Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku. Postupak, pokrenut po optužnom predlogu oštećenog kao tužioca, trajao je preko šest godina, uz neaktivnost suda i višestruka ukidanja rešenja.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća, i sudije dr Bosa Nenadić, Katarina Manojlović Andrić, dr Olivera Vučić, Predrag Ćetković, Milan Stanić, Bratislav Đokić i mr Tomislav Stojković, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi Ljubomira Trajkovića iz Beograda, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 10. oktobra 2015. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba Ljubomira Trajkovića i utvrđuje da je u krivičnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 1587/06, a kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 1815/13, povređeno pravo podnosioca ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku zajemčeno članom 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

2. Odbacuje se ustavna žalba Ljubomira Trajkovića izjavljena protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 1815/13 od 3. juna 2013. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 5664/13 od 22. oktobra 2013. godine.

3. Odluku objaviti u „Službenom glasniku Republike Srbije“.

O b r a z l o ž e nj e

1. Ljubomir Trajković iz Beograda podneo je, 5. decembra 2013. godine , Ustavnom sudu ustavnu žalbu, dopunjenu podnescima od 9. januara 2014. godine i od 10. marta 2015. godine, protiv presude Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 1815/13 od 3. juna 2013. godine i presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 5664/13 od 22. oktobra 2013. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, prava deteta iz člana 64. Ustava, prava i dužnosti roditelja iz člana 65. Ustava i prava na posebnu zaštitu porodice, majke, samohranog roditelja i deteta iz člana 66. Ustava.

Ustavna žalba je izjavljena i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, u krivičnom postupku koji je vođen pred Četvrtim opštinskim sudom u Beogradu u predmetu K. 1587/06, a kasnije pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu u predmetu K. 1815/13.

Podnosilac u ustavnoj žalbi detaljno opisuje postupanje sudova i, pored ostalog, navodi da su njegova prava povređena usled pristrasnosti i nepravičnosti „navodno nezavisnog suda“, postupanjem van razumnog roka, a suprotno zakonskim odredbama, te da je, po njegovom mišljenju, sud očigledno namerno odugovlačio postupak. Predlaže da se utvrdi povreda označenih prava i takva, depersonalizovana odluka, objavi u „Službenom glasniku Republike Srbije“, pri čemu podnosilac nije istakao zahtev za naknadu nematerijalne štete.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama zahteva istaknutog u njoj, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. U sprovedenom postupku, Ustavni sud je izvršio uvid u dokumentaciju dostavljenu uz ustavnu žalbu i spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 1815/13 i utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Ljubomir Trajković, ovde podnosilac ustavne žalbe, podneo je 24. oktobra 2006. godine optužni predlog protiv V.L. zbog izvršenog krivičnog dela nedavanje izdržavanja iz člana 119. tada važećeg Krivičnog zakona.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu K. 1578/06 od 4. decembra 2006. godine odbačen je kao neblagovremen optužni predlog oštećenog kao tužioca. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Kž. 252/07 od 2. februara 2007. godine uvažena je žalba oštećenog kao tužioca, ukinuto je prvostepeno rešenje i predmet je vraćen nadležnom sudu na ponovno odlučivanje.

Oštećeni kao tužilac je prvi put istakao imovinskopravni zahtev u podnesku od 4. jula 2007. godine, upućenom istražnom sudiji i naslovljenom kao „obaveštenje“. Podnosilac je saslušan u svojstvu svedoka, 4. oktobra 2007. godine.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu K. 309/07 od 22. oktobra 2008. godine odbačen je optužni predlog oštećenog kao tužioca, jer je sud ocenio da delo koje je predmet optužbe nije krivično delo. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Kž. 572/09 od 24. februara 2009. godine uvažena je žalba oštećenog kao tužioca, a navedeno rešenje je ukinuto i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Rešenjem Četvrtog opštinskog suda u Beogradu K. 406/09 od 4. juna 2009. godine odbačen je optužni predlog oštećenog kao tužioca, s obzirom na to da je sud ocenio da delo koje je predmet optužbe nije krivično delo. Rešenjem Okružnog suda u Beogradu Kž. 2477/09 od 9. jula 2009. godine uvažena je žalba oštećenog kao tužioca i predmet je vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak.

Prvostepeni sud je, dopisom K. 1070/09 od 2. novembra 2009. godine, naložio oštećenom kao tužiocu da uredi optužni predlog, uz upozorenje da će u slučaju nepostupanja po nalogu suda, optužni akt biti odbačen kao neuredan.

Precizirani optužni predlog oštećenog kao tužioca odbačen je kao neuredan rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 10779/10 od 22. marta 2010. godine. Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 2100/10 od 29. jula 2010. godine uvažena je žalba oštećenog kao tužioca, prvostepeno rešenje je ukinuto i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni postupak, uz obrazloženje da oštećenom kao tužiocu, koji je neuka stranka, nije naloženo u kom smislu da uredi podnesak.

Oštećeni kao tužilac je, po nalogu suda, uredio optužni predlog 12. januara 2011. godine, koji je odbijen rešenjem Prvog osnovnog suda u Beogradu K. 23724/10 od 28. januara 2011. godine, jer je ocenjeno da se radi o delu malog značaja. Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž2. 626/11 od 26. aprila 2011. godine, uvažena je žalba oštećenog kao tužioca, prvostepeno rešenje je ukinuto i predmet vraćen na ponovni postupak.

Prvostepeni sud je u periodu od 7. novembra 2011. do 6. decembra 2012. godine pet puta zakazivao glavni pretres, koji je održan tri puta. Razlog neodržavanja pretresa je bio nedolazak okrivljene, pri čemu je sud nakon prvog nedolaska naredio prinudno dovođenje, a nakon drugog zatražio izveštaj o razlozima neprivođenja. U dokaznom postupku su saslušani okrivljena i oštećeni kao tužilac. Oštećeni kao tužilac je ponovo istakao opredeljeni imovinskopravni zahtev na glavnom pretresu održanom 6. decembra 2012. godine.

Prvi osnovni sud u Beogradu je, nakon održanog glavnog pretresa i sprovedenog dokaznog postupka, 6. decembra 2012. godine doneo presudu K. 3308/11 kojom je okrivljena oslobođena od optužbe za izvršenje predmetnog krivičnog dela. Rešenjem Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 802/13 od 13. februara 2013. godine uvažena je žalba oštećenog kao tužioca, prvostepena presuda je ukinuta i predmet vraćen prvostepenom sudu na ponovni posupak.

U ponovnom postupku, Prvi osnovni sud u Beogradu je, nakon održanog glavnog pretresa i saslušanja okrivljene i oštećenog kao tužioca, 3. juna 2013. godine doneo osporenu presudu K. 1815/13, kojom je okrivljena oslobođena od optužbe da je izvršila predmetno krivično delo. Osporenom presudom Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 5664/13 od 22. oktobra 2013. godine odbijene su kao neosnovane žalbe oštećenog kao tužioca i njegovog punomoćnika i potvrđena je osporena prvostepena presuda.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

5. Ustavni sud, najpre , konstatuje da je u jednom delu ustavne žalbe navedeno da je osporenim presudama povređeno pravo kako podnosioca ustavne žalbe, tako i pravo njegovog sina V.T. Međutim, ne samo da u ustavnoj žalbi V.T. nije označen kao njen podnosilac, nego iz spisa predmeta i osporenih presuda nedvosmisleno proizlazi da nije imao svojstvo učesnika u krivičnom postupku u kome su donete osporene presude, tako da ne bi bio ni aktivno legitimisan za podnošenje ustavne žalbe.

Ispitujući da li je ustavna žalba dopuštena ratione personae, Ustavni sud je pošao od svoje dosadašnje prakse, kao i prakse Evropskog suda za ljudska prava saglasno kojoj se pravo na pravično suđenje i na suđenje u razumnom roku u krivičnim postupcima, pre svega, garantuje okrivljenom licu, jer se u tom postupku odlučuje o optužbama koje se stavljaju na teret okrivljenom, a ne o pravima i obavezama drugih učesnika u postupku. Stoga, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac, a ni oštećeni, nemaju ni Ustavom, niti zakonom zajemčeno pravo da će se protiv trećeg lica voditi krivični postupak i da će lice koje je okrivljeno biti i osuđeno, odnosno da će mu biti izrečena određena krivična sankcija. Iz navedenog sledi da je u odnosu na označena lica ustavna žalba ratione personae nedopuštena i kada je reč o isticanju povrede prava na suđenje u razumnom roku, pošto je ovo pravo samo jedan od elemenata prava na pravično suđenje. Međutim, od ovog pravila postoji izuzetak , i to kada neki od navedenih učesnika u postupku ističe povredu prava na suđenje u razumnom roku, pod uslovom da je tokom krivičnog postupka isticao imovinskopravni zahtev.

Naime, imajući u vidu činjenicu da oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni imaju zakonom propisano pravo da u krivičnom postupku istaknu imovinskopravni zahtev i da se o njemu odluči, to se navedena lica mogu pozvati na provredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na građanska prava (videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Boris Stojanovski protiv Bivše Jugoslovenske Republike Makedonije, predstavka broj 41916/04, od 6. maja 2010. godine, stav 36.). U navedenom smislu, oštećeni kao tužilac, privatni tužilac i oštećeni mogu isticati povredu prava na suđenje u razumnom roku u krivičnom postupku u onom njegovom delu koji se odnosi na odlučivanje o „građanskom zahtevu“, odnosno od trenutka kada su u tom postupku istakli imovinskopravni zahtev.

U konkretnom slučaju, podnosilac ustavne žalbe osporava trajanje krivičnog postupka u kome je imao svojstvo oštećenog kao tužioca, pri čemu je imovinskopravni zahtev istakao prvi put 4. jula 2007. godine, u podnesku upućenom istražnom sudiji, a potom i na glavnom pretresu 6. decembra 2012. godine.

Na osnovu prethodno izloženog, Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe aktivno legitimisan za isticanje povrede prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava.

6. Ocenjujući osnovanost navoda podnosioca o povredi prava na suđenje u razumnom roku iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud najpre konstatuje da je krivični postupak čije se trajanje osporava ustavnom žalbom u odnosu na podnosioca ustavne žalbe započet 4. jula 2007. godine, danom isticanja imovinskopravnog zahteva, a da je okončan 22. oktobra 2013. godine, donošenjem osporene presude Apelacionog suda u Beogradu Kž1. 5664/13 od 22. oktobra 2013. godine, te da je u odnosu na podnosioca postupak trajao šest godina i nešto više od tri meseca.

Polazeći od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza činilaca, a pre svega od složenosti činjeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja samog podnosioca ustavne žalbe tokom postupka, postupanja nadležnih sudova koji vode postupak i prirode zahteva, odnosno značaja predmeta raspravljanja za podnosioca, Ustavni sud je ispitivao i da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na trajanje osporenog postupka.

Po oceni Suda, podnosilac ustavne žalbe je, pored ostalog, isticanjem imovinskopravnog zahteva iskazao opravdani interes da se osporeni postupak okonča u razumnom roku, pri čemu je podnošenjem optužnog akta koji nije imao sve zakonom propisane elemente, u određenoj meri i sam doprineo njegovom trajanju.

Ocenjujući kriterijum složenosti krivičnog predmeta, Ustavni sud je ocenio da su činjenična i pravna pitanja na koja je sud trebalo da odgovori u postupku takve prirode da ne ukazuju na posebnu složenost konkretnog krivičnog predmeta.

Ocenjujući postupanje nadležnih sudova, Ustavni sud je imao u vidu da je glavni pretres redovno zakazivan, da dva puta nije održan zbog nedolaska okrivljene i da je sud preduzeo zakonom propisane mere kako bi obezbedio njeno prisustvo na glavnom pretresu. Takođe, Ustavni sud je utvrdio da je predmet optužbe razmatran dva puta pred dve sudske instance, a da je, nakon što je drugostepeni sud ukinuo prvostepenu presudu, ponovni postupak okončan za manje od osam meseci.

Međutim, i pored ove ispoljene aktivnosti sudova u jednom periodu trajanja krivičnog postupka, Ustavni sud je utvrdio da se od trenutka isticanja imovinskopravnog zahteva 4. jula 2007. godine, do zakazivanja glavnog pretresa 7. novembra 2011. godine, dakle četiri godine i četiri meseca, sud bavio samo ispitivanjem procesnih pretpostavki za vođenje postupka, za koje vreme je rešenje o odbacivanju ili odbijanju optužnog predloga prvostepenog suda više puta ukidano i predmet vraćan na ponovni postupak, kako bi na kraju prvostepeni sud držao glavni pretres. Takođe, Ustavni sud je utvrdio i da je u periodu od 4. oktobra 2007. do 22. oktobra 2008. godine postojala neaktivnost suda.

Imajući u vidu izneto, Ustavni sud je ocenio da ažurnost koju su sudovi ispoljili od trenutka zakazivanja glavnog pretresa pa do pravnosnažnog okončanja osporenog krivičnog postupka, ne može biti od uticaja na konačnu ocenu Suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku. Naime, po oceni Ustavnog suda, ukidanje rešenja o odbacivanju ili odbijanju optužnog predloga i vraćanje više puta predmeta na ponovni postupak, kao i neaktivnost suda u trajanju od godinu dana, prevashovno su uticali na nerazumno dugo trajanje krivičnog postupka.

S obzirom na sve napred izloženo, Ustavni sud je utvrdio da je podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pa je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11 i 18/13 – Odluka US), i odlučio kao u tački 1. izreke.

7. Krećući se u granicama zahteva iz ustavne žalbe, Ustavni sud je, u smislu člana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, ocenio da se pravično zadovoljenje podnosioca zbog utvrđene povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari objavljivanjem ove odluke u „Službenom glasniku Republike Srbije“, odlučujući kao u tački 3. izreke.

8. Ispitujući postojanje pretpostavki u odnosu na osporene presude i istaknutu povredu prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava, Ustavni sud, polazeći od prethodno izloženog o garancijama prava na pravično suđenje u krivičnom postupku, konstatuje da je s obzirom na procesni položaj podnosioca ustavne žalbe u postupku u kome su doneti osporeni pojedinačni akti, ustavna žalba u delu kojim se osporava pravnosnažni ishod krivičnog postupka ratione personae nespojiva sa jemstvima prava iz člana 32. Ustava. Kako se na istim navodima zasnivaju i tvrdnje podnosioca o učinjenoj povredi prava iz člana 65. Ustava, to se izneta ocena Ustavnog suda odnosi i na ovo pravo.

Ispitujući postojanje pretpostavki za postupanje po ustavnoj žalbi u odnosu na istaknutu povredu prava iz člana 64. Ustava, Ustavni sud ukazuje da se navedeno ustavno pravo garantuje detetu, te da se ustavnosudska zaštita zbog povrede ovog prava može pružiti detetu, u čije ime ustavnu žalbu može izjaviti njegov zakonski zastupnik. Budući da je podnosilac ustavne žalbe izjavio ustavnu žalbu u svoje ime i u odnosu na član 64. Ustava, Ustavni sud je ocenio da ustavna žalba u ovom delu ne ispunjava procesne pretpostavke da se po njoj postupa.

U odnosu na istaknutu povredu prava na posebnu zaštitu porodice, majke, samohranog roditelja i deteta iz člana 66. Ustava, Ustavni sud i ovog puta ukazuje da formalno pozivanje na povredu ili uskraćivanje pojedinih Ustavom zajemčenih prava i sloboda, a bez navođenja relevantnih ustavnopravnih razloga i pružanja dokaza na kojima se te tvrdnje zasnivaju, ne čini ustavnu žalbu dopuštenom.

Imajuću u vidu sve izloženo, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odbacio ustavnu žalbu u ovom delu, jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka i rešio kao u tački 2. izreke.

9. Na osnovu svega iznetog i odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić

Usvajanje ustavne žalbe zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti