Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je utvrdio povredu prava na suđenje u razumnom roku u radnom sporu koji je trajao preko sedam godina i još uvek nije bio okončan. Kao glavni razlog dugog trajanja postupka navedena je neefikasnost prvostepenog suda.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, Vesna Ilić Prelić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, dr Bosa Nenadić, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnim žalbama Slađane Ranković i Vojke Vasić, obe iz Valjeva, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 29. septembra 2011. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvajaju se ustavne žalbe Slađane Ranković i Vojke Vasić i utvrđuje se da je u parničnom postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Valjevu u predmetu P1. 161/08, kasnije Osnovnim sudom u Valjevu u predmetu P1. 188/10, povređeno pravo podnositeljki ustavnih žalbi na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.
2. Nalaže se nadležnom sudu da preduzme sve mere kako bi se parnični postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.
3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Slađana Ranković i Vojka Vasić, obe iz Valjeva su, svaka posebno, 15. juna 2009. godine, preko punomoćnika advokata Radomira Spasojevića iz Valjeva, podnele Ustavnom sudu ustavne žalbe, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, zajemčenog odrebom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, u postupku koji se vodio pred Opštinskim sudom u Valjevu u predmetu P1. 161/08. Po izjavljenim ustavnim žalbama formirani su predmet: Už-1025/2009 i Už-1082/2009. Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 42. st. 3. i 4. Poslovnika o radu Ustavnog suda ("Službeni glasnik RS", br. 24/08 i 27/08), spojio postupke po ustavnim žalbama u navedenim predmetima, radi zajedničnog odlučivanja, i to tako što je predmet Už-1082/2009 pripojeni predmetu Už- 1025/2009.

U ustavnim žalbama se navodi da su podnositeljke ustavne žalbe 2004. godine podnele Opštinskom sudu u Valjevu tužbu protiv AD "Minsa" iz Valjeva zbog nezakonitog otkaza ugovora o radu, kao i zbog naknade štete usled nezakonitog otkaza; da je u tom postupku delimičnom presudom utvrđeno da je otkaz ugovora o radu podnositeljkama nezakonit i poslodavac obavezan da podnositeljke vrati na rad, ali još uvek nije okončan postupak u pogledu zahteva za naknadu štete prouzrokovane tim otkazom; da iako je Zakonom o radu propisano da se radni spor mora okončati u roku od šest meseci od podnošenja tužbe, sud je odlučio da se sa postupkom za utvrđivanje činjenica koje su bitne za naknadu štete zastane do odluke o izjavljenoj reviziji protiv pravosnažne delimične presude, usled čega je došlo do neopravdanog odugovlačenja postupka; da se neažurnim i nezakonitim postupanjem suda koje je dovelo do neopravdanog odugovlačenja postupka podnositeljkama ustavne žalbe krši pravo na pravično suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, a time nanosi nematerijalna i materijalna šteta. Predlaže se da Ustavni sud utvrdi da je podnositeljkama ustavne žalbe povređeno navedeno ustavno pravo.

2. Ustavna žalba je kao pravno sredstvo ustanovljena Ustavom Republike Srbije, koji je stupio na snagu 8. novembra 2006. godine. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje se zakonom.
Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna sa odredbom člana 170. Ustava, a stavom 2. istog člana je propisano da se ustavna žalba može izjaviti i ako nisu iscrpljena pravna sredstva, u slučaju kada je podnosiocu žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.
3. Ustavni sud je u sprovedenom postupku, iz ustavnih žalbi i spisa predmeta Opštinskog suda u Valjevu P1. 161/08, kasnije predmetu Osnovnog suda u Valjevu P1. 188/10, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:
Dvadeset šestoro tužilaca, među kojima i podnositeljke ustavne žalbe, je, preko punomoćnika Ilije Kantara, advokata iz Beograda, 31. maja 2004. godine podnelo Opštinskom sudu u Valjevu tužbu protiv AD "Uzor", kasnije AD "Minsa", iz Valjeva, koja je precizirana podneskom od 18. juna 2004. godine, a kojom se traži da sud: prvo - poništi odluke tuženog AD "Uzor" iz Valjeva od 21. maja 2004. godine o otkazu ugovora o uređivanju prava, obaveza i odgovornosti tužilaca od 1. marta 2003. godine, zbog toga što su stupili u štrajk koji nije organizovan u skladu sa Zakonom o štrajku, zbog nepoštovanja radne discipline i nedoličnog ponašanja, kao i zbog toga što su odbili da zaključe ugovor o radu pod izmenjenim uslovima, odnosno aneks ugovora, drugo - da tužioce vrati u radni odnos, treće - da naknadi sve zaostale zarade koje bi tužioci primili da su bili na radu od dana donošenja osporenih odluka sa zakonskom zateznom kamatom i četvrto - da naknadi troškove parničnog postupka.

Nakon donošenja odluke o razdvajanju postupka po tužbi, Opštinski sud u Valjevu je 7. septembra 2004. godine održao pripremno ročište u postupku po tužbi tri tužilje, među kojima i podnositeljki ustavnih žalbi, a na ročištu zakazanom za 27. oktobar 2004. godine je doneo rešenje P1. 487/04 o mirovanju postupka, s obzirom da na strani tužilja niko nije pristupio ročištu.
Tužilje su podnele predlog za nastavak postupka 2. februara 2005. godine, a postupak je nastavljen na ročištu 8. marta 2005. godine. Nakon još tri održana ročišta, Opštinski sud u Valjevu je zaključio glavnu raspravu 9. juna 2005. godine i doneo delimičnu presudu P1. 487/04 kojom je usvojio tužbeni zahtev tužilja, poništio odluke tuženog o otkazu ugovora o uređenju prava, obaveza i odgovornosti zaključenih sa tužiljama i obavezao tuženog da tužilje vrati na rad, u roku od osam dana od dana prijema prepisa presude, pod pretnjom izvršenja.
Rešavajući o žalbi tuženog protiv delimične presude, koja je podneta 26. jula 2005. godine, Okružni sud u Valjevu je presudom Gž1. 426/05 od 7. decembra 2005. godine usvojio žalbu, ukinuo ožalbenu delimičnu presudu i predmet vratio prvostepenom sudu na ponovno suđenje.
Opštinski sud u Valjevu je 20. januara 2006. godine doneo vanraspravno rešenje o prekidu postupka do pravnosnažnog okončanja spora o zakonitosti štrajka, koji se po tužbi ovde tuženog, vodio kod istog suda u predmetu P1. 1393/05.

Nakon pravnosnažnosti presude kojom je odbijen tužbeni zahtev ovde tuženog za utvrđivanje nezakonitosti štrajka kao neosnovan, tužilje su 30. marta 2007. godine predložile nastavak postupka, a Opštinski sud u Valjevu je zakazao ročište za 11. juli 2007. godine, koje nije održano iz razloga na strani suda, zatim, zakazao ročište za 27. avgust 2007. godine koje nije održano iz razloga na strani tuženog i na ročištu 2. oktobra 2007. godine zaključio glavnu raspravu i doneo delimičnu presudu P1. 411/07, kojom je ponovo poništio odluke tuženog o otkazu ugovora o uređenju prava, obaveza i odgovornosti zaključenih sa tužiljama i obavezao tuženog da tužilje vrati na rad.

Rešavajući o žalbi tuženog protiv delimične presude P1. 411/07 od 2. oktobra 2007. godine, koja je podneta 9. novembra 2007. godine, Okružni sud u Valjevu je presudom Gž1. 650/07 od 31. januara 2008. godine odbio žalbu kao neosnovanu i potvrdio prvostepenu presudu.

Tuženi je protiv drugostepene presude 31. marta 2008. godine izjavio reviziju, a Opštinski sud u Valjevu je na ročištu održanom 22 aprila 2008. godine doneo rešenje P1. 161/08 da zastane sa postupkom do okončanja postupka po reviziji. Prvostepeni sud je izjavljenu reviziju dostavio Vrhovnom sudu Srbije 22. jula 2008. godine. Vrhovni sud Srbije je presudom Rev II 1218/08 od 8. decembra 2008. godine odbio reviziju kao neosnovanu, a spisi predmeta su dostavljeni prvostepenom sudu 12. januara 2009. godine.

Parnični postupak je nastavljen na ročištu 26. februara 2009. godine, prvostepeni sud je zakazao još sedam ročišta, od kojih četiri nisu održana (dva zbog nedostatka procesnih pretpostavki, jedno zbog dostavljanja spisa nadležnom sudu za odlučivanje o predlogu za delegaciju nadležnosit, a jedno iz razloga na strani tužilja), tuženi je 20. marta 2009. godine podneo predlog za određivanje drugog stvarno nadležnog suda, koji je Vrhovni sud Srbije odbio rešenjem R. 289/09 i predmet vratio prvostepenom sudu 29. maja 2009. godine, da bi prvostepeni sud, nakon sprovedenog dokaznog postupka, na ročištu 23. februara 2010. godine zaključio glavnu raspravu i doneo presudu P1. 188/10 (P1. 161/08). Ovom presudom je delimično usvojio tužbeni zahtev za isplatu naknade štete (izuzev zahteva za isplatu naknade za regres za godišnji odmor), kao i predlog tužilja od 2. februara 2010. godine za određivanje privremene mere zabrane tuženom raspolaganja nepokretnošću - poslovnom zgradom u Valjevu, Karađorđeva broj 120. Presuda je dostavljena punomoćnicima stranaka 11. maja 2010. godine.

Tuženi je 12. maja 2010. godine podneo žalbu protiv prvostepene presude sa predlogom za prekid postupka zbog posledica otvaranja postupka likvidacije.
Na zahtev Privrednog suda u Valjevu P. 1320/2010 od 1. februara 2011. godine za dostavljanje spisa predmeta P1. 188/10 (P1. 161/08) na uvid, Osnovni sud je 10. februara 2011. godine dostavio tražene spise.
   
4. Za ocenu navoda ustavnih žalbi sa stanovišta Ustavom zajemčenog prava na čiju povredu se podnositeljke pozivaju, od značaja su sledeće odredbe Ustava i zakona:
   
Odredbom člana 32. stav 1. Ustava je utvrđeno da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.
  
Odredbama Zakona o parničnom postupku ("Službeni list SFRJ", br. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 69/82, 59/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91 i "Službeni list SRJ", br. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 i 3/02), koji se primenjivao u vreme podnošenja tužbe, propisano je da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova i da onemogući svaku zloupotrebu prava koja strankama pripadaju u postupku (član 10.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 434.).
   
Odredbama Zakona o parničnom postupku („Službeni glasnik Republike Srbije", br. 125/04 i 111/09), koji se primenjuje u ovom postupku od 22. februara 2005. godine je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, kao i da je sud dužan da nastoji da postupak sprovede bez odugovlačenja i sa što manje troškova (član 10. st. 1. i 2.); da će u postupku u parnicama iz radnih odnosa, a naročito prilikom određivanja rokova i ročišta, sud uvek obraćati naročitu pažnju na potrebu hitnog rešavanja radnih sporova (član 435.).
   
Odredbom člana 122. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 70/01 i 73/01) je propisano da se spor o povredi prava zaposlenog pravnosnažno okončava pred nadležnim sudom u roku od šest meseci od dana pokretanja spora. Istovetna odredba sadržana je i u članu 195. stav 3. Zakona o radu ("Službeni glasnik RS", br. 24/05 i 61/05).
   
5. Ocenjujući period u odnosu na koji je Ustavni sud nadležan da ispituje povredu prava na suđenje u razumnom roku, Sud je utvrdio da je period u kome se građanima Srbije jemče prava i slobode utvrđene Ustavom i obezbeđuje ustavnosudska zaštita u postupku po ustavnoj žalbi počeo da teče 8. novembra 2006. godine, danom stupanja na snagu Ustava Republike Srbije. Međutim, polazeći od toga da sudski postupak po svojoj prirodi predstavlja jedinstvenu celinu koja započinje pokretanjem postupka, a završava se donošenjem odluke kojom se postupak okončava, Ustavni sud je ocenio da su, u konkretnom slučaju, ispunjeni uslovi da se prilikom ocene razumnosti roka uzme u obzir celokupan period trajanja osporenog postupka, koji je započet podnošenjem tužbe sudu 31. maja 2004. godine, a još uvek nije okončan.
   
Parnični postupak, povodom čije dužine trajanja su podnete ustavne žalbe, trajao je do momenta podnošenja ustavnih žalbi punih pet godina, što samo po sebi ukazuje na to da postupak nije okončan u okviru standarda razumnog trajanja sudskog postupka koji su prihvaćeni u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu. Međutim, Ustavni sud je pošao od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, koje je potrebno proceniti u svakom pojedinačnom slučaju, a, pre svega, od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca.
   
Ispitujući navedene kriterijume za utvrđivanje postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku u konkretnom slučaju, Ustavni sud je ocenio da je u ovom parničnom postupku sud trebalo da odluči o više relativno složenih činjeničnih i pravnih pitanja u vezi sa zakonitošću otkaza ugovora o radu tužilja, a zatim, eventualno, i o visini štete zbog nezakonitog otkaza, što je zahtevalo obimniji dokazni postupak.
Predmet spora je nesumnjivo bio od izuzetnog značaja za podnositeljke ustavne žalbe, jer se njime, u suštini, rešavalo o zakonitosti prestanka njihovih radnih odnosa i vraćanju na rad, kao i o naknadi štete u vidu izgubljene zarade.

Ustavni sud je utvrdio da su podnositeljke, takođe, u određenoj manjoj meri doprinele dugom vremenskom trajanju parničnog postupka. Naime, usled nedolaska tužilja i njihovog punomoćnika na ročište zakazano za 27. oktobar 2004. godine, Opštinski sud u Valjevu je doneo rešenje o mirovanju postupka, što je automatski produžilo trajanje postupka za tri meseca. Takođe, ročište zakazano za 22. juli 2009. godine, na kome je trebalo izvesti saslušanje tužilja kao parničnih stranaka, nije održano, zbog toga što jedna od podnositeljki ustavne žalbe nije pristupila sudu, te je glavna rasprava nastavljena na sledećem ročištu 26. avgusta 2009. godine.
Osnovni razlog dugom vremenskom trajanju parničnog postupka, po oceni Ustavnog suda, je nedovoljno efikasno postupanje prvostepenog suda, koje se u ovom postupku manifestovalo više puta. Naime, Opštinski sud u Valjevu je pripremno ročište po tužbi održao posle više od tri meseca od podnošenja tužbe; posle podnošenja predloga tužilja 30. marta 2007. godine za nastavak postupak koji je prekinut do pravosnažnog okončanja spora o zakonitosti štajka, prvo ročište je zakazano posle skoro tri i po meseca, ali i ono nije moglo biti održano zbog toga što je porotnicima u sastavu veća u međuvremenu istekao mandat, te je prvo ročište na kome je sud bio u stanju da postupa zakazano skoro pet meseci od podnošenja predloga (27. avgusta 2007. godine). Takođe, prvostepeni sud je izjavljenu reviziju od 22. aprila 2008. godine protiv presude Okružnog suda Gž1. 650/07 dostavio Vrhovnom sudu Srbije posle tri meseca - 22. jula 2008. godine, a presuda Osnovnog suda u Valjevu P1. 188/10 (P1. 161/08) od 23. februara 2010. godine je dostavljena punomoćnicima stranaka posle dva i po meseca. Ustavni sud ukazuje da je odredbom člana 122. stav 3. Zakona o radu iz 2001. godine, koji je važio u vreme podnošenja tužbe, bilo propisano da se radni spor pravnosnažno okončava u roku od šest meseci od dana pokretanja spora, a istovetnu odredbu sadrži i Zakon o radu iz 2005. godine. Iako citirana odredba Zakona o radu ne ustanovljava imperativni rok za okončanje postupka, postupanje Opštinskog suda, a kasnije Osnovnog suda u Valjevu nije bilo u skladu sa hitnom prirodom parnica iz radnih odnosa.
Ustavnopravna ocena sprovedenog postupka u ovoj parnici iz radnih odnosa, zasnovana na standardima prihvaćenim u praksi Ustavnog suda, kao i Evropskog suda za ljudska prava, potvrđuje da je u konkretnom slučaju povređeno pravo podnositeljki ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku. Ustavni sud je zaključio da je postupanje Opštinskog, sada Osnovnog suda u Valjevu u najvećoj meri dovelo do toga da parnični postupak, proistekao iz radnih odnosa, traje preko sedam godina i da još uvek nije pravosnažno okončan.
Polazeći od navedenog, Ustavni sud je utvrdio da su ustavne žalbe osnovane i da je u predmetu Opštinskog suda u Valjevu P1. 161/08, kasnije pedmetu Osnovnog suda u Valjevu P1. 188/10, podnositeljkama ustavnih žalbi povređeno pravo na suđenje u razumnom roku zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu, odlučio kao u tački 1. izreke.
   
6. Krećući se u granicama postavljenog zahteva, Ustavni sud je, saglasno članu 89. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke naložio nadležnom sudu da preduzme sve neophodne mere kako bi se parnični postupak što pre okončao. S obzirom na to da podnositeljke ustavnih žalbi nisu tražile da im se zbog neprimereno dugog trajanja parničnog postupka utvrdi pravo na naknadu nematerijalne štete, Ustavni sud je odlučio da se štetne posledice povrede prava podnositeljki otklone objavljivanjem ove odluke u "Službenom glasniku Republike Srbije", kao u tački 3. izreke.

7. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 45. tačka 9) Zakona, doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

dr Dragiša Slijepčević