Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u upravnom postupku za ponovno uspostavljanje isplate penzije. Podnosiocu, čiji postupak traje osam godina, dodeljena je naknada nematerijalne štete od 1.000 evra.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, Lidija Đukić, dr Nataša Plavšić i dr Vladan Petrov , članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Š . M . iz sela Z, opština Orahovac, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 20. maja 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Š. M . i utvrđuje da je u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba Direkcije Fonda u Prištini u predmetu D. broj 3988 podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosiocu ustavne žalbe na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

3. Nalaže se nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku.

4. Odbacuje se zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete.

O b r a z l o ž e nj e

1. Š. M . iz sela Z, opština Orahovac, podneo je Ustavnom sudu , 10. septembra 2018. godine, preko punomoćnika R. G, advokata iz Novog Pazara, ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 8. januara i 6. marta 2019. godine, kao i 11. februara 2021. godine, zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava na imovinu iz člana 58. stav 1. Ustava i prava na penzijsko osiguranje iz člana 70. Ustava u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba Direkcije Fonda u Prištini u predmetu D. broj 3988 . Podnosilac se istovremeno pozvao na povredu prava zajemčenih odredbama člana 6. Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda, kao i člana 1. Protokola 1 uz Evropsku konvenciju. Ustavni sud ukazuje da je sadržina prava garantovanih označenim odredbama Evropske konvencije zajemčena i odgovarajućim odredbama Ustava, zbog čega Ustavni sud postojanje njihove povrede ispituje u odnosu na odredbe Ustava.

Podnosilac je u ustavnoj žalbi istakao da je zahtev za uspostavljanje isplate penzije podneo 23. aprila 2013. godine, te da postupak nije pravnosnažno okončan. Postavio je zahtev za naknadu materijalne i nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, izvršio uvid u celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu i njene dopune, na osnovu čega je utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Podnosilac ustavne žalbe je 23. aprila 2013. godine podneo Republičkom fondu za penzijsko i invalidsko osiguranje – Služba Direkcije Fonda u Prištini (u daljem tekstu: prvostepeni organ) zahtev za uspostavljanje isplate starosne penzije priznate rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje – Filijala Prizren broj 825/94 od 30 . decembra 1994. godine.

Rešenje prvostepenog organa broj 181.1.6-1912/2013 od 6 . decembra 2013. godine, kojim je odbijen navedeni zahtev, potvrđeno je rešenjem Republičkog fonda za penzijsko i invalidsko osiguranje –Direkcija Fonda (u daljem tekstu: drugostepeni organ) broj 01-02/181.6.3 2110/14 od 5. februara 2014. godine, kojim je odbijena žalba podnosioca.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 4771/14 od 11. decembra 2014. godine uvažena je tužba podnosioca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen nadležnom organu na ponovno odlučivanje.

Postupajući u izvršenju navedene presude Upravnog suda, drugostepeni organ je doneo rešenje broj 01-02/181.6.3 2110/14 od 27. aprila 2015. godine, kojim je usvojena žalba podnosioca, poništeno prvostepeno rešenje od 6. decembra 2013. godine i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

Rešenje prvostepenog organa broj 181.6.2- 251/2015 od 21. jula 2015. godine, kojim je ponovo odbijen zahtev podnosioca, poništeno je rešenjem drugostepenog organa broj 01-02/181.6.3 11501/15 od 17. septembra 2015. godine, kojim je usvojena žalba podnosioca i predmet vraćen na ponovni postupak i odlučivanje.

Prvostepeno rešenje broj 181.6-2 623/15 od 9. novembra 2015. godine, kojim je odbijen zahtev podnosioca, potvrđeno je u postupku po žalbi drugostepenim rešenjem broj 01-02/181.6.3 16183/15 od 8. januara 2016. godine.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 3045/16 od 21. avgusta 2018. godine uvažena je tužba podnosioca, poništeno navedeno drugostepeno rešenje i predmet vraćen na ponovni postupak.

Drugostepeni organ je u izvršenju navedene presude Upravnog suda doneo rešenje broj 01-02/181.6.3 16183/15 od 28. septembra 2018. godine, kojim je usvojena žalba podnosioca, poništeno prvostepeno rešenje od 9. novembra 2015. godine i predmet vraćen na ponovni postupak.

Prvostepenim rešenje m broj 181.6.2-1271/2018 od 25. decembra 2018. godine po četvrti put je odbije n zahtev podnosioca, a drugostepenim rešenjem broj 01-02/181.6.3 905/19 od 8. februara 2019. godine odbijena je žalba podnosioca i naloženo prvostepenog organu da punomoćniku podnosioca dostavi ranije doneto drugostepeno rešenje od 28. septembra 2018. godine.

Presudom Upravnog suda – Odeljenje u Nišu U. 3554/19 od 21. januara 2021. godine uvažena je tužba podnosioca, poništeno drugostepeno rešenje od 8. februara 2019. godine i predmet vraćen na ponovno odlučivanje.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu podnosilac, pored ostalog, ukazuje u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbom člana 14. Zakona o opštem upravnom postupku ("Službeni list SRJ", br. 33/97 i 31/01 i "Slu žbeni glasnik RS", broj 30/10) bilo je propisano da se postupak mora voditi bez odugovlačenja i sa što manje troškova za stranku i druge učesnike u postupku, ali tako da se pribave svi dokazi potrebni za pravilno i potpuno utvrđivanje činjeničnog stanja i za donošenje zakonitog i pravilnog rešenj a.

Zakonom o opštem upravnom postupku („Službeni glasnik RS", br. 18/16 i 95/18 – autentično tumačenje) je propisano: da drugostepeni organ sam ili preko prvostepenog ili zamoljenog organa dopunjava postupak ako nađe da je činjenično stanje pogrešno ili nepotpuno utvrđeno ili ponavlja ceo postupak ili njegov deo ako nađe da je učinjena povreda pravila postupka koja je uticala na zakonitost i pravilnost pobijanog rešenja, da u tom slučaju drugostepeni organ poništava pobijano rešenje i sam odlučuje o upravnoj stvari ako nađe da se na osnovu činjenica utvrđenih u dopunjenom postupku mora rešiti drukčije nego što je rešena prvostepenim rešenjem (član 171. stav 2.); da ako drugostepeni organ nađe da će nedostatke prvostepenog postupka brže i ekonomičnije otkloniti prvostepeni organ, on će svojim rešenjem poništiti prvostepeno rešenje i vratiti predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, da je u tom slučaju, drugostepeni organ dužan da svojim rešenjem ukaže prvostepenom organu u kom pogledu treba dopuniti postupak, a prvostepeni organ je dužan u svemu da postupi po drugostepenom rešenju i da, bez odlaganja, a najkasnije u roku od 30 dana od prijema predmeta, donese novo rešenje, da protiv novog rešenja stranka ima pravo na žalbu (stav 3.); da ako posle početka primene ovog zakona rešenje prvostepenog organa bude poništeno ili ukinuto, dalji postupak sprovodi se prema odredbama ovog zakona (član 213. stav 2.).

Odredbom člana 2 . Zakona o upravnim sporovima („Službeni glasnik RS“, broj 111/09) propisano je da u upravnom sporu sud odlučuje na osnovu zakona i u razumnom roku, na podlozi činjenica utvrđenih na usmenoj javnoj raspravi.

5. Ocenjujući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je u upravnom postupku koji se vodi pred Republičkim fondom za penzijsko i invalidsko osiguranje – S lužba Direkcije Fonda u Prištini u predmetu D. broj 3988 povređeno pravo na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud ukazuje na to da je upravni postupak pokrenut povodom zahteva podnosioca od 23. aprila 2013. godine i da još nije pravnosnažno okončan. Iz navedenog proizlazi da osporeni postupak traje osam godina.

Navedeno trajanje postupka očigledno ukazuje da je on izašao iz okvira koji se može smatrati razumnim za odlučivanje. Međutim, imajući u vidu da je pojam razumnog trajanja postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a, pre svega, od složenosti pravnih pitanja i činjeničnog stanja u konkretnom postupku, ponašanja podnosioca ustavne žalbe, postupanja organa uprave koji vode upravni postupak, odnosno suda koji vodi upravni spor, kao i značaja istaknutog prava za podnosioca, Ustavni sud pri odlučivanju o povredi prava na suđenje u razumnom roku ispituje da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da je u ovom upravnom postupku činjenično stanje donekle složeno, ali da se ne postavljaju složena materijalno-pravna pitanja, posebno imajući u vidu da je, nakon donošenja presude Grudić protiv Srbije od 17. aprila 2012. godine (predstavka broj 31925/08), Evropski sud za ljudska prava doneo odluku u predmetu Skenderi i drugi protiv Srbije od 27. jula 2017. godine (predstavke br. 15090/08, 27952/10, 35372/10, 35374/10 i 47575/12), a koji se, takođe, odnosio na pitanje obustave isplate penzija osiguranicima sa prebivalištem na teritoriji AP Kosovo i Metohija i njihovo ponovno uspostavljanje.

Ustavni sud konstatuje da podnosilac ima legitiman interes da se o njegovom zahtevu za uspostavljanje isplate penzije odluči u razumnom roku. Pri tome, podnosilac nije doprineo dugom trajanju postupka.

Ispitujući postupanje organa uprave i Upravnog suda u ovoj pravnoj stvari, Ustavni sud je ocenio da je njihovo postupanje dovelo do dugog trajanja osporenog postupka. Ustavni sud je utvrdio da su u predmetnom postupku doneta četiri prvostepena i šest drugostepen ih rešenja. S obzirom na to da su u ovoj pravnoj stvari, do sada, vođena tri upravna spora o zakonitosti konačnog rešenja, kao i to da je drugostepeni organ u postupku izvršenja presuda Upravnog suda vraćao predmet prvostepenom organu na ponovni postupak, Ustavni sud smatra da je potrebno ukazati i na relevantnu praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), koji je izrazio stanovište da činjenica da se više puta nalaže ponovno razmatranja jednog predmeta pred nižom instancom može, sama po sebi, otkriti ozbiljan nedostatak u pravnom sistemu države (presude ESLjP, Pavlyulynets protiv Ukrajine, broj predstavke 70763/01, od 6. septembra 2005. godine, stav 51. i Cvetković protiv Srbije, broj predstavke 17271/04, od 10. juna 2008. godine, stav 51). Ustavni sud, takođe, napominje da je činjenica da je u istoj pravnoj stvari već vođen upravni spor, nalagala Upravnom sudu da brže odluči o kasnijim tužbama podnosi oca. Međutim, postupak po drugoj tužbi je trajao dve i po godine, a po trećoj tužbi jednu godinu i deset meseci, uprkos tome što se očekivalo da se po njima postupi posebno ažurno i spreči prekomerno odugovlačenje postupka.

Ustavnopravna ocena postupka u ovoj pravnoj stvari, zasnovana na dosadašnjoj praksi Ustavnog suda, potvrđuje da je, u konkretnom slučaju, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je utvrdio povredu navedenog ustavnog prava i usvojio ustavnu žalbu, odlučujući kao u tački 1. izreke, dok je u tački 3. izreke naložio nadležnim organima da preduzmu sve mere kako bi se postupak iz tačke 1. okončao u najkraćem roku, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 , 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15).

6. Na osnovu odredbe člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosiocu ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne štete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, a da se naknada isplati na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde , u roku od četiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne štete koju je pretrpeo podnosilac ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud je cenio sve okolnosti od značaja za utvrđivanje visine ove štete, posebno dužinu trajanja predmetnog postupka. Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja pravičnu i adekvatnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog navedenog postupanja nadležnih upravnih organa i suda. Odlučujući o visini naknade nematerijalne štete, Ustavni sud je, takođe, imao u vidu praksu ovog suda, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, kao i samu suštinu naknade nematerijalne štete kojom se oštećenom licu pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Hrustić i drugi protiv Srbije, od 9. januara 2018. godine (predstavke br. 8647/16, 12666/16 i 20851/16), i više drugih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne štete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja organa uprave.

7. Imajući u vidu da postupak nije pravnosnažno okončan, to je Ustavni sud zahtev podnosioca ustavne žalbe za naknadu materijalne štete, kao i zahtev podnosioca ustavne žalbe kojim je traženo da Ustavni sud utvrdi i povredu ostalih prava označenih u ustavnoj žalbi, odbacio kao preuranjen, rešavajući kao u tački 4. izreke, odnosno kao u drugom delu tačke 1. izreke, saglasno članu 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu.

8. U vezi sa zahtevom za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, Ustavni sud ukazuje da nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom, u smislu odredbe člana 6. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu (s tim u vezi videti, pored drugih, Odluku Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine, na internet stranici: www.ustavni.sud.rs).

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9), člana 46. tačka 9) i člana 47. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti