Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u upravnom sporu

Kratak pregled

Ustavni sud odbija kao neosnovanu ustavnu žalbu izjavljenu protiv presude Upravnog suda kojom je potvrđeno rešenje o iseljenju podnosilaca iz stana. Utvrđeno je da podnosioci nisu imali valjan pravni osnov za korišćenje nepokretnosti, te da pravo na pravično suđenje nije povređeno.

Tekst originalne odluke

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Vesna Ilić Prelić, predsednik Veća i sudije Bratislav Đokić, dr Milan Škulić, Snežana Marković, dr Dragana Kolarić, dr Jovan Ćirić, dr Milan Marković i dr Tamaš Korhec (Korhecz Tamás), članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi I. S, M . S . i V . S , svih iz Beograda , na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 24. maja 2018. godine, doneo je

O D L U K U

1. Odbija se kao neosnovana ustavna žalba I. S . i M . S . izjavljena protiv presude Upravnog suda U. 1815/13 od 19. novembra 2015. godine zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredb om člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba ovih podnositeljki odbacuje.

2. Odbacuje se ustavna žalba V. S.

O b r a z l o ž e nj e

1. I. S, M . S . i V . S , svi iz Beograda , preko punomoćnika dr M . V, advokata iz Beograda, podneli su Ustavnom sudu , 6. januara 201 6. godine, ustavnu žalbu protiv pojedinačnog akta navedenog u izreci, zbog povrede prava na pravično suđenje, na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, zajemčenih odredbama člana 32. stav 1. i člana 36. Ustava Republike Srbije.

Ustavni sud je konstatovao da uz ustavnu žalbu advokat dr M. V . nije priložio posebno pismeno ovlašćenje za izjavljivanje ustavne žalbe u ime podnosilaca, kako je to propisano odredbom člana 83. stav 2. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), te ga je 4. jula 2017. godine, saglasno članu 44. stav 1. Poslovnika o radu Ustavnog suda („Službeni glasnik RS “, broj 103/13), obavestio o nedostacima ustavne žalbe koji sprečavaju postupanje Suda po izjavljenoj žalbi i naložio mu da, u roku od 15 dana od dana prijema dopisa, dostavi posebno pismeno ovlašćenje za izjavljivanje ustavne žalbe. Istim dopisom advokat dr M. V . je upozoren da će, ukoliko u ostavljenom roku ne postupi po nalogu Ustavnog suda i ne otkloni nedostatke na koje mu je ukazano, podneta ustavna žalba biti odbačena. Advokat dr M. V . je primio dopis Ustavnog suda 5. jula 201 7. godine i uz podnesak od 20. jula 2017. godine dostavio punomoćje za zastupanje podnositeljki I . S . i M . S, a ne i za podnosioca V . S.

U ustavnoj žalbi se navodi: da podnosioci koriste predmetni stan „na osnovu punomoćja dobijenog od vlasnika predmetnog stana pok. V.R. i njegovog testamenta“; da je pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pokrenut postupak za utvrđenje ništavosti ugovora o kupoprodaji, koji je podnositeljka zahteva za iseljenje M.R. zaključila sa pok. V.R; da navedeni postupak nije pravnosnažno okončan, već se predmet nalazi u Višem sudu u Beogradu i zaveden je pod brojem Gž. 564/12; da je nadležni organ održao raspravu istog dana kada je podnositeljki I . S . uručio poziv za raspravu i da joj nije ostavio mogućnost da angažuje advokata za zastupanje u ovoj upravnoj stvari. Takođe se ukazuje da je Upravni sud propustio da oceni „krucijalnu činjenicu“ da je Viši sud u Subotici presudom Gž. 515/15 od 4. avgusta 2015. godine usvojio žalbu podnosilaca i preinačio prvostepenu presudu, tako što je odbacio tužbu M.R. za smetanje poseda podnetu protiv podnosilaca ustavne žalbe.

2. Saglasno članu 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, u sprovedenom postupku, na osnovu uvida u osporeni akt i celokupnu dokumentaciju priloženu uz ustavnu žalbu, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje:

Rešenjem Odeljenja za opštu upravu, imovinsko-pravne i stambene poslove uprave gradske opštine Stari grad u Beogradu IV-01 broj 360-211/2011 od 7. avgusta 2012. godine naloženo je podnosiocima ustavne žalbe da u roku od tri dana od dana prijema rešenja isprazne stan označen u rešenju, koji koriste bez pravnog osnova. Rešenjem Sekretarijata za imovinsko-pravne poslove, građevinsku i urbanističku inspekciju grada Beograda – Sektor za drugostepeni postupak XXI-05 broj 360.1-208/2012 od 6. decembra 2012. godine odbijena je žalba podnositeljke ustavne žalbe I. S . izjavljena protiv navedenog prvostepenog rešenja.

Osporenom presudom Upravnog suda U. 1815/13 od 19. novembra 2015. godine odbijena je tužba podnosilaca ustavne žalbe kojom su pobijali zakonitost predmetnog konačnog rešenja. Upravni sud je u obrazloženju osporene presude najpre konstatovao da iz stanja u spisima predmeta i obrazloženja pobijanog rešenja proizlazi: da je podnositeljka zahteva za iseljenje M.R, prema izvodu iz lista nepokretnosti Službe za katastar nepokretnosti Beograd od 1. juna 2012. godine, vlasnik spornog stana; da je M.R. svojinu na predmetnom stanu stekla na osnovu ugovora o kupoprodaji zaključenog sa pok. V.R. 26. jula 2000. godine; da za korišćenje tog stana tužilja I. S . nema zaključen ugovor o zakupu, n i drugi pravni osnov, odnosno saglasnost vlasnika za korišćenje tog stana; da saglasnost za korišćenje spornog stana, na koju se tužilja poziva, ne predstavlja „niti sporni pravni osnov“ za korišćenje stana, budući da je dobijena od D.M, testamentalnog naslednika pok. V.R, prema testamentu sačinjenom 25. oktobra 2010. godine, u vreme kada imenovani više nije bio vlasnik tog stana, pa njime nije mogao da raspolaže. Prema obrazloženju osporene presude, tuženi organ je pravilno našao da se neosnovano žalbom ukazuje da je predmetni postupak trebalo prekinuti do pravnosnažnog okončanja parničnog postupka koji se vodi za utvrđenje ništavosti predmetnog ugovora o kupoprodaji, budući da od ishoda navedenog postupka ne zavisi rešenje predmetne upravne stvari, u kojoj se utvrđuje samo aktivna legitimacija podnositeljke zahteva za iseljenje i pravni osnov tužilaca za korišćenje stana. Tuženi organ je ocenio neosnovanim i navode žalbe da je tužilji I. S . onemogućeno da učestvuje u postupku, jer je utvrdio da je njoj uručen poziv za raspravu 22. maja 2012. godine, a zatim, na njen zahtev, u cilju angažovanja advokata, rasprava je zakazana za 30. maj 2012. godine, na kojoj je saslušana. Upravni sud je, polazeći od svega navedenog, a imajući u vidu odredbe člana 5. Zakona o stanovanju, našao da rešenjem čiju je zakonitost ocenjivao, nije povređen zakon na štetu podnosilaca.

U obrazloženju rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 26528/13 od 9. oktobra 2013. godine navodi se: da je uvidom u rešenje toga suda P. 11077/10 od 12. novembra 2010. godine, donetim u parnici tužioca V.R. protiv tužene M.R. radi utvrđenja ništavosti i raskida ugovora o kupoprodaji po tužbi i duga po protivtužbi, utvrđeno da se tužba smatra povučenom (stav 1. izreke) i da se protivtužba smatra povučenom (stav 2. izreke); da je uvidom u rešenje tog suda P. 11077/10 od 2. februara 2011. godine utvrđeno da se tim rešenjem predlog tužioca za povraćaj u pređašnje stanje odbacuje ; da je uvidom u ugovor o kupopr odaji spornog stana, overen pred Prvim opštinskim sudom u Beogradu 26. jula 2000. godine , utvrđeno da je r aniji vlasnik stana V.R. zadržao pravo doživotnog stanovanja, sa pravom da „u periodu od 1. avgusta 2000. do 1. avgusta 2004. godine izdaje samo deo stana trećim licima ugovorima od po godinu dana, te tako dobijena sredstva lično koristi“; da je tužena I. S, saslušana u svojstvu parnične stranke, izjavila da je pok. V.R. u periodu od avgusta 2010. do marta 2012. godine neprekidno boravio „u svratištu u K .“, a da se ona doselila u predmetni stan u februaru 2011. godine; da je svedok D.M. izjavio da je ključ od spornog stana dobio od pok. V.R. u avgustu 2010. godine, kada „su sačinili testament“, da nije imao saznanja, niti mu je V.R. rekao da je prodao stan, da zna da mu je V.R. u testamentu ostavio nalog da nastavi postupak koji je vodio radi poništaja ugovora o kupoprodaji stana, ali da nema informacije „šta se dešava sa istim“.

Proverom preko internet stranice „Portal sudova Srbije“ (www.portal.sud.rs) utvrđeno je da su rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 11077/10 od 15. novembra 2010. godine i 2. februara 2011. godine potvrđena rešenjem Višeg suda u Beogradu Gž. 546/12 od 23. oktobra 2013. godine, čime je predmetni parnični postupak, pokrenut radi utvrđenja ništavosti i raskida ugovora o kupoprodaji po tužbi i duga po protivtužbi, pravnosnažno okončan.

Viši sud u Subotici je presudom Gž. 515/15 od 4. avgusta 2015. godine usvojio žalbu podnosilaca ustavne žalbe izjavljenu protiv rešenja Prvog osnovnog suda u Beogradu P. 26528/13 od 9. oktobra 2013. godine i preinačio navedeno rešenje, tako što je odbacio tužbu M.R. podnetu zbog smetanja poseda. U obrazloženju rešenja je navedeno da je tužba neblagovremena, budući da je podneta po isteku roka od godinu dana od dana kada su podnosioci ustavne žalbe ušli u posed spornog stana.

4. Odredbama Ustava, na čiju povredu podnosioci ukazuju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je: da s vako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega (član 32. stav 1.); da se j emči jednaka zaštita prava pred sudovima i drugim državnim organima, imaocima javnih ovlašćenja i organima autonomne pokrajine i jedinica lokalne samouprave (član 36. stav 1.).

Odredbama člana 5. Zakona o stanovanju („Službeni glasnik RS“, br. 50/92, 76/92, 84/92, 33/93, 53/93, 67/93, 46/94, 47/94, 48/94, 44/95, 49/95, 16/97, 46/98, 26/01, 101/05 i 99/11) propisano je: da se stambene zgrade i stanovi koriste po osnovu prava svojine na stanu i po osnovu zakupa (stav 1.); da a ko se neko lice useli u stan ili zajedničke prostorije stambene zgrade bez pravnog osnova ili koristi stan bez zaključenog ugovora ili je poništen pravni osnov po kome je zaključen ugovor, vlasnik stana, odnosno lice koje ima pravni interes, može kod opštinskog organa nadležnog za stambene poslove da zahteva njegovo iseljenje (stav 2.).

Zakonom o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine i za vreme neprijateljske okupacije („ Službeni list FNRJ”, br. 86/46, 105/46 i 96/47)propisano je: da su pravni propisi ( zakoni, uredbe, naredbe, pravilnici i dr.) koji su bili na snazi na dan 6. aprila 1941 godine, izgubili pravnu snagu ( član 2.); da se pravna pravila sadržana u zakonima i drugim pravnim propisima pomenutim u članu 2. ovog zakona, koja u smislu člana 3 . ovog zakona nisu proglašena obaveznim, mogu po ovom zakonu primenjivati na odnose koji nisu uređeni važećim propisima, i to samo ukoliko nisu u suprotnosti sa Ustavom FNRJ, ustavima narodnih republika, zakonima i ostalim važećim propisima donetim od nadležnih organa nove države, kao i sa načelima ustavnog poretka Federativne Narodne Republike Jugoslavije i njenih republika, kao i da državni organi ne mogu svoja rešenja i druge akte zasnivati neposredno na ovim pravnim pravilima ( član 4).

Zakonom o osnovama svojinskopravnih odnosa („ Službeni list SFRJ”, br. 6/80 i 36/90 i „Službeni list SRJ”, broj 29/96) propisano je: da se na stvari na kojoj postoji pravo svojine može zasnovati pravo službenosti, pravo stvarnog tereta i pravo zaloge, pod uslovima određenim zakonom ( član 6. stav 1); da se pravo plodouživanja, pravo upotrebe, pravo stanovanja, kao i pravo stvarnog tereta uređuje zakonom ( član 60 .).

Srpski građanski zakonik, donet 25. marta 1844. godine, sadrži odredbe o ličnim službenostima i poznaje pravo upotrebe, plodouživanja i pravo stanovanja: svaka službenost ili se osniva na zakonu, ili na ugovoru ili na poslednjoj volji ili na presudi sudskoj ili na zastarelosti ( paragraf 340. ); koji ima pravo službenosti na uživanje, onome pripadaju svi prihodi od jedne stvari i obični i vanredni, u najprostranijem smislu (paragraf 376.); ko ima prava obitavanja u čijoj kući, onaj može u kući živiti, i što je za obitavanje upotrebiti, tj. ne samo sobe, no i kujnu, tavan, podrum, ali ne i dućane, magazine, ambare, kotarke itd, no zato iziskuje se osobito opredeljenje (paragraf 384); službenosti lične, tj. koje su za lice kakvo vezane, prestaju kako isto lice umre (paragraf 392.); onaj koji misli da ima prava na službenost, pa se gospodar dobra (tj. baštinik) protivi, ako za tri godine toga prava ne uživa, zastariće mu pravo, i on ga gubi (paragraf 938.) .

5. Ustavnom žalb om se ukazuje da je nadležni organ uprave pogrešno primenio član 5. Zakona o stanovanju, budući da su podnosioci koristili predmetni stan „na osnovu punomoćja dobijenog od vlasnika predmetnog stana pok. V.R. i njegovog testamenta“, a da je ugovor o kupoprodaji koji je podnositeljka zahteva za iseljenje M.R. zaključila sa pok. V.R, „koji je osnov zahteva za iseljenje – sporan“, jer nije pravnosnažno okončan postupak pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu pokrenut za utvrđenje ništavosti tog ugovora.

Ustavni sud najpre konstatuje da jezičko tumačenje člana 4. Zakona o nevažnosti pravnih propisa donetih pre 6. aprila 1941. godine upućuje na zaključak da je zakonodavac dao mogućnost da se pravna pravila iz zakona i drugih propisa koji su bili na snazi do 6. aprila 1941. godine, uz ispunjenost ostalih uslova, primenjuju u onim slučajevima gde u važećem zakonodavstvu postoji pravna praznina. Sud dalje k onstatuje da je odredbom člana 60. Zakona o osnovama svojinskopravnih odnosa propisano da se pravo plodouživanja, pravo upotrebe, pravo stanovanja, kao i pravo stvarnog tereta uređuje zakonom, ali da posebnim zakonom do sada nije uređen pravni institut prava stanovanja kao posebne vrste lične službenosti, što znači da u ovom slučaju postoji očigledna pravna praznina. Ustavni sud je ocenio da navedene odredbe zakona omogućuju da se u konkretnom slučaju primene pravna pravila sadržana u Srpskom građanskom zakoniku, a da iz navedenih pravila proizlazi da je pravo plodouživanja na stanu šire pravo od prava stanovanja, jer svome titularu daje ovlašćenje ne samo da u stanu stanuje ( pravo neposredne državine), nego i da stan izda u zakup trećim licima ( pravo ubiranja plodova). Ustavni sud je navedeni pravni stav izrazio u odluci Už-122/2013 od 28. marta 2013. godine. S druge strane, pravo stanovanja ovlašćuje titulara samo da lično koristi nepokretnost na kojoj je ustanovljena ova lična službenost, koja se , u svakom slučaju, gasi njegovom smrću (videti presudu Vrhovnog kasacionog suda Rev. 493/10 od 8. jula 2010. godine).

Ustavni sud je, polazeći od činjenica utvrđenih u prethodnom postupku, konstatovao: da je podnositeljka predmetnog zahteva za iseljenje u vreme podnošenja zahteva bila upisana u registar nepokretnosti kao vlasnik spornog stana, na osnovu ugovora o kupoprodaji zaključenog 26. jula 2000. godine; da je navedenim ugovorom u korist V.R. bilo ustanovljeno pravo doživotnog stanovanja, sa pravom da „u periodu od 1. avgusta 2000. do 1. avgusta 2004. godine izdaje samo deo stana trećim licima ugovorima od po godinu dana “; da je podnosiocima ustavne žalbe saglasnost za korišćenje spornog stana dao otac podnositeljke I . S, koji je testamentom sačinjenim 25. oktobra 2010. godine određen za testamentalnog naslednika V.R; da je V.R. preminuo 19. aprila 2012. godine, a da je predmetni zahtev za iseljenje podnet 20. aprila 2012. godine; da su podnosioci ustavne žalbe koristili sporni stan počev od februara 2011. godine.

Polazeći od svega izloženog, Ustavni sud je našao da u vreme useljenja podnosilaca ustavne žalbe u sporni stan, V.R. više nije imao pravo da zaključi ugovor o zakupu dela spornog stana, već samo pravo da u njemu doživotno stanuje. Ovaj sud, takođe, nalazi da V.R. – budući da u vreme sačinjavanja testamenta 25. oktobra 2010. godine nije bio vlasnik spornog stana, nije mogao njime da raspolaže ni pravnim poslom inter vivos, niti mortis causa, a da iz „prava D.M. da nastavi postupak koji je V.R. pokrenuo za utvrđenje ništavosti i raskid“ spornog ugovora o kupoprodaji, ne proizlazi ovlašćenje tog lica da za vreme trajanja tog postupka koristi sporni stan, niti da ga izdaje u ime V.R. Iz navedenog, po oceni Suda, proizlazi da podnosioci ustavne žalbe u vreme useljenja u sporni stan nisu imali pravni osnov za njegovo korišćenje. Takođe, u konkretnom slučaju nije reč ni o „nepravo m“ bespravnom useljenju, budući da u toku korišćenja spornog stana nije postojao pravni osnov koji je kasnije otpao, niti je poništen pravni posao na osnovu koga su podnosioci ustavne žalbe koristili sporni stan. Ustavni sud je, s tim u vezi, konstatovao da je lična službenost ustanovljena na spornom stanu prestala 19. aprila 2012. godine – kada je V.R. preminuo, da je zahtev za iseljenje podnosilaca iz spornog stana podnet narednog dana, te da iz ustavne žalbe i dostavljene dokumentacije ne proizlazi da je D.M. pred nadležnim sudom isticao svoja prava po osnovu testamenta sačinjenog 25. oktobra 2010. godine. Ovaj sud stoga ocenjuje ustavnopravno prihvatljivim stanovište nadležnog organa uprave da saglasnost za korišćenje stana, na koju se pozivaju podnosioci ustavne žalbe, ne predstavlja čak ni sporni pravni osnov za korišćenje stana.

Ustavni sud je, imajući u vidu sadržinu osporene presude, našao da ne odgovaraju utvrđenim činjenicama navodi ustavne žalbe da je nadležni organ održao raspravu istog dana kada je podnositeljki I . S . uručio poziv za raspravu i da joj nije ostavio mogućnost da angažuje advokata za zastupanje u ovoj upravnoj stvari.

Ustavni sud je, takođe, ocenio da se u ustavnoj žalbi bez osnova ukazuj e na propust Upravnog suda da oceni „krucijalnu činjenicu“ da je presudom Višeg suda u Subotici odbačena tužba M.R. za smetanje poseda koja je podneta protiv podnosilaca. Ovaj sud, s tim u vezi, naglašava da je vlasnica spornog stana podnela zahtev za iseljenje podnosilaca nakon smrti V.R, pri čemu je od useljenja podnosilaca do podnošenja zahteva za iseljenje prošlo više od godinu dana, što je imalo za posledicu odbacivanje tužbe za smetanje poseda kao neblagovremene. Navedena činjenica, međutim, nije bila od uticaja na drukčije odlučivanje Upravnog suda u predmetnoj upravnoj stvari.

Ustavni sud dodatno ukazuje da je u Odluci Už-4956/2010 od 28. novembra 2013. godine utvrdio da su neizvršenjem rešenja nadležnog organa uprave o iseljenju iz stana podnosiocu ustavne žalbe povređen i prav o na suđenje u razumnom roku i pravo na mirno uživanje imovine. Prilikom razmatranja da li je došlo do povrede prava na imovinu, ovaj sud je imao u vidu stavove Evropskog suda za ljudska prava, pored ostalog, odluku u predmetu Milka Živković protiv Srbije, broj 29514/08 od 13. septembra 2011. godine). Evropski sud je u tom predmetu ocenio da je c ilj parničnog postupka koji je podnositeljka predstavke pokrenula zapravo bio da se ponište odluke o dodeli stanova, kojima su trećim licima data određena imovinska prava, te bi podnositeljka predstavke mogla zahtevati da joj se dodeli stan sa mo ako bi se t e odluke poništile; stoga zahtev podnositeljke predstavke da se poništi akt kojim su dodeljeni stanovi trećim licima ne predstavlja posed u okviru značenja člana 1. Protokola 1. uz Evropsku konvenciju za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda.

S obzirom na sve navedeno, Ustavni sud je odbio kao neosnovanu ustavnu žalbu I. S . i M . S . u delu u kome je izjavljena zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog članom 32. stav 1. Ustava i, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon i 103/15), odlučio kao u prvom delu tačke 1. izreke .

U vezi sa navodima ustavne žalbe da Upravni sud nije odlučivao o zahtevu za odlaganje izvršenja rešenja Odeljenja za opštu upravu, imovinsko-pravne i stambene poslove uprave gradske opštine Stari grad u Beogradu IV-01 broj 360-211/2011 od 7. avgusta 2012. godine, koji su podneli 29. januara 2013. godine, Ustavni sud konstatuje da je pravni interes podnosi teljki ustavne žalbe d a se odluči o navedenom zahtevu prestao donošenjem osporene presude Upravnog suda.

6. Ustavni sud je, polazeći od sadržine ustavne žalbe, utvrdio da podnositeljke povredu prava na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo obrazlažu istim navodima kao povredu prava na pravično suđenje, te je ocenio da ustavna žalba ne sadrži činjenične navode i razloge za tvrdnju o povredi prava iz člana 36. Ustava. Ustavni sud je stoga, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, u tom delu odbacio ustavnu žalbu, jer ne postoje Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, rešavajući kao u drugom delu tačke 1. izreke.

7. Polazeći od toga da advokat dr M. V . nije u ostavljenom roku, a ni po isteku roka postupio po nalogu Suda i dostavio punomoćje za zastupanje podnosioca ustavne žalbe V . S . – koji je u vreme izjavljivanja ustavne žalbe bio punoletan, Ustavni sud je, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 4) Zakona o Ustavnom sudu, u tački 2. izreke odbacio ustavnu žalbu ovog podnosioca, jer nisu otklonjeni nedostaci koji onemogućavaju postupanje Suda.

8. Na osnovu svega izloženog i odredaba 42b stav 1 . tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 4 6. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu i člana 8 9. Poslovnika o radu Ustavnog suda ( „Službeni glasnik RS “, broj 103/13), Ustavni sud je doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Vesna Ilić Prelić, s.r.

Odluka Ustavnog suda o odbijanju ustavne žalbe u upravnom sporu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti