Odbijena ustavna žalba zbog navodne pristrasnosti sudija u rodbinskom odnosu

Kratak pregled

Ustavni sud je odbio ustavnu žalbu podnetu zbog povrede prava na nepristrasan sud. Utvrđeno je da rodbinski odnos (sestre od strica) između prvostepene i drugostepene sudije predstavlja razlog za fakultativno, a ne obavezno izuzeće, te stoga nije povredilo pravo.

Tekst originalne odluke

Republika Srbija
USTAVNI SUD
Už-103/2020
26.09.2024.
Beograd

Ustavni sud, Veliko veće, u sastavu: predsednik Suda Snežana Marković, predsednik Veća, i sudije Miroslav Nikolić, dr Tijana Šurlan, Tatjana Đurkić, dr Milan Škulić, dr Nataša Plavšić, dr Tamaš Korhec ( Korhecz Tamás) i dr Vladan Petrov, članovi Veća, u postupku po ustavnoj žalbi V. M, S . M . i R . M, svih iz Badnjevca kod Žitorađe, na osnovu člana 167. stav 4. u vezi sa članom 170. Ustava Republike Srbije, na sednici Veća održanoj 26. septembra 2024. godine, doneo je

O D L U K U

Odbija se kao neosnovana ustavna žalba V. M, S . M . i R . M . izjavljena protiv presude Višeg suda u Prokuplju Kž.1. 234/19 od 2. decembra 2019. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 365/20 od 21. maja 2020. godine, zbog povrede prava na nepristrasan sud kao elementa prava na pravično suđenje iz člana 32. Ustava Republike Srbije, dok se u preostalom delu ustavna žalba odbacuje.

O b r a z l o ž e nj e

1. V. M, S . M . i R . M, svi iz Badnjevca kod Žitorađe podneli su Ustavnom sudu, 3. januara 2020. godine, ustavnu žalbu dopunjenu podneskom od 13. jula 2020. godine, protiv presude Višeg suda u Prokuplju Kž.1. 234/19 od 2. decembra 2019. godine i presude Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 365/20 od 21. maja 2020. godine, zbog povrede prava na pravično suđenje, zajemčenog odredbom člana 32. stav 1. Ustava Republike Srbije.

U ustavnoj žalbi je, pored ostalog, navedeno: da je na glavnom pretresu održanom 26. septembra 2019. godine branilac ovde podnosilaca ustavne žalbe, zatražio izuzeće sudije I.N; da sudija I.N. nije mogla sama da odbaci zahtev za svoje izuzeće; da je predsednik suda odluku o zahtevu za izuzeće doneo 2. oktobra 2019. godine, pa su sve odluke sudije I.N. koje je u međuvremenu donela ništave; da je prvostepena, osuđujuća, presuda doneta nakon podnošenja zahteva za izuzeće, na glavnom pretresu održanom 26. septembra 2019. godine, na koji okrivljeni nisu pozvani, a prvostepeni sud nije obrazložio zašto njihovo prisustvo nije bilo nužno; da je prvostepenom presudom prekoračena optužba; da ponašanje sudije I.N. ukazuje na to da sa njene strane postoji lični animozitet prema okrivljenima i njihovom braniocu; da je branilac okrivljenih novčano kažnjen jer je izjavio da odluku o zahtevu za izuzeće može doneti isključivo predsednik suda, i to novčanom kaznom u maksimalnom iznosu od 150.000,00 dinara, koju odluku je potvrdio drugostepeni sud; da je predsednik veća koje je odlučivalo po žalbi protiv rešenj a o novčanom kažnjavanju bila sudija G.Đ, rođena N, sestra od rođenog strica sudije I.N; da je predsednik veća koje je odlučivalo po žalbi branioca okrivljenih protiv prvostepen e presud e bila, takođe, sudija G.Đ, rođena N. i da je o istoj odlučeno u roku od pet dana.

Podnosioci su predložili da Ustavni sud poništi osporene presude i „predmet uputi Osnovnom sudu u Prokuplju na ponovno odlučivanje“.

2. Saglasno odredbi člana 170. Ustava Republike Srbije, ustavna žalba se može izjaviti protiv pojedinačnih akata ili radnji državnih organa ili organizacija kojima su poverena javna ovlašćenja, a kojima se povređuju ili uskraćuju ljudska ili manjinska prava i slobode zajemčene Ustavom, ako su iscrpljena ili nisu predviđena druga pravna sredstva za njihovu zaštitu.

U toku postupka pružanja ustavnosudske zaštite, povodom ispitivanja osnovanosti ustavne žalbe u granicama istaknutog zahteva, Ustavni sud utvrđuje da li je u postupku odlučivanja o pravima i obavezama podnosioca ustavne žalbe povređeno ili uskraćeno njegovo Ustavom zajemčeno pravo ili sloboda.

3. Ustavni sud je, uvidom u dostavljenu dokumentaciju i spise predmeta Osnovnog suda u Prokuplju K. 264/19, utvrdio sledeće činjenice i okolnosti od značaja za odlučivanje u ovoj ustavnosudskoj stvari:

Presudom Osnovnog suda u Prokuplju K. 264/19 od 26. septembra 2019. godine okrivljeni, ovde podnosioci ustavne žalbe, oglašeni su krivim zbog krivičnog dela učestvovanje u tuči iz člana 123. stav 1. tačka 33. Krivičnog zakonika („Službeni glasnik RS“, br. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 i 111/09), izvršenog u saizvršilaštvu, te osuđeni na kazne zatvora, i to okrivljeni Ve. M . – na kaznu zatvora u trajanju od četiri mese ca, a okrivljeni S. M . i R . M . – na kazne zatvora u trajanju od po tri meseca. Navedenu presudu je donela sudija pojedinac I.N.

Osporenom presudom Višeg suda u Prokuplju Kž.1. 234/19 od 2. decembra 2019. godine odbijena je kao neosnovana žalba branioca okrivljenih, a presuda Osnovnog suda u Prokuplju K. 264/19 od 26. septembra 2019. godine je potvrđena. Navedenu drugostepenu presudu je donelo veće sastavljeno od predsednika suda, sudije G.Đ, kao predsednika veća, i sudija N.M. i D.T, kao članova veća.

Osporenom presudom Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 365/20 od 21. maja 2020. godine odbijen je kao neosnovan zahtev za zaštitu zakonitosti branioca okrivljenih podnet protiv pravnosnažnih presuda Osnovnog suda u Prokuplju K. 264/19 od 26. septembra 2019. godine i Višeg suda u Prokuplju Kž.1. 234/19 od 2. decembra 2019. godine, u odnosu na povredu zakona iz člana 438. stav 1. tačka 4) i člana 438. stav 1. tačka 9) Zakonika o krivičnom postupku, dok je u odnosu na preostale povrede zahtev odbačen.

Podnosioci ustavne žalbe u zahtevu za zaštitu zakonitosti nisu isticali to da su sudije I.N. i G.Đ. u rodbinskom odnosu.

Uvidom u dopis Osnovnog suda u Prokuplju Su. VIII-VIII-476/2022 od 12. decembra 2022. godine, dostavljen na zahtev Ustavnog suda, navedeno je da sudija G.Đ. jeste sestra od rođenog strica sudije I.N.

4. Odredbom člana 32. stav 1. Ustava, na čiju povredu se podnosioci pozivaju u ustavnoj žalbi, utvrđeno je da svako ima pravo da nezavisan, nepristrasan i zakonom već ustanovljen sud, pravično i u razumnom roku, javno raspravi i odluči o njegovim pravima i obavezama, osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv njega.

Odredbama Zakonika o krivičnom postupku („Službeni glasnik RS“, br. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 i 45/13) (u daljem tekstu: ZKP), između ostalog, propisano je da će sudija ili sudija – porotnik biti izuzet od sudijske dužnosti u određenom predmetu ako mu je okrivljeni, njegov branilac, tužilac, oštećeni, njihov zakonski zastupnik ili punomoćnik, bračni drug ili lice sa kojim živi u vanbračnoj ili drugoj trajnoj zajednici života ili srodnik po krvi u pravoj liniji do bilo kog stepena, u pobočnoj liniji do četvrtog stepena, a po tazbini do drugog stepena (član 37. stav 1. tačka 2.); da bitna povreda odredaba krivičnog postupka postoji ako je na glavnom pretresu učestvovao sudija ili sudija – porotnik koji se morao izuzeti (član 438. stav 1. tačka 4.).

5. Podnosioci ustavne žalbe smatraju da im je osporenom presudom Višeg suda u Prokuplju Kž.1. 234/19 od 2. decembra 2019. godine povređeno pravo na nepristrasan sud, kao element prava na pravično suđenje, jer je sudija G.Đ, koja je kao predsednik veća odlučivala po žalbi protiv prvostepen e presud e, sestra od strica sudije I.N, koja je donela ožalbenu presudu.

Ustavni sud, ocenjujući ove navode ustavne žalbe, najpre ukazuje na dosadašnju praksu Evropskog suda za ljudska prava (u daljem tekstu: ESLjP), prema kojoj je ESLjP prešao put od čisto objektivne koncepcije zasnovane na strogoj razdvojenosti funkcije gonjenja, istrage i suđenja, do koncepcije koja je više subjektivna, jer pretpostavlja analizu okolnosti konkretnog slučaja u kojem sudija nije poštovao razdvojenost navedenih funkcija. Osnovna karakteristika prvog perioda jeste nastojanje ESLjP da primenom stroge definicije objektivne nepristrasnosti otkloni bilo kakav rizik koji bi, usled prethodnog vršenja funkcije gonjenja ili sprovođenja istrage, doveo u pitanje pristrasnost sudije u fazi suđenja. Na drugoj strani, sadašnje postupanje ESLjP odlikuje zahtev da objektivna povreda načela razdvojenosti funkcija gonjenja, sprovođenja istrage i suđenja moraju biti praćena pristrasnim ponašanjem sudije. Pri tome je neophodno ispitati da li se subjektivne bojazni okrivljenog mogu prihvatiti kao objektivno opravdane, budući da je to odlučujući elemenat prilikom ocene o nepristrasnosti (videti presudu u predmetu Hauschildt protiv Danske , predstavka br. 10486/83 od 24. maja 1989. godine, stav 50. i presudu Ferrantelli i Santangelo protiv Italije, predstavka br. 19874/92 od 7. avgusta 1996. godine, stav 58.). Drugim rečima, nekadašnja apstraktna ocena zamenjena je ocenom okolnosti konkretnog slučaja, pri čemu se uzima u obzir stanovište okrivljenog, ali ono nema odlučujući značaj (videti presudu u predmetu Perote Pellon protiv Španije, predstavka br. 45238/99 od 25. jula 2002. godine, stav 44.).

Takođe, Ustavni sud konstatuje da je odredbom člana 32. stav 1. Ustava, pored ostalog, okrivljenom u krivičnom postupku garantovano i pravo na nepristrasan sud, odnosno pravo da nepristrasan sud odluči o osnovanosti sumnje koja je bila razlog za pokretanje postupka, kao i o optužbama protiv okrivljenog. Ova ustavna garancija je uređena Glavom III (čl. 37-42.) ZKP-a, kao poseban institut krivičnog procesnog prava – izuzeće sudija.

Ustavni sud ističe da ratio legis instituta izuzeća sudije jeste da obezbedi da sudija, koji je inače apstraktno sposoban da vrši sudijsku funkciju u bilo kom krivičnom postupku, ne učestvuje u postupku povodom određene krivične stvari zbog postojanja određenog razloga koji dovodi u sumnju njegovu nepristrasnost. To može da bude određeni lični interes sudije u samoj stvari, postojanje određenog odnosa sa strankama i drugim učesnicima krivičnog postupka ili vršenje u istom krivičnom postupku sudijskih ili nesudijskih funkcija. Navedeni razlozi za izuzeće sudije su predviđeni u članu 37. ZKP-a.

Ustavni sud je, iz dopisa Osnovnog suda u Prokuplju Su. VIII-VIII-476/2022 od 12. decembra 2022. godine, utvrdio da je sudija G.Đ. sestra od rođenog strica sudije I.N, odnosno da su srodnici po krvi u pobočnoj liniji četvrtog stepena srodstva. U konkretnom slučaju reč je o razlogu za fakultativno izuzeće, a čiji su osnovi relativno manjeg značaja i nisu nabrojani u ZKP, već su dati paušalno, za razliku od osnova propisanih članom 37. stav 1. tač. 1. do 4. koji predstavljaju osnove za obavezno izuzeće, odnosno isključenje postupajućeg sudije. Okolnosti za fakultativno izuzeće su sve one okolnosti koje izazivaju sumnju u objektivnost sudije (imovinski interes, veliko prijateljstvo, dužnički ili poverilački odnosi i dr.).

Imajući u vidu da, u konkretnom slučaju , nije reč o razlogu za obavezno izuzeće postupajućeg sudije, Ustavni sud je utvrdio da prilikom donošenja osporene drugostepene presude nije došlo do povrede odredbe člana 37. stav 1. tačka 2. ZKP-a, a posledično ni do povrede prava na nepristrasan sud kao elementa prava na pravično suđenje. Stoga je Ustavni sud, saglasno odredbi člana 89. stav 1. Zakona o Ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/07, 99/11, 18/13 – Odluka US, 40/15 – dr. zakon, 103/15. 10/23 i 92/23), ustavnu žalbu u ovom delu odbio kao neosnovanu, odlučujući kao u prvom delu izreke.

6. U odnosu na istaknutu povredu prava na pravično suđenje, Ustavni sud najpre konstatuje da se u ustavnoj žalbi ističu u osnovi identični razlozi koje su podnosioci isticali u krivičnom postupku u kome su donete osporene presude, a koji su bili predmet sadržajne i veoma detaljne ocene u osporenim presudama Višeg suda u Prokuplju Kž.1. 234/19 od 2. decembra 2019. godine i Vrhovnog kasacionog suda Kzz. 365/20 od 21. maja 2020. godine.

Ustavni sud je, polazeći od činjenice da su sva ukazivanja podnosilaca o povredi procesnih garancija prava na pravično suđenje iz člana 32. stav 1. Ustava već jasno, precizno i razumljivo obrazložena i ocenjena kao neosnovana od strane i drugostepenog i Vrhovnog kasacionog suda, našao da se navodi podnosilaca ne mogu prihvatiti kao relevantni i utemeljeni ustavnopravni razlozi za tvrdnje o povredi označenog prava, već se od Ustavnog suda, u suštini, traži da kao instancioni sud oceni zakonitost osporenih presuda.

Ustavni sud i u ovom predmetu ukazuje na to da nije ovlašćen da umesto i nakon redovnih sudova ocenjuje izvedene dokaze u krivičnom postupku i da time preuzima sudsku nadležnost, niti da utvrđuje činjenično stanje, da se izjašnjava o postojanju krivičnog dela i krivice okrivljenog, kao i o celishodnosti vrste i visine izrečene kazne, ukoliko iz razloga navedenih u ustavnoj žalbi ne proizlazi da je dokazni postupak sproveden, odnosno da su dokazi cenjeni na očiglednu štetu neke od stranaka u postupku, što u konkretnom predmetu nije slučaj. Ustavni sud nije nadležan ni da ocenjuje zakonitost sudskih odluka koje su osporene ustavnom žalbom, već samo da ispita da li je postupak u kome su te odluke donete bio u celini pravičan, odnosno da li je obezbedio podnosiocu procesne garancije zajemčene Ustavom.

Polazeći od navedenog, Ustavni sud je ustavnu žalbu u ovom delu odbacio, saglasno odredbi člana 36. stav 1. tačka 7) Zakona o Ustavnom sudu, odlučujući kao u drugom delu izreke.

7. Polazeći od navedenog, Ustavni sud je, na osnovu odredaba člana 42b stav 1. tačka 1), člana 45. tačka 9) i člana 46. tačka 9) Zakona o Ustavnom sudu, kao i člana 89. Poslovnika o radu Ustavnog suda (''Službeni glasnik RS'', broj 103/13) doneo Odluku kao u izreci.

PREDSEDNIK VEĆA

Snežana Marković, s.r.

Odbijena ustavna žalba zbog navodne pristrasnosti sudija u rodbinskom odnosu

Kratak pregled

Tekst originalne odluke

Slični dokumenti