Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe koja osporava primenu materijalnog prava

Kratak pregled

Ustavni sud odbacuje ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda. Utvrđeno je da podnositeljka ne iznosi ustavnopravne razloge za povredu prava na pravično suđenje, već suštinski traži da Ustavni sud preispita zakonitost osporene presude i primenu materijalnog prava.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-1029/2011
09.06.2011.
Beograd

Ustavni sud u sastavu: predsednik dr Dragiša Slijepčević i sudije dr Olivera Vučić, dr Marija Draškić, Bratislav Đokić, dr Agneš Kartag Odri, Katarina Manojlović Andrić, mr Milan Marković, Milan Stanić, dr Dragan Stojanović, mr Tomislav Stojković, Sabahudin Tahirović i Predrag Ćetković, u postupku po ustavnoj žalbi Zorice Felbab iz Kikinde, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi člana 170. Ustava Republike Srbije, na sednici održanoj 9. juna 2011. godine, doneo je

R E Š E Nj E

Odbacuje se ustavna žalba Zorice Felbab izjavljena protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1404/10 od 25. novembra 2010. godine.

O b r a z l o ž e nj e

1. Zorica Felbab iz Kikinde izjavila je, preko punomoćnika Velimira Lipovana, advokata iz Kikinde, Ustavnom sudu 4. marta 2011. godine ustavnu žalbu protiv presude Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1404/10 od 25. novembra 2010. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje zajemčenog članom 32. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je podnositeljka ustavne žalbe vodila parnični postupak protiv države Srbije radi naknade štete zbog nemogućnosti naplate duga po pravnosnažnoj presudi Opštinskog suda u Kikindi P. 547/2005 od 5. marta 2007. godine; da je do nemogućnosti naplate došlo zbog odbijanja drugostepenog suda da izda privremenu meru zabrane otuđenja nekretnine - stana tužene, usled čega je tužena otuđila stan kao jedinu imovinu na kojoj se moglo sprovesti izvršenje; da podnositeljka žalbe smatra da joj je na taj način država Srbija, preko svojih organa, onemogućila da naplati svoje potraživanje, odnosno da realizuje pravnosnažnu presudu koju je sud naknadno u parnici doneo; da obrazloženja osporene revizijske i nižestepenih presuda upućuju na to da je tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, podnela tužbu protiv Republike Srbije zbog nezakonitog rada suda, ali da to nije tačno, jer je tužilja imala u vidu objektivnu odgovornost države koja uređuje pravni prostor i preko svojih organa sprovodi zakone, pa je tužilju faktički onemogućila da realizuje svoje potraživanje jer nije upotrebila zakonske mehanizme da omogući izvršenje sopstvene presude.

Predložila je da Ustavni sud osporenu presudu poništi i naloži da se o njenoj reviziji ponovo odluči.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu. Postupak po ustavnoj žalbi se, u smislu člana 175. stav 3. Ustava, uređuje zakonom.

Odredba člana 82. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu ("Službeni glasnik RS", broj 109/07) je po svojoj sadržini istovetna odredbi člana 170. Ustava.

3. Na osnovu navoda ustavne žalbe i dokaza koji su uz nju priloženi, Ustavni sud je utvrdio da je presudom Opštinskog suda u Kikindi P. 368/08 od 27. februara 2009. godine, stavom prvim izreke, odbijen tužbeni zahtev tužilje, ovde podnositeljke ustavne žalbe, kojim je tražila da se tužena Republika Srbija obaveže da joj isplati 10.700,00 evra sa eskontnom kamatnom stopom Evropske centralne banke na iznos od 7.000,00 evra počev od 30. septembra 2003. godine do isplate, i na iznos od 3.700,00 evra počev od 26. aprila 2004. godine do isplate, kao i iznos od 71.350,00 dinara sa zakonskom zateznom kamatom od 5. marta 2007. godine do isplate, te troškove postupka sa zakonskom zateznom kamatom od presuđenja do isplate, dok je stavom drugim izreke obavezana tužilja da tuženoj plati troškove postupka. U obrazloženju prvostepene presude je, pored ostalog, navedeno: da je tužilja, ovde podnositeljka ustavne žalbe, bivša supruga pok. Nikole Tatara, čija je ćerka tužena B.S, za koju tužilja nije znala do suprugove smrti i koja je kao jedini zakonski naslednik nasledila iza ostavioca dvosoban stan u Kikindi; da je pok. Nikola Tatar prema tužilji imao dug od 10.700,00 evra, te je tužilja pokrenula postupak protiv tužene B.S. radi isplate navedenog duga do visine naslednog dela; da je pravnosnažnom presudom Opštinskog suda u Kikindi P. 547/2005 od 5. marta 2007. godine tužena obavezana da tužilji isplati opredeljene iznose sa zakonskom zateznom kamatom; da je tužilja u toku tog postupka došla do saznanja da B.S. namerava da proda stan koji je bio predmet nasleđivanja, te je podnela predlog za određivanje privremene mere zabrane otuđenja i opterećenja nekretnine, koja privremena mera je i određena rešenjem Opštinskog suda u Kikindi P. 547/2005. godine od 9. septembra 2005. godine; da je Okružni sud u Zrenjaninu, kao drugostepeni, rešenjem Gž. 310/06 od 14. februara 2006. godine usvojio žalbu tužene i preinačio navedeno rešenje tako što je odbio predlog tužilje da se odredi privremena mera zabrane otuđenja i opterećenja nepokretnosti, jer, kako je navedeno u obrazloženju, nisu postojali uslovi za određivanje predložene privremene mere iz razloga što tužilja nije pružila dokaz da je tužena vlasnik nekretnine, zbog čega joj se pravo raspolaganja ne može ograničiti, kao i da je sud dopisom RGZ - Služba za katastar nepokretnosti Kikinda od 23. septembra 2005. godine obavešten da se zabeležba određene privremene mere ne može izvršiti pošto predmetna nepokretnost nije upisana u javnu knjigu nepokretnosti; da je predmetni stan bio prodat od strane tužene u septembru 2005. godine, u vreme podnošenja žalbe na rešenje o određivanju privremene mere, a tužilja nema saznanja za bilo kakvu drugu imovinu tužene iz koje bi se moglo naplatiti dosuđeno potraživanje; da u ponašanju Okružnog suda nema nezakonitog ili nepravilnog rada, te nema odgovornosti suda kao državnog organa; da nema odgovornosti ni RGZ - Službe za katastar nepokretnosti Kikinda, jer je postupak uknjiženja stanova u Kikindi u katastar nepokretnosti započet 2004. godine, a nije postojao zahtev pravnog prethodnika tužene za uknjiženje predmetnog stana.

Presudom Okružnog suda u Zrenjaninu Gž. 846/09 od 28. maja 2009. godine odbijena je žalba tužilje i potvrđena je prvostepena presuda. U obrazloženju drugostepene presude je navedeno da ne postoji odgovornost tužene Republike Srbije po osnovu krivice organa čijim je nepravilnim ili nezakonitim radom prouzrokovana šteta trećem licu, kao i da postojanje pravnosnažne i izvršne presude prvostepenog suda u kojoj je sadržana obaveza tužene B.S. da isplati dugovani iznos stvara osnov da tužilja u izvršnom postupku ostvari naplatu svog potraživanja, u skladu sa zakonom.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Rev. 1404/10 od 25. novembra 2010. godine odbijena je kao neosnovana revizija tužilje izjavljena protiv drugostepene presude, uz konstataciju da su nižestepeni sudovi pravilno primenili materijalno pravo kada su kao neosnovan odbili tužbeni zahtev, zasnovan na odredbi člana 172. Zakona o obligacionim odnosima, jer nema odgovornosti tužene Republike Srbije zbog navodnog propusta u radu njenog organa – Okružnog suda u Zrenjaninu.

4. Odredbom člana 187. stav 4. Zakona o parničnom postupku ("Službeni glasnik RS", br. 125/04 i 111/09) je propisano da će sud postupiti po tužbi i kad tužilac nije naveo pravni osnov tužbenog zahteva, a ako je tužilac naveo pravni osnov, sud nije vezan za njega.

U konkretnom slučaju, ustavna žalba se, po oceni Ustavnog suda, zasniva na navodu podnositeljke ustavne žalbe da nije podnela tužbu protiv Republike Srbije zbog nezakonitog rada suda, već je tužilja "imala u vidu objektivnu odgovornost države koja uređuje pravni prostor i preko svojih organa sprovodi zakone". Ustavni sud konstatuje da je navođenje pravnog osnova tužbe fakultativan sastojak tužbe i da nenavođenje ili pogrešno navođenje osnova, ne sprečava sud da po tužbi postupa i donese presudu, rešavajući sporni pravni odnos primenom merodavnog materijalnog prava na utvrđeno činjenično stanje.

Ustavni sud je utvrdio da u ustavnoj žalbi nisu navedeni ustavnopravni razlozi koji bi ukazivali na to da osporena presuda nije jasno i dovoljno obrazložena, odnosno da je doneta uz proizvoljnu ili diskriminacionu primenu prava, čime bi ukazala na očiglednu arbitrernost i nepravičnost u postupanju revizijskog suda, a na štetu podnositeljke ustavne žalbe, što bi moglo da dovede do povrede prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava. Po oceni Ustavnog suda, navodi ustavne žalbe o povredi prava na pravično suđenje su posledica pogrešnog tumačenja zakonskih odredaba od strane podnositeljke, koja od Ustavnog suda, u suštini, zahteva da kao instanciono viši sud još jednom ispita zakonitost osporene presude.

Imajući u vidu navedeno, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, ustavnu žalbu odbacio, jer nisu ispunjene pretpostavke utvrđene Ustavom i Zakonom za vođenje postupka i odlučivanje.

5. Polazeći od iznetog, Ustavni sud je, na osnovu odredbe člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, rešio kao u izreci.

PREDSEDNIK

USTAVNOG SUDA

Dragiša Slijepčević

Rešenje Ustavnog suda o odbacivanju ustavne žalbe koja osporava primenu materijalnog prava

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti