Sudska praksa

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na pravično suđenje u imovinskom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud je usvojio žalbu, poništio presudu Apelacionog suda i utvrdio povredu prava na pravično suđenje. Obrazloženje osporene presude ocenjeno je kao proizvoljno, nejasno i kontradiktorno, posebno u pogledu primene naslednog prava i poštovanja načela pravnosnažno presuđene stvari.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, u sastavu: predsednik Vesna Ilić Prelić i sudije Bratislav Đokić, dr Goran P. Ilić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Milan Marković, Snežana Marković, Miroslav Nikolić, Milan Stanić, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović, dr Jovan Ćirić, dr Milan Škulić i dr Tijana Šurlan, u postupku po ustavnoj žalbi S. B . i A . B, obojice iz Kragujevca, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održa noj 26. aprila 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba S. B . i A . B . i utvrđuje da je presudom Apelacionog su da u Kragujevcu Gž. 800/13 od 10. oktobra 2013. godine podnosiocima ustavne žalbe povređeno pravo na pravično suđenje, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Poništava se presuda Apelacionog su da u Kragujevcu Gž. 800/13 od 10. oktobra 2013. godine i određuje da taj sud donese novu odluku o žalbi koju je tuženi M . B . izjavio protiv delimične presude Osnovnog suda u Kraljevu P. 1369/11 od 22. novembra 2012. godine.

3. Odbacuje se ustavna žalba S. B . i A . B . izjavljena zbog povrede prav a na suđenje u razumnom roku , zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava , u postupku koji se vodi u predmetu Osnovnog suda u Kraljevu P. 1369/11.

O b r a z l o ž e nj e

1. S. B . i A . B, obojica iz Kragujevca , podneli su Ustavnom sudu, 3. decembra 2013. godine, preko punomoćnika S. K . iz Kragujevca, ustavnu žalbu, koja je dopunjena 5. oktobra 2016. godine, protiv presude navedene u tački 1. izreke, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 58. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom u postupku koji je naveden u tački 3. izreke.

U ustavnoj žalbi se navodi: da je osporenom drugostepenom presudom odlučeno suprotno pravnosnažnoj presudi Opštinskog suda u Kraljevu P. 2875/85 od 21. februara 1989. godine kojom je već bilo raspravljeno pitanje svojinskih udela na pojedinim predmetnim nepokretnostima, čime je povređeno načelo pravnosnažnosti presude; da se, u konkretnom slučaju, postavlja pitanje titulara preostalog dela ¼ na predmetnim nepokretnostima obuhvaćenih osporenom presudom, budući da je u postupku utvrđeno da je pok. D . B . posedovao ¼ , a pok. M . B . ½ tih nepokretnosti; da se Apelacioni sud nije mogao upuštati u ocenu poravnanja iz 1938. godine; da je izreka protivrečna razlozima drugostepene presude, budući da je stavom drugim izreke osporene presude odbijen kao neosnovan tužbeni zahtev u odnosu na nepokretnosti sagrađene u toku porodične zajednice, a u obrazloženju se navodi da nije sazreo tužbeni zahtev za donošenje delimične presude u pogledu tih objekata; da je, u konkretnom slučaju, proizvoljno primenjeno materijalno pravo sadržano u odredbama Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa, kojima je uređeno pitanje održaja, zatim Zakona o braku i porodičnim odnosima iz 1980. godine, kojima je uređeno pitanje udela porodičnih zajedničara u sticanju zajedničke imovine , kao i paragrafa 397. i 3 98. Srpskog građanskog zakonika. Pored navedenog, podnosioci ukazuju da su tužbu podneli još 1985. godine zbog čega su podneskom od 22. januara 2007. godine inicirali postupak pred Evropskim sudom za ljudska prava, te da im je Vlada Republike Srbije priznala da je tokom predmetne parnice bilo kršenja ljudskih prava, pa je među njima postignuto prijateljsko poravnanje, ali da n i posle toga postupak nije okončan u razumnom roku.

Polazeći od iznetog, podnosioci predlažu da se utvrdi da su im osporenom drugostepenom presudom povređena označena ustavna prava, kao i da im se odredi naknada materijalne i nematerijalne štete, kao i troškovi za sastav ustavne žalbe.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

Odredba člana 82. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13-Odluka US, 40/15-dr. zakon i 103/15) sadržinski je identična navedenoj odredbi člana 170. Ustava.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku , izvršio uvid u spise predmeta Osnovnog suda u Kraljevu P. 1369/11 i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, te utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Tužioci T. B . i S . B . podneli su 28. maja 1985. godine Op štinskom sudu u Kraljevu tužbu protiv M. B , radi utvrđivanja obima zaostavštine . Tužioci su 25. februara 1992. godine proširili tužbu tako što su pored tuženog M. B . tužbom kao jedinstvene suparničare obuhvatili i tužene R. B, E . K . i R . S. Tuženi M . B . je 16. aprila 2002. godine podneo protivtužbu. Nakon smrti tužioca T . B . u p arnicu je stupila, najpre Lj. B . – supruga pok. T , a nakon donošenja ostavinskog rešenja 5. septembra 2009. godine kojim je za naslednika celokupne zaostavštine pok. T . oglašen njegov sin A . B . stupa u parnicu na mesto pokojnog oca. Tužioci su podneskom od 5. oktobra 2005. godine predložili da sud donese delimičnu presudu kojom bi bio utvrđen sastav zaostavštine pok. D.

U sprovedenom postupku, do donošenja delimične presude Osnovnog suda u Kraljevu P. 1369/11 od 22. novembra 2012. godine doneta je delimična presuda Opštinskog suda u Kraljevu P. 354/94 od 19. oktobra 1998. godine koja je u žalbenom postupku ukinuta rešenjem Okružnog suda u Kraljevu Gž. 190/99 od 9. februara 2000. godine, kao i delimična presuda Opštinskog suda u Kraljevu P. 354/94 od 10. aprila 2006. godine koja je u postupku po žalbi ponovo ukinuta rešenjem Okružnog suda u Kraljevu Gž. 1275/06 od 31. oktobra 2006. godine

Delimičnom presudom Osnovnog suda u Kraljevu P. 1369/11 od 22. novembra 2012. godine, stavom prvim izreke, utvrđeno je prema tuženima M . B, R . B, E . K . i R . S, da za ostavštinu pok. D. B . čine nepokretnosti bliže navedene u ovom stavu izreke, sa navedenim udelima i sa celinom u listu nepokretnosti broj 234 , KO Stubal, u listu nepokretnosti broj 271 KO Stubal, na ime sada pok. D. B. U obrazloženju ove delimične presude je, pored ostalog, navedeno: da je postupak po tužbi sada pok. M . B . okončan rešenjem Opštinskog suda u Kraljevu P. 2008/77 od 18. aprila 1979. godine, kojim je utvrđeno da je u toj pravnoj stvari povučena tužba; da se na kat astarske parcele br. 1787, 1788 i 1789 odnosi prav nosnažna presuda Opštinskog suda u Kraljevu P. 2875/85, kojom su utvrđeni i vlasnički udeli sada pok. D, kao i nepokretnosti upisane u posedovni list br. 266 i 271; da je prvostepeni sud zaključio da je za odlučivanje sazreo samo deo tužbenog zahteva koji se odnosi na utvrđivanje obima zaostavštin e pok. D, pa je Osnovni sud doneo osporenu delimičnu presudu kojom je usvojio tuž beni zahtev kao u izreci, dok će se konačnom odlukom odlučiti o preostalim tužbenim zahtevima .

Protiv navedene delimične presude tuženi M. B . i R . B . su izjavili žalbe.

Ispitujući pravilnost delimične presude, Apelacioni sud u Kragujevcu je utvrdio da je žalba tuženog M. B . delimično osnovana, a da žalba tužene sada pok. R . B . nije dozvoljena, te je o sporenom presudom Gž. 800/13 od 10. oktobra 2013. godine preinačio delimičnu presud u Osnovnog suda u Kraljevu P. 1369/11 od 22. novembra 2012. godine, tako što je utvrđeno prema tuženima M . B, E . K, R . S . i R . B . da zaostavš tinu pok. D. B . čine određene nepokretnosti ( zemljište i objekti bliže navedene u ovom stavu izreke) na k atastarskim parcelama br. 1301, 1787, 1788 i 1789, sa udelom od 1/4 , zatim i na kat astarskim parcelama br . 1890, 279, 1302, 1563, 1810, 1872, 1873, 2036/1, 2087, 2086, 3839, 3856/1, 3856/2, 3857/1, 3857/2, 3858, 3865, 4576, 4007/1, 2088/1, 2088/2, 4577/1, 4577/2, 4026, 4055 sa udelom od 1/8, kao i na katastarskim parcelama br. 1562 i 1302, sa udelom od ¼; odbijen je kao neosnovan deo tužbenog zahteva za više traženi udeo od 1/2 na svim nave denim nepokretnostima, a u celini u odnosu na novu porodičnu stambenu zgradu na katastarskoj parceli b roj 1301, na novu staju za stoku koja se nalazi na k atastarskoj parceli broj 1302, bunaru koji se nalazi na katastarskoj parceli broj 1301, te pilićarniku koji se nalazi na k atastarskoj parceli broj 1302 sa udelom od 8/10.

U obrazloženju osporene presude je navedeno : da nisu osnovani žalbeni navodi kojima se ukazuje da je pobijana presuda don eta uz bitnu povredu odredbe člana 361 . stav 1 . u vezi člana 334 . ZPP u odnosu na tužene M . B, E . K . i R . S. Ovo stoga što je prvostepeni sud pravilno utvrdio da je pored više istaknutih tužbenih zahteva sazreo za konačnu odluku deo zahteva koji se odnosi na utvrđivanje obima zaostavštine pok. D. B.

U postupku koji je prethodio donošenju delimične presude utvrđeno: da je pok. D. B . umro 4. januara 1982. godine i da je kod prvostepenog suda pokrenut postupak raspravljanja njegove zaostavštine, tako što su na nasleđe pozvani njegovi zakonski naslednici; supruga M . koja je umrla 1984. godine, zatim unuci po ranije umrlom sinu M, S. B . i T . B , kćeri E. K, R . B . i R . S . i sin M . B; da je u ostavinskom postupku došlo do spora između sanaslednika o obimu zaostavštine pok. D, pa su unuci ostavioc a, tužioci S. i T . upućeni na parnicu radi utvrđivanja šta čini zaostavštinu pok. D; da je u toku parnice umro tužilac T . B . 2001. godine; da je njegov naslednik tužilac tada mal. A . B . prihvatio postupak i stupio u parnicu kao naslednik pok. T; da su predmet spora nepokretnosti koje su u celini ranije bile svojina sada pok. M . B, oca D . koji je umro 1914. godine, iza čije smrti je ostalo petoro dece , i to: sinovi D . B , Z . B . i M. B . i dve ćerke ; da su sinovi pok. M. B , D. i Z . zbog poremećenih odnosa 1938. godine poravnanjem između sebe podelili celokupnu očevinu, tako što je svakom pripao deo od ½, pri čemu je Z . na izdržavanje primio jednu nesposobnu sestru , a D . nesposobnog brata M . B ; da su, takođe, sporne i nepokretnosti koje je pokojni D. stekao u svojoj porodičnoj i ekonomskoj zajednici sa suprugom i decom i pok. bratom M. B .

Po oceni Apelacionog suda, pogrešan je zaključak prvostepenog suda da je sada pok. D . B . po osnovu održaja i neprekidne državine od 40 godina st ekao pravo svojine na nepokretnostim koje su po navedenom poravnanju pripala pok. D . s udelom od 1/2 , budući da je za sticanje svojine na nepokretnosti putem održaja potrebna savesna i zakonita državina i protek vremena od deset godina za savesnog i zakonitog držaoca , a 20 godina za savesnog držaoca koji nepokretnost drži nezakonito. Dakle, savesna državina nepokretnosti predstava osnov sticanja svojine , a savesnim držaocem smatra se onaj ko nije znao , niti je prema okolnostima slučaja mogao znati da nepokretnost koju drži nije njegova, o čemu se u konkretnom slučaju ne radi pošto je sada pok. D . B . znao da bi na predmetnim n epokretnostima sada pok. M. B . kao muškom detetu, saglasno odredbama čl. 397. i 398. Srpskog građanskog zakonika, pripalo pravo nasleđivanja zaostavštine pok. M, pa bez obzira što je D. bio u mirnoj i neometanoj državini do svoje smrti 4. januara 1982. godine, nije mogao održajem da stekne pravo svojine na delu od 1/4 na koji je pravo nasleđivanja polagao njegov brat M. koji je bio nesposoban od rođenja i kome je D . očigledno bio staralac sve do svoje smrti, jer je i taj deo sačinjavao imovinu koja je po navedenom poravnanju pripala pok. D . s udelom od 1/2 i njegovom bratu Z . takođe sa udelom od 1/2. Stoga je Apelacioni sud, primenom odredbe člana 375 . ZPP , odlučio kao u izreci.

U odnosu n a nove objekte koji su gr ađeni u porodičnoj i ekonomskoj zajednici pok. D, njegove supruge M, njihove dece i brata M, Apelacioni sud je odbio tužbeni zahtev, zaključivši da tužioci , na kojima je bio teret dokazivanja činjenica u pogledu načina sticanja i doprinosa u sticanju na predmetnim nepokretnostima , o tome nisu pružili dokaze i da se ne može ni prihvatiti da je sazreo i tužbeni zahtev za donošenje delimične presude u pogledu ovih objekata.

Tužioci su protiv presude Apelacioni sud u Kragujevcu Gž. 800/13 od 10. oktobra 2013. godine, podneli reviziju (izuzetno dozvoljenu) i zahtev za zaštitu zakonitosti, povodom kojih je Vrhovni kasacioni sud doneo rešenje Rž. 107/14 Rev. 541/14 Gzz1. 81/14 od 29. maja 2014. godine, kojim je, pored ostalog, odbacio kao nedozvoljene reviziju i zahtev za zaštitu zakonitosti tužilaca izjavljene protiv presude Apelacioni sud u Kragujevcu Gž. 800/13 od 10. oktobra 2013. godine.

Nakon toga, Osnovni sud u Kraljevu je doneo presudu P. 1369/11 od 19. februara 2015. godine, kojom je, stavom prvim izreke (u tom delu je naveda prvostepena presuda prav nosnažna), odbio tužbeni zahtev tužilaca da se utvrdi prema tuženima koja imovina predstavlja zaostavštinu pok. D . B , zbog presuđene stvari; stavom drugim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilaca, pa su obavezani tuženi M. B . i R . B . da tužiocima solidarno predaju po 1/10 svih plodova koje su tuženi pribavili korišćenjem zaostavštine sada pok. D . B . i po 1/10 svih plodova koje su tuženi propustili da uber u, kao i po 1/20 svih plodova koju su tuženi ubrali ili propustili da uberu sa zaostavštine pok. M. B . ili da isplate svakom tužiocu odgovarajuće novčane iznos e; stavom trećim izreke usvojen je tužbeni zahtev tužilaca pa su obavezni tuženi M. B . i R . B . da tužiocima predaju u sadržavinu nepokretnosti koje čine zaostavštinu sada pok. D . B, a koje nepokretnosti su pobrojane navedenom izrekom; stavom četvrtim izreke utvrđeno je prema tuženima M . B, R . B, E . K . i R . S, kao sanaslednicima da su zaostavštinu pok. D . B . nasledili S . B . sa udelom od 1/10 i A . B . iz Kragujevca sa udelom od 1/10 , i to po osnovu zakona ; stavom petim izreke utvrđeno je prema tuženima M . B, R . B, E . K . i R . S, da je zaveštalac pok. M . B . ostavlja jući svoju celokupnu imovinu – testamentom R. 902/83 od 23. juna 1983. godine tuženom M . B, povredila nužni deo tužilaca, pa se tužilac S . B . i A . B . oglašavaju nasledni cima na zaostavštini pok. M. B . sa udelom od po 1/20 na osnovu zakona; st avom šestim izreke odbačen je protivtužbeni zahtev M . B . od 16. aprila 2002. godine kao neuredan ; stavom sedmim izreke obavezani su tuženi da tužiocima, solidarno isplate odgovarajući iznos na ime troškova postupka.

Presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 732/15 od 12. maja 2016. godine, stavom prvim izreke, odbijena je kao neosnovana žalba tuženih i potvrđena ožalbena delimična presuda Osnovnog suda u Kraljevu P. 1369/11 od 19. februara 2015. godine, u stavu trećem i delu stava četvrtog izreke, kao i u stavu šestom njene izreke, stavom drugim izreke o ve drugostepene presude preinačena je navedena prvostepena presuda u stavu drugom njene izreke tako što je u tom delu odbijen tužbeni zahtev tužilaca, a stavom trećim izreke ukinuta je navedena prvostepena presuda u preostalom delu stava četvrtog njene izreke.

Rešenjem Osnovnog suda u Kraljevu P. 1183/16 od 28. jula 2016. godine prekinut je postupak u predmetnoj parnici zbog smrti tuženog M. B.

Tužioci su 27. jula 2016. godine izjavili reviziju protiv stava drugog izreke presude Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 732/15 od 12. maja 2016. godine. U spisima nema dokaza da je po toj reviziji odlučeno.

4. Ustavni sud nalazi da su za odlučivanje o osnovanosti ustavne žalbe od značaja sledeće odredbe Ustava i zakona.

Odredbama člana 32. stav 1. Ustava, koje podnosilac u ustavnoj žalbi označava kao povređene, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovima pravima i obavezama, osnova nosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Zakonom o parničnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09), koji se u konkretnom slučaju primenjivao, bilo je propisano: da ako su od više tužbenih zahteva, usled priznanja, odricanja ili na osnovu raspravljanja, samo neki sazreli za konačnu odluku ili ako je samo deo jednog zahteva sazreo za konačnu odluku, sud može u pogledu sazrelih zahteva, odnosno dela zahteva, zaključiti raspravu i doneti presudu (delimična presuda) (član 334. stav 1.) ; da će u obrazloženju presude sud izložiti zahteve stranaka i njihove navode o činjenicama na kojima se ti zahtevi zasnivaju, dokaze, kao i propise na kojima je sud zasnovao presudu, ako zakonom nije drukčije određeno (član 342. stav 4.); da sud tokom celog postupka po službenoj dužnosti pazi da li je stvar pravnosnažno presuđena, i ako utvrdi da je parnica pokrenuta o zahtevu o kome je već pravnosnažno odlučeno, odbaciće tužbu (član 346. stav 2.); da bitna povreda odredaba parničnog postupka postoji ako presuda ima nedostataka zbog kojih se ne može ispitati, a naročito ako je izreka presude nerazumljiva, ako protivreči sama sebi ili razlozima presude, ili ako presuda nema uopšte razloga ili u njoj nisu navedeni razlozi o bitnim činjenicama, ili su ti razlozi nejasni ili protivrečni, ili ako o bitnim činjenicama postoji protivrečnost između onoga što se u razlozima presude navodi o sadržini isprava, zapisnika o iskazima datim u postupku i samih tih isprava ili zapisnika ili izvedenim dokazima (član 361. stav 2. tačka 12)) .

Srpskim građanskim zakonikom iz 1844. godine, koji je u važio u vreme smrti M. B . (1914. godine) – oca pok. D . B, bilo je propisano: da deca muška umrloga i njini muški potomci dobijaju prvi nasleđe, da oni isključuju sestre, oca i mater i sve pretke njine i njihovo potomstvo ili pobočne srodnike (paragraf 396.); da koliko muške dece, na toliko se delova deli imanje roditeljsko, i svako dete muško dobija ravan deo, a ženskoj deci u ovom slučaju pripada uživanje, izdržavanje, snabdenje i pristojno udomljenje po postojećem običaju (paragraf 397.); da se ne čini razlika između dece muške, rodila se ona za života, ili posle smrti očine, samo ako je u zakono vreme (paragraf 398.).

Zakon o nasleđivanju („Službeni glasnik RS“, br. 46/95 i 101/03) propisuje: da na osnovu zakona, ostavioca nasleđuju njegovi potomci, njegovi usvojenici i njihovi potomci, njegov bračni drug, njegovi roditelji, njegovi usvojioci, njegova braća i sestre i njihovi potomci, njegovi dedovi i babe i njihovi potomci i njegovi ostali preci, da se nasleđuje po naslednim redovima, da naslednici bližeg naslednog reda isključuju iz nasleđa naslednike daljeg naslednog reda (član 8. st. 1. do 3.); da prvi nasledni red čine ostaviočevi potomci i njegov bračni drug, da ostaviočeva deca i bračni drug nas leđuju na jednake delove (član 9. st. 1. i 2.); da pravo naslednika da zahteva zaostavštinu ne zastareva, a da se time ne dira u pravila o održaju, sticanju od nevlasnika i zastarelosti potraživanja (član 221.); da će se nasleđa otvorena pre stupanja na snagu ovog zakona raspraviti po propisima koji su važili do dana njegovog stupanja na snagu, kao i da će se na zaveštanja, ugovore o doživotnom izdržavanju i ugovore o ustupanju i raspodeli imovine za života, koji su sačinjeni do dana stupanja na snagu ovog zakona, primeniti propisi koji su važili u vreme njihovog sačinjavanja (član 237.).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa ("Službeni list SFRJ", br. 6/80 i 36/90, "Službeni list SRJ", broj 29/96 i "Službeni glasnik RS", broj 115/05) je propisano: da savestan i zakonit držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom deset godina, da savestan držalac nepokretne stvari, na koju drugi ima pravo svojine, stiče pravo svojine na tu stvar održajem protekom 20 godina, da naslednik postaje savestan držalac od trenutka otvaranja nasleđa i u slučaju kada je ostavilac bio nesavestan držalac, a naslednik to nije znao niti je mogao znati, a vreme za održaj počinje teći od trenutka otvaranja nasleđa (član 28. st. 2, 4. i 5.); da je državina zakonita ako se zasniva na punovažnom pravnom osnovu koji je potreban za sticanje prava svojine i ako nije pribavljena silom, prevarom ili zloupotrebom poverenja, da je državina savesna ako držalac ne zna ili ne može znati da stvar koju drži nije njegova, da se savesnost državine se pretpostavlja (član 72.)

5. Ocenjujući osnovanost navoda ustavne žalbe sa stanovišta povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud i u ovom ustavnosudskom predmetu konstatuje da u postupku po ustavnoj žalbi nije nadležan da preispituje zaključke i ocene redovnih sudova u pogledu utvrđenog činjeničnog stanja, kao ni način na koji su redovni sudovi primenili materijalno pravo u postupku u kome su odlučivali o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe. Ovakvog stanovišta je i Evropski sud za ljudska prava (videti odluku u predmetu Pronina protiv Rusije, broj 65167/01). Zadatak Ustavnog suda je, međutim, da ispita da li je u konkretnom postupku od strane redovnih sudova primena procesnog, odnosno materijalnog prava bila proizvoljna ili diskriminaciona u odnosu na podnosioca ustavne žalbe, čime bi ukazala na očiglednu nepravičnost u postupanju redovnih sudova, a time i na povredu prava na pravično suđenje. Ustavni sud podseća da se prilikom razmatranja garancija iz člana 32. stav 1. Ustava ne sme zastati na formalnom ispitivanju da li su one poštovane, već se mora ići i korak dalje, tj. osporena odluka se mora sagledati i u svetlu garancija koje nisu izričito predviđene. Jedna od takvih garancija se odnosi na obavezu suda da obrazloži svoju odluku (sa tim u vezi, videti odluku Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Ruiz Torija protiv Španije, od 9. decembra 1994. godine, § 29 .). Prilikom davanja odgovora na pitanje da li obrazloženje sudske odluke zadovoljava standarde prava na pravično suđenje, trebalo bi voditi računa o okolnostima konkretnog slučaja i prirodi određene odluke. Sudska odluka ne može da bude bez ikakvog obrazloženja, niti ono sme da bude lapidarnog karaktera (odluke u predmetima: Georgiadis protiv Grčke , od 29. maja 1997. godine, § 43; Higgins i ostali protiv Francuske , od 19. februara 1998. godine, § 43 .).

Osporenom presudom Apelacionog suda u delu kojim je preinačena prvostepena delimična presuda prav nosnažno je odlučeno o tome šta od nepokretnosti (zemljište i objekti), koje su bile u vlasništvu pok. M. B . i predmet poravna nja iz 1938. godine, i u kom delu , čin i za ostavštinu pok. D. B, pri čemu je za konačnu odluku ostavljeno odlučivanje po ostalim tužbenim zahtevima, kao i odlučivanje po protivtužbenom zahtevu. S tim u vezi, Ustavni sud konstatuje da iz činjeničnog stanja utvrđenog u predmetnoj parnici proizlazi da je posle smrti pok. M. B . ostalo petoro njegove dece i to sinovi D , Z. i M, kao i dve kćeri . Poravnanjem iz 1938. godine sinovi sada pok. D. B . i Z . B . su između sebe podelili celokupnu očevinu , i to na po ½, pri čemu je D . na izdržavanje primio nesposobnog brata M, a Z . nesposobnu sestru, dok se druga sestra ranije udala.

Prema Srpskom građanskom zakoniku iz 1844. godine, koji je u važio u vreme smrti M . B . (1914. godine) – oca pok. D . B, bilo propisano da muška deca umrloga na ravne delove dobijaju prvi nasleđe, kao i da oni isključuju sestre, oca i mater i sve pretke njine i njihovo potomstvo ili pobočne srodnike (par. 396. i 397.), te da se ne čini razlika između dece muške, rodila se ona za života, ili posle smrti očine, „samo ako je u zakono vreme “ (paragraf 398.). Važećim odredbama Zakona o nasleđivanju predviđeno je da, između ostalih, ostavioca nasleđuju potomci i njegov bračni drug, kao i da ostaviočeva deca i bračni drug nasleđuju na jednake delove.

Polazeći od navedih činjenica i pravne ocene date u osporenoj drugostepenoj presudi, Ustavni sud, najpre, konsatuje da se predmetna parnica vodila između naslednika pok. D . B, a radi utvrđenja obima njegove zaostavštine. Pri tome , iz činjenica utvrđenih u toku postupka proizlazi da njegovu zaostavštinu čini jeda n deo zaostavštine njegovog pok. oca M. B . koji je umro 1914. godine, a da je sporan i deo imovine koji je pok . D . stekao naknadno. U vezi imovine koju je pok. D . nasledio od njegovog pok. oca M . B . zaključen je ugovor o deobi iz 1938. godine kojim je ta imovina podeljena tako je pok. D . i njegovom sada pok. bratu Z . pripala po ½ zaostavštine njihovog pok. oca M. Apelacioni sud u Kragujevcu , preinačavajući prvostepenu delimičnu presudu , prenebregava činjenicu da je još 1938. godine podeljena imovina koja je predstavljala zaostavštin u pok. M. B . na po ½ i utvrđuje da je zaostavština pok. D . ¼ te imovine. Pri tome iz spisa predmeta proizlazi da braća i sestre pok. D . B . nisu osporavali taj ugovor o deobi, niti je u pogledu njega doneta bilo kakva presuda. Taj deo zaostavštine nisu osporavali ni D . naslednici , tako da se iz obrazloženja presude ne može zaključiti na osnovu čega je Apelacioni sud u Kragujevcu, krećući se van granica tužbenog zahteva i bez učešća svih zakonskih naslednika pok. M . B, zaključio da zaostavštinu pok. D . koju je nasledio od pok. oca M . sačinjavaju nepokretn osti na katastarskim parcelama br. 1787, 1788 i 1789 sa udelom od ¼. Ovo tim pre što je Osnovni sud u Kraljevu u obrazloženju delimične presude utvrdio da se na te kat astarske parcele odnosi prav nosnažna presuda Opštinskog suda u Kraljevu P. 2875/85, kojom su utvrđene nepokretnosti i vlasnički udeli sada pok. D, ali bez navođenja šta je tom presudom bilo utvrđeno, pri čemu Apelalacion sud u Kragujevcu u osporenoj presudi potpuno ignoriše navedenu presudu Opštinskog suda u Kraljevu P. 2875/85. Takođe, iz sadržine osporene presude se ne može zaključiti koj i je materijalnopravni propis žalbeni sud primenio kada je preinačio prvostepenu delimičnu presudu u delu u kojem je utvrđeno koje nepokretnosti i u kom idealnom delu čine zaostavštinu pok. D . B , niti je potpuno razumljivo kako je drugostepeni sud došao do navedenih udela. Naime, ukoliko je udeo u nepokretnostima koji čine zaostavštinu pok. D. B . utvrđivan u zavisnosti od broja zakonskih naslednika pok. M . B, onda se ne vidi kako je drugostepeni sud došao do navedenih odnosa. Ovo stoga što kada bi se u konkretnom slučaju primenio Srpski građanski zakonik iz 1844. godine, važeći u vreme smrti pok. M. B, k oji je predviđao samo mušku decu kao zakonske naslednike ostavioca, to bi značilo da celokupnu imovinu pok. M . B . treba da naslede njegova tri sina na jednake delove , tj. na po 1/3. Međutim ukoliko bi se primenio važeći Zakon o nasleđivanju, to bi značilo da celokupnu imovinu pok. M. B . treba da naslede sva njegova deca i to tri sina i dve ćerke na jednake delove, dakle na po 1/5, pri čemu se iz obrazloženja osporene presude ne može zaključiti da li se sud upuštao u razmatranje činjenice da li je ostavioca M. eventualno nadžive la i njegova supruga koja bi, takođe, imala pravo na udeo u njegovoj zaostavštini. Pored toga, Ustavni sud primećuje da je u odnosu na nove objekte koji su građeni u porodičnoj i ekonomskoj zajednici pok. D, njegove supruge M, njihove dece i brata M, Apelacioni sud odbio kao neosnovan tužbeni zahtev. Imajući u vidu navedene razloge osporene presude , proizlazi da je u obrazloženju svoje presude Apelacioni sud u istoj rečenici, najpre , ocenio da tužioci, na kojima je bio teret dokazivanja činjenica u pogledu načina sticanja i doprinosa u sticanju na predmetnim nepokretnostima, o tome nisu pružili dokaze, da bi u vezi sa tim konstatovao da se ne može ni prihvatiti da je sazreo i tužbeni zahtev za donošenje delimične presude u pogledu nepokretnosti koje su stečene u porodičnoj zajednici. Ustavni sud smatra da sadržinski i suštinski ostaje nejasno da li će se o navedenom delu tužbenog zahteva odlučiti konačnom odlukom ili je o tom delu zahteva meritorno odlučeno prvostepenom delimičnom odlukom. Zbog svega navedenog, Ustavni sud je ocenio da obrazloženje osporene presude nije u skladu sa standardima uspostavljenim ustavnosudskom praksom i praksom Evropskog suda za ljudska prava , te da je njome podnosiocima povređeno pravo na obrazloženu odluku, kao element prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je, saglasno odredbama člana 89. st. 1. i 2. Zakona o Ustavnom sudu, u tački 1. izreke usvojio ustavnu žalbu i utvrdio povredu prava podnosilaca ustavne žalbe na pravično suđenje zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava, dok je tačkom 2. izreke odredio način otklanjanja štetnih posledica učinjene povrede prava , tako što je poništio osporenu drugostepenu presudu, određujući da Apelacioni sud u Kragujevcu donese novu odluku o žalbi koju je tuženi M . B . izjavio protiv delimične presude Osnovnog suda u Kraljevu P. 1369/11 od 22. novembra 2012. godine.

S obzirom na to da je utvrdio povredu prava na pravično suđenje i poništio osporenu drugostepenu presudu, zbog čega će o žalbi izjavljenoj protiv prvostepene delimične presude biti ponovo odlučivano, Ustavni sud nije posebno odlučivao o navodima podnosilaca koji se odnose na istaknutu povredu prava iz člana 58. Ustava.

6. Razmatrajući navode podnosioca ustavne žalbe da mu je povređeno pravo na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji se vodi pred Osnovnim sudom u Kraljevu u predmetu P. 1369/11 , Ustavni sud, najpre, konstatuje da je Zakonom o izmenama i dopunama Zakona o uređenju sudova („Službeni glasnik RS“, broj 101/13), od 21. maja 2014. godine, u pravni sistem Republike Srbije uvedeno novo pravno sredstvo – zahtev za zaštitu prava na suđenje u razumnom roku o kome odlučuju nadležni redovni sudovi, a da je od 1. januara 2016. godine stupio na snagu Zakon o zaštiti prava na suđenje u razumnom roku („Službeni glasnik RS“, broj 40/15), kojim je takođe predviđeno da zaštitu prava na suđenje u razumnom roku u postupcima koji su još uvek u toku pruža nadležni redovni sud, a ne Ustavni sud.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu da je u sprovedenom prethodnom postupku, na osnovu uvida u spise predmeta Osnovnog suda u Kraljevu P. 1369/11 , Ustavni sud utvrdio da navedeni parnični postupak nije okončan (u delu kojim nije pravnosnažno okončan presudom Apelacionog suda u Kragujevcu Gž. 732/15 od 12. maja 2016. godine postupak je prekinut, a u odnosu na deo koji je pravnosnažno okončan navedenom drugostepenom presudom izjavljena je revizija , o kojoj još nije odlučeno) , to je Sud, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu , jer nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u tački 3. izreke.

7. U pogledu zahteva podnosilaca ustavne žalbe za naknadu troškova na ime sastava ustavne žalbe, Ustavni sud podseća da je u svojoj dosadašnjoj praksi više puta razmatrao navedeno pitanje, te da je zauzeo stav da, u smislu člana 6. Zakona o Ustavnom sudu, nema osnova za naknadu troškova postupka pred Ustavnim sudom. S tim u vezi, Ustavni sud se poziva na obrazloženje koje je dato, pored mnogih drugih, u Odluci Už-633/2011 od 8. maja 2013. godine (videti internet stranicu Ustavnog suda na: www.ustavni.sud.rs).

8. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42a stav 1. tačka 5), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Slični dokumenti

Semantička pretraga sudske prakse

Pronađite relevantne pravne dokumente koristeći veštačku inteligenciju.

Započni pretragu