Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Ustavni sud usvaja ustavnu žalbu i utvrđuje povredu prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku koji je trajao preko deset godina. Podnosiocu je dosuđena naknada nematerijalne štete, dok je preostali deo žalbe kojim se osporava revizijska presuda odbačen.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Vesna Ilić Prelić, dr Dragana Kolarić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás), dr Jovan Ćirić, Gordana Ajnšpiler Popović, dr Vladan Petrov i dr Nataša Plavšić, č lanovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi M. Đ. iz Beograda, na osnovu č lana 167. stav 4. u vezi sa č lanom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 18. novembra 2021. godine, doneo je

O D L U K U

1. Usvaja se ustavna žalba M. Đ. i utvrđuje da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12057/14 (ranije u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 11903/07) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom č lana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

2. Utvrđuje se pravo podnosioca ustavne žalbe na naknadu nematerijalne š tete u iznosu od 1.000 evra , u dinarskoj protivvrednosti obračunatoj po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate. Naknada se isplaćuje na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstva pravde, u roku od č etiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

O b r a z l o ž e nj e

1. M. Đ. iz Beograda podneo je Ustavnom sudu, 12. septembra 2018. godine, preko punomoćnika M. S. T, advokata iz Beograda, ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1205/16 od 13. juna 2018. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje i prava na imovinu, zajemčenih odredbama č lana 32. stav 1. i č lana 58. stav 1. Ustava Republike Srbije, kao i zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku iz č lana 32. stav 1. Ustava u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12057/14 (ranije u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 11903/07)S.

U ustavnoj žalbi je interpetiran tok parničnog postupka i ukazano je na ukupnu dužinu trajanja postupka od više od deset godina, čime je, po mišljenju podnosioca ustavne žalbe, povređeno njegovo pravo na suđenje u razumnom roku.

Podnosilac ustavne žalbe je predložio Ustavnom sudu da usvoji ustavnu žalbu, utvrdi povredu označenih ustavnih prava. Tražio je naknadu nematerijalne š tete.

2. Saglasno odredbi č lana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U postupku pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom prethodnom postupku, na osnovu navoda ustavne žalbe i izvršenog uvida u spise predmeta Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12057/14, utvrdio sledeće č injenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Tužioci M. Đ, ovde podnosilac ustavne žalbe, M. S, M. C, A. M. i R. Z. podneli su 31. decembra 2007. godine tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu protiv J. V. i stambene zgrade u Z. ulici br. … u Beogradu, radi utvrđenja ništavosti odluke skupštine stanara zgrade u Z. ulici br. … u Beogradu i ugovora o međusobnim pravima i obavezama između stambene zgrade u Z. ulici br. … u Beogradu i J. V, kojim aktima je prvotuženom dat zajednički deo zgrade u podrumu uz pravo da vrši radove adaptacije i rekonstrukcije i kojim aktima mu se priznaje pravo svojine na tom prostoru. Uz tužbu je podnet predlog za određivanje privreme mere, radi zabrane prvotuženom da izvodi radove na ustupljenom delu zgrade u podrumu. Po ovoj tužbi je formiran predmet P. 11903/07.

Prvi opštinski sud u Beogradu je rešenjem P. 11903/07 od 15. januara 2008. godine usvojio predlog za određivanje privremene mere.

Okružni sud u Beogradu je rešenjem Gž. 6617/08 od 20. juna 2008. godine ukinuo rešenje o određivanju privremene mere.

Na ročištu održanom 29. januara 2009. godine tužilac M. C. je povukao tužbu. Doneto je rešenje o povlačenju tužbe istog datuma.

Na ročištu održanom 24. aprila 2009. godine A. M. i R. Z. su povukli tužbu. Doneto je rešenje o povlačenju tužbe istog datuma.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 3613/10 od 20. jula 2012. godine, u stavom prvom izreke, usvojio tužbeni zahtev za utvrđenje ništavosti odluke skupštine stanara zgrade u Z. ulici br. … u Beogradu, dok je u stavom drugom izreke odbio tužbeni zahtev za iseljenje sa svim stvarima i licima iz ustupljenih podrumskih prostorija, a u stavu trećem izreke odlučio je o troškovima postupka.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 1036/13 od 21. maja 2014. godine, u stavu prvom izreke, ukinuo prvostepenu presudu u stavovima prvom i trećem izreke, dok je u stavu drugom izreke povrdio prvostepenu presudu u stavu drugom izreke. Spisi predmeti su dostavljeni prvostepenom sudu 2. jula 2014. godine, a naredno ročište je zakazano 19. decembra 2014. godine. Predmet je dobio novi broj P. 12057/14.

Prvi osnovni sud u Beogradu je presudom P. 12057/14 od 19. februara 2015. godine odbio kao neosnovan tužbeni zahtev.

Apelacioni sud u Beogradu je presudom Gž. 4904/15 od 12. novembra 2015. godine odbio kao neosnovanu žalbu podnosioca ustavne žalbe i potvrdio prvostepenu presudu. Drugostepena presuda je dostavljena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 13. januara 2016. godine, a revizija je izjavljena 8. januara 2016. godine.

Vrhovni kasacioni sud je osporenom presudom Rev. 1205/16 od 13. juna 2018. godine odbio kao neosnovanu reviziju. Revizijska presuda je dostavljena punomoćniku podnosioca ustavne žalbe 14. avgusta 2018. godine.

U predmetnom parničnom postupku je zakazano 21 ročišta za glavnu raspravu, pri č emu deset ročišta nije održano ( ročište zakazano za 16. mart 2008. godine nije održano jer advokat nije imao uredno punomoćje za podnosioca ustavne žalbe; ročište zakazano za 18. jun 2009. godine nije održano jer su stranke neposredno pre ročišta dostavile podneske, pa je sud na ročištu podneske uručio suprotnim strankama, koje su tražile rok da se izjasne o podnescima; ročišta zakazana za 26. oktobar 2009. i 25. januar 2010. godine nisu održana zbog neuredne dostave poziva strankama; ročište zakazano za 9. jun 2010. godine nije održano zbog drugotuženog; ročišta zakazana za 16. mart, 30. maj, 3. oktobar i 12. decembar 2011. godine nisu održana zbog odsustva jednog svedoka koji se nije odazvao urednom pozivu suda, s tim š to je sud zbog neopravdanih izostanka svedoka sa ročišta 16. marta i 12. decembra 2011. godine izrekao svedoku novčanu kaznu, a kada je u pitanju ročište zakazano 30. maj 2011. godine svedok je opravdao svoj izostanak, jer je tog datuma imao zakazano kod lekara i tom prilikom je podneo dokaz o tome, a za ročište zakazano za 3. oktobar 2011. godine poziv svedoku se vratio sudu sa napomenom da je svedok otputovao, ročište zakazano za 19. decembar 2014. godine nije održano zbog štrajka advokata). U predmetnom parničnom postupku sproveden je dokazni postupak saslušanjem svedoka, stranaka i uvidom u pismenu dokumentaciju.

4. Odredbom č lana 32. stav 1. Ustava utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS“, br. 125/04 i 111/09 ), koji je počeo da se primenjuje 23. februara 2005. godine, bilo je propisano: da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku, da je sud dužan da nastoji da se postupak sprovede bez odugovlačenja i sa š to manje troškova (č lan 10.); da ako svedok koji je uredno pozvan ne dođe a izostanak ne opravda ili se bez odobrenja ili opravdanog razloga udalji sa mesta gde treba da bude saslušan, sud može narediti da se prinudno dovede i snosi troškove dovođenja, a može ga i kazniti novčano do 30.000 dinara (član 247. stav 1.); da je sud dužan da se stara da se predmet spora svestrano pretrese, da se postupak ne odugovlači i da se rasprava po mogućnosti dovrši na jednom ročištu (č lan 312. stav 2.) .

Odredbama člana 10. Zakona o parničnom postupku („ Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 49/13 – Odluka US, 74/13 – Odluka US, 55/14 i 87/18 ), koji se, takođe, primenjivao u konkretnom postupku, propisano je da stranka ima pravo da sud odluči o njenim zahtevima i predlozima u razumnom roku (stav 1.) i da je sud dužan da postupak sprovede bez odugovlačenja, u skladu sa prethodno određenim vremenskim okvirom za preduzimanje parničnih radnji i sa š to manje troškova (stav 2.) .

5. U vezi sa tvrdnjom o povredi prava na suđenje u razumnom roku u predmetnom parničnom postupku, Ustavni sud ukazuje da je za ocenu postojanja povrede prava podnosiocu ustavne žalbe na suđenje u razumnom roku, relevantan period od 31. decembra 2007. godine, kada su tužioci podneli tužbu Prvom opštinskom sudu u Beogradu, do 13. juna 2018. godine, kada je doneta osporena presuda Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1205/16 od 13. juna 2018. godine. Dakle, predmetni sudski postupak je trajao deset godina i š est meseci.

Navedeno trajanje sudskog postupka može samo sebi da ukazuje na to da nije okončan u okviru razumnog roka. Međutim, prilikom utvrđivanja postojanja povrede prava na suđenje u razumnom roku, Ustavni sud polazi od toga da je pojam razumnog trajanja sudskog postupka relativna kategorija koja zavisi od niza č inilaca, a, pre svega, od složenosti č injeničnih i pravnih pitanja u konkretnom predmetu, ponašanja podnosioca ustavne žalbe kao stranke u postupku, postupanja nadležnih sudova i prirode zahteva, odnosno značaja predmetnog prava za podnosioca, te je i u ovom slučaju ispitivao da li su i u kojoj meri navedeni kriterijumi uticali na dugo trajanje postupka.

Ustavni sud je ocenio da po svojoj pravnoj prirodi spor nije bio pravno složen, ali su u konkretnom slučaju postajale okolnosti koje se u određenoj meri učinil e spor činjenično i pravno složenim . Najpre, uz tužbu je podnet predlog za određivanje privremene mere, a kom predlogu je odlučeno prvostepenim rešenjem, koje je ukinuto od strane drugostepenog suda. Zatim, treba dodati i to da lica u procesnom polažaju tužioca i tuženog nisu imala zajedničkog punomoćnika. U procesnom položaju tužioca bila su dva lica, pri č emu je samo podnosilac ustavne žalbe, kao tužilac, imao svog punomoćnika, a tužilac drugog reda nije imao svog punomoćnika, a u procesnom položaju tuženog bili su fizičko i pravno lice, pri č emu je samo fizičko lice imalo svog punomoćnika, a navedene okolnosti su usložile parnični postupak u određenoj meri (zbog pozivanja, dostavljanja akata i podnesaka itd.). Takođe, postupak je vođen pred tri sudske instance.

U pogledu značaja prava za podnosioca ustavne žalbe, Ustavni sud nalazi da je podnosilac ustavne žalbe imao interes da sud odluči o tužbi u razumnom roku.

Kada je reč o ponašanju podnosioca ustavne žalbe, kao stranke u postupku, Ustavni sud najpre ukazuje na opšti pravni stav Evropskog suda za ljudska prava, koji prihvata i Ustavni sud, da lice o kojem je reč treba da pokaže revnost u preduzimanju procesnih radnji koje se na njega odnose, da se uzdrži od korišćenja taktika odugovlačenja i da koristi sredstva koja domaći zakoni pružaju za skraćivanje postupka ( videti presudu Union Alimentaria Sanders S.A. protiv Španije, broj predstavke 11681/85, od 7. jula 1989. godine, tačka 35 .). Ustavni sud je ocenio da je podnosilac ustavne žalbe u manjoj meri doprineo dužini trajanja postupka. Naime, ročište zakazano za 16. mart 2008. godine nije održano jer advokat nije imao uredno punomoćje za podnosioca ustavne žalbe, a ročište zakazano za 18. jun 2009. godine nije održano, jer su stranke neposredno pre ročišta dostavile podneske, pa je sud na ročištu podneske uručio suprotnim strankama koje su tražile rok da se izjasne o podnescima.

Po oceni Ustavnog suda, dugom trajanju postupka prvenstveno je doprinelo neefikasno postupanje parničnih sudova. Najpre, Ustavni sud ukazuje da je prvostepeni sud prvu po redu presudu doneo nakon č etiri godine i sedam meseci od dana podnošenja tužbe. Zatim, Ustavni sud je utvrdio dva perioda nekativnosti suda u kojima nije zakazao ročište niti je preduzimao druge parnične procesne radnje: od 2. jula 2014. godine, kada je drugostepeni sud, nakon delimičnog ukidanja prvostepene prsude, vratio spise predmeta prvostepenom sudu, do 19. decembra 2014. godine, kada je zakazano sledeće ročište ( znači pet meseci); od 30. maja 2011. godine, kada nije održano ročište, do 3. oktobra 2011. godine, za kada je zakazano sledeće ročište ( znači č etiri meseca). Takođe, prema praksi Evropskog suda za ljudska prava, dugi periodi „stagniranja postupka“ bez pružanja ikakvih objašnjenja nisu prihvatljivi ( videti presudu u predmetu Beaumartin protiv Francuske, broj predstavke 15287/89, od 24. novembra 1994. godine, tačka 33 .). Zatim, ročišta zakazana za 26. oktobar 2009. i 25. januar 2010. godine nisu održana zbog neuredne dostave poziva strankama. Dalje, Ustavni suda ocenjuje da je i u revizijskom postupku došlo do kašnjenja, jer je revizija izjavljena 8. januara 2016. godine, a osporena revizijska presuda je doneta 13. juna 2018. godine, znači nakon dve godine i š est meseci nakon izjavljivanja ovog vanrednog pravnog sredstva.

Ustavni sud je utvrdio da ročišta zakazana za 16. mart, 30. maj, 3. oktobar i 12. decembar 2011. godine nisu održana zbog odsustva jednog svedoka koji se nije odazvao urednom pozivu suda ( saslušanje svedoka je bio jedini dokaz koji je treblao da se izvede). Međutim, Ustavni sud ukazuje da je postupajući sudija preduzeo zakonom procesne mere kako bi se obezbedilo prisustvo svedoka na ročišti ma. Naime, sud je zbog neopravdanih izostanka svedoka sa ročišta 16. marta i 12. decembra 2011. godine izrekao svedoku novčanu kaznu, u smislu člana 247. stav 1. Zakona o parničnom postupku iz 2004. godine, a kada je u pitanju ročište zakazano 30. maj 2011. godine svedok je opravdao svoj izostanak, jer je tog datuma imao zakazano kod lekara i tom prilikom je podneo dokaz o tome, a za ročište zakazano za 3. oktobar 2011. godine poziv svedoku se vratio sudu sa napomenom da je svedok otputovao. Takođe, ne može se staviti na teret sudu neodržavanje ročišta zakazanog za 19. decembar 2014. godine, zbog š trajka advokata ( videti presudu Evropskog suda za ljudska prava u predmetu Papageorgiou protiv Grčke, broj predstavke 97/1996/716/913, od 22. oktobra 1997. godine, tačka 4 .). Takođe, treba istaći da je o jednom delu tužbenog zahteva (o iseljenju prvotuženog) pravnosnažno odlučeno još 2014. godine.

Imajući u vidu sve navedeno, Ustavni sud je ocenio da je u parničnom postupku koji je vođen u predmetu Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 12057/14 (ranije u predmetu Prvog opštinskog suda u Beogradu P. 11903/07) podnosiocu ustavne žalbe povređeno pravo na suđenje u razumnom roku, zajemčeno odredbom č lana 32. stav 1. Ustava, te je ustavnu žalbu u ovom delu usvojio, saglasno odredbi č lana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („ Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučujući kao u prvom delu tačke 1. izreke.

6. Na osnovu odredbe č lana 89. stav 3. Zakona o Ustavnom sudu, Ustavni sud je u tački 2. izreke odlučio da se pravično zadovoljenje podnosioca ustavne žalbe zbog konstatovane povrede prava na suđenje u razumnom roku ostvari utvrđenjem prava na naknadu nematerijalne š tete u iznosu od 1.000 evra, u dinarskoj protivvrednosti po srednjem kursu Narodne banke Srbije na dan isplate, na teret budžetskih sredstava – razdeo Ministarstvo pravde, u roku od č etiri meseca od dana dostavljanja ove odluke Ministarstvu.

Prilikom odlučivanja o visini nematerijalne š tete koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog utvrđene povrede prava, Ustavni sud je cenio sve okolnosti značajne u ovom ustavnosudskom sporu. Po oceni Suda, navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu pravičnu naknadu za povredu prava koju je podnosilac pretrpeo. Odlučujući o visini naknade nematerijalne š tete, Ustavni sud je imao u vidu postojeću praksu ovoga suda, praksu Evropskog suda za ljudska prava u sličnim slučajevima, ekonomske i socijalne prilike u Republici Srbiji, činjeničnu i pravnu složenost spora u određenoj meri , manji doprinos podnosioca ustavne žalbe dužini trajanja postupka, da se postupak vodio pred tri sudske instance, da je pre donošenja osporene revizijske presude, kao poslednje odluke u nizu, pravnosnažno odlučeno o jednom delu tužbenog zahtava, kao i samu suštinu naknade nematerijalne š tete kojom se oštećenom pruža odgovarajuće zadovoljenje.

Pored toga, Ustavni sud je imao u vidu noviju praksu Evropskog suda za ljudska prava izraženu u presudi Savić i drugi protiv Srbije, predstavke br. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 i 1906/15 , od 5. aprila 2016. godine, i više kasnije donetih presuda, a koje se odnose na pitanje visine naknade nematerijalne š tete dosuđene zbog povrede prava na suđenje u razumnom roku. Usklađujući svoju dosadašnju praksu sa navedenim stavovima Evropskog suda, Ustavni sud smatra da navedeni novčani iznos predstavlja adekvatnu kompenzaciju za povredu prava koju je podnosilac ustavne žalbe pretrpeo zbog nedelotvornog postupanja sudova.

7. Podnosilac ustavne žalbe je osporio i presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1205/16 od 13. juna 2018. godine.

Saglasno odredbi člana 170. Ustava, kojom je ustavna žalba ustanovljena kao posebno i izuzetno pravno sredstvo za zaštitu Ustavom zajemčenih prava i sloboda, Ustavni sud je u postupku po ustavnoj žalbi nadležan jedino da ispituje postojanje povreda ili uskraćivanja Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te se stoga i navodi ustavne žalbe moraju zasnivati na ustavnopravnim razlozima kojima se, sa stanovišta Ustavom utvrđene sadržine označenog prava ili slobode, potkrepljuju tvrdnje o njegovoj povredi ili uskraćivanju. To istovremeno znači da Ustavni sud nije nadležan da, postupajući po ustavnoj žalbi, kao instancioni (viši) sud još jednom ispituje zakonitost osporenih akata ili radnji, pa iz tih razloga formalno pozivanje na povredu ustavnih prava i sloboda, samo po sebi, ustavnu žalbu ne čini dopuštenom.

Polazeći od navedenog, a imajući u vidu sadržinu ustavne žalbe, Ustavni sud je ocenio da se navodi podnosioca ne mogu smatrati ustavnopravnim razlozima kojima se argumentuju tvrdnje o povredi označenih ustav nih prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporene presude. Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu u tom delu odbacio , jer nisu ispunjene Ustavom i Zakonom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u kao u drugom delu tačke 1. izreke.

8. Polazeći od svega iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS“, broj 103/13), doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odluka Ustavnog suda o povredi prava na suđenje u razumnom roku u parničnom postupku

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti