvom, a koji se nalaze u istoj činjeničnoj i pravnoj situaciji i koji su podnosili posebne, pojedinačne ustavne žalbe preko istih advokata, pri čemu su i ove ustavne žalbe dodatno veštački fragmentisane tako što su podnošene posebne ustavne žalbe (ranije tužbe) sa zahtevom za naknadu nematerijalne štete, a posebne ustavne žalbe (ranije tužbe) sa zahtevom za naknadu materijalne štete.

Ustavni sud smatra da ovakav način fragmentisanja postupaka ne može doprineti ekonomičnosti, niti efikasnosti odlučivanja u predmetima u kojima stranka već duži vremenski period čeka namirenje svog potraživanja iz radnog odnosa, a što je primarni cilj delotvorne zaštite prava. Istovremeno, ovakvo postupanje dovodi do rasta ukupnog broja sudskih predmeta i može negativno da utiče na organizaciju i opterećenost u radu sudova, a što dalje može dovesti do dužeg trajanja sudskih postupaka uopšte i usporiti proces odlučivanja (videti odluku Evropskog suda u predmetu Alessandro Ferrara protiv Italije i 18 drugih predstavki, predstavke br. 2394/22 i dr, od 16. maja 2023. godine, st. 45-68.). Pored toga, Ustavni sud naglašava da je usvojenim izmenama Zakona o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku i ovom odlukom Ustavnog suda obezbeđena delotvorna zaštita prava podnosilaca, koji će u skladu sa poštovanjem principa supsidijarnosti, kao i praksom Evropskog suda, traženu zaštitu prava brže ostvariti u okvirima nacionalnog pravnog sistema.

Imajući navedeno u vidu, Ustavni sud ocenjuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom na ime zastupanja od strane advokata u svakom pojedinačnom predmetu, budući da ti troškovi nisu bili opravdani, niti nužni. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ovaj zahtev, rešavajući kao u tački 4. izreke.

9. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

 

 

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.